Tog Quotes

To whatever end,” he whispered. Silver lined her eyes. “To whatever end.” A reminder—and a vow, more sacred than the wedding oaths they’d sworn on that ship. To walk this path together, back from the darkness of the iron coffin. To face what waited in Terrasen, ancient promises to the gods be damned.

There are no gods left to watch, I’m afraid. And there are no gods left to help you now, Aelin Galathynius.' Aelin smiled, and Goldryn burned brighter. 'I am a god.

Death had been her curse and her gift and her friend for these long, long years. She was happy to greet it again under the golden morning sun.

A princess who was to live for a Thousand years. Longer. That had been her gift. It was now her curse.

Fireheart, her mother had called her. Not for her power. The name had never once been about her power.

Wrong kind of witch." - Manon Blackbeak

Perché è così che ti frega, la vita. Ti piglia quando hai ancora l'anima addormentata e ti semina dentro un'imagine, o un odore, o un suono che poi non te lo togli più. E quella lì era la felicità. Lo sopri dopo, quando è roppo tardi. E già sei, per sempre, un esule: a migliaia di chilometri da quell'immagine, da quel suono, da quell'odore. Alla deriva.

Aelin wiped her hands. “Well, that’s over and done with,” she announced, and strode to the desk and map. “Shall we discuss where you all plan to march once we beat the living shit out of this army?

We'd better eat before we raise hell." - Aelin Ashrvyer Galathynius

But if you take off your clothes, I’m sure I can get them dry.” My eyes went wide. “Are you trying tog et my naked?” His silvery gaze met mine. “Do you really need me to answer that?” A hot, sweet flush stole across my cheeks. When he was like this—open, flirty, and downright sexy—I was at my lamest. I wasn’t used to this side of him. I don’t think I ever would be, and there was something thrilling in that. But I stared at him, caught between the images playing out in my head and the very real man standing before me.

Holy gods. He'd frozen the whole damn lake. He was THAT powerful?

Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima. Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živjeti bez opraštanja.

De som älskade mest, de som var av kärlek besatta, det var dem som frosten tog.

An unspoken question arose in those green eyes. Aelin? She ignored the silent inquiry, unable to bear opening that silent channel between them again, and surveyed the powerful lines of his body, the sheer size of him. A gentle wind kissed with ice and lightning brushed against her wall offlame, an echo of his silent inquiry. Her magic flared in answer, a ripple of power dancing through her. As if it had found a mirror of itself in the world, as if it had found the countermelody to its own song. Not once in those illusions or dreams had it done that. Had her own flame leaped in joy at his nearness, his power. He was here. It was him, and he’d come for her.

I've never taken a woman on a beach," - Rowan Whitethorn

I missed you only with an ocean between us. But if death was separating us... I would find you.

Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis. Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo... Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda... Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje... Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka... Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja... Laku noc, njene pospane oci...

That gods-damned nightgown.

«Perché è così che ti frega, la vita. Ti piglia quando hai ancora l'anima addormentata e ti semina dentro un'immagine, o un odore, o un suono che poi non te lo togli più. E quella lì era la felicità. Lo scopri dopo, quand'è troppo tardi. E già sei, per sempre, un esule: a migliaia di chilometri da quell'imagine, da quel suono, da quell'odore. Alla deriva.»

Hw would probably have been even more scandalised to learn I'm not wearing any undergarments beneath this dress.' - Aelin Ashrvyer Galathynius

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili… Ja, priznajem, ne… Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljubca, pa nadalje.

Inte konstigt att farfar fick en hjärtattack i sängen och dog. Antagligen vände han sig om en morgon och tog sig en ordentlig titt på sin fru.

After a moment of stunned silence had passed, Persephone spoke. "Adam will be so pleased to know he is considered 'well-togged.

Nemoj me tako gledati, daj da ti kažem zašto me pogodilo. Nije mene ubola ni riječ „Ciganin“ ni riječ „najlepši“. Ova između, ova prokleta, „ali“. To je riječ uljez, to je zla riječ. Ne smije joj biti mjesto u rečenicama o ljudima. Ako si s krive strane te riječi, ona te zauvijek dijeli od dobrih slika, shvaćaš. On je vrejden, ali je Cigan. Ciganica je, ali pošrena. Sandijevi su za nas s te krive strane, shvatila sam. Od svega dobrog i lijepog dijeli ih riječ koja kaže da nisu sasvim vrijedni toga. Upozoraca da u svojoj srži…možda skrivaju i potpunu suprotnost. Bilo mi je teško zbog toga, shvaćaš. I, da, željela sam vidjeti kako je s njegove strane tog prokletog „ali“, pa makar tamo ostala zauvijek.

And if I asked for the moon on a string?" - Sorsha

Najviše volim njenu vedrinu. Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Ništa joj ne može ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka što brzo prolazi, nema na čemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema ožiljaka, ne misli šta joj je život dao, a šta oduzeo, ne razmišlja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije. Smijeh joj ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen ruganjem, ni željom da se čuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i širinu i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakoću što oslobađa. Ali, treba zaslužiti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato što ga ona ne cijeni, već što se ne skriva. Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje još puniji, nalazi odjeka.

Ja sam kod kuće upitao oca kako to da drug Tito ima toliko desnih, a samo jednu lijevu ruku, našto je otac zavapio: - Samo da se već jednom iskobelja iz tog vrtića pa da odahnem.

Postoje mnogi načini uranjanja u postojanje, a ja sam ih uglavnom doživljavo na dva načina: kada sam se budio uz djevojku koju volim i kad sam putovao. Spoj tog dvoje vjerojatno je moj životni cilj.

They had slept in the shelter of the ruins, though neither of them really got true rest.

She wouldn't ask. Didn't want to know what manner of thing might crawl toward a fire.

I nod and tap my fingers against my knees. “What to do with a girlfriend while I work my hours at the TOG. Hmm…Can I really do this? Will I be able to pull it off? Will she be able to read at the snack bar tables without losing her mind,” I mumble. “Do you always talk to yourself?” “Yes. Bad habit. Does it bother you?” I walk back over to her side of the small stage. “No. It's interesting. I hate people knowing my thoughts. But yours just fall out of your head so easily.” She shrugs. “I never thought of it like that…but you're my girlfriend now…so who cares if you know what I think?” Her cheeks turn pink, and I laugh.

Ma koliko voli tog leptira, taj vjetar, taj san, tu misao - ne možeš pobjeći od istine da u njemu ne možeš naći sigurno uporište, niti oslonac, hoćeš da se uhvatiš, a on odleti ili se rasprđi, pa ostaješ još slabiji, ranjiviji, nesigurniji.

..Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?... Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje... Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu... Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... Da... A more ume nemilosrdno da se primiri... Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi... U meni će zauvek ostati ona so...

Kad god skočiš,prijatelju,suđeno ti je da padneš.To ti se čini neizbježno.Neminovno.Svaku stanicu tvog tijela pokreće ta univerzalna sila.Tvoje ipak nije da padneš.Tvoje je da poletiš. Ali padat ćeš ponovno i ponovno.Sve dok ne pomisliš da je tlo koje te vuče tvoj dom,da je tlo sigurno i dobro. Primjetit ćeš da nisi ptica,da nisi građen da letiš i pomislit ćeš da si stvoren da živiš na tlu.Ali na tlu nikad nećeš biti potpun. Zato ćeš se,ni ne znajući zašto,svejedno ipak,uvijek dizati i ponovno skakati.Jer svaka stanica u tvom tijelu zna da neće ostvariti svoju svrhu i da neće biti potpuna dok ne poletiš. Zato si ovdje,prijatelju,i to si oduvijek znao.Zato da ubiješ tog zmaja koji te drži na tlu,i poletiš.

- Tog nån in hängmattan? Frågade Mumin Pappan plötsligt. Ingen hade kommit ihåg att ta in hängmattan. - Det var bra, sa Mumin Pappan, den hade en gräslig färg.

Jedino opažanjem sebe, sada svog nus-života u nus-vremenu i nus-prostoru, opstajući samo u ravni sopstvene visine, možeš zaslužiti pravo da misliš drugačije. Ja-sada-ovde-nus-biće. Sklonjen zabrinut, zaustavljen dok se ne pronađe spasonosna travka koja će tog Dorijana Greja umeti da nastavi, raskravi, prepuštajući taj stadijum hibernacije prirodnom toku starenja.

For my parents—who taught me to believe that girls can save the world

Ljudi ne provociraju, osim dobrog čovjeka. Time potvrđuju da su svjesni dobrote tog insana, čijeg se zla (uzvraćanja istom mjerom) ne plaše. Ako doživljavaš provokacije, znaj da nisi slabić, nego jaka ličnost, dosljedna najvišim vrijednostima.

Jack was led out of the dark room into the strong light, and as they guided him up the steps he could see nothing for the glare. 'Your head here sir, if you please,' said the sheriff's man in a low, nervous, conciliating voice, 'and your hands just here.'    The man was slowly fumbling with the bolt, hinge and staple, and as Jack stood there with his hands in the lower half-rounds, his sight cleared: he saw that the broad street was filled with silent, attentive men, some in long togs, some in shore-going rig, some in plain frocks, but all perfectly recognizable as seamen. And officers, by the dozen, by the score: midshipmen and officers. Babbington was there, immediately in front of the pillory, facing him with his hat off, and Pullings, Stephen of course, Mowett, Dundas . . . He nodded to them, with almost no change in his iron expression, and his eye moved on: Parker, Rowan, Williamson, Hervey . . . and men from long, long ago, men he could scarcely name, lieutenants and commanders putting their promotion at risk, midshipmen and master's mates their commissions, warrant-officers their advancement.    'The head a trifle forward, if you please, sir,' murmured the sheriff's man, and the upper half of the wooden frame came down, imprisoning his defenceless face. He heard the click of the bolt and then in the dead silence a strong voice cry 'Off hats'. With one movement hundreds of broad-brimmed tarpaulin-covered hats flew off and the cheering began, the fierce full-throated cheering he had so often heard in battle.

There are moments in life when you blunder in front of a window, or a glass. And you stop to see the most risible creature peering back at you, in some hideous weskit that he has mistaken for the very pineapple of fashion, a kingsman slung round his neck like the banner of his pretentions, with an expression of adolescent constipation that is clearly intended as Deep Sagacity. You blink - you may even for an instant begin to laugh - until the realization dawns: this is a reflection, and it is mine. You've draped yourself in Rainbow togs and swaddled yourself in fervent convictions, but in that reflection there you stand: exposed in the knobbly white nakedness of your own absurdity.

I am the last of the Kerluhm. The Ifayle, who heeded our first summons, are all but destroyed. Those few that remain cannot extricate themselves from the conflict. I myself did not expect to survive the attempt. Yet I have.' 'A horrific conflict indeed,' Lady Envy quietly observed. 'Where does it occur?' 'The continent of Assail. Our losses: twenty-nine thousand eight hundred and fourteen Kerluhm. Twenty-two thousand two hundred Ifayle. Eight months of battle. We have lost this war.' Lady Envy was silent for a long moment, then she said, 'It seems you've finally found a Jaghut Tyrant who is more than your match, Lanas Tog.' The T'lan Imass cocked her head. 'Not Jaghut. Human.

Bože moj... Prošao sam kroz Vukovar mnogo puta...(...) Kad sam dolazio sa zapadne strane, iz Italije, sa mora, iz Zagreba ili Ljubljane, tu sam prvi put nailazio na putokaz za Novi Sad, i, iako je kraj imena moje varoši čitko pisalo ''82 km'', tog momenta sam, iz bezbroj razloga, uvek računao da sam stigao Kući? Dudule je u pravu, liče, još kako liče... Ne samo zbog Dunava, bokora zelenila, austrougarskih kućerina i rasipnički širokih ulica, već (i uglavnom), zbog pitomosti, zbog onog retkog osjećaja koji mi se javljao samo u naročitim gradovima, da bi tu i u tri po ponoći mogao prošetati s Onom Koju Volim, ne zazirući od automobila koji usporavaju, i ne prelazeći na drugu stranu kad neko naiđe u susret... Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista muzika na koju i ja plešem svoj život, mirni ljudi i stabilne lađe, tesne suknje i komotne čarde, obala i gimnazija, korzo i pozorište, sasvim dovoljno za pametnog čoveka... A opet... Bojim se da na taj gradić nikad više neću pomisliti onako kako ga se sećam, nego onako kako mi se prikazao u sledećoj Duletovoj tišini, u onoj poslednjoj, najdužoj, koju nisam ni uspeo da odbrojim do kraja, jer je otišao nenadano, ne rekavši pozdrav...

gridando: «Togli, Dio, ch'a te le squadro!».

Die paadjie na geluk was nog nooit reguit nie, maar tog is die die enigste pad wat die moeite werd is om te reis, maak nie saak hoe krom en vol struikelblokke dit is nie.

Jer, put do najintimnijeg dela našeg bića znači dugo putovanje kroz druge ljude i svetove. Tako sam se vratio ocu. Ali, kao što obično biva, tada je već bilo prekasno. Da sam onda znao da ga poslednji put vidim krepkog, da sam slutio kako ću ga dvadeset pet godina kasnije zateći pretvorenog u prljavu hrpu kostiju i iznutrica u raspadanju, kako me tužno gleda iz dubine tih očiju koje maltene nisu više pripadale ovom svetu, tada bih pokušao da razumem tog grubog, ali dobrog, snažnog, ali naivnog, naprasitog, ali čestitog čoveka. Izgleda, uvek kasno shvatamo svoje najbliže. A kada počnemo da stičemo izvesnu umešnost življenja, već dođe vreme da mremo. Što je najgore, već su pomrli oni na koje bismo najradije primenili stečenu veštinu.

Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv. Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi. Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama. Otkud ta veza ? Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju – kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim. Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.

Nekoliko stotina godina posle tog događaja uhvaćene su na obalama Kaspijskog mora dve kornjače na kojima su bile ispisane poruke. Poruka jedne žene i jednog čoveka koji su se voleli. Kornjače su još uvek išle zajedno i na njima su se mogle pročitati poruke zaljubljenih. Muška poruka je glasila: Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad se udala u susedno selo i prvi put morala rano ustati, ugledala slanu na poljima i rekla svekrvi: ovo u našem selu nema! Tako kao ona, i ti misliš da na svetu nema ljubavi, jer nikada nisi bila budna dovoljno rano da je sretneš, mada je ona svakog jutra tu na vreme... Ženska poruka bila je kraća, od samo nekoliko reči: Moj zavičaj je tišina, moja hrana ćutanje. Sedim u svome imenu kao veslač u čamcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim.

A što se tiče drveća, ja sam imao u Rimu jednu, „svoju“, piniju, koju sam mogao da vidim i sa svojih prozora. Ona stoji u vrtu, na Pinču, tačno iznad poprsja Šatobrijana. Nisam ja nju voleo sa tog razloga, nego zato, što je i leti, i zimi, tako zelena, da se iz daleka čini crna. Skoro svake nedelje, uzimam ulaznicu za taj park i idem da sedim tamo, posle „Bebingtona“, pre odlaska na posao. Zazvonim na kapiju, puste me unutra, a ta pinija me čeka i, pod njom, moji rukopisi iz Skandinavije, koje prepisujem u knjigu. Tu, na klupi, sedim, mirno, kao da sam pred starom komandom mesta, u Tronjemu.

Ali od sveg njegovog lika, vidljivog i nevidljivog, samo sam ociju bila svjesna, sivih, velikih, upornih, nepomicnih. Te oci... o, Boze, kakve oci! Oci koje osvoje i ne pustaju... Koje zovu. Mame i oduzimaju um. Oci kojim ne treba rijec. Ledene, s dubokim crnim zjenicama u kojim kao da su bili hipnoticki virovi i kao da ih je okruzivala tanka nit od zlata koja se spustala u spirali sve do u dubinu njegove duse. A kad me njegov pogled dotaknuo, ta nit se pruzala preko prostora i sputala me. Osjecala sam da ne zelim da me pusti ikad vise. Stajala sam nepomicna i sledena nasred puste ulice. On, tamo u uglu, zasjenjenog lica, leda okrenutih svjetlosti, nije davao znak zivota od sebe. Kao da je lutka koju je netko za salu ostavio da stoji na uglu. Samo njegove oci su bile zive. I od tog sjaja ili mozda zracenja, koje sam mogla osjetiti kako jaca, nesto se oslobodi u meni, panicno se trgne kao da u ljudskoj utrobi postoji kakav mjerni uredaj koji vristi kad se sretne s necime sto dise drugim zivotom. Nova zapazanja, ponovno izdvojena iz konteksta. Kosa mu je bila boje staroga zlata i padala je do ramena i mutna je svjetlost cinila da ta boja postane tamnija i toplija. A lice, koje nije bilo blijedo vec bijelo, bijelo poput papira ili zida iza njega, sjalo je na nacin na koji ljudsko lice nebi smjelo sjati. I bila sam svjesna toga da zaboravljam crte njegovog lica svakoga trenutka i svakoga ga trenutka ponovno upoznajem, uvijek s onim istim odusevljenjem i s mislju: Zaista, to je najljepse lice koje sam ikad vidjela. I bila sam svjesna toga da je ostatak njegovog tijela sjena i da uopce nije vazno tko je on i sto je on, da je vazno samo to da je on sad tu i da sam ja tu i onda bi se to ponavljalo, ta ideja u mojoj glavi, kako je to u redu, kako je to upravo ono kako bi trebalo biti i da nema razloga za strah, jer on je tu i ja sam tu i to je upravo kako treba biti... u beskonacnost, stvarajuci blagu vrtoglavicu i osamucenost.

Zdepasto i grbavo deblo drveta nikada ne bi povjerovalo da može postati statua, zadivljujuće umjetničko djelo, i nikada se ne bi podložilo dlijetu kipara, koji svojim genijem proniče što sve može načiniti od tog debla

Kupih odijelo za ramazan, pa u ogledalu prepoznah onaj očev pogled u svome i sjetih se tog ramazanskog jutra kad je u tom svom starom vjenčanom sakou izašao iz bolnice strašno mršav, i poput djeteta koje nešto taji samo je ćutao. Tek iza podne uzeo me u krilo i na moj dlan spustio najvećeg šećernog leptira da ne pomislim da me zaboravio. To je bio prvi i posljednji put da je otac nešto kupio za mene, pa makar i lizalo. Meni je taj leptir bio znak da me otac voli.

I bez stvarnog značaja nam je što je vasiona beskraj i krug, jer mi verujemo da smo u njenom centru. I sa svim svojim napretkom i znanjima, mi se u sebi nismo promakli od tog privida, te svoje jedne tačkice u središtu plavog prostora. Jer bilo šta da uradimo, bilo gde da stignemo, uvek smo u središtu, uvek smo sebi u središtu, svagda nam se horizonti savijaju u krug. Kad bismo bar videli da je taj krug nama jedino vidna i znana - večnost. Večnost kojoj ne pripadamo.

Zar je zaista povjerovao da bih napisala memoare? Je li papir dovoljno izdržljiv materijal da bih mu povjerila svoj žvot? Bojim se da bi se tinta razlila po njemu ili bi to bile suze. Nema tog papira, Alberte, koji bi izdržao moju bol.

En hytte – den stod, som i tanker – var muret til fjeldsidens væg; den stod der, hvor rovdyret vanker tog stød af en ældgammel hæg. Naar stormen tog fart op til riften, var stenhyttens ejer ej glad; da tog han die hellihge schriften – og knælte saa ned og tilbad

- Jag älskar honom, sa han. - Jag också, sa hon. Han böjde sig ner mot henne. - Kunde den omständigheten att vi mötts i denna djupa känsla bilda utgångspunkt för ett lån på fem tusen kronor? Hon tog fram sin plånbok, öppnade den, gav honom två tusenkronorssedlar.

Već su oboje bili navikli međusobno podijeliti svaku misao, svaku novu ideju i doživljaj. Bez tog odjeka, bez reakcije onog drugoga, ništa kao da nije imalo smisla. Već su stvorili odnos u kojem su se osjećali dobro, već su postali ovisni jedno o drugome, ogledali se jedno u drugome.

Čovjek u većini slučajeva bude iskušan grijesima zbog kojih se pretjerano i izvještačeno zgraža. Kad vidi da neko čini grijeh, musliman treba zahvaliti Gospodaru što ga je sačuvao istog tog grijeha, a ne treba dokazivati ljudima svoju dobrotu zgražajući se zbog poročnosti tog čovjeka.

På vei tilbake mot Oslo passerte jeg Lysaker stasjon, akkurat idet et tog rullet ut. Alene igjen på perrongen sto en ung mann i tyveårsalderen, som åpenbart hadde løpt etter toget uten å rekke det. Han så ensom og forvirret ut. Forhåpentlig sporet ikke hans liv av for mer enn en times tid.

Gaden tog imod mig. Da ingen andre ville have mig med alle de fejl, jeg havde, så omfavnede gaden mig. Den omfavnede mig som et helt menneske, et grimt menneske, et ufuldendt menneske, men dog et menneske. Hvor andre sagde monster og uden for pædagogisk rækkevidde, sagde gaden velkommen min broder.

Han visste att det var en sjukdom, inte bara hos honom utan hos människorna där på gårdarna; deras bottenlöst sterila egenkärlek med rönnbärsattityden utåt, mot den svage som inte vågade gå i svaromål om livsvärdena, smickret inför den starke och hatet som på grund av infrysningen växte och svällde i bröstet och grep om hjärtat med förruttnelsens klo, tills handen grep om riset, käppen, rottingen, dolken, svärdet, handgranaten, mausern och sökte syndabockar, syndabockar, syndabockar! Då (som vuxen) hatade han hatet självt i vanmäktigt raseri, men alla hatare skrattade honom i ansiktet och han tog bara skada till sin matsmältning.

Ipak, jedno dublje uverenje, mada neizrečeno, navodilo ga je na pomisao da se čovekovo vreme nikada ne vraća unazad, da nikada više ne može da bude kao što je nekad bilo i da, kada se osećanja pogoršaju ili izmene, nama tog čuda koje ih može vratiti u pređašnje stanje: kao što se i zastava isprlja i izliže [...]. Ali je njegova nada odolevala.

«Sai che effetto mi fa vedere i tuoi occhi?» «Sì, me ne sono fatto un’idea.» «No, non parlo di sesso, Travis, anche se è inutile negare che vederli mi faccia eccitare subito, ma non è questo quello che voglio dire.» «Allora cos’è?» Mack abbandona il suo sorriso assumendo un'aria seria che mi fa temere di sentire quello che pensa. «Perché è in quel momento che ti vedo davvero, con tutto quello che non dici, perché quando ti togli gli occhiali fai fatica a non lasciare che i tuoi occhi tradiscano le tue emozioni. E quando lo vedo, mi sento fortunato a essere l’uomo che può vedere chi sei. Anche se so, come in questo momento, che mi nascondi delle cose, il poco che vedo mi sta più che bene»

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem ? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvaredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Sestri, Pariz januara 1843.

Iz tog trenutka u kome je svijet oko njega iščiio, u kome se zatekao sam kao zvijezda na nebu, iz tog trena se zebnje i obeshrabrenja Sidarta je izronio i njegovo ja se još više zgusnulo. Bio je svjestan da mu je to posljednja jeza buđenja, posljednji grč rađanja. I ubrzo je opet pustio korak, išao brzo i nestrpljivo, ne u pravcu svog doma, ne svom ocu, ne onamo odakle je krenuo.

Dakle: srce. Izvaditi organ iz bolesnih grudi i sahraniti ga u rodnoj zemlji. Sestrica će se nesumnjivo pobrinuti da to bude raskošna kristalna posuda, prozirna i teška, sa dobrim zatvaračem. Delacroix će predložiti da se komad mesa potopi u vrhunskom konjaku, pa će i na taj način smrt slavnog kompozitora biti ponuđena kao već gotova proza servirana uz kardiovaskularni desert. I samo jezivo retardirana budala ne bi bila u stanju da od tog materijala sastavi priču. Imaginacija gotovo da i nije potrebna. Sve je savršeno jasno, pa se usuđujem reći kako je čin Chopinove smrti tabelarni plan postupaka kojima možete zakoračiti u književno blato, a da ne potonete grokćući poput glupave svinje. Dakako, govorim o prosjeku. Govorim o slijepcima zalutalim u svijet literature koji ne vide dalje od, recimo, Chopinovog srca.

Hon tog till sig en liten del av det som fanns där, bäcken bakom vårt hus, skogarna med sina stenar och sin mossa och buskvegetation, och blodroten, blåklockorna och violerna som spirade i den våta jorden varje vår. Allt detta blev henne förtroget, men fälten med sina ändlösa rader som strålade samman vid horisonten under en oändlig himmel rymde ingen riktig mening för henne. Hur älskar man så mycket tomhet? (189)

Det tog tre månader genom Europa och på vägen fick han möta fler negrer än han någonsin kunnat drömma om. Men redan efter den första hade han tappat intresset. Det visade sig ju inte vara någon annan skillnad än just färgen på huden, förutom att de pratade konstigt språk allihop, men det gjorde ju vitingarna också, från Småland och söderut. Den där Lundborg måste ha blivit skrämd av en neger som barn, trodde Allan.

Usred svojih sanjarija iznenada se zaustavlja i grabeći me uzbuđeno za ruku pokazuje jednog kita od žene, koja upravo sjeda na stolicu. »Eno moje danske pičke«, gunđa on. »Vidiš li to dupe? Dansko. Kako ta žena to voli! Ona me naprosto moli da je okinem. Dođi ovamo... Pogledaj je sad, sa strane! Pogledaj to dupe, molim te. Golemo je. Kažem ti, kad se ona popne na mene, jedva mogu da ga obuhvatim rukama. Zakloni mi vidik na cijeli svijet. Osjećam se kao mala buba, koja gmiže u njoj. Ne znam sam zašto na nju padam — valjda zbog tog dupeta. Toliko je nezgrapno. A kakve ima samo nabore! Takvo dupe ne možeš zaboraviti. Stvarnost... opipljiva stvarnost. Druge ti mogu dodijati ili ti mogu dati trenutačnu iluziju, ali ova — s tim svojim dupetom! — ta je neuništiva... To je kao da u postelju ideš s kakvim spomenikom na sebi.« Str 111

Det var en Foraarsaften, Solen skinnede saa rød ind i Stuen, den var lige ved at gaa ned. Vingerne af Møllen deroppe paa Volden drev deres Skygger over Ruderne og Værelsets Vægge, kommende, svindende, i ensformig Veklsen af Skumring og Lys: - een stund Skumring, to Stunder Lys. Ved Vinduet sad Niels Lyhne og stirred gjennem Voldens bronzemørke Ælme mod Skyernes Brand. Han havde været udenfor Byen, under nyudsprungne Bøge, mellem grønne Rugmarker, over blomsterbrogede Enge; Alting havde været saa lyst og let, Himlen saa blaa, Sundet saa blankt og de spadserende Damer saa sælsomt smukke. Syngende var han gaaet henad Skovstien, saa blev Ordene borte i hans Sang, saa lagde Rhytmen sig, saa døde Tonerne bort og Stilheden kom som en Svimmelhed over ham. Han lukkede Øjnene, men endda mærkede han, hvordan Lyset ligesom drak sig ind i ham og flimred gjennem alle Nerver, medens den køligt berusende Luft ved hvert Aandedrag sendte det sært betagne Blod med vildere og vildere Kraft gjennem de i Magtesløshed dirrende Aarer, og der kom ham en Følelse paa, som om alt det Myldrende, Bristende, Spirende, Ynglende i Vaarnaturen om ham, mystisk søgte at samle sig i ham i eet stort, stort Raab; og han tørsted efter dette Raab, lytted til hans Lytten tog form af en uklar, svulmende Længsel. Nu, han sad der ved Vinduet, vaagnede Længslen igjen.

Ohrabrila me misao na tog buntovnika, obuzela me neodoljiva potreba da se krećem, da nešto činim, osjećao sam zdrav nemir i uzbuđenje: sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun prijetnji.

Dis maklik om te sê die kerk is ’n droë ou moeder. Tog wil ek my nie indink wat sal in die woestyn van barmhartigheid gebeur as die wêreld op ’n oggend wakker word en alle kerke het oornag hulle deure gesluit en hulle aktiwiteite gestaak nie. Geen brood om uit te deel nie. Geen sendingstasies of sopkombuise nie. Niemand om mense te doop en te begrawe nie. Eers op daardie dag sal ons besef die ou moeder was toe al die tyd nie so dor as wat ons gedink het nie.

The memory of his face was already blurring. Had his eyes been more golden brown, or soil brown? She couldn’t remember. And she’d never get the chance to find out. Never get to see that half smile. Never get to hear his laugh, never get to hear him say her name like it meant something special, something more than being Adarlan’s Assassin ever could. She didn’t want to go out into a world where he didn’t exist. So she watched the light shift and change, and let the world pass by without her.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

Tokom noći, ustajao sam da bih potražio svoju omiljenu Bodlerovu knjigu, male pesme u prozi, i glasno sam čitao najlepšu od njih U osvit. Znač li je ? Počinje ovako : Najzad sam ! Nema više tandrkanja okasnelih i satrvenih fijakera. Ako ne i počinka, nekoliko časova ćemo imati tišinu. Najzad je iščezla tiranija ljudskog lica, i ostaće mi jedino da podnosim bolo d sebe. A završava se grandiozno, uzdiže se, uspravan, i okončava kao molitva; istinska molitva, veoma jednostavna, izvedena rukama, nespretna i lepa kao molitva nekog Rusa. – Priličan put je imao da pređe da bi dospeo do tog cilja, Bodler, i prešao ga je na kolenima. Koliko god bio daleko od mene, jedno od bića koja su mi najviše strana – često nisam kadar da ga razumem – pokatkad, ipak, u dubini noći, dok bih ponavljao njegove stihove poput deteta, on je bio moj bližnji, moj smoždeni sused, osluškujući, prislonjen uz tanku pregradu, kako moj glas jenjava. Tada je među nama postojala neka neobična veza, totalna deoba, jednako siromaštvo i, možda, jednaki strah.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio.

Jag trodde att en laptop skull klara sig fint utomhus. Det är ju bara elektronik. Den skulle hålla sig tillräckligt varm för att fungera ett kort tag och den har inget behov av luft. Den dog omedelbart, Skärmen blev svart innan jag kommit ut ur luftslussen. Det visar sig att L:et i "LCD" står för "liquid", flytande. Jag antar att det där som var flytande i skärmen antingen frös eller kokade bort. Borde kanske lägga upp ett sånt där användarbetyg. "Tog med en sån här till Mars. Den fungerade inte alls. Noll poäng av tio". (s 160–161)

Men hatifnattar slåss aldrig, lika lite som de säger emot en eller tycker illa om en eller tycker nånting alls, överhuvudtaget. De kom fram för att buga en efter en, i hundratal, och pappan tog hatten av sig och bugade tills han fick ont i huvudet och undratals tassar viftade tills pappan också började vifta med tassarna av ren trötthet. När den sista hatifnatten gått förbi hade mumintrollets pappa helt och hållet glömt att han haft lust att slåss. Han var bara artig och utslätad och följde efter genom det viskande gräset med hatten i tassen.

Dakle, svatko od nas ima nekog koga voli i ko igra bitnu ulogu u našim životima. Smrt tog nekog nas neosporno pogađa, i to je gotovo fizička bol koja se oseti u grudima, u potiljku, zavisi. Ali ono što je ispod svega toga je da nama nije žao tog nekog što je umro. Taj što je umro, njega ništa više ne boli, njemu više nije ništa, njemu je okej. Nas zapravo boli ta praznina u nama koja je bila popunjena upravo tom njegovom ulogom u našem životu. I zato, pošto je njemu sada dobro, nama nije žao njega što leži gore ili dole, nije nam žao hoće li on dočekati rođendan, novu ili prestupnu godinu, dete, unuče, ovo ili ono, hoće li videti, putovati, osetiti...neće. On neće, jer on više nije ništa. Nama je žao nas samih što smo ostali bez njega, mi nećemo dočekati ništa sa njim, nećemo ga više imati, žalimo nad gubitkom te uloge u sopstvenoj epizodi, sahranivši njega, sahranjujemo i deo nas koji smo u njega pohranili. Tako da mislim da bi moj odgovor na pitanje da li se plašim smrti kao gubitka bio, da, plašim se smrti kao nesavladivog apsurdnog ljudskog sebičluka i kukavičluka koji ni sama ne mogu da prevaziđem.

Men är ni säker, bästa fru, att ni vill bli fri från denna dimma? Är det inte bättre att vissa saker förblir dolda för oss?" "Så är det kanske för vissa, fader, men inte för oss. Axl och jag vill återuppleva de lyckliga stunder vi delat. Att bli berövad dem känns som om en tjuv kom in om natten och tog våra högst skattade ägodelar". "Men dimman lägger sig över alla minnen, de dåliga såväl som de goda. Är det inte så, min fru?" "Vi får låta de dåliga komma tillbaka också, även om det får oss att gråta eller darra av vrede. För är det inte livet vi delat?" (s. 165).

Č. 'Ljubav je stvar koju mi ne znamo, niti ćemo je znati. I sve što hoćemo i sve što jesmo nije ništa drugo do naša slika o nedostižnim uzorima, o dubokim morima i jakim vetrovima. Kako se samo zavaravamo! Majstori smo tog zanata. Ljubav je stvar koju mi ne znamo i Boga ne znamo i nećemo Ga znati. Samo se trudimo da budemo odlični učenici, jer ljubav se uči, i to je sve što se o njoj može reći. A najbolji đaci propadaju na fakultetima. A ponavljači do visokih škola i ne stižu. Zlatna je sredina, ali je mi ne volimo. Ljubav je stvar koju mi ne znamo.' ('Jevanđelje po žednoj')

Natanijel Brendan nas upoznaje s pričom o dr. Odri Ričards, antropologu koja je tridesetih godina XX veka radila s plemenom Bemba iz Severne Rodezije. Dr. Ričards je, kaže on, grupi pripadnika tog plemena jednom ispričala englesku narodnu bajku o mladom princu koji se peo uz planine pokrivene ledom, prelazio provalije i borio se sa zmajevima da bi osvojio devojku koju je voleo. Slušaoci su očigledno bili zbunjeni, ali nisu ništa rekli. Najzad se oglasio jedan stari poglavica rečima koje su izražavale osećanja svih prisutnih. ,,Zašto nije uzeo drugu devojku?", jednostavno je upitao.

Vrag je glavobolja; vrag je glas u zidu; vrag je peraja što siječe tamne valove. Vrag je kratko, cvrkutavo ništa koje je bilo drozdov život. Vrag usisava sve ljepote svijeta, sve nade, a ono što ostaje, pošto vrag dovrši svoj posao, carstvo je živih mrtvaca - lišenih veselja, prigušenih. Virginia osjeća, tog trena, stanovitu tragičnu veličinu, jer vrag je mnogo toga, ali nije sitničav, nije sentimentalan; on puca od smrtonosne, nepodnošljive istine. U ovom trenutku, dok šeta, kad je ne muči glavobolja i kad nema glasova, može se suprotstaviti vragu, samo se ne smije zaustaviti, ne smije se osvrnuti.

Nogle, især piger, havde måttet leve deres mors barndom, mens deres egen lå gemt hen i en hemmelig skuffe. For sådanne piger var det vanskeligst. Deres stemmer brød ud af dem som materien af et sår, og lyden af den forskrækkede dem, som når de opdagede, at nogen havde læst i deres dagbog, skønt den var låst inde mellem skrammel og gammelt legetøj fra den tid, hvor de bar en firårigs udsatte ansigt. Det stirrede op på dem mellem snurretoppene og de invalide dukker med det uskyldige, forbavsede glasblik. Deres søvn var let og lugtede af angst. Hver aften når de ryddede op på deres værelse, måtte de samle deres tanker sammen for natten som fugle, der skal lokkes ind i deres bur. Det hændte, at en af dem ikke var deres egen, og så vidste de ikke, hvor de skulle gøre af den. I farten, for de var altid trætte, proppede de den om bag et skab eller ind mellem to bøger i reolen. Men når de vågnede, disse piger, passede tankerne ikke mere til deres ansigt, som havde opløst sig under søvnen ligesom en fastelavnsmaske, hvis stive pap er revnet og gennemvædet af den varme ånde. Med besvær tog de det nye ansigt på sig som en skæbne, og de blev svimle af at se ned på deres fødder, så stor var afstanden blevet i nattens løb.

MIRIŠE NA VOĆE Ponekad je obična ljubav jednog čovjeka tek nijednim pokretom prizivano ludilo. Cijeli je vijek on prošao dišući i uživajući u djelićima skromnosti. Svaki takav tren milion života. San je opet priča za sebe- tamo se kupaju dodiri, sve je slatkasto i miriše na voće. Trudeći se prestati da piše napisao je knjige i prestao da pije. Sve je prekasno za pokušaje, a ovo što čitaš nema veze sa spoznajama. Potrošila se romantika i nestale magije. I ako odlaziš, kao što mi se ponekad čini da moraš, to ne mijenja ništa, neće pomoći droge, niti vudu lutke: nema tog vina, nema rakije. Sve dok na nekom dalekom mjestu neko živi za tebe.

Old age is, it occurs to Busner as he lies stranded on his side staring at the clock radio, a form of institutionalisation -- it deprives you of your identity and supplies another, simpler one, it takes away your clothing and issues you with a uniform of slack-waisted trousers, threadbare jackets and moth-eaten cardigans, togs that are either coming from or going to charity shops. This done, it commits you to a realm at once confined and unbounded, an atrophying circuit of corridors that connect strip-lit and overheating rooms where you fade away your days reading day-old newspapers and specialist magazines -- albeit not ones relating to the specialty that awaits you.

Godine - to je stvar za druge, za ne-ja; baš kao i smrt. Kad reknemo ja, mi time ciljamo na onaj isti subjekt, na onaj isti intimni osjećaj jastva na koji smo ciljali i onda kad smo kao šesnaestogodišnjaci, ili šestogodišnjaci, izrekli tu zamjenicu ja. A svaki naš čin i svaka naša riječ, od rođenja do smrti, spontan su ispad i autentičan odraz onog istog našeg identiteta, onog ja koje se u nama rodilo zajedno s prvim tračkom naše svijesti, ili s prvim tračkom našeg instinkta, i koje se otada neprestano, svakim danom i svakim časom, u nama nadorađa, integrira, jedri, ocjelokupljuje, ali jezgra ostaje uvijek ono prvotno goluždravo ja. Svojstva, obilježja, kakvoće - to je ono od čega su sačinjeni drugi. Samo drugi sazdani su na taj staromodni, skolastički način. Naše ja sastoji se iz golog fakta bivstvovanja i iz primarnog, slijepog osjećaja tog bivstvovanja. Dakako, tome pridolazi i percipiranje ostalog postojećeg oko nas. I to nije neugodno; baš naprotiv. Ali to nije bitno. Zgoljni fakat bivstvovanja i goli osjećaj tog bivstvovanja. Sve drugo je sporedno, nebitno. Puki ogrtači na leđima tog našeg ja. I što je tu onda važno ako, kad se pogledamo u ogledalo, konstatiramo da taj naš isti, identični, nezamjenjivi ja ima nešto prosijedu ili prorijeđenu kosu, da su mu leđa nešto pogrbljena, da je dobio rđavu naviku da nosi naočare, i tome slične trice?

Svoje dogodovštine zabavno opisuje engleski crtač Edvard Dodvel. Radio je na Akropolju, koristeći camera obscura - prototip fotografskog aparata koji je davao umanjenu sliku građevina, mada je na crtežu omogućavao očuvanje proporcija reprodukovanih spomenika kulture. 'Jednoga dana, dok sam crtao Partenon svojom camera obscura, vidno uznemireni komandant garnizona upitao me je kakve to čarolije izvodim svojom neobičnom mašinom.' Dodvel pokušava da mu objasni, demonstrirajući rad svoga aparata. Turski oficir je i time preneražen. 'Videći to (...) promenih ton i zapretih mu da ću ga staviti u svoju crnu kutiju ako mi bude smetao i malretirao me.' Od tog vremena Dodvel je neometano radio.

Kad mladost jednom prođe, nastupa dekadencija, starost koja ostavlja neizbrisive tragove, dolaze bolesti, a prijatelji odlaze. Na kraju krajeva, nastavljanjem života ništa se ne dobija; naprotiv, otvaraju se samo nove mogućnosti za patnju." "BILA JE TO LEPA USPOMENA IZ ŽIVOTA: SUMRAK, MUZIKA KOJA ISPREDA SNOVE S DRUGE STRANE SVETA, TOPLA I UTUTKANA SOBA, ZGODAN MLADIĆ PUN ŽIVOTA, KOJI JE PROLAZIO, ODLUČIO DA ZASTANE I ZAGLEDAO SE U NJU." "ČITAVOG ŽIVOTA JE SAMO NEŠTO ČEKALA; OCA DA SE VRATI S POSLA, PISMO OD MLADIĆA KOJE NIKAKO NIJE STIZALO, ISPITE NA KRAJU GODINE, TRAMVAJ, AUTOBUS, TELEFONSKI POZIV, RASPUST, KRAJ RASPUSTA. A SADA JE MORALA DA ČEKA I SMRT, KOJA ĆE DOĆI ZAKAZANOG DANA. - To se samo meni može desiti. Ljudi obično umiru onda kad se tome najmanje nadaju." "Kad je postigla gotovo sve što je želela u životu, zaključila je da taj život nema smisla, jer su svi dani jednaki. I odlučila je da umre." "I junaci i heroji su podjednako ravnodušni prema opasnosti, i uvek nastavljaju svojim putem, uprkos upozorenjima da to ne treba da čine. Ludak se ubija, junak se žrtvuje u ime neke ideje - ali i jedan i drugi umiru po svojoj volji - a ogorčeni i danima i noćima odmeravaju i pretresaju besmisao i veličinu tog postupka. To su i jedini trenuci kada bi ogorčeni smogao snage da se popne do vrha svog odbrambenog bedema i proviri napolje; ali ubrzo bi ga sustigao umor i on bi se vraćao kolotečini svakodnevice." "Možemo u životu činiti svakakve greške. Izuzev jedne: one koja će nas uništiti." "Sve je pogrešno. Jer ako ceo svet o nečemu sanja, a samo neznatna manjina to otvari, onda se svi osećaju kao kukavice." "PROVEO SAM JEDAN DEO SVOG ŽIVOTA GLEDAJUĆI VETAR, ALI SAM ZABORAVIO DA SEJEM, I NISAM ISKORISTIO SVOJE DANE, NITI SAM POPIO VINO KOJE MI JE BILO PONUĐENO. ALI JEDNOG DANA OSETIO SAM DA SAM SPREMAN I VRATIO SAM SE SVOME POSLU. ISPRIČAO SAM LJUDIMA SVOJE VIZIJE RAJA, KAO ŠTO SU BOG, VAN GOG, VAGNER, BETOVEN, AJNŠTAJN I DRUGI MUDRACI ČINILI PRE MENE." "POGLEDAJ DOBRO MOJE LICE. SAČUVAJ GA U OČIMA SVOJE DUŠE, DA BI MOGAO JEDNOG DANA DA GA NASLIKAŠ PO SEĆANJU.

Det må bara vara små pappersbitar, men det finns något mycket djupt som visar sig i dem. Ljuset, vinden, luften, kärleken och glädjen hos den som fotograferade och förlägenheten och leendet hos den som blev fotograferad. Sådant måste man bevara i sitt hjärta för alltid. Det var därför man tog fotografierna." "Ja, jag förstår. Jag har alltid satt stort värde på fotografierna. När jag tittade på dem väckte de viktiga minnen till liv. Det fick mig att känna en nostalgi som gjorde mig så sorgsen att det värkte i bröstet. I minnenas skog bland endast späda, hjälplösa träd var fotona den säkraste kompassen. Men nu måste jag ge upp. Visst är det vemodigt och svårt att förlora kompassen, men jag har inte kraft nog att hindra saker från att utplånas.

Mnogo puta sam pokusao da ta svoja osecanja prenesem Naoko. Nekako mi se cinilo da bi ona u izvesnoj meri mogla na pravi nacin da ih razume. Ali nisam uspevao da pronadjem reci kojima bih mogao da se izrazim. Bas cudno, mislio sam. Kao da je njena boljka neprestanog trazenja reci presla na mene. Subotom uvece, sedeo bih na stolici u holu doma gde je bio telefon, i cekao da me Naoko pozove. Manje-vise svi su subotom uvece izlazili u grad, pa je hol obicno bio prazan i mrtvacki tih. Posmatrajuci tracke svetlosti kako sijaju u tisini tog prostora pokusavao sam da preispitam svoja osecanja. Sta ja to trazim? Sta uopste drugi traze od mene? Ali pravi odgovor nisam nalazio. Ponekad bih pruzio ruku ka tim zrncima svetlosti sto su lebdela u vazduhu, ali moji prsti ne bi dodirnuli nista.

Ali tog sam dana naučila i još nešto, što ću tijekom života još mnogo puta uočiti. Ljudi su skloni pasivno promatrati kada se u nekom sukobu napada nekog koga smatraju slabijim. Kao da se pitaju zašto bi ulagali napor u nešto što nije njihova bitka, a još je osim toga najvjerojatnije i izgubljen slučaj. Možda je tome u konkretnom slučaju pridonijela i predrasuda prema osobama sa invaliditetom, koje bi, u skladu s njom, trebale "znati svoje mjesto". Ali ljudi se u načelu ne žele zalagati za tuđa prava, niti štititi slabije. Najradije okrenu glavu, ne čuju i ne vide što se događa, a još su manje skloni o tome razmišljati. Ima, dakako, i drukčijih ljudi, ali dovoljno malo da na njih ne treba računati, što drugim riječima znači da se gotovo uvijek treba oslanjati samo na vlastite snage.

Kada svako u vrijeme akšama postavi sto i svijeće za večeru Ja sanjam o svom Voljenom Zamisljajući u tugi i jadu njegovu sliku Abdest uzimam sa suzama i stoga ce moj namaz biti poput žeravice A vrata džamije će se zapaliti na zvuk mog ezana I ako učeni želite biti spavajte i dalje Ja razum svoj sam odbacio Ako već niste potpuno goli ogrnite se haljom vase slatkorječivosti i nastavite spavati Oni koji sada tragaju za vidjenjem umiru sretni i nasmijeseni u središtu tog istog vidjenja Oni koji su u potrazi za sticanjem Muhamedovih as vrlina umiru poput Omera i Ebu Bekra. Daleka je od njih smrt i poništenje. I ti se taodjer prijatelju moj moraš pomiješati, budući da su i zemlja i nebo pomiješani, baš za tebe i mene. Budi kao sećerna trska slatka a tiha, ne miješa se sa gorkim riječima.

Gledajući tog čovjeka u akciji, naučio sam mnogo. Bio je esencija dinamičnog menadžera, znao je izvanredno raspodijeliti poslove, motivirati druge, čak i izgledati dobro u radnom odijelu. Nikada nije tvrdio da je sposobniji od svojih podređenih. Priznavao je njihove sposobnosti u okviru njihovih domena. Ali on je davao viziju i ton, on je podizao duh. Osim toga, imao je onu romantičnu facu kojom je zavodio žene po svim galaksijama. Sjećam se sebe kao desetogodišnjaka s naočalama ispred televizora. Svaki put kad bi se Kirk pojavio na ekranu imao bih osjećaj da je preda mnom grčki bog. Imao je i fantastične naprave. Kad sam bio klinac, fasciniralo me što na svaki planet nosi i onu spravicu, komunikator iz Zvjezdanih staza, pomoću kojeg može razgovarati s ostatkom posade. Danas i ja nosim nešto slično u džepu. Tko se još sjeća da nam je Kirk prvi pokazao mobitel?

Neće ti smetati ako slušamo muziku?" pita Ošima. Neće, kažem. On pritisne dugme cd plejera. Počinje klasična klavirska muzika. Neko vreme pomno slušam tu muziku i dobijam ideju šta bi to moglo biti. Nije ni Betoven, ni Šuman. Istorijski gledano, tu je negde između. "Šubert ?" pitam ja. "Da", kaže on. I sa rukama na volanu, u položaju u kom kazaljke na satu pokazuju 10.10, pogleda me krajičkom oka. "Voliš Šubertovu muziku ?" Ne nešto naročito, kažem. Ošima klimne glavom. "Kad vozim, često odvrnem Šubertove klavirske sonate do daske. Šta misliš zašto ?" "Ne znam", kažem ja. "Zato što su klavirske sonate Franca Šuberta među najtežim kompozicijama na svetu da se savršeno izvedu. Naročito ova sonata u D-duru. Ta je strašno komplikovana. ako se izdvoji samo jedan ili dva stava tog dela, ima pijanista koji su u stanju gotovo savršeno da ih odsviraju. ali, ako slušaš sva četiri stava zaredom kao jedinstveno delo, ne postoji ni jedna njihova zadovoljavajuća interpretacija, bar ne koliko je meni poznato. Do sada su se razni čuveni pijanisti okušali u izazovu ove kompozicije, ali svaki od njih ima očigledne nedostatke. Još nije bilo nijedne izvedbe za koju možeš da kažeš 'E, to je to !' Šta misliš, zbog čega ?" "Ne znam", kažem. "Zato što je sama kompozicija nepotpuna. Robert Šuman, koji je bio odličan poznavalac Šubertove klavirske muzike, ovu je kompoziciju ocenio kao 'nebeski preopširnu'. "Ako je sama kompozicija nepotpuna, zašto su se razni čuveni pijanisti oprobavali na njoj ?" "To je dobro pitanje", kaže Ošima. Onda zastane. Tu tišinu ispunjava muzika. "Nemam konkretno objašnjenje za to. Ali mogu jedno da kažem, a to je da dela koja poseduju određenu vrstu nepotpunosti, upravo zbog te nesavršenosti privlače čovekovu dušu - bar snažno privlače dušu određene vrste ljudi. Recimo, tebe privlači 'Rudar". Zbog toga on ima moć da te usisa kakve nema u zaokruženim delima kao što je 'Duša' ili 'Sanširo'. Ti to delo pronađeš ili ono pronađe tebe. Šubertova sonata u D-duru je upravo takva. U njoj postoji nešto što veže nit tvoje duše kako nijedna druga kompozicija ne može. "Dakle", kažem ja, "da se vratim na prvo pitanje - zbog čega ti slušaš Šubertove sonate ? Naročito dok voziš automobil." "Šubertove sonate, posebno sonata u D-duru, ne mogu se smatrati umetnošću samo zato što su dobro izvedene. Kao što je Šuman ukazao, ova sonata je previše pastoralna i predugačka je, a i sa stanovišta tehnike je isuviše jednostavna. Kad se ta kompozicija dosledno odsvira, pretvori se u najobičniji bljutavi, suvoparni antikvitet. Zato joj svojom virtuoznošću svaki pijanista doda ponešto. Smisli nešto. Recimo, evo ovako pojačava artikulaciju. Ili svira rubato, ubrza tempo ili uradi varijaciju. Ako to ne učini, nema čime da popuni vreme. Ali, ako se to ne izvede pažljivo, takav jedan dodatak naruši integritet dela. To onda nije više Šubertova muzika. Bez izuzetka svi pijanisti koji sviraju sonatu u D-duru upadnu u taj paradoks. On osluškuje muziku. Pevuši melodiju. A onda nastavlja priču. "Zbog toga ja često slušam Šuberta dok vozim. Kao što sam ti malopre rekao, baš zato što su izvedbe njegove muzike u izvesnom smislu nepotpune. Kvalitetna nesavršenost puna naboja stimuliše čovekovu svest, izoštrava mu pažnju. Kad bih u vožnji slušao savršenu muziku bez premca u savršenom izvođenju, možda bih poželeo da samo zatvorim oči i tako umrem. Zauzvrat, ja slušam sonatu u D-duru i u njoj razaznajem granice čovekove moći. Spoznajem da određena vrsta savršenstva može da se otelotvori isključivo beskonačnom akumulacijom nesavršenosti. To me ohrabruje. Razumeš šta hoću da ti kažem?

Otkrio sam da ljudi znatan dio vremena troše oko brige što drugi misle o njima. Kada se nitko od nas ne bi brinuo što se vrzma po tuđim glavama, naši bi životi i poslovi bili 33% djelotvorniji. Kako sam došao upravo do tog postotka? Ja sam znanstvenik. Volim egzaktne cifre, čak i kad ih ne mogu opravdati. Zato krenimo s navedenom brojkom. - Ne morate se brinuti oko onoga što ja mislim. Bilo dobro ili loše, ja ću vam to dati do znanja - običavao sam govoriti članovima svoje istraživačke grupe. To znači da sam govorio izravno i ne uvijek taktično ako mi nešto nije bilo po volji. Znao sam ih i umiriti prikazujući to u pozitivnom svjetlu. - Ako ne kažem ništa, znači da nemate o čemu brinuti — rekao bih. Studenti i kolege su cijenili ovakav način komunikacije jer nisu morali gubiti vrijeme opterećujući se »što Randy misli«. Zato što je ono što sam najčešće mislio bilo: u mom timu nalaze se ljudi koji rade 33% učinkovitije od bilo koga drugog. Eto to mi je bilo u glavi.

Sa teme pejzaža pero mi je često klizilo u oblast legendi i istorije. Tu vezu koja postoji između pejzaža Grčke, njene umetnosti i verovanja ne uspevam ni samom sebi da objasnim. Samo mi snažna intuicija govori da grčki hram, skulptura i mit organski izrastaju iz zemlje, mora i planina. Iskušenje da ga opisujem završava se neuspelom deskripcijom. Nije mi čak pošlo za rukom da izrazim oblik i boju masline. A dobro mi je poznata bar jedna koja raste pored zida koji ograđuje Minosovu palatuu Knososu. Pogledom sam izbrojao svaki njen list i u sebi nosim precizno njene obrise. Međutim, treba biti Direr i od tog doživljaja sazdati predmet. Opisati samo jednu padinu planine: kresavo zelenilo žbunja, sa donje strane srebrnkasto. Tri bele kuće. Vinograd koji podseća na dugačak, nizak venjak. Odozgo zelenilo posuto plavetnilom, a između špalira vinove loze hladna, safirna stud. Mali pravougaonik veoma zvučne bronzane boje, kakvu ujesen ima lišće grab. I konačno, malčice iznad toga - kamen i retka trava. Htedoh to da opišem.

U trenucima kad telo oslobodi dušu, ona se penje u nebesa ili silazi u pakao, zavisno od stanja duha osobe kojoj se to dešava. Na oba ta mesta, ona uči ono što joj treba; kako da uništi svog bližnjeg ili kako da ga izleči. Vera nije želja. Vera je Volja. Želje su nešto što mora da se utoli, a Volja je, sama po sebi, jedna snaga. Volja menja prostor oko nas... A postoji li išta što možemo da sačuvamo za sebe? Sve što imamo, poklonićemo jednog dana. Drveće daje da bi nastavilo da živi, jer kad bis e čuvalo, prestalo bi da postoji. ... najveća je zasluga ne onoga koji nudi već onog koji prima ne osećajući da je dužan. Čovek daje malo kad raspolaže samo materijalnim dobrima; ali daje mnogo kad predaje celog sebe. Svi nastoje da budu zadovoljni onim što imaju. Osim sebe. Osim tebe. Osim nekih retkih pojedinaca poput nas, koji moraju malo da se žrtvuju, u ime jednog našeg cilja. Živeti kao ljudsko biće i kao božanstvo. Prelaziti iz stanja opuštenosti u stanje transa, iz transa u blizak kontakt sa drugima, a iz tog kontakta ponovo u stanje napetosti, i tako redom, kao zmija koja grize sopstveni rep. Naravno da nije nimalo lako - pre svega zato što zahteva bezuslovnu ljubav, koja se ne plaši patnje, ni odbijanja, ni gubitka. Ali, onaj ko se jednom napio te vode, nikad više neće moći da utoli žeđ na drugom izvoru. ... nema potrebe da hvalite zemlju. Ona će uvek biti velikodušna prema vašoj zajednici. Važno je hvaliti ljudsko biće. ... promene se dešavaju samo onda kad su naši postupci u potpunoj suprotnosti sa svim onim na šta smo navikli. ... jer smo svi mi osuđeni na samoću, i uspevamo da vidimo sebe jedino u pogledima drugih ljudi. ... ljubav ispunjava sve. Ne može biti predmet želje, jer je sama sebi cilj. Ne može da vara, jer niko ne može da je poseduje. Ne može da se zarobi, jer je kao nabujala reka koja preplavljuje svaku branu. Ko pokuša da je zauzda, preseći će izvor koji ga napaja, a u tom slučaju, voda koju je uspeo da sakupi postaće ustajala kao bara puna žabokrečine. Novi svet pripada Majci koja je došla, zajedno s Ljubavlju, da odvoji nebesa od vode. Ko veruje da je promašio u životu, grešiće i dalje. Ko je ubeđen da ne može drugačije da postupa, biće uništen rutinom. Ko je odlučio da se odupre promenama, biće pretvoren u prah i pepeo.

En händelse utmärker sig. En gång när vi var ute tillsammans hade Marit på sig en ullig rosa tröja som fällde som en collie om våren. Jag måste ha hållit henne tätt intill mig när vi sa godnatt, för nästa morgon upptäckte jag att tröjan hade luddat av sig på min jacka som nästan var alldeles skär. Under den halvtimme som det tog mig att få bort luddet vällde det upp en överväldigande känsla av ömhet inom mig, den sortens ömhet som uppslukar en helt och hållet och gör kroppen svag. Om jag fick veta att jag bara kunde spara en enda minnesbild ur livet och att alla de andra måste försvinna, skulle jag välja denna, inte så mycket av romantiskt nostalgiska skäl utan för att händelsen markerade ett betydelsefullt ögonblick i livet. Den pekade framåt mot vårt giftermål, mot de två barn vi skulle få tillsammans, det hem vi skapade och den glädje och sorg vi skulle dela. Jag tänker mig far sitta på sängkanten eller på en stol i ett litet rum med jackan i knäet. När han tar de som troligen var angoraludd mellan tummen och pekfingret och kastar det i en papperskorg eller samlar ihop det till en boll att slänga senare, förstår han att han är förälskad. Det händer inte medan han tittar på den unga kvinnan eller kysser henne, inte ens när han senare den kvällen ligger i sängen och tänker på henne. Det händer följande morgon, när han upptäcker att hennes tröja har blandat sig med hans jacka. Tillsammans blir plaggen drivkraften i en metafor som jag anar att far bara upplevde subliminalt. Dolt bakom den "nästan skära" jackan finns löftet om två passionerade kroppar, den ena inuti den andra. Som gammal minns han intensiteten i sina känslor och förstår att saker och ting tog en ny vändning i det ögonblicket. Jag tror att det fanns mycket som far ångrade, mer eller mindre med rätta, men inte den halvtimme som han tillbringade med en luddig jacka ensam i sitt rum i Oslo. (180-181)

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka. Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.