Tog Quotes

To whatever end,” he whispered. Silver lined her eyes. “To whatever end.” A reminder—and a vow, more sacred than the wedding oaths they’d sworn on that ship. To walk this path together, back from the darkness of the iron coffin. To face what waited in Terrasen, ancient promises to the gods be damned.

There are no gods left to watch, I’m afraid. And there are no gods left to help you now, Aelin Galathynius.' Aelin smiled, and Goldryn burned brighter. 'I am a god.

Death had been her curse and her gift and her friend for these long, long years. She was happy to greet it again under the golden morning sun.

Fireheart, her mother had called her. Not for her power. The name had never once been about her power.

A princess who was to live for a Thousand years. Longer. That had been her gift. It was now her curse.

Wrong kind of witch." - Manon Blackbeak

Perché è così che ti frega, la vita. Ti piglia quando hai ancora l'anima addormentata e ti semina dentro un'imagine, o un odore, o un suono che poi non te lo togli più. E quella lì era la felicità. Lo sopri dopo, quando è roppo tardi. E già sei, per sempre, un esule: a migliaia di chilometri da quell'immagine, da quel suono, da quell'odore. Alla deriva.

Aelin wiped her hands. “Well, that’s over and done with,” she announced, and strode to the desk and map. “Shall we discuss where you all plan to march once we beat the living shit out of this army?

Tako se teško živi, tako se kratko živi, pa još dobra polovica tog teškog i kratkog života nam prođe u mržnji i nesporazumima. Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nama potrebni i nikako se, nikako ne može živjeti bez opraštanja.

But if you take off your clothes, I’m sure I can get them dry.” My eyes went wide. “Are you trying tog et my naked?” His silvery gaze met mine. “Do you really need me to answer that?” A hot, sweet flush stole across my cheeks. When he was like this—open, flirty, and downright sexy—I was at my lamest. I wasn’t used to this side of him. I don’t think I ever would be, and there was something thrilling in that. But I stared at him, caught between the images playing out in my head and the very real man standing before me.

Holy gods. He'd frozen the whole damn lake. He was THAT powerful?

An unspoken question arose in those green eyes. Aelin? She ignored the silent inquiry, unable to bear opening that silent channel between them again, and surveyed the powerful lines of his body, the sheer size of him. A gentle wind kissed with ice and lightning brushed against her wall offlame, an echo of his silent inquiry. Her magic flared in answer, a ripple of power dancing through her. As if it had found a mirror of itself in the world, as if it had found the countermelody to its own song. Not once in those illusions or dreams had it done that. Had her own flame leaped in joy at his nearness, his power. He was here. It was him, and he’d come for her.

I've never taken a woman on a beach," - Rowan Whitethorn

De som älskade mest, de som var av kärlek besatta, det var dem som frosten tog.

I missed you only with an ocean between us. But if death was separating us... I would find you.

Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis. Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo... Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda... Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje... Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka... Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja... Laku noc, njene pospane oci...

That gods-damned nightgown.

«Perché è così che ti frega, la vita. Ti piglia quando hai ancora l'anima addormentata e ti semina dentro un'immagine, o un odore, o un suono che poi non te lo togli più. E quella lì era la felicità. Lo scopri dopo, quand'è troppo tardi. E già sei, per sempre, un esule: a migliaia di chilometri da quell'imagine, da quel suono, da quell'odore. Alla deriva.»

Hw would probably have been even more scandalised to learn I'm not wearing any undergarments beneath this dress.' - Aelin Ashrvyer Galathynius

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili… Ja, priznajem, ne… Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljubca, pa nadalje.

Inte konstigt att farfar fick en hjärtattack i sängen och dog. Antagligen vände han sig om en morgon och tog sig en ordentlig titt på sin fru.

And if I asked for the moon on a string?" - Sorsha

Najviše volim njenu vedrinu. Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Ništa joj ne može ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka što brzo prolazi, nema na čemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema ožiljaka, ne misli šta joj je život dao, a šta oduzeo, ne razmišlja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije. Smijeh joj ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen ruganjem, ni željom da se čuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i širinu i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakoću što oslobađa. Ali, treba zaslužiti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato što ga ona ne cijeni, već što se ne skriva. Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje još puniji, nalazi odjeka.

Nemoj me tako gledati, daj da ti kažem zašto me pogodilo. Nije mene ubola ni riječ „Ciganin“ ni riječ „najlepši“. Ova između, ova prokleta, „ali“. To je riječ uljez, to je zla riječ. Ne smije joj biti mjesto u rečenicama o ljudima. Ako si s krive strane te riječi, ona te zauvijek dijeli od dobrih slika, shvaćaš. On je vrejden, ali je Cigan. Ciganica je, ali pošrena. Sandijevi su za nas s te krive strane, shvatila sam. Od svega dobrog i lijepog dijeli ih riječ koja kaže da nisu sasvim vrijedni toga. Upozoraca da u svojoj srži…možda skrivaju i potpunu suprotnost. Bilo mi je teško zbog toga, shvaćaš. I, da, željela sam vidjeti kako je s njegove strane tog prokletog „ali“, pa makar tamo ostala zauvijek.

Ja sam kod kuće upitao oca kako to da drug Tito ima toliko desnih, a samo jednu lijevu ruku, našto je otac zavapio: - Samo da se već jednom iskobelja iz tog vrtića pa da odahnem.

After a moment of stunned silence had passed, Persephone spoke. "Adam will be so pleased to know he is considered 'well-togged.

Postoje mnogi načini uranjanja u postojanje, a ja sam ih uglavnom doživljavo na dva načina: kada sam se budio uz djevojku koju volim i kad sam putovao. Spoj tog dvoje vjerojatno je moj životni cilj.

She wouldn't ask. Didn't want to know what manner of thing might crawl toward a fire.

They had slept in the shelter of the ruins, though neither of them really got true rest.

I nod and tap my fingers against my knees. “What to do with a girlfriend while I work my hours at the TOG. Hmm…Can I really do this? Will I be able to pull it off? Will she be able to read at the snack bar tables without losing her mind,” I mumble. “Do you always talk to yourself?” “Yes. Bad habit. Does it bother you?” I walk back over to her side of the small stage. “No. It's interesting. I hate people knowing my thoughts. But yours just fall out of your head so easily.” She shrugs. “I never thought of it like that…but you're my girlfriend now…so who cares if you know what I think?” Her cheeks turn pink, and I laugh.

Ma koliko voli tog leptira, taj vjetar, taj san, tu misao - ne možeš pobjeći od istine da u njemu ne možeš naći sigurno uporište, niti oslonac, hoćeš da se uhvatiš, a on odleti ili se rasprđi, pa ostaješ još slabiji, ranjiviji, nesigurniji.

..Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?... Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje... Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu... Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... Da... A more ume nemilosrdno da se primiri... Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi... U meni će zauvek ostati ona so...

Kad god skočiš,prijatelju,suđeno ti je da padneš.To ti se čini neizbježno.Neminovno.Svaku stanicu tvog tijela pokreće ta univerzalna sila.Tvoje ipak nije da padneš.Tvoje je da poletiš. Ali padat ćeš ponovno i ponovno.Sve dok ne pomisliš da je tlo koje te vuče tvoj dom,da je tlo sigurno i dobro. Primjetit ćeš da nisi ptica,da nisi građen da letiš i pomislit ćeš da si stvoren da živiš na tlu.Ali na tlu nikad nećeš biti potpun. Zato ćeš se,ni ne znajući zašto,svejedno ipak,uvijek dizati i ponovno skakati.Jer svaka stanica u tvom tijelu zna da neće ostvariti svoju svrhu i da neće biti potpuna dok ne poletiš. Zato si ovdje,prijatelju,i to si oduvijek znao.Zato da ubiješ tog zmaja koji te drži na tlu,i poletiš.

- Tog nån in hängmattan? Frågade Mumin Pappan plötsligt. Ingen hade kommit ihåg att ta in hängmattan. - Det var bra, sa Mumin Pappan, den hade en gräslig färg.

Jedino opažanjem sebe, sada svog nus-života u nus-vremenu i nus-prostoru, opstajući samo u ravni sopstvene visine, možeš zaslužiti pravo da misliš drugačije. Ja-sada-ovde-nus-biće. Sklonjen zabrinut, zaustavljen dok se ne pronađe spasonosna travka koja će tog Dorijana Greja umeti da nastavi, raskravi, prepuštajući taj stadijum hibernacije prirodnom toku starenja.

For my parents—who taught me to believe that girls can save the world

Ljudi ne provociraju, osim dobrog čovjeka. Time potvrđuju da su svjesni dobrote tog insana, čijeg se zla (uzvraćanja istom mjerom) ne plaše. Ako doživljavaš provokacije, znaj da nisi slabić, nego jaka ličnost, dosljedna najvišim vrijednostima.

Jack was led out of the dark room into the strong light, and as they guided him up the steps he could see nothing for the glare. 'Your head here sir, if you please,' said the sheriff's man in a low, nervous, conciliating voice, 'and your hands just here.'    The man was slowly fumbling with the bolt, hinge and staple, and as Jack stood there with his hands in the lower half-rounds, his sight cleared: he saw that the broad street was filled with silent, attentive men, some in long togs, some in shore-going rig, some in plain frocks, but all perfectly recognizable as seamen. And officers, by the dozen, by the score: midshipmen and officers. Babbington was there, immediately in front of the pillory, facing him with his hat off, and Pullings, Stephen of course, Mowett, Dundas . . . He nodded to them, with almost no change in his iron expression, and his eye moved on: Parker, Rowan, Williamson, Hervey . . . and men from long, long ago, men he could scarcely name, lieutenants and commanders putting their promotion at risk, midshipmen and master's mates their commissions, warrant-officers their advancement.    'The head a trifle forward, if you please, sir,' murmured the sheriff's man, and the upper half of the wooden frame came down, imprisoning his defenceless face. He heard the click of the bolt and then in the dead silence a strong voice cry 'Off hats'. With one movement hundreds of broad-brimmed tarpaulin-covered hats flew off and the cheering began, the fierce full-throated cheering he had so often heard in battle.

I am the last of the Kerluhm. The Ifayle, who heeded our first summons, are all but destroyed. Those few that remain cannot extricate themselves from the conflict. I myself did not expect to survive the attempt. Yet I have.' 'A horrific conflict indeed,' Lady Envy quietly observed. 'Where does it occur?' 'The continent of Assail. Our losses: twenty-nine thousand eight hundred and fourteen Kerluhm. Twenty-two thousand two hundred Ifayle. Eight months of battle. We have lost this war.' Lady Envy was silent for a long moment, then she said, 'It seems you've finally found a Jaghut Tyrant who is more than your match, Lanas Tog.' The T'lan Imass cocked her head. 'Not Jaghut. Human.

There are moments in life when you blunder in front of a window, or a glass. And you stop to see the most risible creature peering back at you, in some hideous weskit that he has mistaken for the very pineapple of fashion, a kingsman slung round his neck like the banner of his pretentions, with an expression of adolescent constipation that is clearly intended as Deep Sagacity. You blink - you may even for an instant begin to laugh - until the realization dawns: this is a reflection, and it is mine. You've draped yourself in Rainbow togs and swaddled yourself in fervent convictions, but in that reflection there you stand: exposed in the knobbly white nakedness of your own absurdity.

Bože moj... Prošao sam kroz Vukovar mnogo puta...(...) Kad sam dolazio sa zapadne strane, iz Italije, sa mora, iz Zagreba ili Ljubljane, tu sam prvi put nailazio na putokaz za Novi Sad, i, iako je kraj imena moje varoši čitko pisalo ''82 km'', tog momenta sam, iz bezbroj razloga, uvek računao da sam stigao Kući? Dudule je u pravu, liče, još kako liče... Ne samo zbog Dunava, bokora zelenila, austrougarskih kućerina i rasipnički širokih ulica, već (i uglavnom), zbog pitomosti, zbog onog retkog osjećaja koji mi se javljao samo u naročitim gradovima, da bi tu i u tri po ponoći mogao prošetati s Onom Koju Volim, ne zazirući od automobila koji usporavaju, i ne prelazeći na drugu stranu kad neko naiđe u susret... Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista muzika na koju i ja plešem svoj život, mirni ljudi i stabilne lađe, tesne suknje i komotne čarde, obala i gimnazija, korzo i pozorište, sasvim dovoljno za pametnog čoveka... A opet... Bojim se da na taj gradić nikad više neću pomisliti onako kako ga se sećam, nego onako kako mi se prikazao u sledećoj Duletovoj tišini, u onoj poslednjoj, najdužoj, koju nisam ni uspeo da odbrojim do kraja, jer je otišao nenadano, ne rekavši pozdrav...

The gods did not care. So she did not bother praying to them.

Pa ni prva junakinja tog imena [Catherine] nije bez određene čudne ljepote u svojem divljaštvu, niti je nepoštena usred izopačene strasti i strastvene izopačenosti.

Ko sred mira želi ratnih truba jek, tog više ne veseli nada u bolji vek.

Besmrtnost je samo pojam. Ako uzmemo da "smrtnost" nije sama smrt, nego svijest o smrti i strah od smrti, onda je "besmrtnost" stanje bez tog straha.

gridando: «Togli, Dio, ch'a te le squadro!».

Die paadjie na geluk was nog nooit reguit nie, maar tog is die die enigste pad wat die moeite werd is om te reis, maak nie saak hoe krom en vol struikelblokke dit is nie.

Mi se suočavamo sa strahom. Pozdravljamo tog neočekivanog gosta i slušamo šta ima da nam poruči. Strah uvek dolazi pre nego što će se nešto dogoditi.

Poštovani prof. dr. Heideggeru, zanimalo bi me šta Vi mislite pod izrazom 'utapanje u svakidašnjicu'. Kad je došlo do tog utapanja? Gdje ste Vi stajali kad se to dogodilo?

Flaubert skulle ha svarat att alla människor var otillräckliga. Att tiden tog överhanden och slukade dem, och att det var en ren illusion att man kunde vinna över den.

Jer, put do najintimnijeg dela našeg bića znači dugo putovanje kroz druge ljude i svetove. Tako sam se vratio ocu. Ali, kao što obično biva, tada je već bilo prekasno. Da sam onda znao da ga poslednji put vidim krepkog, da sam slutio kako ću ga dvadeset pet godina kasnije zateći pretvorenog u prljavu hrpu kostiju i iznutrica u raspadanju, kako me tužno gleda iz dubine tih očiju koje maltene nisu više pripadale ovom svetu, tada bih pokušao da razumem tog grubog, ali dobrog, snažnog, ali naivnog, naprasitog, ali čestitog čoveka. Izgleda, uvek kasno shvatamo svoje najbliže. A kada počnemo da stičemo izvesnu umešnost življenja, već dođe vreme da mremo. Što je najgore, već su pomrli oni na koje bismo najradije primenili stečenu veštinu.

Izišao je iz stana svladavajući tugu zbog tog samotnog života. Prsni koš mu se raširio a grlo steglo. - Za ime božje, nemoj plakati, idiote jedan! Umri ili živi, ali nemoj sve zatrovati.

...kako vrijeme odmiče sve je teže locirati pretke/ tog mitskog perinog sina koji se prvi morao upisati u knjige zamišljam pripoprostim/napola hrvat, napola zbunjen... (iz pjesme "periš")

Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv. Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi. Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama. Otkud ta veza ? Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju – kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim. Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.

Ali od sveg njegovog lika, vidljivog i nevidljivog, samo sam ociju bila svjesna, sivih, velikih, upornih, nepomicnih. Te oci... o, Boze, kakve oci! Oci koje osvoje i ne pustaju... Koje zovu. Mame i oduzimaju um. Oci kojim ne treba rijec. Ledene, s dubokim crnim zjenicama u kojim kao da su bili hipnoticki virovi i kao da ih je okruzivala tanka nit od zlata koja se spustala u spirali sve do u dubinu njegove duse. A kad me njegov pogled dotaknuo, ta nit se pruzala preko prostora i sputala me. Osjecala sam da ne zelim da me pusti ikad vise. Stajala sam nepomicna i sledena nasred puste ulice. On, tamo u uglu, zasjenjenog lica, leda okrenutih svjetlosti, nije davao znak zivota od sebe. Kao da je lutka koju je netko za salu ostavio da stoji na uglu. Samo njegove oci su bile zive. I od tog sjaja ili mozda zracenja, koje sam mogla osjetiti kako jaca, nesto se oslobodi u meni, panicno se trgne kao da u ljudskoj utrobi postoji kakav mjerni uredaj koji vristi kad se sretne s necime sto dise drugim zivotom. Nova zapazanja, ponovno izdvojena iz konteksta. Kosa mu je bila boje staroga zlata i padala je do ramena i mutna je svjetlost cinila da ta boja postane tamnija i toplija. A lice, koje nije bilo blijedo vec bijelo, bijelo poput papira ili zida iza njega, sjalo je na nacin na koji ljudsko lice nebi smjelo sjati. I bila sam svjesna toga da zaboravljam crte njegovog lica svakoga trenutka i svakoga ga trenutka ponovno upoznajem, uvijek s onim istim odusevljenjem i s mislju: Zaista, to je najljepse lice koje sam ikad vidjela. I bila sam svjesna toga da je ostatak njegovog tijela sjena i da uopce nije vazno tko je on i sto je on, da je vazno samo to da je on sad tu i da sam ja tu i onda bi se to ponavljalo, ta ideja u mojoj glavi, kako je to u redu, kako je to upravo ono kako bi trebalo biti i da nema razloga za strah, jer on je tu i ja sam tu i to je upravo kako treba biti... u beskonacnost, stvarajuci blagu vrtoglavicu i osamucenost.

Han rakte armene ned og tog hendes lommetørklæde op. Uden at tage øjnene fra hendes ansigt trak han igen kniven ud af skeden, og svøbte det lille lette stykke kammerdug omkring det lange knivsblad.

Perché è così che ti frega, la vita. Ti piglia quando hai ancora l'anima addormentata e ti semina dentro un'immagine, o un odore, o un suono che poi non te lo togli più. E quella lì era la felicità.

Nekoliko stotina godina posle tog događaja uhvaćene su na obalama Kaspijskog mora dve kornjače na kojima su bile ispisane poruke. Poruka jedne žene i jednog čoveka koji su se voleli. Kornjače su još uvek išle zajedno i na njima su se mogle pročitati poruke zaljubljenih. Muška poruka je glasila: Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad se udala u susedno selo i prvi put morala rano ustati, ugledala slanu na poljima i rekla svekrvi: ovo u našem selu nema! Tako kao ona, i ti misliš da na svetu nema ljubavi, jer nikada nisi bila budna dovoljno rano da je sretneš, mada je ona svakog jutra tu na vreme... Ženska poruka bila je kraća, od samo nekoliko reči: Moj zavičaj je tišina, moja hrana ćutanje. Sedim u svome imenu kao veslač u čamcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim.

A što se tiče drveća, ja sam imao u Rimu jednu, „svoju“, piniju, koju sam mogao da vidim i sa svojih prozora. Ona stoji u vrtu, na Pinču, tačno iznad poprsja Šatobrijana. Nisam ja nju voleo sa tog razloga, nego zato, što je i leti, i zimi, tako zelena, da se iz daleka čini crna. Skoro svake nedelje, uzimam ulaznicu za taj park i idem da sedim tamo, posle „Bebingtona“, pre odlaska na posao. Zazvonim na kapiju, puste me unutra, a ta pinija me čeka i, pod njom, moji rukopisi iz Skandinavije, koje prepisujem u knjigu. Tu, na klupi, sedim, mirno, kao da sam pred starom komandom mesta, u Tronjemu.

Zdepasto i grbavo deblo drveta nikada ne bi povjerovalo da može postati statua, zadivljujuće umjetničko djelo, i nikada se ne bi podložilo dlijetu kipara, koji svojim genijem proniče što sve može načiniti od tog debla

Čovjek bi trebao biti uistinu vrlo tolerantan, a s godinama takav zasigurno ne postaje, pa da s ulaskom u vezu ne zahtijeva bar minimum tog banalnog podudaranja, kao što je partnerovo prilagođavanje vlastitim navikama.

Kupih odijelo za ramazan, pa u ogledalu prepoznah onaj očev pogled u svome i sjetih se tog ramazanskog jutra kad je u tom svom starom vjenčanom sakou izašao iz bolnice strašno mršav, i poput djeteta koje nešto taji samo je ćutao. Tek iza podne uzeo me u krilo i na moj dlan spustio najvećeg šećernog leptira da ne pomislim da me zaboravio. To je bio prvi i posljednji put da je otac nešto kupio za mene, pa makar i lizalo. Meni je taj leptir bio znak da me otac voli.

I bez stvarnog značaja nam je što je vasiona beskraj i krug, jer mi verujemo da smo u njenom centru. I sa svim svojim napretkom i znanjima, mi se u sebi nismo promakli od tog privida, te svoje jedne tačkice u središtu plavog prostora. Jer bilo šta da uradimo, bilo gde da stignemo, uvek smo u središtu, uvek smo sebi u središtu, svagda nam se horizonti savijaju u krug. Kad bismo bar videli da je taj krug nama jedino vidna i znana - večnost. Večnost kojoj ne pripadamo.

Zar je zaista povjerovao da bih napisala memoare? Je li papir dovoljno izdržljiv materijal da bih mu povjerila svoj žvot? Bojim se da bi se tinta razlila po njemu ili bi to bile suze. Nema tog papira, Alberte, koji bi izdržao moju bol.

När han tog henne bakifrån lutade hon sig över toaletten med händerna på vattenbehållaren.Nu lät de båda två, men det verkade inte vara någon annan därnere.Han drog ut när han kom, släppte satsen på golvet och andades häftigt en kort stund.

Men så uppdök minnet om gamla fäderneförmaningar och råd, och då framkom den gamla lögnen, att allt arbete är lika aktningsvärt och förehöll honom hans högmod, och så tog han sitt förnuft till fånga och gick hem för att skriva 48 verktum Ulrika Eleonora.

En hytte – den stod, som i tanker – var muret til fjeldsidens væg; den stod der, hvor rovdyret vanker tog stød af en ældgammel hæg. Naar stormen tog fart op til riften, var stenhyttens ejer ej glad; da tog han die hellihge schriften – og knælte saa ned og tilbad

- Jag älskar honom, sa han. - Jag också, sa hon. Han böjde sig ner mot henne. - Kunde den omständigheten att vi mötts i denna djupa känsla bilda utgångspunkt för ett lån på fem tusen kronor? Hon tog fram sin plånbok, öppnade den, gav honom två tusenkronorssedlar.

Det, jeg er træt af, er, at man traditionelt set har sagt, at de, der tog Tøger Seidenfadens parti eller er på linje med Politiken, har et internationalt kosmopolitisk blik på verden, mens ytringsfriheds-hardlinerne er provinsielle og formørkede. Jeg synes, det er lige omvendt.

Već su oboje bili navikli međusobno podijeliti svaku misao, svaku novu ideju i doživljaj. Bez tog odjeka, bez reakcije onog drugoga, ništa kao da nije imalo smisla. Već su stvorili odnos u kojem su se osjećali dobro, već su postali ovisni jedno o drugome, ogledali se jedno u drugome.

Čovjek u većini slučajeva bude iskušan grijesima zbog kojih se pretjerano i izvještačeno zgraža. Kad vidi da neko čini grijeh, musliman treba zahvaliti Gospodaru što ga je sačuvao istog tog grijeha, a ne treba dokazivati ljudima svoju dobrotu zgražajući se zbog poročnosti tog čovjeka.

På vei tilbake mot Oslo passerte jeg Lysaker stasjon, akkurat idet et tog rullet ut. Alene igjen på perrongen sto en ung mann i tyveårsalderen, som åpenbart hadde løpt etter toget uten å rekke det. Han så ensom og forvirret ut. Forhåpentlig sporet ikke hans liv av for mer enn en times tid.

Gaden tog imod mig. Da ingen andre ville have mig med alle de fejl, jeg havde, så omfavnede gaden mig. Den omfavnede mig som et helt menneske, et grimt menneske, et ufuldendt menneske, men dog et menneske. Hvor andre sagde monster og uden for pædagogisk rækkevidde, sagde gaden velkommen min broder.

Oldučila sam da ne trebam savršenu ljubav i da ne trebam savršenog muža ni savršenu djecu ni savršeni život. Ništa od tog. Ja želim svoje. Želim svoju ljubav, svog muža, svoju djecu, svoj život. Ni ja nisam savršena. Nikada to neću ni biti. Ne očekujem savršenstvo. Ali ne mora sve biti savršeno da bi bilo snažno.

Han visste att det var en sjukdom, inte bara hos honom utan hos människorna där på gårdarna; deras bottenlöst sterila egenkärlek med rönnbärsattityden utåt, mot den svage som inte vågade gå i svaromål om livsvärdena, smickret inför den starke och hatet som på grund av infrysningen växte och svällde i bröstet och grep om hjärtat med förruttnelsens klo, tills handen grep om riset, käppen, rottingen, dolken, svärdet, handgranaten, mausern och sökte syndabockar, syndabockar, syndabockar! Då (som vuxen) hatade han hatet självt i vanmäktigt raseri, men alla hatare skrattade honom i ansiktet och han tog bara skada till sin matsmältning.

The memory of his face was already blurring. Had his eyes been more golden brown, or soil brown? She couldn’t remember. And she’d never get the chance to find out. Never get to see that half smile. Never get to hear his laugh, never get to hear him say her name like it meant something special, something more than being Adarlan’s Assassin ever could. She didn’t want to go out into a world where he didn’t exist. So she watched the light shift and change, and let the world pass by without her.

Ipak, jedno dublje uverenje, mada neizrečeno, navodilo ga je na pomisao da se čovekovo vreme nikada ne vraća unazad, da nikada više ne može da bude kao što je nekad bilo i da, kada se osećanja pogoršaju ili izmene, nama tog čuda koje ih može vratiti u pređašnje stanje: kao što se i zastava isprlja i izliže [...]. Ali je njegova nada odolevala.

«Sai che effetto mi fa vedere i tuoi occhi?» «Sì, me ne sono fatto un’idea.» «No, non parlo di sesso, Travis, anche se è inutile negare che vederli mi faccia eccitare subito, ma non è questo quello che voglio dire.» «Allora cos’è?» Mack abbandona il suo sorriso assumendo un'aria seria che mi fa temere di sentire quello che pensa. «Perché è in quel momento che ti vedo davvero, con tutto quello che non dici, perché quando ti togli gli occhiali fai fatica a non lasciare che i tuoi occhi tradiscano le tue emozioni. E quando lo vedo, mi sento fortunato a essere l’uomo che può vedere chi sei. Anche se so, come in questo momento, che mi nascondi delle cose, il poco che vedo mi sta più che bene»

Znate, doktore, priznali mi to ili ne, stvari nikada ne počinju svima istodobno. Znam, reći ćete, osjećam da ćete reći kako je rat počeo davno prije, još na Plitvicama, u Kninu, Borovu selu. Ali, znate, ljudi su marva, svi smo mi marva: reagiramo tek kad požar zahvati našu kuću ili staju. Sve do tog trenutka ono što gledamo samo je film. Film o drugima.

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem ? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvaredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Sestri, Pariz januara 1843.

Iz tog trenutka u kome je svijet oko njega iščiio, u kome se zatekao sam kao zvijezda na nebu, iz tog trena se zebnje i obeshrabrenja Sidarta je izronio i njegovo ja se još više zgusnulo. Bio je svjestan da mu je to posljednja jeza buđenja, posljednji grč rađanja. I ubrzo je opet pustio korak, išao brzo i nestrpljivo, ne u pravcu svog doma, ne svom ocu, ne onamo odakle je krenuo.

Nogle, især piger, havde måttet leve deres mors barndom, mens deres egen lå gemt hen i en hemmelig skuffe. For sådanne piger var det vanskeligst. Deres stemmer brød ud af dem som materien af et sår, og lyden af den forskrækkede dem, som når de opdagede, at nogen havde læst i deres dagbog, skønt den var låst inde mellem skrammel og gammelt legetøj fra den tid, hvor de bar en firårigs udsatte ansigt. Det stirrede op på dem mellem snurretoppene og de invalide dukker med det uskyldige, forbavsede glasblik. Deres søvn var let og lugtede af angst. Hver aften når de ryddede op på deres værelse, måtte de samle deres tanker sammen for natten som fugle, der skal lokkes ind i deres bur. Det hændte, at en af dem ikke var deres egen, og så vidste de ikke, hvor de skulle gøre af den. I farten, for de var altid trætte, proppede de den om bag et skab eller ind mellem to bøger i reolen. Men når de vågnede, disse piger, passede tankerne ikke mere til deres ansigt, som havde opløst sig under søvnen ligesom en fastelavnsmaske, hvis stive pap er revnet og gennemvædet af den varme ånde. Med besvær tog de det nye ansigt på sig som en skæbne, og de blev svimle af at se ned på deres fødder, så stor var afstanden blevet i nattens løb.

Dakle: srce. Izvaditi organ iz bolesnih grudi i sahraniti ga u rodnoj zemlji. Sestrica će se nesumnjivo pobrinuti da to bude raskošna kristalna posuda, prozirna i teška, sa dobrim zatvaračem. Delacroix će predložiti da se komad mesa potopi u vrhunskom konjaku, pa će i na taj način smrt slavnog kompozitora biti ponuđena kao već gotova proza servirana uz kardiovaskularni desert. I samo jezivo retardirana budala ne bi bila u stanju da od tog materijala sastavi priču. Imaginacija gotovo da i nije potrebna. Sve je savršeno jasno, pa se usuđujem reći kako je čin Chopinove smrti tabelarni plan postupaka kojima možete zakoračiti u književno blato, a da ne potonete grokćući poput glupave svinje. Dakako, govorim o prosjeku. Govorim o slijepcima zalutalim u svijet literature koji ne vide dalje od, recimo, Chopinovog srca.

Hon tog till sig en liten del av det som fanns där, bäcken bakom vårt hus, skogarna med sina stenar och sin mossa och buskvegetation, och blodroten, blåklockorna och violerna som spirade i den våta jorden varje vår. Allt detta blev henne förtroget, men fälten med sina ändlösa rader som strålade samman vid horisonten under en oändlig himmel rymde ingen riktig mening för henne. Hur älskar man så mycket tomhet? (189)

Det tog tre månader genom Europa och på vägen fick han möta fler negrer än han någonsin kunnat drömma om. Men redan efter den första hade han tappat intresset. Det visade sig ju inte vara någon annan skillnad än just färgen på huden, förutom att de pratade konstigt språk allihop, men det gjorde ju vitingarna också, från Småland och söderut. Den där Lundborg måste ha blivit skrämd av en neger som barn, trodde Allan.

Usred svojih sanjarija iznenada se zaustavlja i grabeći me uzbuđeno za ruku pokazuje jednog kita od žene, koja upravo sjeda na stolicu. »Eno moje danske pičke«, gunđa on. »Vidiš li to dupe? Dansko. Kako ta žena to voli! Ona me naprosto moli da je okinem. Dođi ovamo... Pogledaj je sad, sa strane! Pogledaj to dupe, molim te. Golemo je. Kažem ti, kad se ona popne na mene, jedva mogu da ga obuhvatim rukama. Zakloni mi vidik na cijeli svijet. Osjećam se kao mala buba, koja gmiže u njoj. Ne znam sam zašto na nju padam — valjda zbog tog dupeta. Toliko je nezgrapno. A kakve ima samo nabore! Takvo dupe ne možeš zaboraviti. Stvarnost... opipljiva stvarnost. Druge ti mogu dodijati ili ti mogu dati trenutačnu iluziju, ali ova — s tim svojim dupetom! — ta je neuništiva... To je kao da u postelju ideš s kakvim spomenikom na sebi.« Str 111

Det var en Foraarsaften, Solen skinnede saa rød ind i Stuen, den var lige ved at gaa ned. Vingerne af Møllen deroppe paa Volden drev deres Skygger over Ruderne og Værelsets Vægge, kommende, svindende, i ensformig Veklsen af Skumring og Lys: - een stund Skumring, to Stunder Lys. Ved Vinduet sad Niels Lyhne og stirred gjennem Voldens bronzemørke Ælme mod Skyernes Brand. Han havde været udenfor Byen, under nyudsprungne Bøge, mellem grønne Rugmarker, over blomsterbrogede Enge; Alting havde været saa lyst og let, Himlen saa blaa, Sundet saa blankt og de spadserende Damer saa sælsomt smukke. Syngende var han gaaet henad Skovstien, saa blev Ordene borte i hans Sang, saa lagde Rhytmen sig, saa døde Tonerne bort og Stilheden kom som en Svimmelhed over ham. Han lukkede Øjnene, men endda mærkede han, hvordan Lyset ligesom drak sig ind i ham og flimred gjennem alle Nerver, medens den køligt berusende Luft ved hvert Aandedrag sendte det sært betagne Blod med vildere og vildere Kraft gjennem de i Magtesløshed dirrende Aarer, og der kom ham en Følelse paa, som om alt det Myldrende, Bristende, Spirende, Ynglende i Vaarnaturen om ham, mystisk søgte at samle sig i ham i eet stort, stort Raab; og han tørsted efter dette Raab, lytted til hans Lytten tog form af en uklar, svulmende Længsel. Nu, han sad der ved Vinduet, vaagnede Længslen igjen.

Ohrabrila me misao na tog buntovnika, obuzela me neodoljiva potreba da se krećem, da nešto činim, osjećao sam zdrav nemir i uzbuđenje: sve je moguće, sve je nadomak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun prijetnji.

Da, tako je to: većina se ljudi zavarava dvostrukim pogrešnim uvjerenjem - vjeruje u vječno sjećanje (na ljude, stvari, djela, narode) i poništavanje (djela, grešaka, grijehova, nepravdi). Obje su vjere lažne. U stvarnosti je upravo suprotno: sve će biti zaboravljeno i ništa neće biti poništeno. Ulogu izvršitelja tog poništavanja (osvete i opraštanja) preuzima zaborav. Nitko ne može poništiti nepravde koje su učinjene, ali sve nepravde bit će zaboravljene.

Dis maklik om te sê die kerk is ’n droë ou moeder. Tog wil ek my nie indink wat sal in die woestyn van barmhartigheid gebeur as die wêreld op ’n oggend wakker word en alle kerke het oornag hulle deure gesluit en hulle aktiwiteite gestaak nie. Geen brood om uit te deel nie. Geen sendingstasies of sopkombuise nie. Niemand om mense te doop en te begrawe nie. Eers op daardie dag sal ons besef die ou moeder was toe al die tyd nie so dor as wat ons gedink het nie.

Mornings after sucked. Walks of shame were a necessary evil, but that didn’t mean I enjoyed shimmying back into the same trollop togs twice. I picked glitter out of my hair, then straightened my sequined top. I was officially decommissioning it. Multiple washings never quite managed to remove the lingering aura of bad decisions I made while wearing party clothes. My philosophy? Cross my fingers and hope for the most bang for the bucks spent later on new outfits.

Bojim se da se ne probudim ili se bojim da se probudim a da su granice zatvorene. Strahujem da se odjednom ne mogu prepoznati. A ne možeš da se prepoznaš zato što ne dobijaš nikakvu potvrdu sebe ili nekakakvih svojih vrednosti. Ta potvrda bi se ogledala u tome, što se podrazumeva u zemljama civilizovanog kulturnog kontinuiteta, što si deo prosperiteta u perspektivi, kontinuiranog napredovanja, makar i u odrzavanju tog kontinuiteta. ... Bojim se besmislenosti naše konačnosti.

Tokom noći, ustajao sam da bih potražio svoju omiljenu Bodlerovu knjigu, male pesme u prozi, i glasno sam čitao najlepšu od njih U osvit. Znač li je ? Počinje ovako : Najzad sam ! Nema više tandrkanja okasnelih i satrvenih fijakera. Ako ne i počinka, nekoliko časova ćemo imati tišinu. Najzad je iščezla tiranija ljudskog lica, i ostaće mi jedino da podnosim bolo d sebe. A završava se grandiozno, uzdiže se, uspravan, i okončava kao molitva; istinska molitva, veoma jednostavna, izvedena rukama, nespretna i lepa kao molitva nekog Rusa. – Priličan put je imao da pređe da bi dospeo do tog cilja, Bodler, i prešao ga je na kolenima. Koliko god bio daleko od mene, jedno od bića koja su mi najviše strana – često nisam kadar da ga razumem – pokatkad, ipak, u dubini noći, dok bih ponavljao njegove stihove poput deteta, on je bio moj bližnji, moj smoždeni sused, osluškujući, prislonjen uz tanku pregradu, kako moj glas jenjava. Tada je među nama postojala neka neobična veza, totalna deoba, jednako siromaštvo i, možda, jednaki strah.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio.

Jag trodde att en laptop skull klara sig fint utomhus. Det är ju bara elektronik. Den skulle hålla sig tillräckligt varm för att fungera ett kort tag och den har inget behov av luft. Den dog omedelbart, Skärmen blev svart innan jag kommit ut ur luftslussen. Det visar sig att L:et i "LCD" står för "liquid", flytande. Jag antar att det där som var flytande i skärmen antingen frös eller kokade bort. Borde kanske lägga upp ett sånt där användarbetyg. "Tog med en sån här till Mars. Den fungerade inte alls. Noll poäng av tio". (s 160–161)

Nema novih priča. Svaka priča je stara, već poznata i bezroj puta ponovljena. Kao što se svaki život kreće od rođenja do smrti, tako se i svaka priča kreće od početka do kraja. Čak i ako pokušate priču da ispričate od kraja, to će tada biti njen početak, kao što će njen početak biti njen kraj. I šta nam tada preostaje? Da prestanemo da pričamo priče? Ali ceo ovaj svet, naš svet, uobličen je od priča i kao priča, i ako pristanemo da prestanemo, tog sveta neće više biti, dok će od nas ostati samo senke, tamne mrlje na poleđini noći. (Nova priča)

Men hatifnattar slåss aldrig, lika lite som de säger emot en eller tycker illa om en eller tycker nånting alls, överhuvudtaget. De kom fram för att buga en efter en, i hundratal, och pappan tog hatten av sig och bugade tills han fick ont i huvudet och undratals tassar viftade tills pappan också började vifta med tassarna av ren trötthet. När den sista hatifnatten gått förbi hade mumintrollets pappa helt och hållet glömt att han haft lust att slåss. Han var bara artig och utslätad och följde efter genom det viskande gräset med hatten i tassen.

Dakle, svatko od nas ima nekog koga voli i ko igra bitnu ulogu u našim životima. Smrt tog nekog nas neosporno pogađa, i to je gotovo fizička bol koja se oseti u grudima, u potiljku, zavisi. Ali ono što je ispod svega toga je da nama nije žao tog nekog što je umro. Taj što je umro, njega ništa više ne boli, njemu više nije ništa, njemu je okej. Nas zapravo boli ta praznina u nama koja je bila popunjena upravo tom njegovom ulogom u našem životu. I zato, pošto je njemu sada dobro, nama nije žao njega što leži gore ili dole, nije nam žao hoće li on dočekati rođendan, novu ili prestupnu godinu, dete, unuče, ovo ili ono, hoće li videti, putovati, osetiti...neće. On neće, jer on više nije ništa. Nama je žao nas samih što smo ostali bez njega, mi nećemo dočekati ništa sa njim, nećemo ga više imati, žalimo nad gubitkom te uloge u sopstvenoj epizodi, sahranivši njega, sahranjujemo i deo nas koji smo u njega pohranili. Tako da mislim da bi moj odgovor na pitanje da li se plašim smrti kao gubitka bio, da, plašim se smrti kao nesavladivog apsurdnog ljudskog sebičluka i kukavičluka koji ni sama ne mogu da prevaziđem.

Men är ni säker, bästa fru, att ni vill bli fri från denna dimma? Är det inte bättre att vissa saker förblir dolda för oss?" "Så är det kanske för vissa, fader, men inte för oss. Axl och jag vill återuppleva de lyckliga stunder vi delat. Att bli berövad dem känns som om en tjuv kom in om natten och tog våra högst skattade ägodelar". "Men dimman lägger sig över alla minnen, de dåliga såväl som de goda. Är det inte så, min fru?" "Vi får låta de dåliga komma tillbaka också, även om det får oss att gråta eller darra av vrede. För är det inte livet vi delat?" (s. 165).

Č. 'Ljubav je stvar koju mi ne znamo, niti ćemo je znati. I sve što hoćemo i sve što jesmo nije ništa drugo do naša slika o nedostižnim uzorima, o dubokim morima i jakim vetrovima. Kako se samo zavaravamo! Majstori smo tog zanata. Ljubav je stvar koju mi ne znamo i Boga ne znamo i nećemo Ga znati. Samo se trudimo da budemo odlični učenici, jer ljubav se uči, i to je sve što se o njoj može reći. A najbolji đaci propadaju na fakultetima. A ponavljači do visokih škola i ne stižu. Zlatna je sredina, ali je mi ne volimo. Ljubav je stvar koju mi ne znamo.' ('Jevanđelje po žednoj')

Natanijel Brendan nas upoznaje s pričom o dr. Odri Ričards, antropologu koja je tridesetih godina XX veka radila s plemenom Bemba iz Severne Rodezije. Dr. Ričards je, kaže on, grupi pripadnika tog plemena jednom ispričala englesku narodnu bajku o mladom princu koji se peo uz planine pokrivene ledom, prelazio provalije i borio se sa zmajevima da bi osvojio devojku koju je voleo. Slušaoci su očigledno bili zbunjeni, ali nisu ništa rekli. Najzad se oglasio jedan stari poglavica rečima koje su izražavale osećanja svih prisutnih. ,,Zašto nije uzeo drugu devojku?", jednostavno je upitao.

And just last week, amid the panic and feathers of a kosher slaughterhouse on Zhitlovsky Avenue, a chicken turned on the shochet as he raised his ritual knife and announced, in Aramaic, the imminent advent of Messiah. According to the Tog, the miraculous chicken offered a number of startling predictions, though it neglected to mention the soup in which, having once more fallen silent as God Himself, it afterward featured. Even the most casual study of the record, Landsman thinks, would show that strange times to be a Jew have almost always been, as well, strange times to be a chicken

Vrag je glavobolja; vrag je glas u zidu; vrag je peraja što siječe tamne valove. Vrag je kratko, cvrkutavo ništa koje je bilo drozdov život. Vrag usisava sve ljepote svijeta, sve nade, a ono što ostaje, pošto vrag dovrši svoj posao, carstvo je živih mrtvaca - lišenih veselja, prigušenih. Virginia osjeća, tog trena, stanovitu tragičnu veličinu, jer vrag je mnogo toga, ali nije sitničav, nije sentimentalan; on puca od smrtonosne, nepodnošljive istine. U ovom trenutku, dok šeta, kad je ne muči glavobolja i kad nema glasova, može se suprotstaviti vragu, samo se ne smije zaustaviti, ne smije se osvrnuti.

Razloge nečijeg odlaska iz naših života ne treba tražiti, jer koliko god pokušavali nećemo naći onaj pravi. Ja ovaj njen ne želim da tražim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni među ljudima i događajima oko nas, ni među razlikama u naravi, mišljenju ni mentalitetu. Oni su jednostavno postojali i bili, činilio mi se samo na prvi pogled, jači od onog što nas je spajalo. Nažalost, nismo uspeli da ih prebrodimo. Na kraju, mislim da je posle svega nešto ostalo. I to toliko lepo i snažno, da ću se ja, a nadam se i ona, tog vremena i te ljubavi, sećati kao nečega što se čoveku ne događa baš svakog dana.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

MIRIŠE NA VOĆE Ponekad je obična ljubav jednog čovjeka tek nijednim pokretom prizivano ludilo. Cijeli je vijek on prošao dišući i uživajući u djelićima skromnosti. Svaki takav tren milion života. San je opet priča za sebe- tamo se kupaju dodiri, sve je slatkasto i miriše na voće. Trudeći se prestati da piše napisao je knjige i prestao da pije. Sve je prekasno za pokušaje, a ovo što čitaš nema veze sa spoznajama. Potrošila se romantika i nestale magije. I ako odlaziš, kao što mi se ponekad čini da moraš, to ne mijenja ništa, neće pomoći droge, niti vudu lutke: nema tog vina, nema rakije. Sve dok na nekom dalekom mjestu neko živi za tebe.

Old age is, it occurs to Busner as he lies stranded on his side staring at the clock radio, a form of institutionalisation -- it deprives you of your identity and supplies another, simpler one, it takes away your clothing and issues you with a uniform of slack-waisted trousers, threadbare jackets and moth-eaten cardigans, togs that are either coming from or going to charity shops. This done, it commits you to a realm at once confined and unbounded, an atrophying circuit of corridors that connect strip-lit and overheating rooms where you fade away your days reading day-old newspapers and specialist magazines -- albeit not ones relating to the specialty that awaits you.

Nastavili smo čekati. Džungla je bila bučna i tiha istovremeno. U pijesku obale čitao sam, što svježe, što nekoliko dana stare tragove pume, jelena, tapira, divljih svinja, ptica i mravojeda. I čovjeka! Nas! Dok sam stajao tako u sjeni mjesečine, blatnih i bosih nogu u pijesku, osjećao sam svu snagu prirode. Osjećao sam se dijelom nje. Kao lovac. Kao životinja. Dio hranidbenog lanca. Njegov vrh. Možda nas je puška činila najjačom karikom tog lanca, ali bez nje bili bismo ispod mačaka. Srećom, nismo im omiljena hrana, ali u slučaju velike gladi, ne bi biarle. Dok mi je skoreno blato polako otpadalo s natopljene kože, osjećao sam se potpunim, ravnopravnim dijelom svijeta.

Godine - to je stvar za druge, za ne-ja; baš kao i smrt. Kad reknemo ja, mi time ciljamo na onaj isti subjekt, na onaj isti intimni osjećaj jastva na koji smo ciljali i onda kad smo kao šesnaestogodišnjaci, ili šestogodišnjaci, izrekli tu zamjenicu ja. A svaki naš čin i svaka naša riječ, od rođenja do smrti, spontan su ispad i autentičan odraz onog istog našeg identiteta, onog ja koje se u nama rodilo zajedno s prvim tračkom naše svijesti, ili s prvim tračkom našeg instinkta, i koje se otada neprestano, svakim danom i svakim časom, u nama nadorađa, integrira, jedri, ocjelokupljuje, ali jezgra ostaje uvijek ono prvotno goluždravo ja. Svojstva, obilježja, kakvoće - to je ono od čega su sačinjeni drugi. Samo drugi sazdani su na taj staromodni, skolastički način. Naše ja sastoji se iz golog fakta bivstvovanja i iz primarnog, slijepog osjećaja tog bivstvovanja. Dakako, tome pridolazi i percipiranje ostalog postojećeg oko nas. I to nije neugodno; baš naprotiv. Ali to nije bitno. Zgoljni fakat bivstvovanja i goli osjećaj tog bivstvovanja. Sve drugo je sporedno, nebitno. Puki ogrtači na leđima tog našeg ja. I što je tu onda važno ako, kad se pogledamo u ogledalo, konstatiramo da taj naš isti, identični, nezamjenjivi ja ima nešto prosijedu ili prorijeđenu kosu, da su mu leđa nešto pogrbljena, da je dobio rđavu naviku da nosi naočare, i tome slične trice?

Svoje dogodovštine zabavno opisuje engleski crtač Edvard Dodvel. Radio je na Akropolju, koristeći camera obscura - prototip fotografskog aparata koji je davao umanjenu sliku građevina, mada je na crtežu omogućavao očuvanje proporcija reprodukovanih spomenika kulture. 'Jednoga dana, dok sam crtao Partenon svojom camera obscura, vidno uznemireni komandant garnizona upitao me je kakve to čarolije izvodim svojom neobičnom mašinom.' Dodvel pokušava da mu objasni, demonstrirajući rad svoga aparata. Turski oficir je i time preneražen. 'Videći to (...) promenih ton i zapretih mu da ću ga staviti u svoju crnu kutiju ako mi bude smetao i malretirao me.' Od tog vremena Dodvel je neometano radio.

Medan han arbetade med rummet och medan det sakta tog form, insåg han att han inom sig omedvetet hade haft en bild som fanns inlåst där som en skamfylld hemlighet, en bild som skenbart utgjordes av en plats men som i själva verket rymde honom själv. Det var alltså sig själv han försökte definiera när han arbetade med sitt rum. När han slipade de gamla brädorna till bokhyllorna och såg smutsen försvinna och det medfarna grå ytskiktet ge vika för gediget trä och slutligen visa upp en mättad renhet i ådring och textur - när han reparerade möblerna och ordnade dem i rummet, var det sig själv han långsamt formade, det var sig själv som han ställde i ordning, sig själv som han möjliggjorde.

Kad mladost jednom prođe, nastupa dekadencija, starost koja ostavlja neizbrisive tragove, dolaze bolesti, a prijatelji odlaze. Na kraju krajeva, nastavljanjem života ništa se ne dobija; naprotiv, otvaraju se samo nove mogućnosti za patnju." "BILA JE TO LEPA USPOMENA IZ ŽIVOTA: SUMRAK, MUZIKA KOJA ISPREDA SNOVE S DRUGE STRANE SVETA, TOPLA I UTUTKANA SOBA, ZGODAN MLADIĆ PUN ŽIVOTA, KOJI JE PROLAZIO, ODLUČIO DA ZASTANE I ZAGLEDAO SE U NJU." "ČITAVOG ŽIVOTA JE SAMO NEŠTO ČEKALA; OCA DA SE VRATI S POSLA, PISMO OD MLADIĆA KOJE NIKAKO NIJE STIZALO, ISPITE NA KRAJU GODINE, TRAMVAJ, AUTOBUS, TELEFONSKI POZIV, RASPUST, KRAJ RASPUSTA. A SADA JE MORALA DA ČEKA I SMRT, KOJA ĆE DOĆI ZAKAZANOG DANA. - To se samo meni može desiti. Ljudi obično umiru onda kad se tome najmanje nadaju." "Kad je postigla gotovo sve što je želela u životu, zaključila je da taj život nema smisla, jer su svi dani jednaki. I odlučila je da umre." "I junaci i heroji su podjednako ravnodušni prema opasnosti, i uvek nastavljaju svojim putem, uprkos upozorenjima da to ne treba da čine. Ludak se ubija, junak se žrtvuje u ime neke ideje - ali i jedan i drugi umiru po svojoj volji - a ogorčeni i danima i noćima odmeravaju i pretresaju besmisao i veličinu tog postupka. To su i jedini trenuci kada bi ogorčeni smogao snage da se popne do vrha svog odbrambenog bedema i proviri napolje; ali ubrzo bi ga sustigao umor i on bi se vraćao kolotečini svakodnevice." "Možemo u životu činiti svakakve greške. Izuzev jedne: one koja će nas uništiti." "Sve je pogrešno. Jer ako ceo svet o nečemu sanja, a samo neznatna manjina to otvari, onda se svi osećaju kao kukavice." "PROVEO SAM JEDAN DEO SVOG ŽIVOTA GLEDAJUĆI VETAR, ALI SAM ZABORAVIO DA SEJEM, I NISAM ISKORISTIO SVOJE DANE, NITI SAM POPIO VINO KOJE MI JE BILO PONUĐENO. ALI JEDNOG DANA OSETIO SAM DA SAM SPREMAN I VRATIO SAM SE SVOME POSLU. ISPRIČAO SAM LJUDIMA SVOJE VIZIJE RAJA, KAO ŠTO SU BOG, VAN GOG, VAGNER, BETOVEN, AJNŠTAJN I DRUGI MUDRACI ČINILI PRE MENE." "POGLEDAJ DOBRO MOJE LICE. SAČUVAJ GA U OČIMA SVOJE DUŠE, DA BI MOGAO JEDNOG DANA DA GA NASLIKAŠ PO SEĆANJU.

Izlazeći iz taksija sjetio se kako bi majka ovlažila rupčić u ustima i obrisala mu lice. Znao je da se toga ne treba sjećati i krenuo je prema Grand Central Station pod slamnatim šeširom. Sada pripada zrelom pokoljenju i raspolaže vlastitim životom da nešto učini s njim, ako može. Ali nije zaboravio miris majčine pljuvačke na rupčiću tog ljetnog jutra u onoj niskoj praznoj kanadskoj stanici, crnog željeza i dostojanstvene mjedi. Sva djeca imaju obraze i sve majke vlaže rupčiće slinom da ih nježno obrišu. Te su stvari ili važne ili nisu. A što su, to ovisi o svemiru. Te žive uspomene vjerojatno su znak poremećenosti. Za njega je neprestana pomisao na smrt bila grijeh. Potjerajte kola i plug preko kostiju mrtvih.

Dakle,” kaže on, “poznata Vam je prva i najveća zapovijed – kao i druga, koja joj je nalik – dvije zapovijedi na kojima se zasnivaju svi zakoni i proroci? Vi kažete kako ne možete voljeti Boga; ali meni se čini, ako samo na pravi način razmotrite tko je i što je On, kako si nećete moći pomoći. On je Vaš otac, Vaš najbolji prijatelj: svaki blagoslov, sve što je dobro, ugodno ili korisno, dolazi od Njega; a sve zlo, sve što imate razloga mrziti, izbjegavati, ili od toga strahovati, dolazi od Sotone – Njegovog neprijatelja, a tako i našeg. I baš se iz tog razloga Bog utjelovio u krvi i mesu, kako bi mogao uništiti djela đavolja: jednom riječju, Bog je ljubav; i što više ljubavi u sebi imamo, bliže smo Njemu i više Njegovog duha posjedujemo.

Det må bara vara små pappersbitar, men det finns något mycket djupt som visar sig i dem. Ljuset, vinden, luften, kärleken och glädjen hos den som fotograferade och förlägenheten och leendet hos den som blev fotograferad. Sådant måste man bevara i sitt hjärta för alltid. Det var därför man tog fotografierna." "Ja, jag förstår. Jag har alltid satt stort värde på fotografierna. När jag tittade på dem väckte de viktiga minnen till liv. Det fick mig att känna en nostalgi som gjorde mig så sorgsen att det värkte i bröstet. I minnenas skog bland endast späda, hjälplösa träd var fotona den säkraste kompassen. Men nu måste jag ge upp. Visst är det vemodigt och svårt att förlora kompassen, men jag har inte kraft nog att hindra saker från att utplånas.

Mnogo puta sam pokusao da ta svoja osecanja prenesem Naoko. Nekako mi se cinilo da bi ona u izvesnoj meri mogla na pravi nacin da ih razume. Ali nisam uspevao da pronadjem reci kojima bih mogao da se izrazim. Bas cudno, mislio sam. Kao da je njena boljka neprestanog trazenja reci presla na mene. Subotom uvece, sedeo bih na stolici u holu doma gde je bio telefon, i cekao da me Naoko pozove. Manje-vise svi su subotom uvece izlazili u grad, pa je hol obicno bio prazan i mrtvacki tih. Posmatrajuci tracke svetlosti kako sijaju u tisini tog prostora pokusavao sam da preispitam svoja osecanja. Sta ja to trazim? Sta uopste drugi traze od mene? Ali pravi odgovor nisam nalazio. Ponekad bih pruzio ruku ka tim zrncima svetlosti sto su lebdela u vazduhu, ali moji prsti ne bi dodirnuli nista.

Ali tog sam dana naučila i još nešto, što ću tijekom života još mnogo puta uočiti. Ljudi su skloni pasivno promatrati kada se u nekom sukobu napada nekog koga smatraju slabijim. Kao da se pitaju zašto bi ulagali napor u nešto što nije njihova bitka, a još je osim toga najvjerojatnije i izgubljen slučaj. Možda je tome u konkretnom slučaju pridonijela i predrasuda prema osobama sa invaliditetom, koje bi, u skladu s njom, trebale "znati svoje mjesto". Ali ljudi se u načelu ne žele zalagati za tuđa prava, niti štititi slabije. Najradije okrenu glavu, ne čuju i ne vide što se događa, a još su manje skloni o tome razmišljati. Ima, dakako, i drukčijih ljudi, ali dovoljno malo da na njih ne treba računati, što drugim riječima znači da se gotovo uvijek treba oslanjati samo na vlastite snage.

Kada svako u vrijeme akšama postavi sto i svijeće za večeru Ja sanjam o svom Voljenom Zamisljajući u tugi i jadu njegovu sliku Abdest uzimam sa suzama i stoga ce moj namaz biti poput žeravice A vrata džamije će se zapaliti na zvuk mog ezana I ako učeni želite biti spavajte i dalje Ja razum svoj sam odbacio Ako već niste potpuno goli ogrnite se haljom vase slatkorječivosti i nastavite spavati Oni koji sada tragaju za vidjenjem umiru sretni i nasmijeseni u središtu tog istog vidjenja Oni koji su u potrazi za sticanjem Muhamedovih as vrlina umiru poput Omera i Ebu Bekra. Daleka je od njih smrt i poništenje. I ti se taodjer prijatelju moj moraš pomiješati, budući da su i zemlja i nebo pomiješani, baš za tebe i mene. Budi kao sećerna trska slatka a tiha, ne miješa se sa gorkim riječima.

Bravo ! To je sve što imate ? Voditelj programa je upro pogled ravno u Kanavkinove oči, a Nikanoru Ivanoviču se čak učinilo kako su iz tog pogleda izbijale zrake koje su Kanavkina prozrele skroz naskroz, poput rendgenskih zraka. U dvorani su ljudi zaustavili dah. - Vjerujem ! - konačno je uskliknuo artist i ugasio svoj pogled - vjerujem ! Te oči ne lažu. Ta koliko sam vam puta govorio da je vaša temlejna pogreška u tome što podcjenjujete značenje ljudskog pogleda. Shvatite, jezik može sakriti istinu, ali oči nikad ! Netko vam iznenada postavi pitanje, vi čak ne trepnete, u sekundi ovladate sobom i znate što je potrebno reći da se sakrije istina, i govorite posve uvjerljivo, i nijedan mišić na vašem licu se ne pomakne, ali jao, istina, uznemirena pitanjem, s dna duše u trenu doleti u oči, i sve je gotovo. Primijećena je, a vi ste uhvaćeni !

Gledajući tog čovjeka u akciji, naučio sam mnogo. Bio je esencija dinamičnog menadžera, znao je izvanredno raspodijeliti poslove, motivirati druge, čak i izgledati dobro u radnom odijelu. Nikada nije tvrdio da je sposobniji od svojih podređenih. Priznavao je njihove sposobnosti u okviru njihovih domena. Ali on je davao viziju i ton, on je podizao duh. Osim toga, imao je onu romantičnu facu kojom je zavodio žene po svim galaksijama. Sjećam se sebe kao desetogodišnjaka s naočalama ispred televizora. Svaki put kad bi se Kirk pojavio na ekranu imao bih osjećaj da je preda mnom grčki bog. Imao je i fantastične naprave. Kad sam bio klinac, fasciniralo me što na svaki planet nosi i onu spravicu, komunikator iz Zvjezdanih staza, pomoću kojeg može razgovarati s ostatkom posade. Danas i ja nosim nešto slično u džepu. Tko se još sjeća da nam je Kirk prvi pokazao mobitel?

Neće ti smetati ako slušamo muziku?" pita Ošima. Neće, kažem. On pritisne dugme cd plejera. Počinje klasična klavirska muzika. Neko vreme pomno slušam tu muziku i dobijam ideju šta bi to moglo biti. Nije ni Betoven, ni Šuman. Istorijski gledano, tu je negde između. "Šubert ?" pitam ja. "Da", kaže on. I sa rukama na volanu, u položaju u kom kazaljke na satu pokazuju 10.10, pogleda me krajičkom oka. "Voliš Šubertovu muziku ?" Ne nešto naročito, kažem. Ošima klimne glavom. "Kad vozim, često odvrnem Šubertove klavirske sonate do daske. Šta misliš zašto ?" "Ne znam", kažem ja. "Zato što su klavirske sonate Franca Šuberta među najtežim kompozicijama na svetu da se savršeno izvedu. Naročito ova sonata u D-duru. Ta je strašno komplikovana. ako se izdvoji samo jedan ili dva stava tog dela, ima pijanista koji su u stanju gotovo savršeno da ih odsviraju. ali, ako slušaš sva četiri stava zaredom kao jedinstveno delo, ne postoji ni jedna njihova zadovoljavajuća interpretacija, bar ne koliko je meni poznato. Do sada su se razni čuveni pijanisti okušali u izazovu ove kompozicije, ali svaki od njih ima očigledne nedostatke. Još nije bilo nijedne izvedbe za koju možeš da kažeš 'E, to je to !' Šta misliš, zbog čega ?" "Ne znam", kažem. "Zato što je sama kompozicija nepotpuna. Robert Šuman, koji je bio odličan poznavalac Šubertove klavirske muzike, ovu je kompoziciju ocenio kao 'nebeski preopširnu'. "Ako je sama kompozicija nepotpuna, zašto su se razni čuveni pijanisti oprobavali na njoj ?" "To je dobro pitanje", kaže Ošima. Onda zastane. Tu tišinu ispunjava muzika. "Nemam konkretno objašnjenje za to. Ali mogu jedno da kažem, a to je da dela koja poseduju određenu vrstu nepotpunosti, upravo zbog te nesavršenosti privlače čovekovu dušu - bar snažno privlače dušu određene vrste ljudi. Recimo, tebe privlači 'Rudar". Zbog toga on ima moć da te usisa kakve nema u zaokruženim delima kao što je 'Duša' ili 'Sanširo'. Ti to delo pronađeš ili ono pronađe tebe. Šubertova sonata u D-duru je upravo takva. U njoj postoji nešto što veže nit tvoje duše kako nijedna druga kompozicija ne može. "Dakle", kažem ja, "da se vratim na prvo pitanje - zbog čega ti slušaš Šubertove sonate ? Naročito dok voziš automobil." "Šubertove sonate, posebno sonata u D-duru, ne mogu se smatrati umetnošću samo zato što su dobro izvedene. Kao što je Šuman ukazao, ova sonata je previše pastoralna i predugačka je, a i sa stanovišta tehnike je isuviše jednostavna. Kad se ta kompozicija dosledno odsvira, pretvori se u najobičniji bljutavi, suvoparni antikvitet. Zato joj svojom virtuoznošću svaki pijanista doda ponešto. Smisli nešto. Recimo, evo ovako pojačava artikulaciju. Ili svira rubato, ubrza tempo ili uradi varijaciju. Ako to ne učini, nema čime da popuni vreme. Ali, ako se to ne izvede pažljivo, takav jedan dodatak naruši integritet dela. To onda nije više Šubertova muzika. Bez izuzetka svi pijanisti koji sviraju sonatu u D-duru upadnu u taj paradoks. On osluškuje muziku. Pevuši melodiju. A onda nastavlja priču. "Zbog toga ja često slušam Šuberta dok vozim. Kao što sam ti malopre rekao, baš zato što su izvedbe njegove muzike u izvesnom smislu nepotpune. Kvalitetna nesavršenost puna naboja stimuliše čovekovu svest, izoštrava mu pažnju. Kad bih u vožnji slušao savršenu muziku bez premca u savršenom izvođenju, možda bih poželeo da samo zatvorim oči i tako umrem. Zauzvrat, ja slušam sonatu u D-duru i u njoj razaznajem granice čovekove moći. Spoznajem da određena vrsta savršenstva može da se otelotvori isključivo beskonačnom akumulacijom nesavršenosti. To me ohrabruje. Razumeš šta hoću da ti kažem?

Uvijek je dobro pitati se zašto putujemo i prije nego što krenemo na put, ali ponekad to jednostavno ne znamo. Samo osjećamo da to želimo i slijedimo taj osjećaj. ... Postoji pravo mnoštvo odgovora koji su me zatrpali kao što je snijeg zatrpao ovu kućicu u kojoj pišem ovu knjigu i oteretili moj um kao što su debele naslage snijega opteretile prazne grane stabla trešnje izpred moga prozora. A kada bih iz sveg tog mnoštva baš morao izabrati jedan, onda bih se složio s nizozemskim prijateljima Jurgenom i Saskiom koje sam upozano na njihovom petogodišnjem putovanju biciklom oko svijeta. Oni su platonovski ustvrdili: "Život na Zapadu je kao život u pećini. Pećina je prekrasna i možeš provesti cijeli život u njoj jer imaš sve što ti treba. Ali odi na put...putuj Azijom, Afrikom, južnom Amerikom. Osjećat ćeš se kao da si izašao iz pećine na danje svjetlo. Otkrit ćeš svijet kakav jest, život koji je čist i intenzivan!

VOJNI ŽUPNIK: Hoću reći, mira ima i u ratu, ima on svojih mirovnih mjesta. Rat naime zadovoljava sve potrebe, među njima i za mirom, tu je on zbrinut, inače se ne bi uspijevao održati. I u ratu se možeš pokakati kao i u najdubljem miru, a između jednog i drugog okršaja ima i piva, pa čak i dok se napreduje možeš malo zadrijemati, oslonjen o lakte, to se uvijek može, u grabi na ulici. Za juriša se doduše ne možeš kartati, ne možeš to ni dok u najdubljem miru oreš njivu, ali nakon pobjede ima tih mogućnosti. Može biti da ti kugla odnese nogu, isprva ispustiš grozan krik, kao da je to nešto, ali onda se primiriš ili dobiješ rakije, pa na kraju opet cupkaš, a rat nije nimalo lošiji no prije. A što te priječi da se usred tog klanja i množiš, iza nekog štaglja ili bilo gdje drugdje, od toga te nije moguće zadugo uzdržati, i rat onda dobije tvoje izdanke i može krenuti dalje. Ne, rat uvijek nađe izlaza, kako da ne. Zašto bi morao prestati?

A mene snađe nenadana nesreća i srce slomi. Propadoh, i život već za mene, sestre, čara nema — osim smrt. Jer onaj ko mi beše sve, to dobro uviđam, moj vojno, ispao je podlac najgori. Od svega štono ima život, srce, um, mi žene još smo bića najžalosnija. Za skupo blago moraš muža kupiti. A od te bede još je veća beda to što mužu nisi drugo nego robinja. Sve do tog stoji da li dobi rđava il' čestita. Jer prosca ne smeš odbiti, a s mužem rastanak sramotu donosi. Kad nađeš drugu ćud i druge zakone — a od kuće ih ne znaš — treba proročki da imaš um da mužu u svem ugodiš. Pa ako sreća trud nam u tom nagradi i vojno bračni jaram složno podnosi, e — to je život! Nema 1' toga, lek je smrt. A čovek, ako domaći ga namuče, on ode od kuće i srce zasiti u svome društvu, među svojim znancima. Mi smemo gledat' samo njega jednoga! Ta kažu da je za nas život bezbrižan, a oni s kopljem u boj idu junački. Budale! Više volim triput okršaj no jedan, samo jedan mučan porođaj!

Otkrio sam da ljudi znatan dio vremena troše oko brige što drugi misle o njima. Kada se nitko od nas ne bi brinuo što se vrzma po tuđim glavama, naši bi životi i poslovi bili 33% djelotvorniji. Kako sam došao upravo do tog postotka? Ja sam znanstvenik. Volim egzaktne cifre, čak i kad ih ne mogu opravdati. Zato krenimo s navedenom brojkom. - Ne morate se brinuti oko onoga što ja mislim. Bilo dobro ili loše, ja ću vam to dati do znanja - običavao sam govoriti članovima svoje istraživačke grupe. To znači da sam govorio izravno i ne uvijek taktično ako mi nešto nije bilo po volji. Znao sam ih i umiriti prikazujući to u pozitivnom svjetlu. - Ako ne kažem ništa, znači da nemate o čemu brinuti — rekao bih. Studenti i kolege su cijenili ovakav način komunikacije jer nisu morali gubiti vrijeme opterećujući se »što Randy misli«. Zato što je ono što sam najčešće mislio bilo: u mom timu nalaze se ljudi koji rade 33% učinkovitije od bilo koga drugog. Eto to mi je bilo u glavi.

Sa teme pejzaža pero mi je često klizilo u oblast legendi i istorije. Tu vezu koja postoji između pejzaža Grčke, njene umetnosti i verovanja ne uspevam ni samom sebi da objasnim. Samo mi snažna intuicija govori da grčki hram, skulptura i mit organski izrastaju iz zemlje, mora i planina. Iskušenje da ga opisujem završava se neuspelom deskripcijom. Nije mi čak pošlo za rukom da izrazim oblik i boju masline. A dobro mi je poznata bar jedna koja raste pored zida koji ograđuje Minosovu palatuu Knososu. Pogledom sam izbrojao svaki njen list i u sebi nosim precizno njene obrise. Međutim, treba biti Direr i od tog doživljaja sazdati predmet. Opisati samo jednu padinu planine: kresavo zelenilo žbunja, sa donje strane srebrnkasto. Tri bele kuće. Vinograd koji podseća na dugačak, nizak venjak. Odozgo zelenilo posuto plavetnilom, a između špalira vinove loze hladna, safirna stud. Mali pravougaonik veoma zvučne bronzane boje, kakvu ujesen ima lišće grab. I konačno, malčice iznad toga - kamen i retka trava. Htedoh to da opišem.

Lahko je s ljudima u današnji vakat, jel ti nešto nije lego samo ga u stranu gurneš i on namah skonta i nejma ti ga više. Prije je bilo drugačije. Mogo si ti njemu u lice rijet da ti nije lego, džaba, eto ti ga opet oko tebe se uzvrtio dok ti ne popustiš i opet počneš sa njim kahvu pit. Moro si ga sikterisat jal mršnut da bi te se okano, a zato je trebalo debelih razloga. U današnji vakat sve više i sve deblji razlozi, a sikterisat nekoga ko vode se napit. Kolko ljudi tolko i ćudi, govorili su. I nije svak na prvu, da ti legne i omili. Takih je malo, a od tog malo najviše ih je kvarno i ne misli ti dobro, neg se mili oko tebe sa kakvom namjerom, pa kad ti omili tek tad se i pokaže. Jah. Trebalo mi je čitav život da skontam da najvrijednije ljude moraš dobro potražit, a da te kvarnjaci sami nađu. I kad si ih prepozno neće ti odma leć, jok oni. Takvima treba vremena i vremena da ti se otvore, a kad ti se otvore sami, baš ko školjke, pokažu ti bisere ljepše neg onima što ih nasilu otvaraju da bi ih ukrali. Jah! Biva dobiješ prijatelja za čitav život.

U trenucima kad telo oslobodi dušu, ona se penje u nebesa ili silazi u pakao, zavisno od stanja duha osobe kojoj se to dešava. Na oba ta mesta, ona uči ono što joj treba; kako da uništi svog bližnjeg ili kako da ga izleči. Vera nije želja. Vera je Volja. Želje su nešto što mora da se utoli, a Volja je, sama po sebi, jedna snaga. Volja menja prostor oko nas... A postoji li išta što možemo da sačuvamo za sebe? Sve što imamo, poklonićemo jednog dana. Drveće daje da bi nastavilo da živi, jer kad bis e čuvalo, prestalo bi da postoji. ... najveća je zasluga ne onoga koji nudi već onog koji prima ne osećajući da je dužan. Čovek daje malo kad raspolaže samo materijalnim dobrima; ali daje mnogo kad predaje celog sebe. Svi nastoje da budu zadovoljni onim što imaju. Osim sebe. Osim tebe. Osim nekih retkih pojedinaca poput nas, koji moraju malo da se žrtvuju, u ime jednog našeg cilja. Živeti kao ljudsko biće i kao božanstvo. Prelaziti iz stanja opuštenosti u stanje transa, iz transa u blizak kontakt sa drugima, a iz tog kontakta ponovo u stanje napetosti, i tako redom, kao zmija koja grize sopstveni rep. Naravno da nije nimalo lako - pre svega zato što zahteva bezuslovnu ljubav, koja se ne plaši patnje, ni odbijanja, ni gubitka. Ali, onaj ko se jednom napio te vode, nikad više neće moći da utoli žeđ na drugom izvoru. ... nema potrebe da hvalite zemlju. Ona će uvek biti velikodušna prema vašoj zajednici. Važno je hvaliti ljudsko biće. ... promene se dešavaju samo onda kad su naši postupci u potpunoj suprotnosti sa svim onim na šta smo navikli. ... jer smo svi mi osuđeni na samoću, i uspevamo da vidimo sebe jedino u pogledima drugih ljudi. ... ljubav ispunjava sve. Ne može biti predmet želje, jer je sama sebi cilj. Ne može da vara, jer niko ne može da je poseduje. Ne može da se zarobi, jer je kao nabujala reka koja preplavljuje svaku branu. Ko pokuša da je zauzda, preseći će izvor koji ga napaja, a u tom slučaju, voda koju je uspeo da sakupi postaće ustajala kao bara puna žabokrečine. Novi svet pripada Majci koja je došla, zajedno s Ljubavlju, da odvoji nebesa od vode. Ko veruje da je promašio u životu, grešiće i dalje. Ko je ubeđen da ne može drugačije da postupa, biće uništen rutinom. Ko je odlučio da se odupre promenama, biće pretvoren u prah i pepeo.

It was the Song of Eyllwe. Then Song of Fenharrow. And Melisande. And Terrasen. Each nation that had people in those labour camps. And finally, not for pomp or triumph, but to mourn what they had become, they played the Song of Adarlan. When the final note finished, the conductor turned to the crowd, the musicians standing with him. As one, they looked to the boxes, to all those jewels bought with the blood of a continent. And without a word, without a bow or another gesture, they walked off the stage. The next morning, by royal decree, the theatre was shut down. No one saw those musicians or their conductor again.” ire

- Šta znači biti profesionalac? - Profesionalac, to je trkač olovnih nogu na duge pruge; gladijator koji svakoga dana odlazi u arenu; to znači, tući se tamo za svoja ubeđenja i vraćati se u svoju sobu, u svoju osamljenost. Profesionalci mog tipa najviše podsećaju na igrače na žici. Potrebno je stići do bezbednog krova, preko osetljive ideje razapete iznad ambisa. Publika nas prati, čita i sluša sve šta napišemo ili kažemo, očekujući, u stvari, da vidi kako ćemo jedne večeri pasti u tom cirkusu. A pada se iz različitih razloga. Ponekad od toga što suviše vešto prelaziš žicu, pa ti se zavrti u glavi od uspeha; drugi put, što gledaš dole i razmišljaš koliko si visoko iznad ostalih, a najčešće zato što, znajući primere onih što su pali pre tebe, ne veruješ da ćeš dugo izdržati. Međutim, publika ne voli ni one sigurne, one za koje zna da nikada neće pasti. Profesionalac se, tako, bori i protiv publike i protiv sebe. U tome je lepota tog zanata, a u isto vreme i njegova tragika. Jednostavno, to je trka koju još niko nije dobio, ali je mnogi bar gube časno. Biti profesionalac u našoj sredini prepunoj amatera, to, na kraju, znači umreti od infarkta u četrdeset i nekoj, dobiti nekrolog tipa "vrstan naučnik, kolega, stručnjak i otac..." sa fotografijom od deset cicera, ako si u milosti, ili bez nje, ako nisi! Uostalom. ne treba misliti o tome...

Ja njima pripadam'', mislio sam, ''pripadam toj hordi ubica, to je moj narod, svejedno kakvu sam ja varku po danu stvarao, svejedno da li su me oni proganjali i odbacivali i oduzeli mi državljanstvo, ja sam među njima rođen i bilo je ludo ako bih hteo da se zavaravam kako su jedan veran, pošten, naivan narod napale i hipnotisale legije sa Marsa. Te legije su u njima samim izrasle, one su se razvile iz urličućih kasarnskih strvodera i razbesnelih demagoga. To je bio stari furor teutonikus, njega su obožavali naši nastavnici, on je procvetao među robovima poslušnosti, obožavaocima uniformi i životinjskog atavizma; sa jednim ograničenjem, dabome, da životinja nikada nije toliko životnjska. To nije bila usamljena pojava! Nedeljne smotre sa desetinama hiljada razjapljenih, razbesnelih njuški, nisu pokazivale narod koji je trpeo, nezadovoljan, kome je bilo naređeno, to je klicao sam pranarod, on je bio probio tanki sloj civilizacije i sada se valjao u svojoj krvavoj kaljuzi. Furor teutonikus! Sveta reč mog bradatog nastavnika sa naočarima! Kako se time naslađivao! Kako se početkom prvog rata i sam Tomas Man naslađivao kada je pisao o 'Misli o ratu' i 'Fridrih i Velika koalicija'. Tomas Man, štit i vođa emigranata. Koliko je duboko moralo biti usađeno varvarstvo kada čak ni kod tog humanog i humanističkog pesnika nije bilo potpuno iskorenjeno.

Dok je kraljica govorila o slici i odijelu, uđe u dvoranu lakaj sa srebrnim poslužavnikom, na kome je bio oveći kristalni suds a onim izvrsnim voćnim kompotom, što ga u Srbiji zovu „slatko“. Na Kraljičinu ponudu, latih se žlice i stadoh da se pomalo zalažem. Kompot je bio slađi od meda, pa se meni, koji baš ne volim slatkarije, teško niz grlo omicao. Bio sam u velikoj neprilici, jer sam smatrao da jedan dio toga moram, iz učtivosti, da pojedem. U neki mah poče da me obliva znoj, jer sam osećao da ću teško moći da i pola toga pojeden, a da se kakogod ne osramotim. Najedamput se kraljica sva zažari u licu i prsnu u smijeh. Ujedno me učtivo opomenu da, za Boga, ne jedem toliko tog „slatkog“, jer da bi mi to moglo naškoditi. I uze da se žali na dvorskog maršala, što me nije upozorio na običaj (u istini malo čudnovat) da se od tog kompota uzima samo jedna žličica i odmah zaliva vodom. Ja sam, svakako, u tom trenutku odahnuo; pa iako mi nije bilo do šale, rado sam se i sam nasmijao; ali čim smo se malo smirili, odmah sam Njeno Veličanstvo upozorio da nijesam Francuz, da sam rodom iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, i da je moj jezik srpski, naime taj isti, kojim se govori u Beogradu (...) Poslužavnik je, međutim, donio novi kompot. Kraljica, kao da je htjela da me pouči kako se uzima „slatko“, zahvati žličicom i prinese ustima malo kompota, pa onda položi žličicu na drugu stranu poslužavnika. Sad sam tek shvatio kraljičin smijeh, i moj užas postade još veći !

Krajem 1880 godine otišao sam jednog dana da se obrijem kod berberina, kog sam ranije bio takođe „ovjekovječio“ jednim svojim portretom. Ta je slika visjela u dućanu i među brijačevim mušterijama bila predmet velikog divljenja. Jedno poslije podne predstavi me brica jednom mladom gospodinu, svome klijentu, koji me najučtivije zamoli da mu izradim portret. Po spoljašnjosti, ocijenih da je čovjek imućan i potražih za sliku sto i pedeset franaka. On pristade bez pogovora i pozva me da sutradan dođem k njemu na ručak. Čim nas ostavi, brijač mi malko potkresa kosu, a zatim, da bih izgledao ljepši, pređe preko nje vrućim željezom, tako da se moja kika nakostriješi i načini oko moje glave kao neki kolut. Tako dotjeran, uputim se niz bulevar Sen Mišel. Bila je vrućina, pa sam išao gologlav, a i stoga što mi se šešir jedva držao na glavi zbog kose, koja je stršila u visinu kao ustremljeno klasje. Bilo mi je dvadeset i pet godina, a i pomisao na sutrašnji dobar ručak, davala je neku neobičnu elastičnost mome duhu i mojim nogama. Prolazio sam taman pored kafane „Au Moulin“, gdje se sva sila đaka (ponajviše medicinara) zabavljala sa svojim prijateljicama, kad najedamput jedna od tih devojaka uznese nosić u mom pravcu, pa će duhovito dobaciti : „Dođi, mali moj Isuse, da te ižljubim!“ Ja se učinim nevješt i pođem dalje, a oni pred kafanom da popucaju od smijeha. Meni dotle, od stida, vrcale iskre pred očima. Skočih na prvi omnibus koji prođe, samo što prije da iščeznem. Kako sam stigao u atelje, zaronio sam glavu u lavoar, i kosu tako dugo ispirao i masirao, dok je umekšala i opet polegla. To me je naučilo pameti, i od tog dana nisam više nikad dopustio da mi neko vrućim gvožđem u kosu dira.

Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.

Tako da je taj sporazum vjerovatno, kako god to izgledalo katastrofalno, po mome mišljenju odbačen iz sitnih partijskih i osobnih interesa. Ovdje je riječ o jednoj balkanskoj nacionalističkoj sredini koja slijedi parolu "moj život, tvoja smrt", da se ne može egzistirati, a da se neprijatelj ne uništi - ne vjeruje se u sporazumijevanje. On zaključuje da su potpisnici tog letka u kome se on kritizira, izdajice svog naroda. Vidite, dakle pomisao da je neko izdajica svog naroda, jer nj osobu kritizira, je jedna od osnovnih komun teza,koja je u praksi sprovodjena tako da se ideološko shvatanje ili osoba identificira sa društvom, i onda ko kritizira tu osobu/ideologiju proglašava se neprijateljem naroda.Ni jedna totalitarna ideja ne može bez izdaje. Mora da proglašava dr izdajicama da bi mogla da se održi. Čim vam neko kaže da ste izdajica znajte da je on po pravilu protivnik lj slobode. Sve to ne zaslužuje tolike ljudske žrtve, ni ta zemlja, ni ti krajevi,niti išta zaslužuje ova poniženja i zločine koji su se kod nas dogodili. Osjećam veliku potištenost, nedoumicu, gledajući na svrhu življenja medju ovakvim lj, i na svrhu djelovanja i trošenja vlastitih energija za ovakve dogadjaje kakvi se kod nas mogu dogoditi. Očevidno smo prešli svaku mjeru zdravog razuma i lj dostojanstva - svim ovim što se dogodilo na našem području. Moram da vjerujem da će narodi Bosne u dogledno vrijeme spoznati kakvu ist.katastrofu su olako uletjeli,u kakvim strašnim tragedijama su učestvovali. Narod koji dopusti razaranje etičkih normi, razara svijest o svojoj budućnosti i svom mjestu medju narodima. Dešava se da iz dobra izadje zlo, ali nikada iz zla dobro. Iz zla koje se obrušilo u najvećoj mjeri na Bošnjake, oni su već izašli kao pol identitet.

En händelse utmärker sig. En gång när vi var ute tillsammans hade Marit på sig en ullig rosa tröja som fällde som en collie om våren. Jag måste ha hållit henne tätt intill mig när vi sa godnatt, för nästa morgon upptäckte jag att tröjan hade luddat av sig på min jacka som nästan var alldeles skär. Under den halvtimme som det tog mig att få bort luddet vällde det upp en överväldigande känsla av ömhet inom mig, den sortens ömhet som uppslukar en helt och hållet och gör kroppen svag. Om jag fick veta att jag bara kunde spara en enda minnesbild ur livet och att alla de andra måste försvinna, skulle jag välja denna, inte så mycket av romantiskt nostalgiska skäl utan för att händelsen markerade ett betydelsefullt ögonblick i livet. Den pekade framåt mot vårt giftermål, mot de två barn vi skulle få tillsammans, det hem vi skapade och den glädje och sorg vi skulle dela. Jag tänker mig far sitta på sängkanten eller på en stol i ett litet rum med jackan i knäet. När han tar de som troligen var angoraludd mellan tummen och pekfingret och kastar det i en papperskorg eller samlar ihop det till en boll att slänga senare, förstår han att han är förälskad. Det händer inte medan han tittar på den unga kvinnan eller kysser henne, inte ens när han senare den kvällen ligger i sängen och tänker på henne. Det händer följande morgon, när han upptäcker att hennes tröja har blandat sig med hans jacka. Tillsammans blir plaggen drivkraften i en metafor som jag anar att far bara upplevde subliminalt. Dolt bakom den "nästan skära" jackan finns löftet om två passionerade kroppar, den ena inuti den andra. Som gammal minns han intensiteten i sina känslor och förstår att saker och ting tog en ny vändning i det ögonblicket. Jag tror att det fanns mycket som far ångrade, mer eller mindre med rätta, men inte den halvtimme som han tillbringade med en luddig jacka ensam i sitt rum i Oslo. (180-181)

Kad sam bio mali, imao sam ujaka koji me je vodio u Firencu. Ostao mi je u predivnoj uspomeni. Veseli, radoznali momak, voleo je umetnost i književnost i u tajnosti je pisao komedije. Odlučio je da svojim sestrićima mora pružiti estetsko obrazovanje, a ja sam bio njegov jedini sestrić. Mi potičemo iz okoline Pize, i u to vreme odlazak u Firencu bilo je pravo putovanje. Ustajali smo u zoru, hvatali stari autobus koji nas je vozio u Pizu i tamo čekali voz za Firencu. Još se sećam tih jutara kada smo putovali, bele kafe u kuhinji, sa upaljenim svetlom, jer zimi je još bio mrak, sendviča u vozu, onoga što mi je ujak pričao dok se kroz prozor odmotavao krajolik. Govorio je o, za mene, čudesnim imenima, o stvarima koje ću videti tog dana. I nabrajao je: Fra Anđeliko, Đoto, Karavađo, Paolo Učelo. žvaćuči sendvič, razmišljao sam o tom blaženom Anđeliku koji je čitavog dana slikao anđele i koji je freskama oslikao manastir samo zarad sreće svoje sabraće. Đoto je pak bila marka mojih drvenih bojica, i najzad ću videti Đotov “O”, što je bila najsavršenija stvar na svetu. Zatim bismo stigli u Firencu i šetali gradom. Gledao sam ogromne tavanice galerije Ufici, one tajnovite slike, upečatljiva platna. Držeći ujaka za ruku, hodao sam Vazarijevim prolazom. Ovo je sveto mesto, rekao bi mi. Zatim bismo otišli u ulicu Gibelina, u jednu staru krčmu. I ujak bi me pitao: hoćeš li da probaš škembiće? Odatle smo išli u baziliku Svetog Marka da vidimo blaženog Anđelika. Blago njemu, mislio sam, on je video anđele. Ja nisam nikada uspeo da vidim ni svog anđela čuvara, premda bi se uveče, pre odlaska u krevet, nenadano osvrtao u nadi da ću ga iznenaditi, ili bih se preko ramena ogledao u ogledalu. I pitao sam ujaka: kaži mi, kako da vidim anđele ? A on bi mi odgovorio: da bi video anđele treba umeti držati kičicu. Kakva zagonetna rečenica. Prevrtao sam je po glavi dok sam obilazio ćelije manastira Svetog Marka.

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka. Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.

Upoznah se tada i sa nekom jevrejkom, madamom Eli, koja je imala jedno krasno dijete, malu „Rizi“ (Rakelu). Anđeoska glava tog djeteta silila je na ulici mimoprolaznike da se za njom obziru. Bilo joj je sedam godina, a imala je nesreću da je na jednu nogu malo hramala. Pogodim se sa gospođom Eli, da ću joj naslikati kćerkicu. Bila je velika zima te godine u Parizu : jaka studen i mrazevi. Gospođa Eli je stanovala dosta daleko od mog ateljea, na drugoj strani varoši, te je stoga nemoguće bilo da mala dolazi k meni svakog dana u deset sati izjutra. Dogovorimo se, prema tome, da će Rizi noćivati kod mene u ateljeu, tako da bih je zarana imao na raspoloženju. Mala je spavala kraj mene, kao moje rođeno dijete. Majka bi danju došla da je obiđe. Rizi je sa mnom objedovala, a večeravali smo svi zajedno kod njene majke. Jednoga večera poveo sam Riziku sa sobom u tadašnju kafanu „Šale“, kod zvjezdarnice. Bio je to neki sasvim diskretan „cafe chantant“, koji je poslije zatvoren. Kad je predstava bila već pri kraju i publika počela da se razilazi, primjetim kod vrata neki naročiti kikot i gungulu. Kad sam se s djetetom progurao do izlaza, imao sam šta da vidim ! Kako bi ko izašao, nilo muško, bilo žensko, ili oboje zajedno, poklizili bi i ljosnuli na tle. Popustila zima, pa mjesto snijega, sipila sitna kiša, te se uhvatila tanka poledica. Tlo se, do duše, pod fenjerskom svjetlošću laštilo, ali na led niko ni promišljao nije, i otuda graja i veselost pred izlazom. Neki od gostiju poskakali u kočije, ali je većina morala kući pješke, i tako sklizanju i padanju nije bilo kraja. Pobojah se da i ja s malom ne odmjerim trotoar, pa u tren oka smislim kako da se ispomognem. Skinem s vrata svoju vunenu kravatu, te je obavijem oko jedne cipele, a drugu cipelu obavijem maramom. Malu dignem u naručje, i na taj način srećno prevalimo cio put i stignemo do ateljea. Ubrzo dogotovih i Riziku. Njena je majka bila vrlo zadovoljna s mojim radom, pa da bi joj lakše bilo, isplatila mi pola honorara „u naturi“, a pola u novcu. Dobih tako pedeset butelja čuvenog vina „Lacrima Christi“, koje i sama bijaše na dar dobila od nekog pomorskog kapetana, rodom iz Napolja. To je vino bilo tako dobro, da ga je gaspar Medo vrlo rado pijuckao, pa je za svog poslednjeg boravka u Parizu dolazio skoro svaki dan k meni, „na čašu vina i čašu razgovora“.

Lugn! Det löser sig. Barn klarar av det mesta.

Barn behöver vitaminer som är mycket svåra ... att tillgodogöra sig på en strikt vegetarisk kost.

Den som har dyrast och finast kläder är den som har bästa uniformen. Det är inte så förvånansvärt att allt fler förefaller sakna den gammaldags mer jämställda skoluniformen.

För vi är inte längre föräldrar som ställer krav. Vi har blivit kompisar med barnen.

[S]ällan har väl någon generation så påtagligt kastat ut sin föräldragenerations kunskaper med badvattnet, såsom dagens föräldrar gjort.

Vi vill alla var de där fina människorna som fanns på 70-talet. Vi vill fortfarande tro att barnen är skapta som oskrivna blad, papper färdiga att fylla med gulliga små budskap om människors lika värde.

Vi kan inte heller särskilja dem som faktiskt anstränger sig att lära sig saker från dem som inte gör det, för då "ser vi inte hela människan".

Slutsatsen blir att barnuppfostran spelar mycket liten roll för deras personlighetsutveckling.

Ren slump förefaller vara den klart viktigaste miljöfaktorn.

Däremot är barn knappast några särskilt sköra individer. ... De klarar av att få tillsägelser, att tillrättavisas och att anpassa sig till samhället.

Att inte behandla barnen som barn utan som små vuxna är ett exempel på hur vi sviker dem.

Barn är inte små vuxna som vissa uppfostringsexperter påstår.

Barn är inga oskrivna blad.

Man kan helt enkelt inte köpa lycka för pengar och inte heller vila sig i psykisk form.

Den kravlösa skolan producerar dåliga resultat och dåligt mående.

De flesta varningar kring dataspel ... är gravt överdrivna.

Ett genomgående fel med moderna barnexperter är att de ständigt bygger sina argument på att barn är sköra på gränsen till porslinstunna individer.

Vissa företeelser tycks vara genomgående för alla levande varelser. ... För att klara av det krävs någon form av hierarki. Att man helt enkelt vet sin plats i systemet.

[V]i tror på fullt allvar att det skulle skada barnen att veta om att lejon äter antiloper.

Problemet är det att kärlek ... kommit att bli synonymt med kravlöshet.

Varje påsk lagade min farmor pasjka. Det är en rysk efterrätt som består av kvarg, smör, gräddfil, socker, mandel, äggulor, citron och suckat. Det låg en märklig träställning i ett underskåp i köket hemma i Brommavillan, i den satte man en silduk där kvargen fick rinna av under ett dygn. Jag drogs med i den rituella upphetsningen, det var ju bara en gång om året som den tillagades. Mamma gjorde pasjka för att pappa sa att det hörde till. Och den hade alltid varit ett stående inslag i min farmors familj. När hennes syster Margit, Gaba, låg på sjukhem påsken 1999 kom jag upp på hennes rum när dottern till en rysk vän var där. Hon matade Gaba med något ur en liten plastskål. Det var pasjka, Gaba himlade lyckligt med ögonen och åt. [...] Jag minns min barndoms besvikelse över att det inte smakade så gott. Det var syrligt, kladdigt, ett märkligt mellanting av kräm och kaka. När det landade på tungan fanns en förhoppning om sötma, men syran tog över och som med så mycket annat från pappas barndomskök så mötte jag och min bror pasjkan med den största skepsis.

Dis tog presies waarteen Biko en Fanon en wie ook al protesteer. Jy moet eers ’n klein Engelsmannetjie word voordat jy burger van die moderne wêreld mag wees? “Wat

Nešto kao šumska hitna pomoć. Ostao sam još malo pred tog drveta, uvek je teško kad se razboliš i kad si sam. Trebalo bi da posade još jedno drvi pored tog drveta, zbog društva. Onda je mlada senica sletela na granu, pa sam mogao da odem.

Naučila sam da ne mislim i pokušavala da se ne sećam. Ali stigle bi me noći. Ranjive, usamljene noći velegrada, pune pretećih, nepoznatih zvukova i čudnog sveta, od kog sam, iz straha zazirala. Godinama kasnije, postala sam deo tog istog sveta koji sam teško razumela. Drugačije nisam mogla.

Detta är en berättelse om några människor, som från sina hem i Ljuder i Småland utvandrade till Nordamerika. De var de första som utflyttade från sin ort. De kom från de små stugornas och de stora barnkullarnas land. De var jordens folk och de kom från en släkt, som sedan årtusenden hade brukat jorden de lämnade. Släktleden hade bytt av varandra: sonen trädde till efter fadern vid harv och årder, och dottern tog moderns plats vid spinnrock och vävstol. genom alla skiften förblev gården släktens hem och givaren av livets uppehälle.

Momentalno zaštićen u akademskoj oazi, Haber i njegova ekipa porizveli su mnoštvo novih supstanci; za jednu od njih koristili su cijanid kako bi napravili pesticid u gasnom stanju čije je dejstvo bilo toliko snažno da su ga nazvali Ciklon, reč koja na nemačkom jeziku označava vazdušne struje uragana. Radikalna efikasnost tog jedinjenja zapanjila je entomologe koji su ga prvi upotrebili kako bi istrebili vaši sa jednog broda na liniji Hamburg - Njujork. Oni su lično pisali Haberu u nameri da izreknu hvalu za "izuzetnu eleganciju procesa istrebljivanja". Osnovao je Nacionalni komesarijat za kontrolu nad štetočinama; sa tog mesta organizovao je ubijanje buva i stenica u vojnim podmornicama, kao i pacova i bubašvaba u kasarnama. Borio se i sa čitavim legionima moljaca koji su napadali zalihe brašna koje je vlada čuvala u silosima širom zemlje, okolnost koju je Haber opisao vlastima kao "biblijsku pošast koja je pretila da ugrozi dobobit nemačkog životnog prostora", ne znajući, pritom, da su oni otpočeli progon svih koji su, poput njega, imali ma kakve jevrejske korene.

Postoji tačka čovekovog pucanja. Momenat kada, nesposoban da se dalje nosi s teretom koji mu je sudbina natovarila, odustaje od svega onoga što je do tog trenutka bio ubeđen da jeste. Iako često pokušavaju da nas uvere u suprotno - nismo samo vreća mesa, kostiju i govana. Ono što nas uspravlja, čini dostojanstvenim u sopstvenim i tuđim odrazima, zapravo su predstave koje imamo o čvrstini naših uverenja, izuzetnosti naših osobina i postojanosti naših vrednosti. Trenutak u kojem čovek svesno odbaci unutrašnju konstrukciju zarad biološkog opstanka zapravo je veliki prasak organizma. Momenat kada na mesto nekadašnjeg bića stupa novo i nepoznato obličje prilagođeno nametnutim okolnostima.

L'amore non dura se togli ogni lotta

There's no rule that says someone has to ride or drive or have a hands-on connection tog et joy from horses; some sponsor a young rider, work with horse-rescue organizations, build saddles, or write horse books. Others read horse books, and still others have horses as pasture pets and never ride them but get a great deal of pleasure from the company of their horses and from just taking care of them. The only person you have to please is yourself.

Maar Siegfried bly frons. “Ons hele ekonomie is tans op Amerikaanse geld gebou. Ek is bekommerd, Werner. Dertig biljoen dollar? Dis astronomies.” “Ag, Siegfried, hou tog net op om alewig so ’n pretbederwer te wees!” kan Freda dit nie meer hou nie.

Poštovanje jeste odnos prema biću druge osobe, ali samo prema jednom delu tog bića: poštovanje je parcijalni odnos prema biću. Za razliku od poštovanja, u ljubavi mi procenjujemo da je druga osoba nama vredna kao celina, kao totalitet, a ne samo zbog neke svoje pojedinačne osobine: ljubav je odnos prema biću kao prema celini.

Nije još mogla da objasni, čak ni sebi, san koji je usnila posle njihovog susreta u kantini. Gospode, zapanjila se kad su joj sutradan u glavi iskrsnuli odjeci tog sna. Nije bio seksualan; opio ju je daleko više, i bio je mnogo opasniji. Taj san ju je ispunio snažnom i neobjašnjivom čežnjom za dalekim mestima i vremenima, žudnjom za koju je mislila da ju je odavno prerasla, a kad se ujutru probudila i shvatila da mora živeti bez te čežnje, osetila se kao da joj je umro neko drag. Trudila se da izbaci iz glave taj san, njegove glade senke koje su odbijale da se rasplinu.

Kada čovek spusti preko lica bronzano lice svog kalpaka i pređe crtu rastanka, podeli sebe, kao otpusnicu, na dve polovine. Jednu ostavlja za sobom. To je onaj deo njega što nalazi sreću u svojoj deci, što peva u horu, što privija ženu u slatkoj tmini njihove postelje. Tu polovinu, najbolji deo sebe, odlaže on i ostavlja za sobom. Iz srca odgoni svaku nežnost i milost, svako saučešće i ljubaznost, svaku misao ili pojam o neprijatelju kao o čoveku, ljudskom biću sebi sličnom. U bitku stupa samo drugim svojim delom nižim, što poznaje ubijanje i pokolj, a samilost mu je neznana. Da ne čini tako, ne bi ni mogao da se bori. A onda se čovek vrati, živ, otuda gde se ubijalo. Prozovu njegtovo ime i on priđe da primi otpusnicu. Prima onaj deo sebe koji je prethodno odložio. Ovaj je trenutak svet. Svešten. Tog časa čovek oseti bogove u sopstvenom dahu.

Boli je potrebno vreme. Ne treba je požurivati. Pustite je da sazri, prihvatite je i objasnite i sebi i njoj da je poštujete. Sve drugo je nipodaštavanje tog osećaja.

Ohrabrila me misao na tog buntovnika, obuzela me neodoljiva potreba da se krećem, da nešto činim, osjećao sam zdrav nemir i uzbuđenje: sve je moguće, sve je na domak ruke, samo se čovjek ne smije predati. Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun prijetnji.

Ništa nije tako neodređeno kao pojam sreće, kao ta stara, obeščašćena, otrcana, dozlaboga dosadna riječ, koju bismo željeli prognati iz jezika. U samoj je naravi tog pojma da bude zagonetka, izvor stalnih rasprava- to je voda koja može poprimiti bilo kakav oblik, ali nema oblika u koji bi se mogla strpati.

Nismo protivnici sreće, nego protivnici pretvaranja tog tananog osjećaja u pravu kolektivnu drogu. Već sada dobivamo želju da odgovorimo: odveć volim život da bih želio samo biti sretan!

To bi bilo ono gdje se ne usudim ići. A ovdje sam bio mnogo puta ranije. To je kao... bezdan. Ono što shvaćam, što osjećam, vidiš, jest ako jednom upadnem unutra, morat ću prihvatiti da sam ništa, tako nekako zauvijek negirati samoga sebe, zaboraviti se, i sve ono što bih ja jednom mogao biti, kao bih morao odreći se širina vlastite duše i zraka kojeg dišem, ikakvog smislenog postojanja... dokle napokon, ne bi ni bilo onoga tko sve to čini; radije prazno neko, nebitno ništavilo...” “A kakvo je onda ovo gdje smo sada, ovo gore, gdje puzamo po krhkom pokrovu vječite provalije...?” “To bi bio nesporazum. Život, je li, živjeti... to je nesporazum.” No te riječi zvučale su isto tako strane, kao tuđe, kanda se cijela ova konverzacija vodila između dva sasvim drugačija bića no što su bila dijelom moje memorije, neke dvije izmišljene travestije, kojih se, priznajem, dijelom bojim i sam, dapače, koje baš u toj varijaciji sada govore: “Bojim se te rupe.”, i to čujem od vlastita glasa. “Bojim se jer ako dopustim da me ona uzme, ako se predam namjerno ili slučajno, više nikada mi neće biti moguće van, ja se više nikada neću vratiti. To je moja jedina moguća odluka kojoj mogu dati kvalitet finalnosti... A nekada mi dođe da upadnem. Zbog tog dolazim tu; zato sam i bio ovdje mnogo puta ranije. Dođe mi da skočim, ja se pojavim na rubu, a onda smrznut, ne djelujući gledam u bezdan, ovladan... i sve to traje dok se polako na kraju ne povučem u sram. A vidiš, za mene, stvarnost je kvalitet ničega; iako je unutra moja negacija, kad bih upao, istodobno je tamo takoreći jedini garant mene...

Je li dobro, vi gospodine... da... da se o meni uopće govori?” “Kako molim?”, u larmi se iza drvenog namještaja potom začuje. Razgovori utihnu, tek glas tog starijeg čovjeka preuzme riječ: “Je li to... To ste vi, Atra? Vi ste pitali, ako sam čuo, je li dobro o vama govoriti?” “Jesam.” “O bože i djeteta, inteligentnog, sjanog...! Ne, ne kudite ju, molim vas, dozvolite, to je veliko i čisto pitanje! A gdje ste li, zar sjedi iza komode?”, obrati se nekome za stolom. “No, čujete me, to je bitno. Ne morate ustajati. Možemo i ovako. Pitali ste, je li dobro o vama. Je li dobro, dakle... svrhovito, u protivu dakle nesvrhe i nebitka spominjati da ste i vi dio svega ovoga, možda zapravo i dalje od predmeta, da ste uzrok, sama pratvar stvari isto i sada dok vas moje slabe oči uistinu ne vide, a uši jedva i čuju? A vi... vi ono jeste iza komode, djevo Atra?” “Ja jesam tu.” “I čujete što govorim? Čak razumijete svaku moju riječ ondje u sjeni? Ja sam vam, djevo, oprostite i na tome, ja sam vam doista jedno čeljade staro pa mi je potrebno slijedom toga obraćati se kudikamo glasnije. Nekada i kad čovjek viče - e, sad ćete se nasmijati, znam to! - nekada i kad čovjek viče, prazni se vriskom iz petnih žila ravno u moje lice - ja ga ne čujem. A to vam se gdjekad u mojim godinama zna dogoditi, razumijete... odvije se i to da ne raspoznajem glasa samoga sebe; ja si govorim, obraćam se samome sebi, za ramena se hvatam misleći da je tu netko komu poznajem oslonca pa se čak nalazim pokatkad u mahinalnom činu izgradnje života na toj zamisli, usto sasvim uzgredice lučeći i ono što praznoljudski nazivamo vlastitom i općom suštinom, a zapravo - ondje vam nema nikoga. Praznina, otkrio sam... gluhoća, ustvari pravo i potpuno mrtvilo ili makar ja nešto više od toga još uvijek nisam dočekao. No ja sam, ovaj... ja sam sada shvaćen?” “Poslušala sam vas.

Ali ja ne bi htjela da se išta od tog događa...! Kako bih više od svega voljela da se nikada niste rastali, da ste ostali solidarni, jer sve je bilo bolje kad nije bilo krvi... Je li zaista to nemoguće, reci mi, molim te, je li zbilja nemoguće da sve ugasite; da se ipak vratite onomu gdje ste ranije bili? A i ja, vidiš... voljela bih te još jedanput zamoliti, ako je moguće, da pokušaš, nekako, možda, učiniti da te kaos zaobiđe...” To sam čuo u poluglasu izgovoreno tako da se uranjalo u osjećaje i vihor, posve predano, u ćuhu se gubeći, u nadolazećoj tuzi je gušeći se govorila predana ranjivoj strani ljudskosti uopće, a ja sam razumijevao - u pramu toga - da se nije moglo učiniti ništa, baš zato što se odavna već tako glupo i okrutno dogodilo. “Vi razumijete da smo odavdje gledano na pragu kolapsa? I da ukoliko je već nešto ranije imalo smisla, poslije sljedećih još par koraka, ništa više shvatljivo neće biti... Vi ste, naravno, na to spremni?” “Zar ja?”, upitah iznovice ustavljen; čovjek do mene smiješio se. Na ornom i toplom i ljudski dobrom licu vidi se osmijeh, smeđih očiju, sjajan sretan pogled, njegovu kratku crnu kosu sad bašuri dah vihora, i on izgleda u potpunosti opušten. Odgovara mi: “Pa da!” tako da mu se vide bijeli zubi. Iznenađen sam, jer i na mene taj osmijeh prelazi. Ne znam zašto, ali nocija o kraju odjednom mi postade toliko smiješna, besmislena, luda, ekstremno, hipersmiješna, i ja se počinjem smijati zajedno sa njim. Čovjek širi ruke, kano pokušava objasniti tu ludost svega, isprekidano izgovara: “I što da se tu uopće učini...? Ta gdje biva to na što se duša može osloniti kao garant stvarne sebe, zašto uzeti išta za sveto?...” “Razumijem vas, da!” odvraćam dok me njegova ruka udara po ramenu. “Ulazak u kaos...” “Ulazak u kaos!”, ponavlja on, “Ali ja, ovaj, moram vas podsjetiti da ništa od ovoga nije stvarno, jer zaista, vidite, ništa od ovoga nije stvarno, a mi se moramo najpristojnije spustiti još dublje u bezumlje, oprostite!... Ja, vidite, odlazim u kaos simbola, i sve što ćete vidjeti, ne zaboravite da nije stvarno!...

Det gick inte att få med sig flickan på bönemöten, vare sig med böner eller hot. Så snart frågan togs upp drog hon sig in i sitt skal, och till slut lade sig även svärfar i och sade barskt att om flickan var förståndig nog att inte svälja den kristliga sirapen, så behövde man väl inte försöka tvinga ner den i halsen på henne med tratt

Ljudet glappar och det hörs ett klickande ljud bortom rösten. ”Vem dödade henne?” ”Kamilla”, blir Milejas svar. ”Vem dödade henne?” Tystnad. ”Ta mig på orden, señorita”, väser den förvrängda rösten. ”Ända sedan monstret tog över min hjärna har jag njutit av att skada människor. Monstret har lärt mig att vissa människor inte kommer någonvart om de inte jagas av elden. Jag lever för att behandla sådana patienter, även om det i Kamillas fall kräver drastiska metoder.” ”Vem är du?” säger hon. ”Vad vill du?” ”Jag kan inte göra mig av med monstret, kan inte hindra det från att ta över. Kan du?” Den mekaniska rösten brister ut i ett gällt hånskratt som varar under en omätbar tid innan det övergår i statisk tystnad.

Sada više nije tako, ali sjećam se tog jednog vremena u svom životu kad mi je u vezi ičega osjećati nekakav obzir, pa čak i prema vlastitoj opstojnosti, ne samo komforu nego cjelovitom samopreživljavanju, bilo nedohvatljivo, čudnovato, strano.”, mirno je govorio literat blago nagnuta lica si nježno prstima dotičući obraze. “I zato mi je donositi sumanute odluke, pak se na sumanutost oslanjati bilo nešto sasvim prirodno kao disanje. Hipnoza okolnosti...?

Jedan od njegovih najzanimljivijih projekata bilo je procjenjivanje kojim tempom propadaju spomenici sa jakim nacionalističkim nabojem. U tu svrhu, vozikao se po Bosni, a spustio bi se i preko Ivan-sedla do doline Neretve. Njegova neumorna radoznalost tragala je za betonskim i granitnim nakaradma koje su se kao pacovi množile poslije rata. Postavljene po trgovima, bregovima i drugim istaknutim mjestima, bole su oči svojim ogavnim izgledom. Mnoge su nosile popis poginulih vojnika i civila iz tog kraja, kočepereći se vjerskim obilježjima i porukama iz religiozne literature. Neizmjerna ružnoća tih tvorevina upućivala je na duhovnu jalovost onih koji su ih platili i osmislili. Grdobe nisu pravljene prvenstveno iz pijeteta prema mrtvima. Njihov smisao je bio da održavaju mržnju na optimalnom nivou.

IZ KUĆE IZIŠAO ČOVJEK Iz kuće izišao čovjek, noseć zavežljaj o štapu, i uputi se daleko, i uputi se daleko, i uputi se daleko, pješke, na put. Išao je ravno i sve dalje, a da pogled nije s puta sveo. Nije spavao, ni pio, nije pio, ni usnio, nije spavao, ni pio, niti jeo. I tako jednom, u sam osvit, zamače u gust i mračan čestar. I od tog trenutka, i od tog trenutka, i od tog trenutka netragom i nesta. No ako negdje susretnete tog čovu što u bestrv nesta, Javite nam gdje je, javite nam gdje je, javite nam odmah, smjesta!

«Voglio che ti togli subito quella maledettissima casacca. Sulla tua schiena non dovrebbe mai esserci il suo cognome», le ringhiai all’orecchio. «Toglila».

Vinden slet i mina glesnande hårtestar när jag blottade mitt huvud. Och hon tog det mellan sina varma och mjuka händer och kysste min panna — högtidligt, som en ceremoni.

Destiny is the most powerful coincidence of all", rekla je na koncu tog dana kada sam je upitao misli li da ljude, na koncu konca, spaja sudbina ili slučajnost.

Kako je tužno, čini mi se, što čovek nije bivao svestan svojih najlepših trenutaka u životu. U tim trenucima čovek obično neskromno svoju sreću smatra tek jednim od stepenika do nekog vrha, koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju kad spozna da posle tog stepenika nije vodilo nikud više, može samo da žali što se uludo nadao boljem i još lepšem stepeniku i što makar taj trenutak nije proživeo sa svešću o njegovoj punoći i krajnosti.

Jayce ställde sig upp och jag satte mig ner på golvet, tog tag i hans kuk med min hand. Med min tunga lekte jag med den lilla silver piercingen och belönades med ett hest stön. Jayce tog tag i mina skinkor och klämde några gånger. Medan jag tog honom i min mun och sög gav han mig det första slaget. Det brände till härligt och jag visste att ett rött avtryck skulle synas på min bleka rumpa. När jag lät hans penis glida ut igen lämnade hans försats en krämig linje som jag genast slickade upp. Det smakade salt och Jayce. Underbart!

Han knullade min mun och när hans pungkulor drogs upp visste jag att utlösningen var nära. Jag ökade takten och runkade samtidigt av honom med min hand. ”Nu kommer jag…” varnade han precis innan jag kände det första sprutet. Jag andades genom näsan och tog emot allt han hade att ge mig.

Jedno uz drugo, skoro izbrisanih lica, Erl i kontesa u kamenu leže, Prava im odeća nejasno pokazana, Kao zglobovit oklop, kruti nabori, I taj mutan nagoveštaj besmisla - Psići kraj njihovih nogu. Takva prebarokna jednostavnost Jedva da privlači pogled, dok oko ne primeti Metalnu rukavicu na levoj A desnu stisnutu praznu – i čovek U oštrom saosećajnom šoku ugleda Njegovu izbačenu ruku koja drži njenu. Ni slutili nisu da ležaće tako dugo. Takva vernost na slici bila je Samo sitnica koju bi prijatelji primetili: Udvorička unajmljena milost vajareva Pomela se, pomažući da pretraju Latinska imena oko osnove. I nikad ne bi pogodili kako će brzo, dok nepomično putuju nauznak, Izgled da se promeni uz bešumni lom I stari zakupci odu oterani; Kako će skoro dolazeće oči početi Da gledaju, ne da čitaju. Ukočeno Oni su pretrajali spojeni preko dužine i prostranstva Vremena. Sneg je padao neobeležen datumom. Svetlost je svakog leta punila čašu. Blistavi Vašar ptičjeg cvrkuta rasipao se istom Kostima-izrešetanom zemljom. A uz strmu stazu Beskrajni drugačiji svet je dolazio, Umivajući se na njihovoj prepoznatljivosti. Sada, bespomoćni u šupljini Jednog pokolenja bez grbova, žleb Od dima u sporo lebdećem povesmu Nad svojim isečkom istorije, Jedan jedini stav ostaje: Vreme ih je preobrazilo do Neistine. Osetljivost tog kamena O kome jedva da su mislili, postala je Njihov konačan grb, da potvrdi Naš skoro instinkt, skoro istinu: Ono što će nas nadživeti jeste ljubav. - GROB U ERENDELU

Najčovekolikiji od svih živih bića nisu ljudi, nego oni koji hoće da budu ljudi. Ljudi ponekad mogu biti najmanje čovekoliki. Čovek može biti samo onaj koji hoće da bude čovek. Ako tog htenja nema u nama, čovek se ne pojavljuje, ostaje nedosegnut, unutra i spolja. Čovek može da bude samo onaj koji sve podređuje htenju da što više liči na čoveka, da u sebi i sobom što više približi čoveštvu. Znaš, nije čovek mera čovekolikosti, nego je čovekolikost mera čoveka.

Negdje oko ponoći, ovdje usred germanske zime na rubu Alpa, opet gledam,Oriona, slijepog lovca, planinskog svemirca, Posejdonova sina, najljepšeg muškarca svih vremena, zavedenog od nezasitne Eje, zore, koju je mučila nepopustljiva požuda kao kazna zbog toga što ju je Afrodita zatekla u krevetu s Aresom, bogom rata. On je najsjajnije, a ujedno i najtužnije od svih zviježđa, možda ga zato i volim. Na Hiosu se zaljubio u Meropu, Dionizovu unuku, kćer kralja Enopiona. Smio ju je oženiti pod uvjetom da potjera sve divlje zvijeri s otoka. To je priča o podloj izdaji jer nakon što je protjerao sve životinje Enopion mu je iskopao oči da ga ne bi imao za zeta. Oslijepljeni Orion odvesla se na Lemnos i tamo u Hefestovoj kovačnici nalazi na jednog naučnika koji ga na svojim leđima nosi preko pola svijeta do ruba oceana gdje se u njega zaljubljuje nezasitna Eja, a njezin brat Sunce vraća mu svjetlost u oči. Sad se želi osvetiti Enopionu, ali za svoje potrage nailazi na Artemidu koja je, kao i on, potpuno opsjednuta lovom. Zajedno odlaze u lov, ali tada se upliće Apolon i šalje na njega čudovišnog škorpiona. Oklop je te strašne životinje neuništiv. Orion bježi u more, u more svoga oca, ali što može smrtnik kad se bogovi urote protiv njega? Apolon slaže Artemidi da je plivač u moru netko drugi, muškarac koji je zaveo jednu njezinu svećenicu. Božica nacilja glavu udaljenog plivača i ubija ga, ali otplivavši do tijela vidi da je riječ o Orionu i moli Asklepija, Apolonova sina, da ga opet oživi, a kad ovaj to htjedne uraditi, Zeus ga sprečava ubivši ga munjom. Artemida potom stavlja među zvijezde Orionov uvijek prepoznatljiv lik, koga još uvijek svake noći proganja škorpion, i ja ga takvoga sada gledam na hladnome, bistrome nebeskom svodu, muškarca koji je bio prelijep da bi živio, žrtvu žena, zauvijek u lovu sa Siriusom, svojim psom, treptavom zvijezdom pod nogama. Znam kako se zovu sve njegove zvijezde, ona na ramenu je Betelgeuze, bezbroj puta sjajnija od Sunca, znam kolika je međusobna udaljenost između zvijezda na njegovu maču i na njegovu pojasu, i da će se jednom u nepojmljivim vjekovima djelovanjem svemirskih zakona toliko udaljiti da će potpuno nestati, izgubljeni lovac rastrgnut vremenom, ali time njegov čar nimalo ne slabi, lik i priča su jači, još uvijek. On je moj zaštitnik, naprepoznatljvije zviježđe, uvijek sam sretan kad ga vidim, tog smrtnika koga su božice ljubile, a bogovi mrzili.

Kada stupila budeš u boravište mrtvih, s leve strane naići ćeš na jedan izvor. Ukraj izvora raste vitak i beo čempres. Tome izvoru nipošto nemoj prilaziti. Ugledaćeš drugi izvor koji teče iz jezera Sećanja. Iz njega sveža izvire voda. Čuvaju ga stražari. Njima ćeš reći: "Kći sam Zemlje i zvezdanog neba. Vama je to znano. Ljuta me mori žeđ i ja mrem. Dajte mi hladne vode koja izvire iz jezera Sećanja!" A oni će ti dati da piješ sa božanskog izvora i od tog časa, kao junakinja, beskrajno ćeš vladati. - molitva pronađena u grobu neke žene, VII vek pre nove ere

Shvaćanja banalnosti i mala otkrića nizala su se jadna za drugim. Promatrao sam svoju žeđ i shvatio da zapravo ne želim vodu, nego zadovoljenje potrebe. Promatrao sam pustinju i u njoj vidio ogledalo. Osjećao sam potrebu da odem dalje i dublje u veću pustinju da u njoj otrkijem sebe. Priznao sam si da je i moje putovanje zapravo traganje, da je moj cilj - pronaći put, a da je moj put do tog cilja - putovanje.

On nikad nije voleo ovaj čas između sunca i lampe. Naročito nije voleo da se u tom času nađe na nepoznatom putu ili u novom društvu. Činilo mu se da tada ne vlada svim svojim snagama i da sumrak stvara kod njega jednu zabunu u utiscima i nezdravo pomeranje u radu čula, trenutno pomračenje u rasuđivanju i potpuno slabljenje volje. Sumrak na ulici ili u polju izazivao je u njemu oduvek isti tegoban osećaj da je negde zadocnio, da bi trebalo ići brže nego što on to može, kao da će se negde nepopravljivo i neopozivo zatvoriti neka kapija, pre nego on stigne. Taj teški osećaj rađao je u njemu nekad, na bečkim ulicama, neodređeno raspoloženje poetične melanholije. Ali u poslednjim godinama umesto tog poetičnog raspoloženja, javljala se panika napuštenog i izgubljenog deteta koje ne zna gde da se krene, a ne sme da ostane na mestu.

A ipak sam to znao, jer toga je bilo. Znanje koje se ukapava bespomoćnom djetetu, kap po kap, iz dana u dan, a da ono ni najmanje ne primijeti to znanje koje nečujno raste. Neprimjetno znanje se širi u njemu, poput podmaklog otrova, prodire u tkivo tijela i duše, odredjuje boju i nijanse njegova života. Iz tog znanja koje neprepoznato djeluje čija je moć ležala u njegovoj skrivenosti, u meni je nastao nevidljivi skriveni splet od nesalomljivih, nemilosrdnih očekivanja od sebe samog. kojeg su satkali okrutni pauci ambicije rodjene iz straha.

Ništa nas ne može prinuditi da uživamo u životu tako efikasno kao pogled bačen na čoveka koji od tog istog života ati. To je, usuđujem se da kažem, lična korist koju zdrava osoba izvlači od bolesne.  

ADMIRAL: Ne priznajem i nikad neću priznati ni jedne od vaših svetinja. Ne priznajem i nikad neću priznati ni banke, ni boga, ni kralja, jeste li me razumjeli? Isplovio sam iz Španjolske, jer nisam mogao više da dišem u onoj odvratnoj tamnici. Španjolska je tamnica, a ja sam pijan od zvijezda! FALANGA: To je već neka vrsta deklaracije, Kolumbo. Ako je Španjolska tamnica, zašto nam to nisi priznao u Španjolskoj? To je viteški što “urbi et orbi” objavljuješ u što vjeruješ, a u što ne vjeruješ. A bio si mudar da nam zatajiš svoj Credo, bio si zmijski lukav, Kolumbo! Skinimo i mi vizire, gospodo! Ti, dakle, ne vjeruješ u Boga Oca, stvoritelja neba i zemlje? Ti ne vjeruješ u Providnost? Ni u to da smo mi Njegova Slika i Prilika? ADMIRAL: Ne, gospodo kardinali, ne vjerujem! U kog i kakvog boga želite vi, gospodo krvnici, da vjerujem? U boga koji je stvorio sve vaše materijalne i moralne zakone po kojima ste postali upravo to što jeste: majmuni i krvnici? Ne, gospodo, u tog i takvog vašeg boga ne mogu i neću da vjerujem. FALANGA: Ni u kralja ne vjeruješ, Kolumbo? Mi smo bili naivni, gospodo, mi nismo uzeli njegove izjave ozbiljno! Zar nam nije govorio da je Španjolska ludnica? Da živimo u tamnici? Čovjek se izražava slikovito, mislio sam ja u svojoj ludoj glavi. Ti njegovi “okovi”, te njegove “verige” i ta njegova “zvona”, to su alegorije, mislio sam ja. Nisu to, brate, nikakve alegorije! To su đavolski principi. Za te principe postoji jedna jedina i jasna logična formula: apage, satanas, apage, satanas!