Tebing Quotes

Čovječe, sjeti se da si ravan onome pred kim se ponizuješ, i ne ponizuj se! Hodaj uspravno, ne plači pred tuđim vratima, jer iza tih vrata za tebe nema nikoga, pljusni i pljuni, ali se ne ponizuj.

Kažu da su oči ogledalo duše, ali to nije istina. Oči su ogledalo onoga u koga gledaju. Otuda tebi verovatno svi ljudi izgledaju dobroćudno: oči im nisu iste kao inače onda kada gledaju u tebe. Ti si od onih što teško uče da ljudima to ipak nisu uobičajene oči.

Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah, umesto strah da tebe plaši. Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli. Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode. I nauči da umeš da odživiš svoj život, umesto da on tebe živi

Znaš kako se ja zovem? Zovem se: čekanje tebe.

Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako - to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvjesnost, dok sjediš kraj male svjetiljke; veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po tvom srcu.

Ne prijatelju, ona ti neće priznati da joj fališ, i da ne može bez tebe. Ona će se samo pretvarati da joj nije stalo, biće potpuno hladna, ali iznutra vrišti.

Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom. Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe, tu... Eh onda je to...

Znao sam da je sve moje dovedeno u pitanje. Sve — to je veoma neodređeno, ali i veoma stvarno. To je izgubljenost i bespuće, to je ispadanje sa životne staze a druga ne postoji, to je osjećanje užasa bez imena, zbog praznine i gluhog prostora što bi se mogao stvoriti oko tebe.

Takva je ljubav. Ona može da uništi čoveka, i nanovo ga podigne i preporodi. Danas može da voli mene, sutra tebe, a već sutra uveče nekog stranca, toliko je nestalna. Ali može i da bude čvrsta kao nesalomljiv pečat, može neugasivo da plamti do samrtnog časa.

Opasno je kad se čovjek nađe sâm, okružen tišinom tuđeg neprisustva, više je strahova i čudnih razgovora sa sobom. Samo, kako da ti to sve kažem? I kako da objasnim sebi, tebe se to ne tiče, što nekad teško podnosim ovu usamljenost, a nekad mi je draža od svega, ne bih je dao nizašto.

Teško ljude vraćam ljudima. Pretvaram ih u stihove. (A tebe sam odavno upriličio u zbirku.)

Salah sekali persangkaanmu, Sahabat! Bahwasanya air mata tiadalah ia memilih tempat untuk jatuh, tidak pula memilih waktu untuk turun. Air mata adalah kepunyaan berserikat, dipunyai oleh orang melarat yang tinggal di dangau-dangau yang buruk, oleh tukang sabit rumput yang masuk ke padang yang luas dan ke tebing yang curam, dan juga oleh penghuni gedung-gedung yang permai dan istana-istana yang indah. Bahkan di situ lebih banyak orang menelan ratap dan memulas tangis. Luka jiwa yang mereka idapkan, dilingkung oleh tembok dinding yang tebal dan tinggi, sehingga yang kelihatan oleh orang luar atau mereka ketahui hanya senyumnya saja, padahal senyum itu penuh dengan kepahitan.

Retki su ljudi koji umeju da slušaju drugoga, nikad nikoga nisam sreo ko bi to umeo kao ti. I tome ću se učiti od tebe.

Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno. Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog. 'Moja je krv moj put do tebe.

Ali svaki put kad osjetim potrebu da se podsjetim na to kako na svijetu postoji ljepota i dobrota, mislit ću na tebe.

Neka ti nije žao rad samoće i šutnje što je oko tebe. Možda udes dobro misli s tobom, možda je to stara nečija molitva koja te okružuje tišinom kao zaštitom, možda u tvom ćutanju leže pokopane riječi koje nose nemir i nesreću. U samoći je brod tvoj miran, desnu ruku držiš na kormilu. - Ludo srce, zar ti nije žao da te ne vitla bura bespućem?

Strašno je proživeti vek kao anoniman i potpuno neopažen čovek; nikakva odjeka od tebe nema, jednak si kamenu ili bačenoj grani kraj puta. Niko te zapamtiti neće. Jer već za tvoga života pitaju: ko je taj Ivan Marić? Šta je učinio?

Radi se o tome da odlazim jer ti tako želiš. Radi se o tome da nastojim biti dobar, častan i plemenit, pa sebi oduzimam tebe. Ostajem, dakle, bez onoga što mi je najvrijednije, kao svi ljudi koji su zaista dobri, časni, plemeniti. Shvatio sam da je nedostojno truda sve što je moguće bez ljubavi, a da ti ne smijem, ako te zaista volim, pomoći da sav svoj svijet svedeš na mene. Shvatio sam da bih ti pomogao u tome ako bih otišao s tobom vani da te zadržim. Zato postupam plemenito kao svaki idiot i odričem te se da bi ti mogla sačuvati kakvu-takvu cjelinu.

Mesto za tebe: mesto u glavi gde sagradiš hram i u njega se sklanjaš kad san spusti roletne na dan. Tamo je mir. Tvoj spokoj. Ali i odgovor tih na pitanje šta te to zapravo muči, šta struže ti kožu dok ispod nje puzi. (Ispod)

-Šta je za tebe nauka? - Način kako da organizujem svoje prepodne u životu.

Tebe se ne može uopšte ni uhvatiti. Ti si kao ovo električno svetlo. Vatra, koja je stvorena samo za oči, samo za gledanje. Ima tu ipak i nešto topline, ali ne kao u peći.

I neka ti uvijek bude na umu da nisi ljudski stvor već samo običan turist. ne daj se zavesti izvanjskom ljubaznošću: ona ne ide tebe već tvoju lisnicu.

Samo si mene imao, osim onih grobova kod kuće, sad više nikog nemamo ni ti ni ja, ti si mene izgubio prije nego ja tebe, ili možda nisi, možda si mislio da stojim pred ovom okovanom kapijom, kao što bi ti stajao zbog mene, možda si se do posljednjeg časa nadao da ću ti pomoći, i kamo sreće da si mi toliko vjerovao, ne bi te uhvatio strah od konačne samoće, kad nas svi napuste. A ako si sve znao, neka mi Bog pomogne.

Bio si moja opsesija, moja fiksacija. tvoje je ime za mene bio sinonim za sreću. I što je najgore, vjerovala sam čvrsto da imam pravo na tebe, na ljubav, na život. Ne, čovjek nema nikakva prava niti garancije, ni za što. On postoji, koprca se, manje ili više je usamljen, i to je sve.

Dunjaluk je prostrt da ga gaziš, bona! Nisi ti prostrta da on gazi tebe. Zašto mu dopuštaš da te nadvisi i nadjača? Pod noge ga, kraljice! On je samo slabašni rob, baš kao i ti. Ali nisi ti data njemu, nego je on dat tebi. Ne da mu služiš, nego da ti služi.

Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l' noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sad Ti? Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, k'o u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri? O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti. O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, k'o učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l' se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat' nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti?

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce i tvoja bedra zaustavljaju bol, ako je tvoje ime počinak njegovim mislima, i tvoje grlo hladovina njegovu ležaju, i noć tvojega glasa voćnjak još nedodirnut olujama. Onda ostani pokraj njega i budi pobožnija od sviju koje su ga ljubile prije tebe. Boj se jeka što se približuju nedužnim posteljama ljubavi. I blaga budi njegovu snu, pod nevidljivom planinom na rubu mora koje huči.

Jer, ako ima boga, on je samo jedan. I ne treba ti mač i crkva da mu budeš odan. On od tebe jednostavno želi da budeš dobar, a ne da plaćaš popa i da se šlihtaš do groba. Ako sve ovo ikad kažeš, izdajnik si roda. Jer ovde si to: vera, nacija i boja. Ljudi umiru zbog toga, zbog slučajne lutrije, a da su izvučeni drugde, sve bi bilo drukčije: voleli bi ono sto sad mrze jednakim žarom, i opet bi im bilo vredno da to plate glavom. (Pismo vanzemaljcu)

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svijet ne bi bio isti

Pomozi onome koji nosi teret a ne onome koji ga spušta pored tebe.

Kada dugo gledaš u bezdan tada bezdan krene gledati u tebe

Bilo je to... vrlo... ljubazno od tebe", oprezno je izgovorila. "Je li? Nikako ne mogu shvatiti što mi je došlo.

Bio sam toliko blizu tebe, da mi je hladno pored drugih.

Verovala sam u nešto. U život, u tebe, u decu, u nešto nepoznato što će biti lepo, u neku nadu, svejedno u šta. Starost je ružna najviše zato što nam uzme sposobnost da u nešto verujemo.

Nisu uvijek najljepše djevojke one koje nas uspiju zadržati, već žene poput gospođe Kalpurnije, poput moje majke. Kada se jednom neka od tih toplih, tihih žena zaljubi u tebe, čuvaj se! Onda si gotov!

Od ove magle, danas tako guste, Sve ulice se čine kao puste. Pa ipak, iza te zavjese sive Hodaju ljudi, I ulice živē. I blizu tebe možda neko ide Baš istim putem. Ali s maglom je sliven Potpuno za te i tebi sakriven.

„Želim da želiš samo mene i da mi pripadaš cela ali ne znam jesi li mi spremna sve to pružiti!“ Rekao je glasom punim sumnje.„Ja sam teška, komplikovana osoba. Zahtevan sam i ponekad sebičan. U tvom slučaju veoma sebičan, ne želim da te delim ni sa kim. Kada si ti u pitanju odjednom sam posesivan i pretvaram se u jebenog neandertalca.Ne znam šta je to tako specijalno u vezi tebe ali jednostavno osećam to ovde,“ udario se blago šakom po grudima pa nastavio, „osećam da mi je potrebno da mi pripadaš. Da će me to ispuniti.

Kad god se nasmiješiš, radost se oko tebe širi poput kolobara u bari, i kad god si tužan, nitko nigdje ne može biti stvarno sretan. A isto ti je tako i sa znanjem, jer kad god naučiš nešto novo, čitav svijet postaje mnogo bogatiji.

Svi iskreni prijatelji će doviti za tebe, ponekad. I donekle. A onda će se sobom zabaviti. Život, to ti je... moranje. Zato ti je tvoja dova za tebe najpreča. A prima se iz PRISUTNOG, iskrenog srca. Bavi se svojim srcem! To je tvoja misija!

Haljina modra i plave oči Lagao sam dragoj jedne noći. Draga pitala: "Mećava vije? Spremit ću postelju, peć se grije." Odgovorih dragoj: "Neko sa visine cvjetovima bijelim pokriva daljine. Postelju spremi, peć se grije, bez tebe u srcu mećava vije.

Duhai Pemilik waktu dari arusMu usiaku terlahir dan mengalir pada muara mautMu aku berakhir dan menyerah'' Engkaulah dermaga tempat ikrar perjalananku melunasi batas rantau pulang kala jiwa tersesat di pintu dunia Engkaulah samudera tempat senjaku membenamkan usia melarungkan maut yang membadai di pantai jiwa Tuhan.... jagalah hati dan jiwa ini seperti telah Engkau jaga planet-planet yang beredar pada tiap galaksi menurut keteraturannya biar tiada berbenturan akhiratku dengan dunia sebelum akhir masa nyaris menyelesaikan lahat sebelum aku dan waktu menyeduh pamit dari secangkir hayat di perahu sepi kuamini gelombang maghfirahMu Di kedalaman sujudku kuselami putihnya do'a menghanyutkan dosa yang mnghitami muara ruhku di rimba raka'atku, ada rindu yang merimbun sebagai Kamu Engkau geriap hujan di kemarau tubuhku akulah kegersangan angin yang memanjati tebing-tebing grimisMu Tuhan... di hujan ampunan tak henti kuburu gemuruhMu kupaku telinga di pintuMu moga kudengar Kau mengetuk bertamu ke bilik sepi sunyiku

Samoća nije stanje kada uz tebe nema nikoga, nego kad u tebi nema čežnje.

Ako nekog proglasiš za ono što nije, daješ pravo drugima da tebe proglase za ono što nisi.

Sva su slova moja - Tvoja ni ja nisam svoja srećom... jer ja bih, bez Tebe - sebe izgubila sigurno! Zahvalnošću vidim blagodat još većom.

Znaš kakve su žene. Ako zarađuješ manje od njih brzo prestanu da te cene. I vremenom izgube interesovanje za tebe.

Za razliku od tebe, ja ne mislim da smo bogovi koji biraju tko živi, a tko umire.

Umra si, nema te i gotovo. Jebe te se šta će bit posli tebe. Ali za života triba dat sve od sebe.

Ne volim kod tebe to što izmišljaš. Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca." Dragan Velikić: "Islednik

Sputavamo htijenja, želje, čežnje, sebe ili drugih radi. Samo je misao slobodna, široka i duboka onoliko kolike joj dimenzije možemo dati. To je utješno, to je lijepo. Jedino tebi, moja nesanice, tvojim tužnom djetinjim očima i drhtavim trepuškama zabranjujem i plovidbu prostranstvima misli. Zabranjujem... A u zadnje vrijeme me svaki kucaj srca podsjeća kako davno skrivena misao na tebe gospodari svim ostalim mislima.

Mislila sam da se zbog mene osjećaš uznemireno. Prošlo je toliko vremena,reče on jednostavno,da mislim da me uznemiravala pomisao na to da se osjećam kao da nekamo pripadam.A zbog tebe sam se osjećao kao da pripadam.

Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci, probuditi se u danu a ne znati sta ciniti, biti uplasen svojih vlastitih uspomena. Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono sto zelis, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvaris svoje snove. Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno. Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe. Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog, biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje, ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah. Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboravis neciji smeh i oci, sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost i zameniti je njegovom sadasnjoscu. Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge misliti da je njihov zivot vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu. Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima. Zabranjeno je ne traziti srecu, ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek mozemo biti bolji; Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti...

Tačno u tom trenutku čovek pomisli: Šta ne bih dao za sreću da budem pored tebe na Islandu u velikom nepomičnom danu i da delim sadašnjost kao što se deli muzika ili ukus ploda. Tačno u tom trenutku čovek je bio sa njom na Islandu.

Djed je svakoga jutra, usred grohotno-gromoglasna astmatičarskoga kašlja ponavljao Lijepa smrt, a baka bi mu govorila: Šuti, Franjo, ja ću prije tebe. I tako svaki dan. Mislio sam da drugi ljudi tako ne pričaju. Mislio sam da je to samo između njih dvoje, a oni su posebni ljudi jer su moji baka i djed i jer nitko drugi na svijetu nije više od lutke u lutkarskome pozorištu. Kada je djed umro, baka je bila prevarant. Mislio sam da se treba sramiti jer je učinila nešto ružno.

U nekim ljudima zauvek ostaneš; u glasu, u svakom pokretu, u svakoj suzi i smehu; u svakoj ponoćnoj tišini, najčešće. Postaneš ono što se ćuti, ali i ono što se ne može sakriti. Tuga. Suza. Svako ko ih zavoli posle tebe, voli zapravo, tebe.

TA LJUBAV Ta ljubav Tako žestoka Tako krhka Tako nežna Tako beznadežna Ta ljubav lepa kao dan I ružna kao vreme Kad je vreme ružno Ta ljubav tako istinita Ta ljubav tako lepa Tako srećna Tako radosna I tako nejasna Što drhti od straha ko dete od mraka Tako sigurna u svoje moći Ko smiren čovek u mrkloj noći Ta ljubav koja je plašila druge Koja ih je terala da govore Koja ih je terala da blede Ta vrebana ljubav Jer smo ih vrebali Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili Sva ta ljubav Još tako živa I tako osunčana Ljubav je tvoja Ljubav je moja Ono što je bilo Ono uvek novo Što se nije promenilo Istinito kao biljka Ustreptalo kao ptica Toplo živo kao leto Možemo oboje Otići vratiti se Možemo zaboraviti I posle opet zaspati Probuditi se patiti Ostariti opet zaspati O smrti snevati Probuditi se smešiti smejati Podmladiti se pevati Naša ljubav ostaje tu Tvrdoglava kao mazga Živa kao želja Svirepa kao pamćenje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Kao dete slabašna Smeši nam se nestašno Govori a ništa ne kaže Slušam je drhteći strašno I vičem Vičem zbog tebe Vičem zbog sebe Preklinjem te Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole I što su se voleli Da vičem joj Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih Koje ne poznajem Ostani tu Ostani gde si Tu gde si nekad bila Ostani tu Ne miči se Ne odlazi Mi što smo voljeni Mi smo te zaboravili A ti nas ne zaboravi Samo smo tebe na zemlji imali Ne dozvoli da postanemo hladni Mnogo dalje uvek I bilo gde Javi nam se da si živa Mnogo kasnije u nekom šumarku U šumi pamćenja iskrsni I nama se pridruži Ruku nam pruži I spasi nas

Uvek ću s tobom leći kao muškarac, a probuditi se kao dečak. Uvek ću stići pre svih, iako sam pešak. Neću imati velike priče za tebe, biću velika priča. I imam i ja konačno plan, samo je sveden na jednu jedinu stvar - nasmejati te svakog dana.

Potreba za kretanjem slična je heroinskoj zavisnosti. Prostor te ne ostavlja na miru. Nikada on neće reći: dobro, ovaj je otpao, ima dovoljno njih koji me gaze, neka ga, neka miruje. Ne! Umesto da za bogalja postane beznačajan, prostor mu se neprestano nameće, pokazuje svoju prividnu širinu, a opet, paradoksalno, počinje da steže obruč oko tebe. S vremenom bar znaš na čemu si. Ono protiče isto i za olimpijskog pobednika u sprintu na 100 metara i za čoveka u invalidskim kolicima i za morski krastavac.

- Ti mislis da si sigurna ovdje medu ljudima – rece on – Medu svojom bracom. Ali koliko bi mi bilo tesko odvesti te odavde? Ti samo naslucujes moje snage, ali ono sto naslucujes nije jace od odjeka. Moja snaga je velika. Zapamti to. Zurno odmahnem glavom. - Niti se sigurno osjecam, niti se u koga pouzdajem. Nitko mi ne bi priskocio u pomoc, svjesna sam toga. Situacija je ista kao da sam sama s tobom o tebi sve ovisi. To mi se ne svida, ali to je istina. No, po nekom cudnom poretku stvari, ja tebi vjerujem vise nego njima, "svojoj braci". Jer nemam iluzija o tome sto si. Ti si lazac. Prevarant. Demon u tom liku koji zavodi. Obris varljivog prikaza. Ne vjerujem ti. I zato sam sigurna od tebe. Ali oni... oni su maske izvinute na nalicja. Oni glume od rodenj i uce ih od rodenja vjestini glume. "Ne pokazi sto jesi." U njima je dobro i zlo relativno. Oni su moja braca, ali ja ih kao takve ne osjetim. Oni bi trebali biti dobro, "djeca Bozja". Ali oni to nisu. Oni su djeca Izdajstva. - A sto sam ja kada njih zoves takvim imenom? Osmjehnem se, dignem casu koja je bila prazna i kao da nazdravljam rekoh mu: - Ti si Izdajstvo samo.

Sneg. Ogromne, krupne pahulje, koje se istope još u vazduhu. A one koje i negde padnu, nestanu. Ništa od njih ne ostane...Ali lepo izgledaju u vazduhu, dok padaju ka zemlji, bar to. I ako te to zanima, da jeste, mislim na tebe, ne zbog snega nego i inače. Onako.

Ali nisam mogao a da se živ ne pojedem danima razmišljajući o tome kako znati što je za tebe dobro ili loše, koja je odluka ispravna ili pogrešna. Kako na bezbrojnim životnim raskrižjima znati koji put vodi u propast, a koji ka sreći koja je ipak samo zakratko odgodi taj naš posljednji pad koji će jednog, možda baš poput današnjeg vedrog i lijepog jesenjeg dana doći, ma što god miu međuvremenu činili ili propuštali da učinimo ... Možeš bježati cijeloga života, no ne možeš pobjeći od onog što nosiš u sebi, a u sebi nosiš baš sve.

Bezvezno je misliti da Onaj Koji te stvorio ne zna tačno koji broj cipela ti treba, i koji model ti najbolje odgovara. Nije stvorio samo tebe, nego i puteve na koje te usmjerio. To što se ti prilagođavaš tuđim standardima, trendovima, i sebe tjeraš da sa puta skrećeš na "prečice", tvoj je izbor! Prečice ne postoje. Svaki put je put. A samo jedan vodi do cilja vrijednog truda. Svi ćemo tamo. Samo ne na istu kapiju.

SETI SE, TELO... Telo, seti se ne samo koliko si bilo voljeno, ne jedino kreveta na kojima si ležalo, nego i onih želja, koja su zbog tebe iskrile u onim jasnim očima i drhtale u glasu – a neka ih je slučajna prepreka osujetila. Sada, kad je sve to već u prošlosti, izgleda skoro kao da si se onim željama i predavalo – kako su iskrile, seti se, u očima što su te gledale: kako su drhtale u glasu zbog tebe, seti se, telo.

Za lepe ljudi mi je žal. Lepota že od trenutka, ko jo dobiš, minljivo polzi proč. To mora biti težko. Vedno moraš dokazovati, da si še kaj več od tega, želiš si, da bi ljudje videli pod površje, da bi te imeli radi zaradi tebe same in ne zaradi tvojega osupljivega telesa, sijočih oči ali gostih las.

Hoćeš li se prezirno nasmiješiti ovom bijelom papiru što je samilosno primio šapat jednog srca koje si ti zapalila sunčanim žarom? Nemoj se smiješiti, jer blijedi će papir proplakati nevidljivim suzama, a krv kojom su pisane riječi, otkinute iz ranjave duše - problijedit će. Ti ne znaš tko sam i gdje sam. Od tebe me dijeli i nebo i zemlja. Sunce je daleko od tebe, ali ono te grli svojom zlatnom toplinom. Zvijezde su daleko od tebe, ali one ti šapću drhtavim svojim titranjem u tihoj ljubavnoj noći. Ja sam još dalje od tebe, a ipak - budim te ujutro glasnim kucajima srca svoga, uspavljujem te uvečer šapatom pjesme zakopane ljubavi svoje. Kad sjedim osamljen u noćnoj tami i slušam šušanj lišća, tad mislim da je to šušanj tvoje haljine. Kad slušam pjev ptica šumskih, mislim da slušam tvoj čarobni glas. Kad gleda kako se budi sunčani dan, osjećam da si to ti! Krv iz moje desnice donijet će ti pjesmu što je moje grudi pjevaju tebi. Ne, na svijetu nema ništa dragocjenjijeg od bijelog papira i rujne krv iz mojih žila. Da mogu naći papir velik kao cijela zemlja, i da na njega potrošim svu krv svoga tijela, još mi srce ne bi moglo iskazati svu ljubav što je osjećam za te. Znam da si vjerna, znam da si nedostižna, ali sam sretan jer mi je sva grud ispunjena tobom...

Já z něho mám strach," řekl Čuňas, "a proto ho znám. Když se někoho bojíš, tak ho sice nenávidíš, ale nemůžeš si pomoct, abys na něho v jednom kuse nemyslel. Namlouváš si, že von vlastně není zlej, ale když ho pak zase uvidíš, tak to je zrovna jako astma - nemůžeš ani dejchat. A já ti něco povím. Von tebe taky nenávidí, Raplhe -

Engkau boleh saja membual tentang kaki telanjangmu Yang telah menempuh jutaan mil. Gaya kupu-kupu mu yang mengarungi laut penuh hiu, Atau kebolehanmu memanjat tebing-tebing terjal Dengan sepotong tali terikat di pinggangmu. Namun jika kau tak pernah menjelajah ke dalam batinmu sendiri, Engkau bagaikan tak pernah pergi ke mana pun.

Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko plaća? Da li sam još uvek među svim tvojim životima onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saća?

...jer bih s tobom radije u pakao nego bez tebe u raj!

Odgoji svoju dušu da se zadovolji samo onim što joj treba, u suprotnom će od tebe da traži i ono što joj ne treba.

Da bi saznao je li cijelo proljeće i dalje na tvome licu, svake noći kradem Mjesec i stavljam ga u torbicu da mi osvijetli dugi put do tebe, pa utonem u mračnu noć zaključanu na mome licu.

Ti se, kao, ljutiš što te se ljudi sjete "samo kad im nešto treba"? Aman, nije li to pobjeda, a ne poraz? Nije li to dokaz vrijednosti, a ne bezvrijednosti? Znaš li, bona, da se čak i Uzvišenog Stvoritelja, od Kojega nam svaki otkucaj srca dozvolu traži da otkuca, većina ljudi sjeti samo kad nema nikog, kad ne može niko, kad ne zna niko...? Budi ponosna što te se ljudi sjete da im učiniš dobro. Ako je tvoje ime asocijacija na hizmet Allahovim robovima, znaj da je to počast od Stvoritelja, i prilika za djela za koja ti slijedi nagrada od Onoga Koji od tebe ništa ne treba, a nikad te ne zaboravlja.

Pusti me da odmorim! Od sebe da odhuknem kad se sebi na vrat natovarim Pusti da šutim svađajuć' se u sebi sa svakim svojim profilom ličnosti! Jedni su moj izbor, pa mi lijepo dok sam ta. Drugi su mi poklonjeni da bih bila uklopiva. Treće je donio vjetar neznanja o tome šta je preče. Četvrta ličnost je ona što se trudi da ti bude... nešto veće. A nisam, prijatelju... nisam. I dobro je dok dobra sam kao iluzija. Kad ne trebam osim kao maska tvojih zbora. Belaj je kad to treba da sam ja. Dušom popunjena, krvlju oživljena... A nisam... I šta sad? Samo me pusti da odmorim. Od tebe. Da dođem do sebe.

Krv. Tri kapi tamne, već zgrušane krvi ostavio je Marko za sobom na klupi, tamo gdje je naslanjao glavu. Vjerojatno je ozlijedio ranu. Tri kapi. Oproštajne. Sjeti me se... kao što ću se ja sjećati tebe!

...mene ponekad obuzimaju časovi takva jada... Jer mi se već počinje činiti u tim časovima da nipošto nisam sposoban da otpočnem živjeti pravim životom, jer mi se već činilo da sam izgubio svaki takt, svaki osjećaj za ono što je pravo, zbiljsko; jer nakon mojih noći fantaziranja snalaze me već časovi otrežnjavanja, koji su užasni! A onamo čuješ kako oko tebe grmi i vitla se u životnom vihoru svjetina, čuješ, vidiš kako žive ljudi, vidiš da njima nije život zabranjen, da se njihov život neće razletjeti kao san, kao prikaza, da se njihov život vječito obnavlja, da je vječito nov, i ni jedan sat u njemu ne nalikuje na drugi — a kako je sjetna i do nesklapnosti jednolična zazorljiva fantazija, robinja sjene, ideje, prvoga oblaka, koji će iznenada da zastre sunce i jadom da stegne pravo petrogradsko srce što toliko dršce za svojim suncem — pa i kakva je fantazija u jadu! Osjećaš da ona napokon sustaje, iscrpljuje se u vječitom naporu ta neiscrpna fantazija, jer postaješ i muževan, ostavljaju te tvoji predašnji ideali; rasipaju se u prašinu, u mrvež; ako pak nemaš drugoga života, moraš ga graditi iz toga istoga mrveža. A međutim, duša moli i želi nešto drugo! I uzalud sanjar čeprka, kao po pepelu, po starim svojim sanjama i traži u tom pepelu bilo kakvu iskricu da je raspuše, da obnovljenim ognjem zagrije ohladnjelo srce i u njem uskrisi sve što je nekada bilo tako milo, što je diralo dušu, što je upaljivalo krv, što je otimalo suze iz očiju i tako raskošno zavaravalo!

Ljudi misle da je srodna duša ona koja im savršeno odgovara, i to svi žele. Ali, istinska srodna duša je ogledalo, osoba koja ti pokazuje sve što te sputava, osoba koja tvoju pozornost usmjerava prema tebi, kako bi mogla promijeniti svoj život. Vjerojatno je najvažnija osoba koju ćeš ikad upoznati, ali zauvijek živjeti sa srodnom dušom? Ne. Previše bolno. Srodna duša u tvoj život dolazi da bi ti otkrila jedan sloj tebe, a potom odlazi. I hvala Bogu na tome.

Ampak ti ne veš, kako je, če nekoga ljubiš bolj kot on ljubi tebe, če veš, da lahko njegov dotik in stisk nekoga drugega stisneta močneje, medtem ko si mu ti pripravljen dati vse, kar imaš, in najti, napraviti karkoli, da bi mu dal tudi tisto, česar nimaš.

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel - ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove. To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači. Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati sti­hove Marine Cvetajeve: Predaj se! Još niko nije našao spasa od onoga što uzima bez ruku! Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svo­jim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu... Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama... Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše "Fruškogorskog bisera", litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa "Mandarmetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo. Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjed­nem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: "Vidi pedera!!!" Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene... Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina.

Eto te tata, idem te spremiti u vrećicu. Praznu. Za tebe sam je čuvao. Čista je i nije ni prazna. Puna je ničega. Ne, nije to isto. Razlika je. Velika je to razlika. Ako je prazna, tada u njoj nema ničega. Tada ju možeš napuniti nečim, svačim, do vrha, ili smao malo. Može i dopola. Ali, ako je puna ničega, tada u nju više ništa ne stane. Niti ti. Iako sam je tebi namijenio. Ali, dok si još ležao u bolnici, ispod tebe upakirani krv i mokraća, tada sam je vidio onakvu kakva je tamo bila. Puna ničega. Ne mogu je isprazniti. Puna je svega što je uvijek bilo u našoj vreći života.

Mislim na odgovor a u glavi mi tek mrak I stoga ja uzimam taj mrak i stavljam ga u Tvoje ruke. I molim Te Gospode dobri Bože da bude kod Tebe samo sat vremena drži ga u ruci toliko koliko je dovoljno da se istopi crnilo, da se istopi zlo što stvaraju taj mrak i to crnilo, u glavi, u srcu, bi li bio tako ljubazan? Mogao bi se samo nagnuti pogledati ga nasmiješiti mu se otvoriti ga ukrasti mu tračak svjetlosti i pustiti ga da padne a ja ću se već pobrinuti da ga nađem da vidim gdje je. Za Tebe je to prava sitnica, a za mene baš i nije. Slušaš li me Gospode dobri Bože? Ne tražim mnogo od Tebe kada tražim da. I nije uvreda nadati se da Ti. Nije glupo zanositi se da. Napokon, to je tek molitva, jedan od mnogih načina ispisivanja mirisa očekivanja. Ti ispiši, kuda god želiš, put što sam ga izgubio. Dovoljan je znak, bilo što, lagana ogrebotina na zjenicama tih očiju što gledaju, a ne vide, i ja ću to znati. Ispiši svijetom jednu jedinu riječ ispisanu za mene, i ja ću je pročitati. Dotakni trenutak ove tišine, i ja ću to osjetiti. Nemaj straha, ja se ne bojim. I neka ova molitva poleti snagom svojih riječi preko krletke svijeta sve do tko zna kamo. Amen.

Usred toga posla završio sa svoju četvrtu godinu na otoku. Neprestanim učenjem postigao sam drukčije znanje nego što je bilo ono što sam ga imao prije. Moji su se pojmovi o stvarima sasvim izmijenili. Gledao sam sada na svijet kao na nešto udaljeno, s čime nemam ništa zajedničko, od čega nemam što očekivati niti u njemu što željeti. Jednom riječi, nisam zapravo imao s njime nikakve veze, niti je bilo vjerojatno da ću ikada imati. Stoga mi se činilo da je svijet onakav kakav će nam se možda pričinjati kad odem s njega, to jest ono mjesto u kojem sam stanovao, ali iz kojega sam se iselio. I doista bih mogao reći, kao što je otac Abraham rekao bogatašu: ''Između tebe i mene stvorio se golem jaz.

Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako se malo - pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi, ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe, ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo, s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo se uza stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su zatvorena, ali imam ključ u džepu... Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što je krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle. ... to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči. ... tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep. ... za mene je bila kao topola od bronze i sna... ... to je pre odgovor na smrt i na ništavilo, stavljanje stvari i vremena na određeno mesto, uvođenje vremena i prolaza, protivljenje vremenu punom rupa i tamnih mesta. Ti koji me čitaš, nije li se i tebi desilo nešto što počinje kao san i vraća se u mnogim snovima ali to nije to, nije samo san? Nešto što jeste tu, ali gde, i kako; nešto što prolazi kroz snove, razume se, puki san ali posle takođe tu, na drugi način jer je meko i puno rupa, ali tu dok pereš zube, u dnu lavaboa ga i dalje vidiš kad ispljuneš pastu za zube ili stavljaš lice pod hladnu vodu, već istanjeno ali još zalepljeno za pidžamu, u korenu jezika dok podgrevaš kafu, tu ali gde, kako, zalepljeno za jutro, sa svojom tišinom u koju već ulaze zvuci dana, vesti na radiju koje smo pustili jer smo budni i jer smo ustali i svet i dalje ide svojim putem. ... kako je to moguće, šta je to bilo, šta smo to bili u snu koji je međutim nešto drugo, svako malo se vraća i tu je, ali gde je to tu? ... ta trideset i jedna godina nije ono što je važno, mnogo je gori ovaj prelazak iz sna u reči, rupa između onoga što je i dalje ovde ali se sve više predaje jasnoj ošztici stvari s ove strane, tom nožu od reči koje i dalje i dalje ispisujem i koje više nisu to što je i dalje tu, ali gde, kako. Ovde je nešto trebalo da bude rečeno bez reči, samo slušajući neki neodređen šum. ... postoji neka slika nečega priteranog uza zid, nečega opkoljenog: duboka istina, okružena lažima nepopravljivog konformizma. Probuditi se, probuditi se na svaki način, ali Valentina je osećala da bi samo nešto što bi ličilo na bič moglo da je razbudi.

A víte co? „Kilowatthodiny za sol“ je zbytečně složitý výraz. Vymyslím té jednotce nové vědecké pojmenování. Jedna kilowatthodina za sol bude… může to být cokoli… hm… kašlu na to… budu jí říkat „pirát-nindža“. Velká trojka dohromady potřebuje 69,2 pirát-nindžů, z čehož většina připadá na oxygenátor a regulátor atmosféry. (Recyklátor vody žere jenom 3,6.) Musím to nějak zkrouhnout. Nejjednodušší to bude s recyklátorem vody. Mám 620 litrů vody (míval jsem daleko víc, než praskl Hab). Na sol mi stačí tři litry, takže mi zásoba vydrží 206 solů. Až odsud odjedu, musím přečkat jen sto solů, než mě vyzvednou (nebo umřu při pokusu o odlet z planety). Závěr: Regulátor vody vůbec nepotřebuju. Budu pít podle potřeby a moč a výkaly vyhazovat ven. Jo, už je to tak, Marse, hodlám na tebe chcát a srát. To máš za to, že se mě v jednom kuse snažíš zabít. To by bylo. Ušetřil jsem 3,6 pirát-nindžů.

Allahu moj, ja Te molim za Tvoju ljubav, ljubav prema onima koji Tebe vole i ljubav prema djelima koja će mi priskrbiti Tvoju ljubav. Allahu moj, ljubav koju si mi podario usmjeri prema nome što Ti voliš, ono što si mi uskratio što ja volim nadomjesti mi onim što Ti voliš. Allahu moj, učini da mi ljubav prema Tebi bude draža od ljubavi prema porodici, imetku, i od hladne vode kada sam veoma žedan. Allahu moj, učini da me Ti voliš, Tvoji meleki, vjerovjesnici i poslanici i Tvoji dobri robovi. Učini me od onih koji Te vole i koji vole Tvoje meleke, vjerovjesnike i poslanike, i Tvoje dobre robove. Allahu moj, oživi moje srce ljubavlju prema Tebi i učini me onakvim kakvim ćeš Ti biti zadovoljan. Allahu moj, učini da Te svim srcem volim i da krajnjim naporom nastojim da Te učinim zadovoljnim sa mnom. Allahu moj, učini da sva moja ljubav bude usmjerena prema Tebi i učini da svaki postupak koji uradim bude s ciljem da Tebi udovoljim.

Zgodi se, da sem zmeden in potrt, a drugi dan spet skačem do neba. Brez Tebe nisem nikdar miren. Kadar Te ni, me smešijo ljudje, in ko spet prideš, mar mi ni, kaj govore. Brez Ljubega se veseljačenju odrekam,, ko pride On, se mu pridružim. Če se pojavi kot točaj, sem poleg, če pride kot asket, postanem romar. Če dela se bedaka, nor postanem, In če poskuša uiti, sem mogočen lovec. Ko nad nočmi brez spanja pritožujem se, me smeši, pravi naj več molim. Ko ga za uslugo prosim, On me odslovi. Kaj torej hočem drugega, Kot da se volji Njega uklonim.

Kada me konačno pustio, prišao mi je jedan od pomoćnih trenera pokušavajući me utješiti. - Graham te je prilično izgnjavio, je li? — rekao je. Jedva sam izustio »da«. — To je dobar znak — naglasio je on. — Kad nešto zezneš, a nitko ti ništa ne kaže, to znači da su od tebe odustali. Tu lekciju sam zapamtio za čitav život. Kada si svjestan da činiš nešto loše, a nitko se više ne trudi da te opomene, stvari ne stoje kako valja. Ako ih i ne želiš slušati, tvoji kritičari su najčešće oni koji ti žele reći da te još uvijek vole, da se brinu za tebe i da žele tvoj napredak.

Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći. Zapamti! Zasad još veselo govorim! Sedi, evo ovde, za sto, a ja ću pored tebe, i gledaću te, i neprestano ću govoriti. Ti ćeš jednako ćutati, a ja ću stalno govoriti, jer je kucnuo čas. Ali, uostalom, znaš, mislim da treba, zbilja, govoriti tiho, zato što ovde... ovde... mogu da iskrsnu sasvim neočekivane uši. Sve ću ja to objasniti, kazao sam ti: nastavak sledi. Zašto me je srce vuklo k tebi, zašto sam žudio za tobom za sve ovo vreme, i sada? Za sve ovo vreme? Zato što ću samo tebi kazati, zato što tako treba, zato što si mi potreban, zato što ću ja sutra pasti s oblaka, zato što će se sutra život svršiti i početi. Da li si osećao, da li si viđao u snu kako se s visine pada u bezdan? E, eto ti, tako ja sad letim, samo ne u snu. I ne bojim se, ni ti se ne boj. To jest, bojim se, ali mi je slatko. To jest nije slatko, nego ushićenje... Eh, do đavola, svejedno, kako mu bilo! Jaki duh, slabi duh, ženski duh - što mu drago! Slavimo prirodu: vidiš šta je tu sunca, kako je nebo vedro, lišće je sve zeleno, sasvim je još leto, četvrti sat posle podne, tišina! Kud si bio pošao?

Moja kćerka ima samo osamnaest mjeseci pa joj ovo ne mogu reći sada, ali kad bude dovoljno zrela, volio bih da posluša što mi je jednom rekla jedna kolegica. Mislim da je to dobar savjet za sve mlade dame. Zapravo, kad bolje razmislim, to je najbolji savjet koji sam ikad čuo. — Trebalo mi je mnogo vremena, ali na kraju sam shvatila. Kad je riječ o muškarcima koji se za vas zanimaju u romantičnom smislu, stvar je jednostavna. Treba ignorirati sve što govore i obratiti pozornost samo na ono što rade otkrila mi je ona. To je to. Za tebe, Chloe. Čini mi se da bi ovaj savjet mogao koristiti i Dylanu i Loganu kad za to dođe vrijeme.

Pobratimstvo lica u svemiru Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti koji nepoznati od tebe žive tvojim životom. I ono sve što ti bje, ću i što sni gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom. Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive. Mi smo svi prešli iste putove u mraku, mi smo svi jednako lutali u znaku traženja, i svima jednako se dive. Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti. I pamti da je tako od prastarih vremena. I svi se ponavljamo, i veliki i čisti, kao djeca što ne znaju još ni svojih imena. I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele, i sni su naši sami iz zajedničkog vrela. I hrana nam je duše iz naše opće zdjele, i sebični je pečat jedan nasred čela. Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša, a naša krv, i poraz svih nas, u klanju, opet je samo jedna historija duša. Strašno je ovo reći u uho oholosti, no vrlo srećno za očajničku sreću, da svi smo isti u zloći i radosti, i da nam breme kobi počiva na pleću. Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti, u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi, pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti? Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema, ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi; o vasiono! Ja živim i umirem u svjema; ja bezimeno ustrajem u braći.

Ne obraćam se stoga više ljudima; obraćam se tebi, Bože svih bića, svih svjetova i svih vremena: ako je slabašnim stvorenjima, izgubljenim u beskraju, i nevidljivima za ostale u svemiru, dopušteno da od tebe nešto zatraže, od tebe koji si dao sve, od tebe čije su odluke postojane i vječne, udostoji se milostivo suditi o greškama što pripadaju našoj prirodi; neka te greške ne budu naša pokora. Nisi nam dao srce da se mrzimo i ruke da se ubijamo; učini da pomognemo jedni drugima podnositi teret mučnog i prolaznog života; neka neznatne razlike u odjeći kojom pokrivamo naša slaba tijela, među svim našim nedostatnim jezicima, među svim našim smiješnim običajima, među svim našim nesavršenim zakonima, među svim našim bezumnim shvaćanjima, među svim našim prilikama tako ujednačenim u našim očima i tako jednakim pred tobom; neka sve te sitne nijanse po kojima se razlikuju atomi nazvani ljudima ne budu povodi za mržnju i za progone; neka oni koji pale voštanice usred bijela dana da bi te slavili podnose one kojima je dovoljna svjetlost tvog sunca; neka oni koji svoje haljine prekrivaju bijelom tkaninom da bi iskazali ljubav prema tebi ne preziru one koji kazuju to isto pod mantijom od crne vune; neka bude svejedno obraća li ti se netko riječima nekog starog jezika ili na nekom novijem narječju; neka oni čija je odjeća obojena crveno ili ljubičasto, koji vladaju na malom komadiću jedne male gomile blata na ovome svijetu, i koji posjeduju nekoliko zaobljenih komadića izvjesne kovine, bez oholosti uživaju u onome što nazivaju veličinom i bogatstvom, i neka ih ostali gledaju bez zavisti; jer ti znaš da u tim ispraznostima nema ničeg na čemu bi trebalo zavidjeti i ničega zbog čega bi se trebalo dičiti. Kad bi se svi ljudi mogli prisjetiti da su braća! Neka zamrze tiraniju nad dušama kao što se gnušaju pljačke koja silom otima plodove rada i mirne umješnosti! Ako su nevolje rata neizbježne, ne mrzimo se, ne razdirimo se barem u miru, i koristimo trenutak svog postojanja da blagoslovimo, na tisuću različitih jezika istovremeno, od Sijama do Kalifornije, tvojom dobrotom koja nam je darovala taj trenutak.

Braćo, ne bojte se grijeha ljudskog, volite čovjeka i u njegovu grijehu jer ta je ljubav slična božanskoj ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sva stvorenja Božja, i cjelinu i svako zrnce pijeska. Volite svaki listak, svaku zraku Božju. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li volio svaku stvar, spoznat ćeš i tajnu Božju u stvarima. A kad je jednom spoznaš, upoznavat ćeš je neprestano, svakog dana, sve bolje i bolje. Najposlije ćeš zavoljeti cijeli svijet sveobuhvatnom, svemirskom ljubavlju. (...) Pred gdjekojom mišlju staneš u nedoumici, pogotovo kad vidiš grijehe ljudske, pa se pitaš: "Da se poslužim silom ili poniznom ljubavlju?" Uvijek se radije odluči za "poniznu ljubav". Ako se tako odlučiš jednom zauvijek, možeš cijeli svijet pridobiti za se. Ponizna je ljubav strahovita snaga, najmoćnija od sviju, njoj nema ravne na svijetu. Svakog dana i sata, svake minute ispituj se i pazi na sebe da ti vanjština bude dolična. Prošao si, recimo, mimo malog djeteta, prošao si srdit govoreći ružne riječi, s gnjevom u duši; možda nisi ni opazio djeteta , ali je ono vidjelo tebe, i tvoj je možda ružni i zazorni izgled ostao urezan u njegovu nezaštićenu srcu. Nisi to znao, a možda si mu baš time bacio u dušu zlo sjeme koje će zacijelo jednog dana niknuti, a sve samo zato što se nisi suzdržao pred djetetom, što nisi uzgojio u sebi djelatnu i brižljivu ljubav. Ljubav je, braćo, učiteljica, ali je treba znati steći, jer se teško stječe i skupo plaća, dugim radom i na dugu stazu, jer ne smije se voljeti samo na trenutak i slučajno, nego do kraja života. Slučajno može svak zavoljeti, čak i zlikovac. Moj brat mladac molio je i ptice za oproštenje: to je naoko besmisleno, a ipak ima smisla, jer je sve kao ocean, sve teče i dodiruje se, na jednom mjestu dotakneš, a na drugom se kraju svijeta osjeti. Ako je i ludo ptice moliti za oproštenje, i pticama bi bilo lakše, i djetetu i svakoj životinji oko tebe kad bi bio bar malo plemenitiji nego što jesi, bar malčice plemenitiji. Sve je kao ocean, kad vam kažem. Onda bi se i pticama počeo moliti, prožet općom ljubavlju, kao u kakvu zanosu, i molio bi se da ti i one oproste grijeh tvoj. Čuvaj taj zanos, koliko se god on ljudima činio besmislen.

Ono što sam od života naučio je, Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek, ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo. Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo.. Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju.. Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote, ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe.. Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe... Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole, ali jednostavno neznaju kako da to pokažu.. Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast .. Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš.. Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna.. Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti, u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi.. Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja.. Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave.. Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu.. Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore.. ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas.. Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati.. Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada vodio. Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno, da ne znamo šta nam je nedostajalo pre nego što se vrati.. Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako može da iščezne, Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan, nađi ono što ti uveseljava srce.. Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje.. da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti.. Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život.. i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš.. Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu. Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti.. Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge. Svi smo mi savršeno nesavršeni.

Sve mi se čini da je taj zgodni dečko u tebe zaljubljen, zajedljivo komentira majka dok odlaze s konzervatorija, gdje ju je majka nakon nastave dočekala, kako bi dvije dame, ruku pod ruku i uopće vrlo komplicirano povezane, prošetale središtem grada. Jako je važno i kakvo je vrijeme, jer o tomu ovisi kojim će putem dame krenuti. U izlozima ima puno toga što privlači pozornost prolaznika, a što Erika nikako ne smije vidjeti. Upravo je zato majka dočekuje nakon posla. U izlozima su elegantne cipele, torbice, šeširi i nakit. Majka odvlači Eriku na drugu stranu, opravdavajući duži put lijepim vremenom. Osim toga, u parku se već rascvjetalo cvijeće, ruže i tulipani, a ni oni još nisu odabrali svoje halje. Majka govori Eriki o prirodnoj ljepoti, koja ne treba nikakve dodatne ukra¬se. Pa Erika je prirodno lijepa, ma kakva da je. Sto će joj sve te bezvrijedne krpice?

Neće ti smetati ako slušamo muziku?" pita Ošima. Neće, kažem. On pritisne dugme cd plejera. Počinje klasična klavirska muzika. Neko vreme pomno slušam tu muziku i dobijam ideju šta bi to moglo biti. Nije ni Betoven, ni Šuman. Istorijski gledano, tu je negde između. "Šubert ?" pitam ja. "Da", kaže on. I sa rukama na volanu, u položaju u kom kazaljke na satu pokazuju 10.10, pogleda me krajičkom oka. "Voliš Šubertovu muziku ?" Ne nešto naročito, kažem. Ošima klimne glavom. "Kad vozim, često odvrnem Šubertove klavirske sonate do daske. Šta misliš zašto ?" "Ne znam", kažem ja. "Zato što su klavirske sonate Franca Šuberta među najtežim kompozicijama na svetu da se savršeno izvedu. Naročito ova sonata u D-duru. Ta je strašno komplikovana. ako se izdvoji samo jedan ili dva stava tog dela, ima pijanista koji su u stanju gotovo savršeno da ih odsviraju. ali, ako slušaš sva četiri stava zaredom kao jedinstveno delo, ne postoji ni jedna njihova zadovoljavajuća interpretacija, bar ne koliko je meni poznato. Do sada su se razni čuveni pijanisti okušali u izazovu ove kompozicije, ali svaki od njih ima očigledne nedostatke. Još nije bilo nijedne izvedbe za koju možeš da kažeš 'E, to je to !' Šta misliš, zbog čega ?" "Ne znam", kažem. "Zato što je sama kompozicija nepotpuna. Robert Šuman, koji je bio odličan poznavalac Šubertove klavirske muzike, ovu je kompoziciju ocenio kao 'nebeski preopširnu'. "Ako je sama kompozicija nepotpuna, zašto su se razni čuveni pijanisti oprobavali na njoj ?" "To je dobro pitanje", kaže Ošima. Onda zastane. Tu tišinu ispunjava muzika. "Nemam konkretno objašnjenje za to. Ali mogu jedno da kažem, a to je da dela koja poseduju određenu vrstu nepotpunosti, upravo zbog te nesavršenosti privlače čovekovu dušu - bar snažno privlače dušu određene vrste ljudi. Recimo, tebe privlači 'Rudar". Zbog toga on ima moć da te usisa kakve nema u zaokruženim delima kao što je 'Duša' ili 'Sanširo'. Ti to delo pronađeš ili ono pronađe tebe. Šubertova sonata u D-duru je upravo takva. U njoj postoji nešto što veže nit tvoje duše kako nijedna druga kompozicija ne može. "Dakle", kažem ja, "da se vratim na prvo pitanje - zbog čega ti slušaš Šubertove sonate ? Naročito dok voziš automobil." "Šubertove sonate, posebno sonata u D-duru, ne mogu se smatrati umetnošću samo zato što su dobro izvedene. Kao što je Šuman ukazao, ova sonata je previše pastoralna i predugačka je, a i sa stanovišta tehnike je isuviše jednostavna. Kad se ta kompozicija dosledno odsvira, pretvori se u najobičniji bljutavi, suvoparni antikvitet. Zato joj svojom virtuoznošću svaki pijanista doda ponešto. Smisli nešto. Recimo, evo ovako pojačava artikulaciju. Ili svira rubato, ubrza tempo ili uradi varijaciju. Ako to ne učini, nema čime da popuni vreme. Ali, ako se to ne izvede pažljivo, takav jedan dodatak naruši integritet dela. To onda nije više Šubertova muzika. Bez izuzetka svi pijanisti koji sviraju sonatu u D-duru upadnu u taj paradoks. On osluškuje muziku. Pevuši melodiju. A onda nastavlja priču. "Zbog toga ja često slušam Šuberta dok vozim. Kao što sam ti malopre rekao, baš zato što su izvedbe njegove muzike u izvesnom smislu nepotpune. Kvalitetna nesavršenost puna naboja stimuliše čovekovu svest, izoštrava mu pažnju. Kad bih u vožnji slušao savršenu muziku bez premca u savršenom izvođenju, možda bih poželeo da samo zatvorim oči i tako umrem. Zauzvrat, ja slušam sonatu u D-duru i u njoj razaznajem granice čovekove moći. Spoznajem da određena vrsta savršenstva može da se otelotvori isključivo beskonačnom akumulacijom nesavršenosti. To me ohrabruje. Razumeš šta hoću da ti kažem?

Stabla po zimi Ta stabla pod snijegom, sva ogoljela, jednom je moja duša voljela, dok se nisu razboljela. A sad, možda, manje im se divi, ali ih više ljubi i grli i poklonički časti. Ta ipak, kako su divni ti kosturi! Mili su nam kao uzvišene starosti mudraca ili prolazne nedaće drugih, mlađih bića. Onaj studeni, ledeni srh što njih zebe steže i muči sve nas, mene, tebe. Prutići tako vješto nacrtani, tankoćutne i točne grane drva bez jednog lista još su urez grada, oslon živaca, zanimljivosti ceste. Kad ih vjetrić dirne, s grane prahati snijeg. Mi tugujesmo s njima. Te gole grane osjećamo kao svoje rane. Samcu prave društvo na ulici, brate se s beskućnikom. Studen ih grči, vjetar pahuljice stresa, studen i vjetar, strpljenje našeg mesa. Žalosna su bez jarkoga sunca i bez bujne prizme dana. Počitanja ih barem bratska prate. Čekati ćemo, da se sunca vrate. Eto mrznu u nadi razvigora. Tako imamo bolnih drugova i braće, što tuguju bez spektra i bez ptica. No imat će opet svojih vedrih dana Uskrska, kad šuma prolista i nadživjeti mnogi crni čas. Ta stabla pod snijegom znak su korota kao katarke na brodu razlupanom. I nepomična duša drva strada kao božanstvom što skriva glatku golgotu u divljoj kori. Pa ipak, svojojm čistoćom linija taj pusti crtež debla, grane, grančica, šiba, kako zatravljuje sjenu! Svejedno, ti crni križevi znak su nada: bolno drvo još pred sobom čeka spas. Kada snijeg kipovima pjesnika i mudraca na šetalištu nače kukuljicu kao mali brijeg vrh glave, hladni kipovi su čudovišno ljepši u perspektivi zime; ali bijelo deblo strada, no duboko pod korom i u žilju svim sokovima i svim vlakancima još se životu nada. Stablo želi, stablo žudi, ono strepi, ono hlepi, ono čezne, ono hoće, ono čeka; pati strasti, želje, čuva volju u patnji, vjeruje u udes tmasti i u vrijeme trajno. Dušo, zavoli ta stabla po zimi, tu neoskvrnjenu sliku sloma, i u vlastitu toplinu kao uz vatru u kutu doma njih primi!

Gospodar gradi svoje carstvo polako i nepogrešivo na stalnom i ritmičnom smjenjivanju stege i rasula. Jedni se sustavi ruše, nestajući u kaosu, da bi iz toga niknuli drugi, u kojima će čovjekov um i duša na jedan manje uočljiv, ali zato sigurniji način pripadati njemu. Ideali jednakosti i pravde su se potrošili. Varka je postala providna i nikoga više nije u stanju privući. Zato komunizam mora nestati i ustupiti mjesto novom stanju koje će ponudi jače mamce: nacionalne ideje, bogatstvo, proizvode visoke tehnologije. Svjetina se uvijek raduje takvim promjenama, misleći da joj s njima dolaze bolji dani. Neka samo u to vjeruje. Tako neće naslutiti da je sa svakom od njih, sve više u vlasti pakla. Štoviše, treba joj pružiti privid boljitka: neka napreduje civilizacija, tehnika, znanost, neka raste standard. To će samo pomoći da od onih gadosti što ih farizeji nazivaju čovječnošću i slobodom bude sve manje. Klanjam ti se oče i gospodaru, Astarothe! Ti si jedini Bog i nema drugoga Boga osim tebe.

U trenucima kad telo oslobodi dušu, ona se penje u nebesa ili silazi u pakao, zavisno od stanja duha osobe kojoj se to dešava. Na oba ta mesta, ona uči ono što joj treba; kako da uništi svog bližnjeg ili kako da ga izleči. Vera nije želja. Vera je Volja. Želje su nešto što mora da se utoli, a Volja je, sama po sebi, jedna snaga. Volja menja prostor oko nas... A postoji li išta što možemo da sačuvamo za sebe? Sve što imamo, poklonićemo jednog dana. Drveće daje da bi nastavilo da živi, jer kad bis e čuvalo, prestalo bi da postoji. ... najveća je zasluga ne onoga koji nudi već onog koji prima ne osećajući da je dužan. Čovek daje malo kad raspolaže samo materijalnim dobrima; ali daje mnogo kad predaje celog sebe. Svi nastoje da budu zadovoljni onim što imaju. Osim sebe. Osim tebe. Osim nekih retkih pojedinaca poput nas, koji moraju malo da se žrtvuju, u ime jednog našeg cilja. Živeti kao ljudsko biće i kao božanstvo. Prelaziti iz stanja opuštenosti u stanje transa, iz transa u blizak kontakt sa drugima, a iz tog kontakta ponovo u stanje napetosti, i tako redom, kao zmija koja grize sopstveni rep. Naravno da nije nimalo lako - pre svega zato što zahteva bezuslovnu ljubav, koja se ne plaši patnje, ni odbijanja, ni gubitka. Ali, onaj ko se jednom napio te vode, nikad više neće moći da utoli žeđ na drugom izvoru. ... nema potrebe da hvalite zemlju. Ona će uvek biti velikodušna prema vašoj zajednici. Važno je hvaliti ljudsko biće. ... promene se dešavaju samo onda kad su naši postupci u potpunoj suprotnosti sa svim onim na šta smo navikli. ... jer smo svi mi osuđeni na samoću, i uspevamo da vidimo sebe jedino u pogledima drugih ljudi. ... ljubav ispunjava sve. Ne može biti predmet želje, jer je sama sebi cilj. Ne može da vara, jer niko ne može da je poseduje. Ne može da se zarobi, jer je kao nabujala reka koja preplavljuje svaku branu. Ko pokuša da je zauzda, preseći će izvor koji ga napaja, a u tom slučaju, voda koju je uspeo da sakupi postaće ustajala kao bara puna žabokrečine. Novi svet pripada Majci koja je došla, zajedno s Ljubavlju, da odvoji nebesa od vode. Ko veruje da je promašio u životu, grešiće i dalje. Ko je ubeđen da ne može drugačije da postupa, biće uništen rutinom. Ko je odlučio da se odupre promenama, biće pretvoren u prah i pepeo.

„Ne bori se protiv svojih misli, jače su od tebe. Ako želiš da ih se oslobodiš, prihvati ih. Misli o čemu one žele da misliš, dok se ne umore.“ „Anđeli su vidljivi onima koji prihvate svetlost. I raskinu sporazum s tamom.“ „Bog je u rečima, ali i demon takođe.“ „Ako je postojalo užasno zlo koje su osetili, istina je onda i da postoji carstvo nebesko.“ „NA REKAMA VAVILONSKIM SEĐASMO I PLAKASMO. O VRBAMA OKO NJIH VEŠASMO HARFE SVOJE.“ „Budite hrabri. Otvorite svoje srce i čujte šta nam govori. Sledite svoje snove jer samo čovek koji se ne stidi sebe u stanju je da ispolji slavu Božju.“ „Nema drugog greha do nemanja ljubavi. Imajte hrabrosti, budite sposobni da volite, makar ljubav delovala izdajnički i užasno.“ „Dobro je da držiš jedno, a drugo da ne puštaš iz ruke; jer ko se boji Boga, izbaviće se od svega.“ „Ako volimo, svet se preobražava. Svetlost ljubavi razara tamu krivice.“ „Ratnici smo i Ratnice Svetlosti, ove svetlosti koju s ponosom nosimo. Oganj koji nam je, kada je prvi put upaljen, otkrio naše mane i našu krivicu. Iznenadili smo se, uplašili, i osetili se nedoraslima. Ali bio je to oganj ljubavi. I kada smo ga prihvatili, spržio je loše u nama. Pokazao nam je da nismo ni bolji ni lošiji od onih koji su nas strogim okom posmatrali. I zato prihvatamo oproštaj. Nema više krivice, možemo se vratiti u Raj. I ponećemo oganj koji će pržiti na zemlji.“ „Svet je u rukama onih koji imaju hrabrosti da sanjaju i da žive svoje snove.“ „Čovek dođe, sagradi, nada se da će delo koje stvara biti važno. Ali, u nekom trenutku shvati da je tražio više nego što zemlja može da mu da. Tada sve napušta i nastavlja dalje, ne primećujući da je povukao i druge u svoj san – druge koji, pošto su slabiji, staju. Kao napušteni gradovi u pustinji.“ „Ovo je tvoje lice, anđele moj čuvaru. Vidim te. Uvek si bio preda mnom i skoro te nikada nisam prepoznao. Čujem tvoj glas, i iz dana u dan mi je sve jasniji. Znam da postojiš, jer o tebi govore u svakom uglu ove planete. Možda jedan čovek, ili čitavo jedno društvo, može da greši. Ali sva društva i sve civilizacije u svim krajevima Zemlje uvek su govorili o anđelima. Danas deca, starci i proroci slušaju. Ipak, o anđelima će se pričati tokom vekova jer će uvek biti proroka, dece i staraca.“ „Kada Bog želi nekoga da zaludi, zadovolji mu svaku želju.“ „Bog nam je darežljivo stavio Svoju mudrost i Svoju ljubav nadohvat ruke i lako je, veoma lako, pronaci ih.“ „Odgovorni smo za sve što se dešava na ovom svetu. Mi smo Ratnici Svetlosti. Snagom svoje ljubavi i volje možemo promeniti svoju sudbinu i sudbinu mnogih.“ „... ljubav – božija i naših bližnjih – ukazuje nam put. Nisu bitne naše mane, naši opasni lični bezdani, naša potisnuta mržnja, naši dugi trenuci slabosti i očaja: ako budemo želeli da se popravimo pre nego što krenemo u potragu za našim snovima, nikada nećemo stići u Raj. Ako, međutim, prihvatimo sve što u nama ne valja – i uprkos tome pomislimo da zaslužujemo radostan i srećan život, tada ćemo otvoriti ogroman prozor kroz koji ljubav može da uđe. Malo – pomalo mane će nestajati same od sebe, jer onaj ko je srećan na svet može da gleda samo s ljubavlju – silom koja preporađa sve što u univerzumu postoji.

Samo da nije te taštine. Te vražje taštine. Erikina taština za¬daje majci brige i pravi joj je trn u oku. Jedino što bi Erika postupno morala naučiti jest ne biti tašta. Bolje sada nego poslije, jer je u dobi koja već kuca na vrata taština poseban teret. A starost je dovoljan teret sam po sebi. Ah, ta Erika! Zar su velikani glazbene povijesti možda bili tašti? Nisu. Je¬dino čega se Erika mora odreći jest taština. U slučaju nužde majka će Eriku lijepo istesati, tako da se za nju ne može uh¬vatiti ništa suvišno. Mama pokušava djetetu istrgnuti haljinu koju ono grčevito drži prstima, dobro uvježbanim za takve borbe. Pusti, viče majka, daj to ovamo! Treba te kazniti zbog požude za ispraz¬nim stvarima! Dosada te život kažnjavao tako što nije obra¬ćao pozornost na tebe, a sada će te dodatno kazniti i tvoja majka tako što ni ona neće obraćati pozornost na tebe, iako se kinduriš i lickaš poput klauna. Daj tu haljinu ovamo! Odjednom se Erika okrenula i odjurila do svojeg ormara s odjećom. Obuzela ju je nejasna slutnja, koja se već više puta obistinila. Danas opet nešto nedostaje, ovaj put tamnosivi jesenski komplet. Sto se dogodilo? Čim je primijetila da nešto nedostaje, Erika je odmah znala tko je za to odgovoran. Samo jedna osoba dolazi u obzir. Ti, gaduro, gaduro jedna, urla Erika na sebi nadređenu instanciju i poput pandži zabija nok¬te u majčinu tamnoplavo obojenu kosu s prst izraslim sjedi-nama. Frizer je naime skup pa zato majka njemu i ne odlazi. Jednom mjesečno Erika majci boji kosu kistom i Polycolo~ rom. Sada čerupa majčinu glavu, koju je vlastoručno uljepšala. Bijesno majku vuče za kosu. Majka jauče. Kada je prestala vući, Eriki su ruke pune pramenova, koje nijemo i u čudu promatra. Kemija je već ionako slomila svaki otpor u majčinoj kosi, ali ni priroda tu nije izvela majstorsko djelo. Erika u prvi tren ne zna kamo s vlasima. Napokon odlazi u kuhinju i u kantu za smeće baca tamnoplave pramenove prošarane sjedinama.

Kad se bližila zora, sjedili smo na terasi Domea. Već smo odavno zaboravili jadnog Peckovera. Doživjeli smo nešto uzbuđenja u Bal Negre i Joeov se duh vratio nijegovoj vječnoj zaokupljenosti: pički. Upravo u ovo vrijeme, kad se njegovo slobodno veče bliži kraju, njegov nemir se penje do grozničavog vrhunca. On misli na ženske, kraj kojih je prošao ranije u toku večei, i o stalnim ženskama, koje je mogao imati, samo da ih pita, i samo da ih nije već sit. Neizbježivo se podsjetio na svoju pičku iz Georgije — ona ga u posljednje vrijeme opsjeda, moleći ga da je uzme na stan, barem dok ne uspije da nađe ikakav posao. »Nije mi krivo ako je svako malo nahrainim«, kaže on, »ali ne mogu je uzeti za stalno... ona bi mi pokvarila posao s drugira mojim pičkama«. Kod nje ga najviše nervira, da se ona nimalo ne deblja. »Kao da uzimaš kostur u posteIju«, kaže. Neki dan sam je primio — od samilosti — i šta misliš, šta je ta luđakinja učinila sebi? Obrijala ju je do gola... Ni dlačice na njojl Da li si kad imao ženu, koja je obrijala minđu? Odvratno, jelda? Ali i smiješno. Nekako šašavo. Više mi ne izgleda kao minđa, prije kao crknuta školjka ili nešto slično.« On mi opisuje kako je od radoznalosti ustao iz postelje i potražio ručnu svjetiljku. »Natjerao sam je da je rastvori i upravio sam ručnu svjetiljtku ravno na nju. Trebao si me vidjeti... Bilo je komično. Toliiko sam se na to usredotočio, da sam na žensku potpuno zaboravio. Nikad u životu nisam pizdu gledao tako ozbiljno. Čovjek bi pomislio, da je nikad prije nisam vidio. I što sam je više gledao, to mi je bila manje zanimljiva. To služi samo da ti pokaže, da u svemu tome na kraju krajeva nema ništa, naročito kad je obrijana. Dlaka je čini tajanstvenom. Zbog toga te nekakaiv kip nimalo ne uzbuđuje. Jednom sam vidio pravu pravcatu pizdu na kipu — kip je Rodinov. Moraš ga jedanput pogledati... Ona je širom razmaknula noge... čini mi se, da uopće i nema glave. Moglo bi se reći, sama pizda. Isuse, sablasno je izgledala. Stvar i jest u tome — sve izgledaju jednako. Kad ih gledaš odjevene, onda zamišljaš svakakve stvari: na stanoviti način im daješ individualnost, što one naravno nemaju. Ima samo pukotinu između nogu, i zbog nje se sav zapjeniš — a većinom je uopće ni ne gledaš. Znaš da je tamo, i samo misliš kako da uguraš svog jarana unutra, kao da penis misli mjesto tebe. Ali to je aluzija! Sav si se zapalio, a ni zbog čega... Zbog pukotine s malo dlake, ili bez dlake. To je toliko besmisleno, da sam fasciniran zurio u nju. Mora da sam je proučavao bar deset minuta. Kad je tako gledaš, nekako iz daljine, smiješne ti se misli vrte po glavi. Toliko tajanstvenosti oko seksa, a onda otkriješ da to nije ništa, samo praznina. Zar ne bi bilo zgodno kad bi unutra našao kakvu harmoniku... ili kalendar? Ali unutra nema ništa... ama baš ništa. Odvratno. Gotovo sam poludio... Čuj, što misliš što sam kasnije učinio? Na brzinu •sam joj opalio metaik, a onda joj okrenuo leđa. Da uzeo sam knjigu i čitao. U knjizi se može nešto naći, čak i u lošoj knizi... ali pizda je naprosto čist gubitak vrmena... « Str 144-146