Srbija Quotes

Nema Srbija tu sreću da susedi ratuju na njenoj strani.

...A onda sam se sapleo o to „pobeći”. Kad odeš, bežiš; kad bežiš, smatraš sebe slabijim. Kad se smatraš slabijim, ili uzmeš da ojačaš ili će tvoj život uvek biti nekakvo bežanje. I onda mi sine: sve je do ugla kamere. Ako si pesimista, uvek ćeš da nađeš nekog tužnog violinistu što svira rekvijem boljem sutra i demaskira ga u „malo sutra”. Uvek ćeš da nađeš ubedljiv dokaz da smo propali i da ništa ne vredi ni trud, ni talenat, ni vera u svoju zemlju. Ali, sa druge strane, ako gurneš ruku u gaće i napipaš ono ispod falusa, naći ćeš ne samo žargonski sinonim za hrabrost, nego i sidro koje će te zadržati ovde. Lakim pogledom oko sebe, videćeš ljude koji su uspešni i vredni svojoj zemlji, a nisu lopine. Samo ako si voljan da tako usmeriš kameru. Sve se bira. Ja sam tada odabrao tako, i nikad više nisam razmišljao da odem. (...) I dalje mi je žao prosjaka s violinom, ali sam uveren da takav postoji i u Americi.

saprofiti su paraziti kosovo je srbija

Uvek su nas učili da budemo poltroni. U svakom totalitarizmu oni pognutih glava doguraju lako do najviših mesta, a teško onima čija kičma neće da se povija. Oni koji se ulaguju, tužakaju u školi svoje drugare, kasnije kad odrastu, dodvoravaju se moćnicima, potkazuju i cinkare i tako idu napred. Takvi su nas onda vode i dovedu do ovoga do čega su nas doveli. Stvaranje negativne selekcije urušava celo društvo iz korena.

-Ja primitivac? Ja? - povikao sam - A vi što primate i zahtevate skupocene poklone, vi niste primitivci? Došli ste u Beograd sa čuke, iz vukojebine, bez kučeta i mačeta, i sad hoćete odjednom da nadomestite sve što niste imali čitavog života. Ali ne, vi ne tražite ono što smo mi, Beograđani, imali u svojim kućama: običan šal i običan viski. Ili, ne daj bože, vinjak ili domaću rakiju. Ne, vi sa čuke morate da nas nadmašite, pa tražite šal od kašmira i Čivas Regal star osamnaest godina. -Sestro, reagujte! – povikao je doktor. -A to što ste položili Hipokratovu zakletvu i pristali da radite za doktorsku platu, takva kakva je, to je bila samo fora, samo varka, samo zajebancija! – nisam se gasio - Samo zbunjujete ljude u tim belim mantilima. Ili ih skinite ili okačite natpis preko njih, da ljudi znaju: Mi tražimo pare i skupocene poklone, inače nećemo da vas operišemo! Ma, nećemo da vas pregledamo! Nećemo čak ni da vam se obratimo! Ni da vas pogledamo!

Osvrnimo se, profesore, oko sebe. Šta vidimo? Šta drugi vide? Da li je prizor privlačan? Da li je, drugim rečima, lako Beograd voleti i poštovati? Sa jedne strane vlasotinačka, lužnička, nišavska, belopalanačka, svrljiška, zaglavska, timočka, rekanska, brsjačka pečalbarska duša jadnika koji će prihvatiti svaki, i najgori rad, ali tek kada ga pritisne ljuta nemaština, kad se više nema kud; ne rad već pečalovina, pečal, potmula patnja, duševna bol i poniženje, nastavak meropaškog i sebarskog, rajetinskog rada, životinjski izdržljivo slaganje pare na paru; sa druge psihoza nesite ćiftanske lakomosti, ćar i profit sa što manje rada, pravljenje »poslova« tako što se posao izbegava, pa nije nimalo neobično što i jedan i drugi, i pečalan i ćiftinski rad, dakle svaki rad, izaziva u Srba samo prezir. Beograd je postao grad u kome ni jedan čovek, ni jedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Studenti služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i opravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? — a u isto vreme mnogi naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati. Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više sa što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni ja tebi, bezobzino se gura u stranu, gde god pogled zaustaviš — Miloševa kurdžonska Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu, Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani, ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputano biologiju samoodbrane, jagme, nestrpljenja. Atavizmi iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih-Londonaca, Bosanaca-Bečlija.

Dok je kraljica govorila o slici i odijelu, uđe u dvoranu lakaj sa srebrnim poslužavnikom, na kome je bio oveći kristalni suds a onim izvrsnim voćnim kompotom, što ga u Srbiji zovu „slatko“. Na Kraljičinu ponudu, latih se žlice i stadoh da se pomalo zalažem. Kompot je bio slađi od meda, pa se meni, koji baš ne volim slatkarije, teško niz grlo omicao. Bio sam u velikoj neprilici, jer sam smatrao da jedan dio toga moram, iz učtivosti, da pojedem. U neki mah poče da me obliva znoj, jer sam osećao da ću teško moći da i pola toga pojeden, a da se kakogod ne osramotim. Najedamput se kraljica sva zažari u licu i prsnu u smijeh. Ujedno me učtivo opomenu da, za Boga, ne jedem toliko tog „slatkog“, jer da bi mi to moglo naškoditi. I uze da se žali na dvorskog maršala, što me nije upozorio na običaj (u istini malo čudnovat) da se od tog kompota uzima samo jedna žličica i odmah zaliva vodom. Ja sam, svakako, u tom trenutku odahnuo; pa iako mi nije bilo do šale, rado sam se i sam nasmijao; ali čim smo se malo smirili, odmah sam Njeno Veličanstvo upozorio da nijesam Francuz, da sam rodom iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, i da je moj jezik srpski, naime taj isti, kojim se govori u Beogradu (...) Poslužavnik je, međutim, donio novi kompot. Kraljica, kao da je htjela da me pouči kako se uzima „slatko“, zahvati žličicom i prinese ustima malo kompota, pa onda položi žličicu na drugu stranu poslužavnika. Sad sam tek shvatio kraljičin smijeh, i moj užas postade još veći !

Прави разлог рату? Има их дубоких и компликованих. То за нас, Србију, не важи. Ми се боримо збиља за слободу, и да останемо верни себи. То је, изгледа ми, сасвим лако. Много би ми било теже да сам ма која друга нација која се, можда, бори због пијаца и акција. Зато ћу сасвим лако погинути, ако то затреба, не сматрајући да ми је ма ко "подвалио", не бојећи се будућег историчара и његовог суда. Али међу нама има нас који су се дали у дубоке разлоге и образложења. " Економски разлози" увек су ми изгледали ништавни кад ствар дође до пресудна обрта. Тада се гине. - А "економија" важи само за - живот. Чим настане област смрти, економија бежи, згранута, не разумевајући ништа. Економија бежи, ми не бежимо. (Станислав Винавер, Скопски ђачки батаљон 1914: Батаљон 1300 каплара)

Uroš Dimitrijević (1991, Niš) autor je romana Siroti mali ratovi (2020). Njegov prvi roman se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. U Beogradu je radio kao novinar portala Vice Srbija i BBC News na srpskom jeziku. Kao novinar-saradnik piše za BBC i Oblakoder iz Pariza, gde trenutno živi i radi u strip industriji.

Нек над Србијом божур цвета на грани ветра на руци лета нек се злато проспе низ вече нек четврта Морава потече

Srbi vole priču, bajku i legendu, vole i ne smeta im kada ih lažu, pogotovo ako znaju to, i osete nameru, da puštaju naratore i lažljivce, da pričaju, da se razmahnu i rasprde, jer im sadržaj iskrazanog nije važan, nego, ćuteći i slušajući, kupuju vreme i poverenje u sopstvenu naivnost. Jer lažovu je nužno da veruje kako je nekoga obmanuo i slagao i kako će od toga imati nekakve hasne. A korist ih, neodređena, zbližava, povezuje u toj ludoj skaski, kao što političara, koji slatkorečivošću vrbuje, laž povezuje za glasača, koji voljno pristaje na ćutanje pred bujicom neistina, neumetenih obećanja i neumuštivih vizija, samo kako bi kasnije ubrao nekoliko plodova s grma sopstvenog poniženja.