Ily Mom Quotes

We've searched our database for all the quotes and captions related to Ily Mom. Here they are! All 12 of them:

Ostala sam mirno ležati, kao mrtva, i čekala da mi konačno netko javi što se dogodilo. To je najgore, sad kad se sjetim, u hladnu zoru biti siguran da se dogodilo nešto strašno, a imati nade da će sve biti dobro. A taman je postalo skoro savršeno. Savršenstvo postoji, bila sam tamo. Samo, kad se dođe do njega, ono traje jedan tren. Nakon njega kreće polagani raspad. Ili u mom slučaju suludo brzi.
Kristian Novak (Ciganin, ali najljepši)
Pogledao me i to sam, sjećam se, osjetila tijelom, kao dah ili blagi dodir. Netko u mom trbuhu toliko se jako zabio u zid da mi se koža na tom dijelu ispupčila.
Kristian Novak (Ciganin, ali najljepši)
... ako otkriješ tajnu, postaješ deo tajne. Ja sam ovog jutra opet lagala u snu. A laž ima miris. Svak može da umre, ali svak ne može da se rodi. Oni najbolji ostaju nerođeni. Poslednjih sedmica i moji snovi zaudaraju. Gusti kao kačamak i crni kao katran. A kroz njih teku ogromne količine vremena, kao reke ponornice, iako pri buđenju nisam starija no inače i ranije. Kao da postoje dva vremena u mom životu. Od jednog se ne stari nego se troši nešto drugo umesto tela. Karma? Jesu li naše telo i duša gorivo? Gorivo čega? Da li je vreme pogon na koji se kreće telo, a Večnost gorivo duše? Jednina, tačka i sadašnji trenutak, eto od čega je sastavljen ceo tvoj mehanički svet i njegova računica. U srcu ne postoji prostor, u duši ne postoji vreme... SNOVI SE ZABORAVE ČIM PROĐEŠ KROZ NAJBLIŽA VRATA. OD NJIH TADA OSTAJE SAMO KOSTUR. ALI, KAKO ZABORAVITI JEZIK NA KOJEM SANJAŠ I S KOJIM SI ODRASTAO? Ne znam da li znaš da se šume sele? Kada krenu, one polako i dugo putuju tražeći sebi bolje mesto. Najradije s jeseni polaze na put... Kao ptice. Ili kao čovek... SNOVI NE STARE. ONI SU VEČNI. ONI SU JEDINI VEČITI DEO ČOVEČANSTVA...
Milorad Pavić
- Priznaću Vam da kada se radi o poverenju, ili onome što zovemo poverenjem, ja verujem samo mom najboljem prijatelju. - To je u redu. A ko je Vaš najbolji prijatelj? - Ja. Ja sam moj najbolji prijatelj.
Antonio Iturbe (La bibliotecaria de Auschwitz)
Ima u mom rječniku još dosta takvih riječi - imena rastinja i ptica, i koječega drugoga - kojima nikad nisam saznao pravog značenja: baš kao da sam se podsvijesno uklanjao njihovom tačnom saznanju, kako im ne bih razorio čar. Da sam kad popustio radoznalosti i zavirio u kakvu stručnu knjigu, rječnik, leksikon, sveo bih tu pticu i taj cvijet na određenu zoološku ili botaničku vrstu; ovako, oni u meni fantastično žive, kao ptice i cvjetovi sa istočnjačkih sagova.
Vladan Desnica (Proljeca Ivana Galeba (Serbian Edition))
Ona je imala te svoje momente, kada se povuče, skloni, vrlo malo govori, ili ne govori uopšte, a i kada nešto kaže, izgovara to bez osećanja, hladno, ljutito, kao neprijatelju. Iako sam tokom vremena shvatio da se kod nje tako ispoljava nervoza, smetalo mi je potpuno odsustvo emocija, bolelo, nerviralo, iako sam uvek znao me voli. Na mom mestu, svaki normalan čovek bi sačekao da prođe nekoliko sati ili dva dana najviše, pa bi sve iznova postalo lepo. Međutim, ja nisam bio normalan čovek. Ja sam bio zaljubljen.
Slaviša Pavlović
Otkrio sam da ljudi znatan dio vremena troše oko brige što drugi misle o njima. Kada se nitko od nas ne bi brinuo što se vrzma po tuđim glavama, naši bi životi i poslovi bili 33% djelotvorniji. Kako sam došao upravo do tog postotka? Ja sam znanstvenik. Volim egzaktne cifre, čak i kad ih ne mogu opravdati. Zato krenimo s navedenom brojkom. - Ne morate se brinuti oko onoga što ja mislim. Bilo dobro ili loše, ja ću vam to dati do znanja - običavao sam govoriti članovima svoje istraživačke grupe. To znači da sam govorio izravno i ne uvijek taktično ako mi nešto nije bilo po volji. Znao sam ih i umiriti prikazujući to u pozitivnom svjetlu. - Ako ne kažem ništa, znači da nemate o čemu brinuti — rekao bih. Studenti i kolege su cijenili ovakav način komunikacije jer nisu morali gubiti vrijeme opterećujući se »što Randy misli«. Zato što je ono što sam najčešće mislio bilo: u mom timu nalaze se ljudi koji rade 33% učinkovitije od bilo koga drugog. Eto to mi je bilo u glavi.
Randy Pausch (The Last Lecture)
Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka. Pošto izdanje "Maske", latinicom, niko nije čitao, ja sam prvo preštampao "Masku" u časopisu "Dan", a posle sam počeo da tražim izdavača za "Dnevnik", koji sam bio nazvao "o Čarnojeviću". Našao sam izdavača za "Đerleza" Ive Andrića, ali "Dnevnik" je bio isuviše dug. Međutim, Vinaver je bio bolje sreće. On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala "Sveslovenska", da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov "Gromobran", i Rastkov "Perun". Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka. Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom "Dnevniku" treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna. Protiv optužbe da sam "dekadent" ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu književnu cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao. Međutim, nije se na tome svršilo. Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela "Pariz", u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao. Tu mi je jednog dana saopšteno da u "Dnevnik o Čarnojeviću", ne može ući više od 5 tabaka. Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio. Dobrović se tome, grohotom, smejao. Veli, kad dođe u Pariz, i on će svoje stare slike tako. Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke "Albatros" (po Bodleru). Njegov Albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao. Vinaver je vršio korekturu "Dnevnika", dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja. Ja sam onda već bio u Parizu.
Miloš Crnjanski (Lirika Itake i kometari)
Na raznim sam izborima glasao za razne luzerske opcije, liste optimista i nadobudnjake koji su ostali ispod praga. Glasao sam za kojekakve zelene akcije, orahe i asocijacije socijaldemokrata, zaokruživao gubitnike od Tripala do Katarine Peović, a ako postoji neki imaginarni deponij za tzv. izgubljene glasove, on je nesumnjivo pun mojih "bačenih" glasova, protraćenih uludo za entitete osuđene na život ispod praga. Ipak, kad se sjetim vlastite glasačke prošlosti, nikad ne osjećam sram što sam bacio glas. Nikad ne osjećam sram zbog onih - koji su izgubili izbore. Sram uvijek osjećam zbog onih koji su na vlast došli, pobijedili. A pogotovo zbog onih koji su na vlast došli uz pomoć mog listića. U ovih trideset godina na izborima sam češće gubio, nego dobivao. No, zbog nekih ljudi koji su zahvaljujući mom glasu pobijedili osjećao sam ili još osjećam priličnu nelagodu. Imam se zbog njih potrebu ispričati općinstvu. Ako mogu nešto reći sebi kao olakotnu okolnost - to nikad nisu bili ljudi koji su bili moj prvi izbor. Obično su to bili ljudi za koje sam glasao pragmatično ili u drugom krugu, koji su bili "second best". Bili su - kako se to kaže? - aha: manje zlo. Kad god bih se stidio zbog onoga što se ispililo iz mog listića, bilo je to onda kad bih glasao za manje zlo. Kad bih bio - za to su nedavno smislili termin -manjezloaš.
Jurica Pavičić
Jedan zapis Leonida Šejke: SAZVEŽĐE MALIH PREDMETA Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu "nemoguća gomila". Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam. Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista. Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju. Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.
Leonid Šejka
¸ Po mom mišljenju, da su Keplerova i Newtonova otkrića, zbog ne znam kakvih kombinacija, mogla biti obznanjena ljudima jedino tako da se žrtvuje život jednog čovjeka, ili desetero, stotine ili ne znam koliko ljudi, koji su ometali to otkriće ili mu stajali na putu, onda je Newton imao pravo i, štoviše, bio je dužan da ukloni tih desetero ili stotinu ljudi kako bi svoja otkrića mogao obznaniti cijelom čovječanstvu. Odatle, međutin, nipošto ne slijedi da je Newton imao pravo ubijati koga god hoće, svakog tko naiđe, ili krasti svaki dan na tržnici. Zakonodavci i vođe čovječanstva, počev od onih najstarijih pa preko Likurga, Solona, Muhameda, Napoleona i tako dalje, da su svi oni odreda bili zločinci već samim time što su, dajući nov zakon, kršili stari zakon koji je društvo bilo baštinilo od svojih predaka i poštivalo kao svetinju, pa nisu prezali ni od krvi, samo ako im je krv (ponekad posve nedužna i junački proljevena za stari zakon) mogla pomoći. Značajno je, štoviše, da su ti dobrotvori i vođe čovječanstva mahom bili strašni krvoloci. Ukratko, dolazim do zaključka da svi, ne samo veliki ljudi nego i oni koji se koliko-toliko izdižu iznad prosjeka, to jest koji su, štoviše, koliko-toliko sposobni da kažu nešto novo, moraju, po samoj svojoj prirodi, biti svakako zločinci — tko više, tko manje, naravno. Inače im je teško da se izvuku iz kolotečine, a dakako da ne mogu pristati da ostanu u kolotečini, i opet po samoj svojoj prirodi, čak mislim da i ne smiju. Ukratko, vidite da tu i nema zasad ničeg osobito novog. To je već tisuću puta štampano i pročitano. A što se tiče moje podjele ljudi na obične i neobične, slažem se da je ta podjela donekle proizvoljna, ali ja ne inzistiram na točnim ciframa. Ja vjerujem samo u svoju glavnu misao. A to je upravo misao da se ljudi, po prirodnom zakonu, općenito dijele na dvije vrste: na nižu (obične), to jest, da tako kažem, na materijal koji služi jedino razmnožavanju sebi sličnih, i na one prave ljude, to jest one koji imaju dar ili sposobnost da u svojoj sredini izreknu novu riječ. Dakako da ima bezbroj podvrsta, ali se ove dvije osnovne vrste prilično jasno razlikuju: prvu vrstu, to jest materijal, sačinjavaju, općenito govoreći, ljudi koji su po svojoj naravi konzervativni, pristojni, žive u pokornosti i rado se pokoravaju. Oni, po mom mišljenju, i moraju biti pokorni zato što su za to predodređeni, i to ih nimalo ne ponizuje. Oni pak iz druge vrste svi krše zakon, to su rušioci ili su bar skloni rušenju, svaki prema svojim sposobnostima. Zločini su tih ljudi, dakako, relativni i različiti; ponajčešće zahtijevaju, u vrlo raznolikim iskazima, da se sruši ovo današnje u ime nečega boljeg. Ali, ako takav čovjek treba, radi svoje ideje, da prekorači i preko leša, da zagazi u krv, on može sam sebi, u svojoj duši, po mom mišljenju, odobriti takav korak, ovisno doduše o ideji i njenim razmjerima, to valja dobro upamtiti. ....Uostalom, nema pravog razloga za zabrinutost: masa im gotovo nikad ne priznaje to pravo, pogubljuje ih i vješa (manje-više) i tako, posve pravilno, ispunjava svoju konzervativnu misiju, samo što buduća pokoljenja te iste mase uzdižu one pogubljene na pijedestal i klanjaju im se (manje-više). Prva je vrsta svagda gospodar današnjice, a druga vrsta gospodar sutrašnjice. Oni prvi održavaju svijet i brojčano ga produžuju, a drugi ga pokreću i vode prema cilju.
Fyodor Dostoevsky
Zato i imaš pameti da postigneš ono što želiš. Ako ne možeš prevaliti kilometar, prevali samo sto koraka, ipak je bolje, ipak je bliže cilju, ako cilju ideš. Pa ako nastojiš svakako jednim korakom doći do cilja, to onda, po mom mišljenju, nije nikako pamet. To se, štaviše, naziva besposličarenjem. Mi ne volimo rad, nismo navikli da koračamo korak po korak, nego više volimo da jednim korakom preletimo do cilja ili da postanemo heroji.
Fjodor M. Dostojevskij