Vrat Quotes

Niko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko čovjek sam sebi.

Moksh tamara karmo nu aapo aap maltu fal chhe, Koi manjil nathi ke teni trushna ma jivava nu hoy. Chetna ughade aetle badhu takladi hoy te chhute , kain vrat niyam na bhaag rupe badhu chhodava thi chetana na pragate.

I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost. Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukama Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom Jer po zemlji se ne gazi. Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.

Pričala si mu o meni?" Isprva Liesel nije mogla govoriti. Možda zbog iznenadne rogobatnosti ljubavi koju je osjetila prema njemu. Ili ga je oduvijek voljela? Vjerojatno. Iako nije bila u stanju govoriti, željela je da je poljubi. Željela je da povuče njezinu ruku i privuče je k sebi. Nije važno gdje. U usta, u vrat, u obraz. Koža joj je bila prazna, u iščekivanju.

Pusti me da odmorim! Od sebe da odhuknem kad se sebi na vrat natovarim Pusti da šutim svađajuć' se u sebi sa svakim svojim profilom ličnosti! Jedni su moj izbor, pa mi lijepo dok sam ta. Drugi su mi poklonjeni da bih bila uklopiva. Treće je donio vjetar neznanja o tome šta je preče. Četvrta ličnost je ona što se trudi da ti bude... nešto veće. A nisam, prijatelju... nisam. I dobro je dok dobra sam kao iluzija. Kad ne trebam osim kao maska tvojih zbora. Belaj je kad to treba da sam ja. Dušom popunjena, krvlju oživljena... A nisam... I šta sad? Samo me pusti da odmorim. Od tebe. Da dođem do sebe.

Ništa na ovome svijetu nije gore nego biti mlad...Ali od šesnaeste postaje ozbiljno. Zapravo si još dijete, ali svi u tebi vide odraslu osobu koju je lakše gaziti nego nekoga starijeg i iskusnijeg. Nitko te više ne štiti. Neprekidno ti tovare nove zadaće na vrat. Nitko te ne pita jesi li shvatila išta od toga što od sada trebaš raditi.

Het huwelijk Toen hij bespeurde hoe de nevel van den tijd in d'oogen van zijn vrouw de vonken uit kwam dooven, haar wangen had verweerd, haar voorhoofd had doorkloven toen wendde hij zich af en vrat zich op van spijt. Hij vloekte en ging te keer en trok zich bij den baard en mat haar met den blik, maar kon niet meer begeeren, hij zag de grootsche zonde in duivelsplicht verkeeren en hoe zij tot hem opkeek als een stervend paard. Maar sterven deed zij niet, al zoog zijn helse mond het merg uit haar gebeente, dat haar tòch bleef dragen. Zij dorst niet spreken meer, niet vragen of niet klagen, en rilde waar zij stond, maar leefde en bleef gezond. Hij dacht: ik sla haar dood en steek het huis in brand. Ik moet de schimmel van mijn stramme voeten wasschen en rennen door het vuur en door het water plassen tot bij een ander lief in eenig ander land. Maar doodslaan deed hij niet, want tusschen droom en daad staan wetten in den weg en praktische bezwaren, en ook weemoedigheid, die niemand kan verklaren, en die des avonds komt, wanneer men slapen gaat. Zoo gingen jaren heen. De kindren werden groot en zagen dat de man dien zij hun vader heetten, bewegingsloos en zwijgend bij het vuur gezeten, een godvergeten en vervaarlijke' aanblik bood.

Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne.

Prozorska stakla blistaju na svjetlu. Njihova se krila ne otvaraju ovoj ženi. Ne otvaraju se svakom. Nema dobra čovjeka, iako ga svi prizivaju. Mnogi bi rado pomogli, ali ništa ne poduzimaju. Žena okreće vrat u stranu, iskezivši zube poput bolesna konja. Nitko joj ne stavlja ruku na rame, nitko joj ne pomaže nositi teret. Umorno se osvrće za sobom. Nož je treba pogoditi u srce i u njemu se okretati! No snaga koja joj je ostala nije dovoljna za to. Pogled joj je prazan. Bez ikakve ljutnje, bijesa ili strasti Erika Kohut zariva nož u rame, iz kojega odmah počinje teći krv. Bezazlena je ta rana, jedino mora paziti da u nju ne ude prljavština i gnoj. Ali svijet, neranjen, nije stao. Mladi su ljudi nestali u zgradi, odakle sigurno neće neko vrijeme izlaziti. Uokolo kuća do kuće. Stavlja nož u torbicu. Na Erikinu ramenu zjapi rana; meko se tkivo bez otpora rastvorilo. Razrezala ga je čelična oštrica, a Erika odlazi. Hoda. Ruku je položila na ranu. Nitko ne ide za njom. Korača kroz mnoštvo režući ga poput čeličnog brodskog trupa. Ne osjeća strašne bolove što ih je očekivala. Prednje au¬tomobilsko staklo zabljesnulo je. Patentni zatvarač na haljini ne može se zatvoriti pa joj sunce grije leda. Grije ih sve jače. Erika hoda i hoda. Leda su joj već sasvim topla. Iz rane joj kaplje krv. Prolaznici najprije gledaju u ranu, a potom u njeno lice. Neki se čak okreću. Ne svi. Erika zna kojim smjerom mora ići. Ide kući. Hoda polagano ubrzavajući korak.

Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.

Voli li nekada divlja, a sada dresirana cirkuska životinja svoga krotitelja? Možda da, a možda i ne. Činjenica je da su jedno drugom potrebni. Krotitelj treba životinju da bi se, dok pod snažnim svjetlom reflektora i bježeći od kreštava tuša životinja izvodi svoje umjetničke točke, napuhnuo poput goleme kreketuše, a životinja treba krotitelja da bi u općem kaosu, koji je uvijek nanovo zasljepljuje, vidjela pred sobom neku čvrstu točku. Životinja mora znati što je gore, a što dolje, inače bi joj se svijet začas okrenuo naglavce. Bez trenera bi u slobodnom padu tresnula s visokog postolja i počela bezglavo trčati arenom te, ne pogledavši rekvizite koje joj pokazuju, nastavila gristi, grepsti i jesti sve što joj se nade na putu. Ovako je uvijek prisutan netko tko će joj reći što je uopće jestivo. Ponekad, prije negoli je daju životinji, hranu ižvaču ili je razrežu na komadiće. Tako životinja ne zna što je to iscrpljujuća potraga za hranom. A i avantura u džungli. Ali leopard iz džungle zna što je za njega dobro i što može pojesti: antilopu ili bijelog lovca koji nije pazio. Danju životinja vodi spokojan život, prisjećajući se točaka koje navečer mora izvesti, kada skače kroz plamene obruče, penje se na taburete, raljama nježno obuhvaća nečiji vrat, pleše sama ili s drugim životinjama, onima koje bi u slobodnom lovištu za svaki slučaj vodili na lancu ili onima pred kojima bi se, kada bi imala dovoljno vremena, odmah povukla. Na glavi i na leđima nosi nekakav majmunski komad odjeće, kakav možete vidjeti gdje jaše na konjima koje ukrašavaju kožnatim prekrivačima! A njen gospodar, krotitelj, pucketa bičem! Hvali je i kažnjava, ovisno o okolnostima. I ovisno o tomu što je životinja zaslužila. Ni najlukavijem krotitelju dosada ipak još nije palo na pamet da leopardu ili lavici gurne violinu u ruke. Najperverznije što je ljudsko biće dosada smislilo, ali i vidjelo, medo je na biciklu.

Sviđalo mi se ljubiti se s toliko odjeće na sebi. Dok smo se ljubili, naše mu je disanje zamaglilo naočale. Pokušao ih je skinuti, a ja sam mu ih gurnula na vrh nosa pa smo se zajedno smijali. Kad mi je počeo ljubiti vrat, kroz glavu mi je prošla misao kako je njegov jezik bio u mojim ustima. Rekla sam samoj sebi da trebam biti u ovome trenutku, da si dopustim osjetiti njegovu toplinu na koži, ali njegov je jezik bio na mome vratu, mokar i živ i prepun mikroba, a njegova se ruka šuljala ispod moje jakne, dok su njegovi hladni prsti klizili po mojoj goloj koži. U redu je, i ti si u redu... samo ga poljubi. Moraš nešto provjeriti. Sve je u redu, samo budi jebeno normalna. Provjeri ostaju li mikrobi u tebi. Milijarda ljudi se ljubi i ne umire. Samo provjeri hoće li te mikrobi trajno nastaniti. Daj molim te, prekini s tim. Možda ima kampilo-bakter, možda je asimptomatičan nositelj E. coli i onda ćeš trebati antibiotike i dobit ćeš C. diff i bum, mrtva si za četiri dana. Molim te, jebeno prestani, samo ga poljubi. SAMO PROVJERI DA BUDEŠ SIGURNA. Odmaknula sam se. „Jesi li dobro?" Kimnula sam. ,,Samo... samo mi treba malo zraka." Uspravila sam se, okrenula, izvukla mobitel i upisala pretraživanje ,,ostaju li bakterije ljudi s kojima se ljubiš u tvome tijelu". Na brzinu sam preletjela par rezultata pseudozna-nosti, prije nego sam pronašla stvarnu studiju na tu temu. U prosjeku se, po poljupcu, izmijeni nekih osamdeset milijuna mikroba, a ,,pri pregledu nakon šest mjeseci ljudski mikrobiom čini se umjereno, ali dosljedno promijenjenim". Njegove će bakterije zauvijek ostati u meni, njih osamdeset milijuna; razmnožavat će se i rasti u meni, i pridružiti se mojim bakterijama i stvoriti bog zna što. Osjetila sam njegovu ruku na svom ramenu. Okrenula sam se i trznula. Nisam mogla doći do daha. Pred očima mi se mutilo. Dobro si, Davis nije prvi dečko kojeg si poljubila. Osamdeset milijuna organizama u meni zauvijek. Smiri se. Trajno mijenjaju mikrobiom. Ovo nije racionalno. Moraš nešto učiniti. Molim te! Postoji rješenje. Molim te! Idi u kupaonicu. ,,Što se zbiva?" „Uh, ništa“, odgovorila sam. „Samo, hm, moram do kupaonice." Izvukla sam mobitel kako bih ponovo pročitala studiju, ali sam se oduprla porivu, ugasila ga i gurnula nazad u džep. Ali ne, morala sam provjeriti mijenjaju li ga blago ili umjereno. Ponovo sam izvukla mobitel i pogledala studiju. Blago. Dobro je. Blago je bolje nego umjereno. Ali dosljedno. Sranje.

Mesih, alejhi selam, je rekao: "Nemojte ovaj svijet uzimati za gospodara, pa da vas porobi. Uzimajte iz njega pouku i ne vežite se za njega. Znajte da je izvor svakog grijeha ljubav prema dunjaluku. Jedan trenutak strasti moze čovjeku donijeti dugu patnju. Kada se čovjek veže za ovaj svijet, obavezno mu se u srce uvuku tri stvari: zaokupljenost čiji teret ne prestaje; siromaštvo koje ništa ne može otkloniti i nadanje koje kraja nema. Dunjaluk traži i tražen je. On traži onoga ko teži ka ahiretu i pruža mu potrebnu opskrbu. S druge strane, onoga ko traži dunjaluk ahiret tjera sve dok ne dode vrijeme smrti kada će ga uhvatiti za vrat. O havarijjuni, budite zadovoljm malim s ovoga svijeta, ako vam je s vjerom sve u redu, Isto tako se dunjalučari raduju mrvicom od vjere ukoliko im je sve u redu s ovosvjetskim dobrima.

What is considered as a vow (vrat)? For this Dada [Gnani Purush], the five mahavrats (great vows of truth, non-possessiveness, non-violence, non-stealing, and celibacy as expounded by Lord Mahavir) prevail at all times! He lives in wordly life yet He prevails in the mahavrats, what must that be like? One in whom pudgal pariniti (the belief that 'I am doing' in what are the results of the non-Self) does not arise at all! Where there is mahavrat, there is no pudgal pariniti. And where there is anuvrat (observance of minor religious vows), there to a certain extent, pudgal pariniti is present and to certain extent, it has also decreased!

By not hurting anyone through one's mind, speech and action, all the vows (vrat) are encompassed in this!

As long as one does not have Knowledge of the Self, his renunciation (tyaag) will give result. And after attaining the Knowledge of the Self, there is no renunciation; there is only a vow (vrat). A vow is that which prevails on its own.    

During this Chaturmasya Vrat, which is observed for a period of 4 Holy Months, the SPH Bhagawan Nithyananda shares with us a most revered book of the Bhagavad-Gita demystified. The SPH shares that this book teaches us how to live and what is the purpose of our life. A spiritual encyclopedia where all our questions can be answered that gives us an intellectual understanding of man, life, and God.

Kada srodna duša ljubi vrat, sve ostale ljube vrata.

Pa da zaključimo: bilo nam je priopćeno neka sutra pakiramo kofere, ali dok smo još ovdje, nestanimo u šumi i slomimo vrat padom s konja. Polako otkrivam sve draži sela.

I sve što mogu je da pustim da čekam da ovo glupo nedostajanje prestane da ti oči skinem sa tavanice, rezervacije pocijepam, i da se zagnjurim u tvoj vrat, da me ugrizeš za rame, da me stegneš, da paziš da ne ispadnem iz sopstvenih snova da me ne daš, nikad, nikom da te ne zamišljam više pored sebe u ovom vrtlogu svemira u koji sam pala. Ćutaću i neodstajaćeš mi. Ne smijem ti reći koliko.

Nitko nikome ne može natovariti toliko muke na vrat koliko čovjek sam sebi.

Fiona ga gleda i smije se ukočeno, gotovo mrtvo, kao preparirana rajska ptica. Iz nje istovremeno zrači otmjenost i odbojnost i teško je reći što će u toj mrtvoj trci prevladati. Onda joj glava lijeno klone na grudi i umiri se kao mehanička igračka čija se zavojnica odmotala do kraja. Neko vrijeme sporo diše kao da je usnula, a onda se trzne, pogleda u Roberta i stane mumljati, pa se opet opusti i bezbrižno klone utonuvši u sjedalo. Robert gleda liniju njezinog tijela kako se napinje ispod bijele koktel haljine. Gola noga se ukočeno, elegantno pruža ispod zadignute svile, bradavice na malim grudima napinju tkaninu, naramenica joj je skliznula s ramena otkrivajući bijelu kožu prošaranu sitnim pjegama koje su se rastrčale duž tankih ruku. Usnula, Fiona se pomakne i nasloni obraz na zaglavlje sjedala. Pod novim kutom Robertu se učini da žena pokraj njega postaje sjena koja se povlači iz stvarnog svijeta, kao zadnji bljesak svjetla što se gasi i za sobom ostavlja zebnju. Izgužvana i presavijena kao suha, slomljena trska, blijedi i povlači se u neprivlačnost koja se preobražava sve dok ne izgubi svaku šansu za povratkom u stvarnost. Odjednom, sve postane neopisivo tužno, čak i skliznula naramenica s njenog ramena na Roberta ostavi dojam kao da kraj njega spava neka sirota žena, prosjakinja, iskorištena i odbačena od svijeta, kao nezačinjen i bljutav zalogaj, sažvakana i ispljunuta od života, prezrena od svih, od same sebe možda i ponajviše. Nagne se nad nju kako bi joj popravio naramenicu i time pokuša umanjiti taj iznenadni gubitak normalnosti, kao da će ta tanka traka na haljini, vraćena na mjesto ispraviti sve pogrešno što se odjednom tu dogodilo i uspostaviti neku novu ravnotežu. Kad joj se približio, Robert osjeti kako posljednji velovi parfema bubnjaju s njezinih vratnih žila prije nego ishlape i iznova u njemu pobude nešto neizrecivo, nešto što jest i nije strast. Dok je promatra kako diše, na tren mu se učini kao da je sišla s neke renesanse slike. Svjetlost je obasjava i naglašava njezinu gracioznost zbog koje u njemu krene rasti želja da je dodirne, možda i nedolično. No tada, usnula Fiona se iznenada prene, naglo udahne, pogleda u Roberta i strastveno ga poljubi. Robert se zbuni, ali ne uzmakne, te prihvati poljubac. Na tren ga omami zadah vina i nikotina, žestoko ga protrese bizaran osjećaj ugode i raspadnutosti, kao da se pod njim odjednom otvorio bezdan, ali mu to ne smeta pa ne želi misliti na to koliko dugo će trajati pad ni s kakvim će posljedicama završiti. ʺPad ili let, to sami biramo što jeʺ, prođe mu misao glavom u trenu kad Fiona položi dlan na njegovo lice i privuče ga na sebe. Robert uzdahne i ispreplete prste s njezinima. Osjeti njezin majušni dlan u svome pa ga snažno stisne na što ona odgovori uzdahom. Vrelina u trbuhu do kraja mu probudi nagon pa gladno navali na nju, no onda nasluti da nešto nije kako treba. Kao da se svijet zaustavio i postao slika, ulje na platnu na kojem dvoje oživjelih likova pokušava osluhnuti jesu li sami. Robert se odmakne i shvati da Fiona čvrsto spava. Vrati se na svoju sjedalo, prođe rukom kroz kosu, pa se u nevjerici stane smijati. Onda osjeti kako je i dalje uzbuđen. Dodirne Fionu kažiprstom, klizne joj mekano preko ramena niz ruku pa se vrati preko ramena na vrat. Odmakne joj kosu, dodire ušnu školjku pa se opet primakne i stane iščekivati hoće li se probuditi. Kad shvati da od toga neće biti ništa, pomisli kako bi je mogao iskoristiti tu kraj drvoreda, skriven od pogleda u rano dublinsko jutro, no istog trena se namršti kao da se sam sebi zgadio, prezre svoju pomisao i odmakne se na svoje sjedalo.

Občutki. To je tisto, kar je pomembno. Ljudje vse preveč cenijo misli, vendar so občutki tisto, kar je ključno. Želim si brati knjige, ob katerih se smejim in jočem, začutim strah in upanje ter ob njih zmagoslavno vzkliknem. Želim, da me knjiga objame ali me grabi za vrat. Ni mi mar niti, če me brčne v trebuh. Kajti tu smo zato, da občutimo. Želim si življenja. Želim si ga brati in ga pisati in ga občutiti in ga živeti. V tem drobnem hipu obstoja, ki nam je dan, želim čim dije čutiti vse, kar je sploh mogoče čutiti.

tvoj topli vrat je moj topli dom i ova pesma u nju ću se sakriti dok ne prođe zima

Ik had in ieder geval nooit periodes vol twijfel die werden afgewisseld door andere vol vertrouwen, voor mij liep altijd alles door elkaar en mijn twijfel, die zo'n groot deel van mijn gedachtewereld beheerste, betrof nooit de grote, maar altijd de kleine dingen die met de naaste omgeving te maken hadden: vrienden, bekenden, meisjes. Ik was er altijd van overtuigd dat ze een lage dunk van me hadden, me een idioot vonden en dat vrat aan me, dat vrat iedere dag weer aan me, maar wat de grote dingen betrof twijfelde ik er geen moment aan dat ik net zover kon komen als ik wilde, ik wist dat ik het in me had, want mijn hunkering was zo sterk, en ze bekoelde nooit.

Prišao joj je i zamolio za ples. Plesali su sami usred restorana i Xaver je vidio da žena ima prekrasno uvenuo vrat, da joj je koža oko očiju prekrasno smežurana i da joj se pored usta spuštaju dvije prekrasne duboke bore, i bio je sretan što drži u naručju toliko godina života, što on, učenik, drži u naručju jedan već gotovo zaokružen život. Bio je ponosan što pleše s njom, i mislio je na to kako će za koji trenutak u dvoranu ući plavuša i shvatiti koliko je on visoko iznad nje, kao da su godine njegove plesne partnerice visoka planina pod kojom se ta mlada djevojka izvija kao umoran stručak trave.

Matura, taj čarobni trenutak s finom odjećom, darovima, čestitkama, svjedodžbama, za mene je završio i prije no što su me prozvali. Moja postignuća nisu značila ništa. Detaljne karte, iscrtane tintom u tri boje, učenje i slovkanje riječi od deset slogova, učenje napamet čitavog komada Silovanje Lukrecije – sve to nije značilo ništa. Donleavy nas je razotkrio. Mi smo bili sluškinje i poljoprivrednici, zanatlije i pralje, i bilo je apsurdno i drsko težiti tomu da postanemo nešto više. U tom sam trenutku poželjela da su Gabriel Prosser i Nat Turner ubili sve bijelce na spavanju, a da su Abrahama Lincolna ubili prije potpisivanja Proglasa o emancipaciji, da je Harriet Tubman ubio onaj udarac u glavu, a Kolumbo da se utopio u Santa Mariji. Bilo je grozno biti crn i nemati kontrolu nad svojim životom. Bilo je okrutno biti mlad i već izvježban da mirno sjediš i slušaš na račun boje svoje kože, bez mogućnosti da se braniš. Svi bismo trebali biti mrtvi. Pomislila sam kako bih nas sve željela vidjeti mrtve, poslagane jedne na druge. Piramida od mesa s bijelcima na dnu, kao bazom, zatim Indijanci sa svojim glupim sjekirama, šatorima i paktovima, crnci sa svojim krpama, receptima i vrećama za pamuk i duhovnim pjesmama na usnama. Nizozemska djeca bi se trebala spotaknuti u svojim klompama i slomiti vrat. Francuzi bi se trebali ugušiti novcem od prodaje Louisiane (1803.), a dudovi svilci pojesti sve Kineze s njihovim glupim pletenicama. Kao vrsta, bili smo odvratni. Svi mi.

It may be difficult to accept something you do not like but you can definitely accept a tiny bit of it — an atom. The moment you accept that one atom, you will see change happen. But this must be done in a meditative state. Suppose you love someone. You want more and more of them, yet there is no fulfillment. In anu vrat — the vow of an atom — you take just one atom of that person and that is enough to bring fulfillment to you. Though the river is vast, a little sip quenches your thirst. Though the earth has so much food, just a small bite satisfies your hunger. All that you need are tiny bits. Accept a tiny bit of everything in life — that will bring you fulfillment. European Ashram, Bad Antogast, Germany August 11, 1999