Uz Quotes

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično, Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Volela bih da si uvek uz mene. Da si na mojoj strani. I kad sam razdražena. I kad nisam u pravu. I kad nismo sami. I kad sam nepravedna. Pređi preko moje zlobe, umiri me tihim dodirom, ne mučim te bez razloga. Ako ne znaš, sve je uzalud.

Un, kad es paskatos uz rietiem, kāds roku man uz pleca liek : " Mums šajā dzīvē visa pietiek, mums tikai laika nepietiek.

„U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu.

Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...

Jednom mi je u rano jutro, iguman nikšićkog manastira, stari Koprivica, nazdravio rečima: ''Dabogda se cijeli život penjao uz brdo i da Bog da nikad na vrh ne izađeš.'' U prvom trenu beh zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih plemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može samo nadole.

Latvija ir kā šampanieša pudele, kura ilgi – ko domājat? – septiņi simti gadu – gulējusi tumšā pagrabā un kuru piepeši attaisījis neuzmanīgais Laiks. Daudz ir izgājis griestos un daudz uz grīdas, bet traukā vēl pietiek, lai mēs noreibtu, jo vīns ir vecs un labs.Kārlis Skalbe

Varljivo brdo je Život, nema šta… I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena… Vrh je najveća prevara u čitavoj priči…

Nekada davno spremno bih iskoristila tako rijetku priliku sklupcati se uz mamu na kaucu. Ali sada mi se cinilo da je malo prekasno za to. Netko drugi me cekao.

Uz cilvēku neved neviena laipa, neviens tilts. Uz cilvēku var aiziet tikai pa atspulgiem.

Vienīgi uz skatuves balerīnām un mākslas vingrotājām miesa nav miesa, bet dvēseles forma.

There is no imam but the mind, who guides by day and night.

Aukstā dvēsele aukstajai dvēselei roku uz pleca liek. Auksta dvēsele blakus aukstai dvēselei aukstā vakarā mieg.

Svako je genijalac. Međutim ako prosuđuješ ribu na osnovu njene sposobnosti da se penje uz drvo ona će ceo život provesti u ubeđenju da je glupa.

And when I think my thinking rouses me to blame he who created me, And I gave peace to my children for they are in the bliss of the abyss Which surpasses all the pleasures of the world, And had they been born they would’ve endured misery

Odobravanje. Mislilac ne potrebuje odobravanje i pljesak, uz pretpostavku da je siguran u svoj vlastiti pljesak.

Es gribu pārvākties uz laimīgāku sevi.

LV ”Nākt uz skolu ir tas pats, kas piespiedu kārtā tikt deportētam uz svešu planētu – katru dienu.” ENG "Coming to school is the same as to be forcibly deported to an alien planet - every day.

Postoje mnogi načini uranjanja u postojanje, a ja sam ih uglavnom doživljavo na dva načina: kada sam se budio uz djevojku koju volim i kad sam putovao. Spoj tog dvoje vjerojatno je moj životni cilj.

Jer, ako je književnost bolest, onda je ta bolest trajna, kronična i naprosto neizlječiva. Baš kad vam se učini da ste se izliječili, jave se recidivi prouzročeni nekim nuzgrednim povodom: šarenim ovitkom u izlogu, mirisom štamparske boje, glatkoćom bezdrvnog papira i slično. Uz to što je kronična, ta je bolest pomalo i endemična, jer pandemijama obiluju drugi žanrovi: televizija, moda, ples i trač.

Vučemo se kao bolesni psi uz plotove tuđih sreća, tuđeg smijeha… Zalajemo sami u noći. Gledamo sumnjičavo, razroko, na obje strane života, oprezno. Otrovani. Osakaćeni za toplinu nekog dodira, za mirise cvijeća, za proljeća, za jutra, za buđenja, za smisao hodanja, gibanja… Kamo? Otrovani. Otrovani. Otrovani.

Cilvēkus vienkārši vajag saprast, viņa domā. Un pasauli vajag saprast. Nevar tā – maukt visus kā kurpes uz vienas liestes. Katrai ādai savs izliekums, vīle, kūkums. Lai to ieraudzītu, vajag klusumu un laiku.

Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim. Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu. Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim, To njeno zbogom beše premnogo i za česmu MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA... I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena, Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom. Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena, Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA... Ne reče ko je krivac za taj metak od reči, Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna... U meni prošlo vreme kao parastos ječi, A negde ispred oka mota se kosa crna I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA... Možda ću doći sebi kada pobegnu laste, Kad leto zaboravim i sav u jesen odem. Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste U meni i za mene, kad mrak okom ubodem... UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA... U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti, Kunući ono zbogom što ga izreče ona. A nije dobro nikom svom bolu da se sveti, Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona... UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...

Notikumi neattīstījās. Nespēdama nosēdēt, dīki noskatoties, kā garām aizrit dzīve, visu laiku kritu citiem un pati sev uz nerviem.

Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

I sasvim je svejedno jesam li mu ja doista vjerovala. Imala sam nekoga tko je uz mene i ponekad možda zna kako mi je. Što ti više treba?

Niz ulicu se spušta dvadesetosmica, verovatno poslednja današnja. U njoj samo jedan čovek: sedi uz prozor, kiseo i usamljen kao poslednji krastavac u tegli.

Ir katram roka jāpieliek, lai lielais darbs uz priekšu iet!

Mainies uz augšu!

Tad apstājās laiks, Un tā bija mīlestība. Jo tikai mīlestības priekšā tas apstājas. Un sekundes varēja grābt kā smiltis Un sviest uz vienu vai otru pusi - Tam nebija nozīmes. Un nebira ziedlapiņas. Un nerūsēja dzelzs. Un mēs vairs nemācējām skaitīt. Un tas ir tas skaistākais - Ka mīlestība neprot skaitīt.

Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. Ma bili svetovi crni, il' beli, ma bili putevi hladni, il' vreli, nemoj da žališ ako sveneš. Hoću da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka, uspavana i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, pronadješ sunca komadić vreli, pronađeš života komadić zreli. Il' crkneš, ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli.

Što je bilo, bilo je. Prošlost živi u nama i ne možemo je izbrisati. Pošto su snovi slika onoga sveta, i dokaz njegovog postojanja, susrećemo se u snovima; kleči kraj furune u koju trpa vlažna drva; ili me doziva promuklim glasom. Tada se budim i palim svetlo. Kajanje i bol se polako pretvaraju u sumornu radost sećanja. Naš dugi, strasni i strašni roman ispunio je moj život, osmislio ga je, i ja ne tražim nikakve nadoknade. Mene neće biti u indeksu knjiga Mendela Osipoviča, u njegovim biografijama ili u fusnoti uz neku pesmu. Ja, gospodine, jesam delo Mendela Osipoviča, kao što je i on moje delo. Ima li lepšeg proviđenja?

Kad bērns nonāk zooloģiskajā dārzā, es domāju bērns, kurš ir kaut ko lasījis un daudz domājis, kad šis bērns ierauga ziloni, viņš neko nesaka, taču nodomā - nav nemaz tik liels. To bērns nodomā pavisam klusi, jo negrib ļaut fantāzijai noskaust dzīvi. Tomēr zilonis ir mazs. Tikai vēlāk, kad fantāzija sāk piemirsties un mēs vērīgāk paskatāmies uz to ziloni, kurš klusi tusnī un kaisa sev uz galvas salmus, kad mēs pēkšņi esam šī ziloņa priekšā, mēs attopamies - cik viņš ir milzīgs!

Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osjećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke maternice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve - imitacija.

I 'uz mos' to de foot er de islan' b'fo' I found' a good place. I went into de woods en jedged I wouldn' fool wid raffs no mo', long as dey move de lantern roun' so. I had my pipe en a plug er dog-leg, en some matches in my cap, en dey warn't wet, so I 'uz all right.

Zemlju gazi, okrutnicu! Prokletnicu, što uz kolijevku odmah priprema i grob.

Nudien,labāk vēzis nekā negodīga sirds. Tā nav svētulība, tas ir vienkāršs aprēķins. Vēzis var tevi saēst un var nesaēst, bet negodīga sirds saēdīs uz galvošanu.

Samoća nije stanje kada uz tebe nema nikoga, nego kad u tebi nema čežnje.

Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice.

Cilvēki, ejiet uz to vietu, kur es akmens laikmetā mīlēju, Tur kaņepes – tumšzaļas kaņepes šodien vēl zied.

Es negribu ne kāpt, ne vīties. Cik viegli nu ir atsacīties no zābakiem, kas mani nes, no putekļiem uz palodzes.

- Es uz kapu vainagiem skatos ļoti nopietni, - Larijs aizrādīja. - Amerikā tos Ziemassvētkos karina uz durvīm. Pieņemu, ka tāpēc, lai atgādinātu - cik labi, ka vēl neesam zem tiem.

- Un gribas mīlestības vārdu No dvēsles pārrakstīt uz tāss, -

Akvareļus viņš ienīda. Uz to viņam bija tiesības. Šoferim nav tiesību ienīst akvareļus, tas lai ienīst svešas automarkas.

Čekanje uz sabur - najbolji način da se najmanje vremena izgubi.

Uz tavas neatvadīšanās mana klātbūtne turas.

zvaigznes ir rētas uz pasaules tumsas rētām pil cauri cilmvēku skumjas kārtām vien dievi pār galvām mums jumjas nesarec nesarec skumjas

Današnji HI-FI čistunci , naoružani stovatnim pojačalima, laserskim gramofonima i kompakt-diskovima, uz pomoć čije digitalne tehnike David Bowie pjeva bolje nego kod kuće, nikad neće shvatiti koliko je ljubavi i strpljenja iziskivalo ondašnje praćenje aktualnih trendova u rocku.

Ćutala je, pribijena uz mene, kao da traži zaštitu. Preboljevala je što su je njeni napustili. Navikavala se na mene. Sad nikoga nemamo, ni ona ni ja, hoćemo li biti dovoljni jedno drugome?

Ljudi lažu zbog mnoštva razloga, najčešće zato jer im se čini da će na taj način uz manje napora dobiti ono što žele. No kao i mnoge strategije na kratke staze, ova je potpuno nedjelotvorna na duge staze. Kasnije ćete naići na iste osobe, a one će se prisjetiti da ste im jednom lagali. Ispričat će i drugima o tome. Upravo to me čudi kod laganja. Mnogi lašci misle da su se lako provukli, a zapravo nisu.

viņš pārtrauca rakstīt, bet ne sacerēt, stāsti dzīvoja viņā, un viņš tos rakstīja uz iekšu, sev, viņš vairs neredzēja vajadzību likt tos uz papīra un spiest lasīt citiem, katram pašam jāraksta savi stāsti, galu galā.

Marete Tomam Nipernādijam” Kad Tu ienāksi manā būdā, Tev būs migla matos. Putna oliņas ir Tavas acis. Nekad nevar zināt, kas no tām izšķilsies: acīgs vanags vai ķīvītes kliedziens. Pamelo vēl, pamelo man par sudraba ceļiem, ko minušas tavas pēdas. Taureņi pavasarī laižas no sirds uz sirdi, kurmji alās sten no laimes. Stāsti, ka tu mani pazīsti jau kopš bērnības, mīlēji jau kopš mīlestības. Melo man lielus vārdus, es ticēšu.

Kada bih morao birati da ostatak života provedem kao ovaj ja, koji sam od rođenja, ili da postanem poput svih vas uz Enu na svojoj strani, bez dvojbe bih bio onaj dečko poseban od prvog udisaja, borac od prvog koraka.

- Reizēm man šķiet, ka es jūs vispār nepazīstu. Tabaki dāsnā žestā atrauj vaļā abas vestes: - Skaties, lūk - es. Kā uz delnas. Ko te var nepazīt? Zem vestēm ir nosmulēkts krekls. Sarkanas žirafītes uz gaiši zila fona.

Yeah till yet, I can say that There are some people till now who believe in FAKENESS.

Svakoga jutra,kad se probudimo,dobivamo kredit od 86 400 sekunda života za taj dan,a kad navečer zaspimo više nema prijenosa te svote,ono što nije proživljeno toga dana izgubljeno je zauvijek,jučer je upravo prošlo.Svakoga jutra ta čarolija počinje iznova,opet dobivamo kredit od 86 400 sekunda života i igramo uz to nezaobilazno pravilo:u bilo kojem trenutku,život se može zaustaviti...

Lai saprastu savus vistuvākos cilvēkus, man jāsaprot pašam sevi. Jo kopš manas piedzimšanas brīža es esmu pakļauts tādu pašu spēku iedarbībai kā viņi. Es esmu pakļauts laikam, un laiks ir pakļauts man. Es esmu pakļauts sabiedrībai, un sabiedrība ir pakļauta man. Kā rodas pasaules uzskats? Uz šo jautājumu man vēl jāatbild sev pašam. Man vajag sagremot pašam sevi, pirms es drīkstu ķerties pie citiem.

Ubijeđen sam da su, u tim zanosima prvih susreta, Dan i žena pogrešno tumačili ono što u vidjeli jedno u drugom. Svako od njih je vidjeo odraz sopstvenog preklinjanja, ranjen pogled i pogrešno ga protumačio kao želju i ispunjenost. Oboje su bill ptići sa slomljenim krilima, koji su tražili da lete privijeni uz drugu pticu sa slomljenim krilima. Ljudi koje se osjećaju isprazno nikada se ne izliječe stapanjem sa drugom nepotpunom osobom. Naprotiv, dvije ptice sa slomljenim krilima spojene u jednu će letjeti nespretno. Nikakva količina strpljenja im neće pomoći da lete; i, konačno, svaki mora biti poduprt različitim stvarima, a rane se stavljaju u odvojene udlage.

Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnosti svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona, da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Sjećam se: polazio sam "na škole". Mati je grcala ispraćajući me: - Pripazi, sinko, grad je dušmanin. Ne idi sredinom đade, satraće te štagod, ama nemoj ni plaho uz kraj - da te, boj se, ne udari nešta s krova, nego hajde 'nako, 'nako... Dalje nije znala. Ili nije mogla?...

Vozeći glatkom cestom koja je u laganoj nizbrdici vijugala između jebela, kamenih gromada koje se uzdižu iz crvenog pijeska, razmišljao sam kako put oslobađa čovjeka raznih stvari uz koje je vezan. Toga dana pedalirao sam 130km bos i shvatio da ni tenisice nisu čovjeku nužne.

Tu esi miers, miers, miers Pasaule guļ mums pie kājām Ar Tevi kopā ik vietu Es saucu par savām mājām. Tu esi prieks, prieks, prieks Debesis augstas. Balts klusums Es nolieku galvu Tev uz krūtīm Un dusu. Tu esi spēks, spēks, spēks Bezgala skaists un kluss... Es ticu - bezgala ceļi Man ar Tevi vēl jāiet būs. Tu esi miers, miers, miers Zinu: sadegs šī dzīve radot. Vai Tu vari šim vienam mūžam Savu mieru man atdot?

Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živeti i na celi život misliti, na sve svoje milijone mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.

Smrtna opasnost ne dotiče se njezine duše. Ne vidi i ne čuje grmeću rastuću bujicu i jače se privija uz njega. On je miran, dok oko njega dozivaju, zapomažu. (...) U njegovu dušu ulazi spokojnost, draga, kao da ga miluje. Stoji na pećini i osjeća kao da je svijetu oteo, ugrabio njezino tijelo. Drži ga u naručju... i ne da ga više nikome. Časovi teku nijemo kao da su čitav život. Sve što je bilo prije toga, nestaje u njegovu sjećanju. Ima samo jednu životnu spoznaju: da na grudima drži nju... Ničim ne mjeri vrijeme, sam je sa svojim srcem i s njom. Osjeća se na pragu prelaza u drugi svijet. (...) Pogleda dolje. Voda opada, a on još uvijek drži svoje blago... Zar ga opet mora ljudima vratiti?

Varljivo je brdo Život, nema šta... I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči... Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razveđe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao milostinja pred Crkvom Beskonačnog... Danas je uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su Prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi... Zvuči suviše poznato? Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu izreku

Ir taisnība (lai arī kāds tam būtu iemesls, vai nu mūsu tikumu izviršana, vai sevišķa nelabvēlība, ar kādu uz mūsu gadsimtu raugās debesis), ka šodien ir palicis pavisam maz vai nav nemaz tādu sieviešu, kas īstajā brīdī prastu kaut ko pateikt vai spētu saprast, kā nākas, ja viņām ko saka, un tas ir liels kauns mums visām.

Eds atbildot kaut ko noņurd un piedāvā Bovenam apsēsties, negaidīti pieminēdams fragmentu no "Voldenas", kad ar žestu norāda uz vienīgo krēslu istabā. Toro teica, ka viņa mājā esot trīs krēsli, Eds ieminas. Viens vientulībai, otrs draudzībai un trešais sabiedrībai. Man ir tikai viens krēsls vientulībai. Ja vēl piemer klāt gultu, varbūt sanāk divi draudzībai.

Nenobriedis cilvēks alkst mirt varoņa nāvē par cildenu mērķi, nenobriedis ir ar mieru necili dzīvot šā cildenā mērķa labā

Metālistiem patīk zīmēties ar agresiju, bet īstenībā dziļi iekšā viņi parasti ir romantiski jēriņi.

I hate being alone, my feelings, my thoughts and my mind eats me alive.

Kad zaploviš ka Itaci, Poželi da ti putovanje bude dugo, Puno peripetija, puno saznanja. Lestrigonaca, ni Kiklopa, Ni pobesnelog Posejdona se ne boj! . . . Doj putuješ ne žuri, Najbolje da putovanje traje godinama: I da uz ostrvo pristaneš kao starac, Bogat onim što si usput stekao. I ne očekuj da ti Itaka da bogatstvo, Itaka ti je pružila divno putovanje.

Imao je vječnost na raspolaganju i nije se mogao sjetiti ničega što bi do njezina kraja volio više činiti, do biti uz ženu koju voli.

Lai ieraudzītu, attālinieties. Lai saprastu, domājiet naktī. Lai nepazaudētu, nepiesavinieties. Lai netraucētu, pacelieties augstāk. Esiet atklāti, sastopieties pēc izdarīta darba, nenesiet līdzi tukšas ūdens krūzes, jūtiet kā zilā lode rotē, un skatieties uz saules pusi. Tikai neaizmirstiet, ka arī mēness ir skaists, kaut arī spīd ar atstarotu gaismu. Esiet!

Latvieši, kā visiem zināms, ir dzejnieku tauta. Tikai pavisam retais latvietis nebūs vismaz jaunībā kaut drusku pavingrinājies dzejot… Zīmīgi un apbrīnojami, ka latviešu apsēstība ar dzeju izveidojusies par spīti tam, ka dzejo latviski ir nesalīdzināmi grūtāk nekā citās valodās. Patiesībā, tieši bezdievīgi grūti. Kā lai poēts uzlido poēzijas eteriskajos augstumos, ja kā dzirnavu akmens karājas kaklā stingais, negrozāmais uzsvars uz katra vārda pirmā balsiena? Un piedevām, nabaga latviešu dzejnieku līdz izmisumam vārdzina pagalam trūcīga atskaņu izvēle.

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno… – Samo sam htela da imam nešto tvoje…Zauvek…Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak…Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju…Reci joj…Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?-Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe. Neću da se mešam, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde…

Latviskums izpaužas pieskāriena kvalitātē. Vai tas ir Purvīša otas pieskāriens, vai Ziedoņa vārda pieskāriens, vai Imanta Kalniņa skaņas pieskāriens. Un tas attiecas arī uz visiem pārējiem. Tā, kā latvietis pieskaras lietām, tā citi nemāk. pat gribēdams viņš nemācētu. Un tā ir pilnīgi nekonvertējama lieta. Tikai savējie to izjūt un novērtē pa īstam. Citiem tā vienmēr būs eksotika.

Prijatelji moji, kao mladici imali smo tezak zivot, mi smo patili od mladosti kao da je to neka teska bolljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baceni, veka ogromnog unutrasnjeg opadanja i raspadanja, koji se sa svima svojim slabostima, pa cak i svojom najboljom snagom suprotstavlja duhu mladosti. Raspadanje, to jest neizvesnost, svojstveno je ovom veku, nista ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe, zivi se za sutra, jer je prekosutra neizvesno. Sve je klizavo i opasno na nasem putu, a uz to se jos otanjio led na kome stojimo, svi osecamo kako dise stravican, topao jug - gde mi jos sada gazimo, doskora niko vise nece moci da stane nogom.

Moj dragi Rosenbergu! Prijateljstvo obično ima granica, ali vaše je bilo bezgranično! Dragi moj stari prijatelju, zar bih mogao dovršiti život, a da vam ne ostavim posljednji dokaz zahvalnosti? S vama sam proživio velik dio mladosti i svu muževnu dob. Vi ste bili moj mudri savjetnik, vjerni prijatelj, sudionik svega što je ispunjavalo moj život. Dragi moj prijatelju, hvala! Sad više nemam na svijetu ničega što bi me vezalo uz zemlju. Jedino žalim što ostavljam malo, vrlo malo vjernih prijatelja, kojima sam svojim životom pripravljao uvijek samo neugodnosti. Grlim vas, prijatelju, svim srcem, svim uspomenama, svim dobrim što je u meni. Sjećajte se Josipa.

Mežā Kad es cilvēkos eju, visur kāds mērs man ceļā krīt un man uz kakla krīt. Kad es ieeju mežā, es jūtos kā zvērs un man neviens neko nevar padarīt. Es atpakaļ eju uz vienkāršu dzīvību, uz muļķa zaļumiem Dieva dotiem. Es eju kā zvērs klusi un brīvi padzert pie pirmavotiem. Izkust zaļajos atomos, izplūst, pārvēsties zaļajā domā. Ir ģēniji, tribūni, es nesaprotu tos, es negribu par pāvestu Romā. Un cilvēcības augstajās virsotnēs man ir bail - tur viss pārāk skaists. Par agru varbūt pasaulē, pārsteidzīgi es par cilvēku esmu laists. Kad es mežā eju, es pilnīgi jūtu, ka man bija jābūt te. It kā nepiespiests, laimīgs koks es būtu un man melnalkšņa dvēsele.

Kao što netko nakon kakva luda sna shvati da mu je krenuti u Ameriku, kao što netko nakon probdjevene noći konačno odluči oženiti djevojkom koju je još sinoć definitivno iznogirao, tako sam i ja iznenada počeo čitati. I to ne slučajno, nevoljko, sporadično, nego sasvim namjerno, temeljito i bez ostatka. Ne sjećam se više koji me to stvarni povod natjerao na tako nešto, ali se pouzdano sjećam da sam se te godine definitivno zarazio takozvanom lijepom književnošću, od koje neću moći ni u narednim godinama pobjeći. Jer, ako je književnost bolest, onda je ta bolest trajna, kronična i naprosto neizlječiva. Baš kad vam se učini da ste se izliječili, jave se recidivi prouzročeni nekim neuzgrednim povodom: šarenim ovitkom u izlogu, mirisom štamparske boje, glatkoćom bezdrvnog papira i slično. Uz to što je kronična, ta je bolest pomalo i endemična, jer pandemijama obiluju drugi žanrovi: televizija, moda, ples i trač.

U istoriji je zabeleženo mnoštvo susreta vladara ili generala koji nisu mogli neposredno da komuniciraju, jer nisu vladali jezikom svojih sagovornika. Nikada, međutim, istorija ne beleži da li su uz njih bili prevodioci, ostavljajući nam tako da zamišljamo neme vladare i generale koji prevrću očima, češu se ili lupkaju prstima po kolenima dok čekaju da istekne vreme predviđeno za njihov susret. Prevodioci za to vreme čuče u senci drveta i gledaju kako se spušta noć. (Prevodioci su nesrećni ljudi)

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel - ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove. To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači. Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati sti­hove Marine Cvetajeve: Predaj se! Još niko nije našao spasa od onoga što uzima bez ruku! Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svo­jim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu... Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama... Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše "Fruškogorskog bisera", litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa "Mandarmetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo. Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjed­nem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: "Vidi pedera!!!" Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene... Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina.

Razumem ja to, da Beograd mora da stigne evropske prestonice. Ali, ne može se nikada vek preskakati godinom. Ne može se pet godina stavljati uz pet vekova. Moraju tu proći decenije. Najmanje možemo vekove određivati spratovima. Žurba je veliki saveznik kajanja. Ne smemo dozvoliti da naši graditelji mrze svoj grad. Baš zato što ide iza drugih gradova, Beograd ne sme da ponavlja njihove greške. Mora se prostor prvo navići na čoveka. Ne može se, tek tako, izaći na ledinu i podići tek tako deo grada. Ako pristanem na haos, haos će zavladati mnome.

Vjecni zivot Bozji mora sebe naci, postati sebe svjestan, uskladiti se sa sobom. U tom uspinjanju dolazi do otudjenja, razjedinjavanja, ali u prirodi je duha, ideje, da sebe otudjuje kako bi se ponovno nasla. To kretanje je upravo ono sto sloboda jest; jer, gledajuci stvar izvana, kazemo da je slobodan onaj covjek koji ne ovisi o nekome drugom, koji nije potlacen, nije vezan uz nekoga. Vracajuci se samome sebi, duh postize slobodu - to opce kretanje je niz oblikovanja duha. Taj niz ne treba sagledavati pravocrtno, nego kao krug koji se vraca u sebe...

Sabiedrība to tikai vien domā kā mani izkalpināt, izspiest sulu, izdzīt uz to beidzamo un tad nu pēcgalā domā ar pensiju atpirkties. Vai lai es palīdzu sevi bendēt.? Nē, to viņi no manis nesagaidīs.! Es gribu dzīvot ne sliktāk kā visi, bet es neesmu tāds muļķis, lai tā liektu muguru kā visi.

Mrzeo sam kad se stvari mešaju, mrzeo sam priljubljivanje jedno uz drugo kad jednom ovlada lepota i moć nekog velikog dela. Mrzeo sam zanosne ljubavničke poglede, trivijalno pripijanje, nepristojnu ovnovsku sreću koja nikad ne može da se izdvoji i uzdigne. Mrzeo sam sve te priče o spajanju u ljubavi. Naprotiv, treba što više da su razdvojeni i što češće da se udaljuju, pa da se opet sastaju. Samo onaj koji je često usamljen poznaje sreću zajednice Sve drugo razara tajanstvo žudnje. U čarobnu oblast samoće dopire osećajno uzbuđenje, predanost dubokom zanosu, moć prirodnih elemenata, bura, moć, muzika... i ljubav.

Pleme Cherokee više ništa nije posjedovalo. Ali nisu se ukrcali u kola, i zato su nešto uspjeli sačuvati. To se ne može ni vidjeti, ni nositi, ni jesti, ali nešto su sačuvali. Nisu se vozili. Nisu jahali. Hodali su. Vladini vojnici su jahali ispred njih, pokraj njih, iza njih. Muškarci plemena Cherokee su hodali i gledali ravno pred sebe i nisu gledali ni u zemlju, ni u vojnike. Njihove žene i djeca slijedili su ih i nisu gledali vojnike. Za njima su tandrkala prazna kola koja nisu služila ničemu. Kola nisu mogla ukrasti dušu plemena Cherokee. Zemlja im je bila ukradena, njihova domovina; ali pleme Cherokee nije dopustilo da im kola ukradu dušu. Dok su prolazili kroz naselja bijelog čovjeka, ljudi su stajali uz rub puta i gledali ih. U početku su se smijali. Kako su Cherokee glupi, hodaju pješke, a prazna kola tandrču iza njih. Cherokee nisu okrenuli glave na njihov smijeh, i uskoro je smijeh prestao. Nakon nekog vremena počeli su umirati. Njihova duša nije umrla, niti je izgubila snagu. Umirala su djeca, starci i bolesni. U početku su im vojnici dopuštali da se zaustave sahraniti mrtve. Ali onda ih je sve više i više umiralo - na stotine, na tisuće. Više od jedne trećine plemena Cherokee pomrlo je za vrijeme marŠa. Onda su im vojnici rekli da mrtve smiju sahranjivati svaki treći dan. Jer vojnicima se žurilo, htjeli su što prije obaviti tu stvar sa plemenom Cherokee. Vojnici su rekli da mrtve mogu natovariti u kola; ali Cherokee su ih odbili staviti u kola bijelog čovjeka. Hodali su i nosili svoje mrtve. Dječak je nosio svoju mrtvu sestricu i noću spavao na zemlji pokraj nje. Ujutro bi je ponovo uzeo u naručje i hodao dalje. Muž je nosio svoju mrtvu ženu. Sinje nosio svoju mrtvu majku, svog oca. Majka je nosila svoju mrtvu bebu. Nosili su ih u naručju. I hodali. I nisu okretali glave; nisu gledali ni vojnike, ni ljude koji su stajali uz rub ceste i promatrali kolonu kako prolazi. Neki od tih ljudi su plakali. Ali Cherokee nisu plakali. Nisu pokazivali svoj plač. Nisu htjeli bijelom čovjeku pokazati svoju dušu; kao što se nisu htjeli ni vozili u kolima. Taj je marš nazvan „Marš suza“. Ne zato što su Cherokee plakali; jer oni nisu plakali. Ljudi su taj marš nazvali Marš suza jer to zvuči romantično i opisuje tugu onih koji su stajali uz rub ceste i promatrali kolonu. Marš smrti ne zvuči romantično. Ne može se pisati poezija o ukočenoj mrtvoj bebi u rukama svoje majke, o otvorenim bebinim očima koje bulje u plavo nebo, dok majka hoda. Ne može se pjevati pjesma o ocu koji na zemlju polaže teret mrtvog tijela svoje žene da bi ležao pokraj njega preko noći i ustao i nosio ga dalje sljedećeg jutra... oca koji kaže svom najstarijem sinu da ponese mrtvo tijelo svog najmlađeg brata. I da ne gleda... ne govori... ne plače... da se ne sjeća planina. To ne bi bila lijepa pjesma. Zato taj marš zovu "Marš suza".

On je taj uz čiju pomoć nalaze snagu kad misle da su sve izgubili. Koji im šapne ono što trebaju čuti, no što još nisu u stanju formulirati. Koji ih oslobađa sve krivnje, svih nepravda. Za kojega se hvataju kao za zadnju slamku spasa kad nema drugog izlaza. Dakle, jedini koji vam može spasiti život. Pripisujemo mu priču po mjeri - po našoj mjeri. Nosi nas, podnosi, prenosi. Uči nas ono što trebamo znati. Pomaže nam da vodimo računa o raznim stvarima. Pojavljuje se u pravom času, nikad ne griješi, vodi nas u pravome smjeru, pokazuje nam ljepotu u nama. Zatim, ako dobro obavi posao, više ga ne trebamo. Zato ga odbacimo. Obrišemo ga kao čarobnu ploču.

Je tak jasne, ze v dlhodobom horizonte je nutna restrukturalizacia celkoveho verejneho dlhu a jeho ciastocne odpisanie zhruba na urovni 65% z tejto sumy. Ako druhy krok je nutny predaj majetku statu, co by mohlo znizit dlh o dodatocnych 20% HDP. Z vynosov z privatizacie je nutne oddlzit a rekapitalizovat grecke banky, respektive vytvorit tak domace zdroje kapitalu na financovanie statneho dlhu, kedze po znizeni ratingu a poslednej emisii je uz jasne, ze na trhu si Grecko vie pozicat len kratkodobo, teda do jedneho roka. Pokial sa tieto kroky co najskor neurobia, hrozi kolaps celeho greckeho financneho systemu a nie len vyhlasenie defaultu krajiny. Vsetky tieto kroky by navyse mali prebehnut este predtym, nez budu v juni publikovane vysledky stresovych testov europskych bank.

Dakle: srce. Izvaditi organ iz bolesnih grudi i sahraniti ga u rodnoj zemlji. Sestrica će se nesumnjivo pobrinuti da to bude raskošna kristalna posuda, prozirna i teška, sa dobrim zatvaračem. Delacroix će predložiti da se komad mesa potopi u vrhunskom konjaku, pa će i na taj način smrt slavnog kompozitora biti ponuđena kao već gotova proza servirana uz kardiovaskularni desert. I samo jezivo retardirana budala ne bi bila u stanju da od tog materijala sastavi priču. Imaginacija gotovo da i nije potrebna. Sve je savršeno jasno, pa se usuđujem reći kako je čin Chopinove smrti tabelarni plan postupaka kojima možete zakoračiti u književno blato, a da ne potonete grokćući poput glupave svinje. Dakako, govorim o prosjeku. Govorim o slijepcima zalutalim u svijet literature koji ne vide dalje od, recimo, Chopinovog srca.

Drveće spada u nešto najfinije što znam. Voda i drveće i devojke. Imao sam običaj da se penjem po čitav dan. I često sam samo sedeo mirno, na vrh nekog drveta. Više sati. Kada je krošnja leti bila gusta, niko nije mogao da me vidi. Ja sam mogao da vidim sve, ali mene niko nije video. Osećao sam da sam daleko odatle. I kada bih se spustio, bilo je to kao doći kući posle dugog putovanja. I pravio sam ljuljaške. Bio sam super u pravljenju ljuljaški. Popeo bih se visoko i čvrsto vezao konopac za neku granu. Onda bih se ljuljao. I pljuvao. Uvek je bilo tako lepo pljuvati dok sam se ljuljao. Ako sam pio mleko, pljuvačka je bila gusta i dobra. Sa ljuljaške sam dobacivao mlečnu pljuvačku neverovatno daleko. Ponovo bih hteo da počnem da se ljuljam. Sledeći put kad budem imao para, otići ću u sportsku radnju, kupiću pedeset metara konopca za penjanje, a onda ću naći neko veliko drvo,najbolje uz vodu i napraviću ljuljašku sa moćnom amplitudom i možda ću skočiti sa ljuljaške u vodu. Dok Lise gleda. Radujem se tome.

Tokom noći, ustajao sam da bih potražio svoju omiljenu Bodlerovu knjigu, male pesme u prozi, i glasno sam čitao najlepšu od njih U osvit. Znač li je ? Počinje ovako : Najzad sam ! Nema više tandrkanja okasnelih i satrvenih fijakera. Ako ne i počinka, nekoliko časova ćemo imati tišinu. Najzad je iščezla tiranija ljudskog lica, i ostaće mi jedino da podnosim bolo d sebe. A završava se grandiozno, uzdiže se, uspravan, i okončava kao molitva; istinska molitva, veoma jednostavna, izvedena rukama, nespretna i lepa kao molitva nekog Rusa. – Priličan put je imao da pređe da bi dospeo do tog cilja, Bodler, i prešao ga je na kolenima. Koliko god bio daleko od mene, jedno od bića koja su mi najviše strana – često nisam kadar da ga razumem – pokatkad, ipak, u dubini noći, dok bih ponavljao njegove stihove poput deteta, on je bio moj bližnji, moj smoždeni sused, osluškujući, prislonjen uz tanku pregradu, kako moj glas jenjava. Tada je među nama postojala neka neobična veza, totalna deoba, jednako siromaštvo i, možda, jednaki strah.

Pričaš priče?' upita muškarac s gotovo opipljivim uzbuđenjem i zanimanjem. ,Priče, bajke, legende u stihovima', kaže Widget. ,Nazovite ih kako god želite. Stvari o kojima smo maloprije razgovarali i zaključili da su kompliciranije no što su nekad bile. Uzimam djeliće prošlosti koje vidim i spajam ih u pripovijesti. No to nije tako važno; ovdje nisam zato -' ,Važno je', prekine ga muškarac u sivom odijelu. ,Netko treba ispričati te pripovijesti. Kada bitke završe – one dobivene i one izgubljene – kada gusari pronađu svoje blago i kada zmajevi svoje neprijatelje pojedu za doručak uz šalicu finog lapsang souchonga… netko treba pohvatati i ispričati njihove priče. U tome je čarolija. Čarolija je u slušaču; svaki od njih čut će je drugačije i nitko od njih neće moći predvidjeti kakav će dojam na njih ostaviti. Od banalnog do dubokog. Možda ćeš ispričati priču koja će se nastaniti u nečijoj duši, postati njegova krv, njegovo ja, svrha njegova postojanja. Ta će ga priča dirnuti i pokrenuti. I tko zna na što će ga tvoje riječi potaknuti. To je tvoja uloga, tvoj dar. Tvoja sestra možda vidi budućnost, no ti je možeš oblikovati. Ne zaboravi to.' Otpije još jedan gutljaj vina. ,Napokon, postoje mnoge vrste čarolija.

Nitko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i nitko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I nitko ih ne bi oborio, da ne postanu smetnja i prijetnja drugim moćnicima. Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na plamen svijeće... A uvijek dolaze novi, i dovode svoju svitu, i ponavljaju gluposti svojih prethodnika, jer drukčije ne mogu. I tako, ukrug, neprestano. Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće. Oni su bolest u narodnom tijelu, kao izrasline. Kad jedna izraslina otpadne, izraste druga, možda grđa. Ne možete bez nas, kažu nam, razbojnici bi se namnožili, neprijatelj bi nas napao, nered bi u zemlji nastao. A ko drži ovu zemlju, ko je hrani, ko je brani? Narod. A oni nas globe, kažnjavaju, zatvaraju, ubijaju. I još natjeruju naše sinove da to čine. Oni bez vas ne mogu, vi bez njih morate. Njih je malo, nas je mnogo. Samo da prstom meknemo, koliko nas ima, te žgadije ne bi bilo. I učinićemo to, braćo moja satrvena, čim odrastu pravi ljudi koji neće dopustiti da im vampiri sjede za vratom.

Helen je ugasila svjetlost, prišla žurno prozoru i provirila napolje. Svjetlost iz dnevne sobe je kroz otvorena vrata padala na pod u zlatnom romboidu. Helen je stajala iza postelje kao da je promatrala neku divljač. Oko mene je još lebdio dah njenog parfema. Okrenula se. 'Ne smiješ ići na stanicu', rekla je. 'Neko bi te mogao poznati. Moraš otići! Pozajmit ću kola od Ele, pa ću te odvesti u Minster. Kakve smo budale bili! Ne smiješ ostati ovdje!' Osjetio sam oštar bol koji se odmah pretvorio u žudnju. Izgleda da je Helen prvi put stvarno shvatila da se moramo rastati. Ili je to možda tek sad najzad sama sebi priznala. Nestalo je sve one rezerviranosti koja je u toku dana tinjala. Helen je vidjela opasnost, vlastitim očima vidjela, a to je za nju bilo jače od ma kakve mašte. Odjednom mi je izgledala kao da je sva samo strah i ljubav — i već za jedan korak udaljena i izgubljena. Pokušao sam da je zadržim. I ja sam najzad gledao bez vela. Ona se opirala i šaputala: 'Ne sad! Moram da telefoniram Eli! Ne sad! Pa moramo ...' Ništa ne moramo, mislio sam. Imao sam još jedan sat vremena, a onda neka svijet propadne. Zašto ranije to nisam jače osjetio? Osjetio sam, ali zašto nisam razbio stakleni zid između sebe i svog osjećanja? Ako je moj povratak besmislen, onda je ovo još besmislenije! Morao sam nešto od Helene ponijeti sobom u sivu prazninu u koju ću se vratiti ako budem imao sreće. Nešto više od osjećanja na opreznost i okretanja u krug. Sad sam ushtio da se raširim preko nje kao neki pokrivač, zaželio sam da imam hiljadu ruku i usana, da postanem savršen konkavan oblik, preko i oko njenog konveksnog, bez igdje ijednog međuprostora, da bih je svuda dodirivao, koža uz kožu, centimetar po centimetar, a ipak još sa starim bolom što je to koža na kožu, i što ne može biti krv u krvi — spajanje umjesto sastavljanja.

Un nesimtit bucurestean expediat în Oradea ar putea descoperi aici surprize greu digerabile. Exista sclifositi prevenitori, care practica o discriminare abuziva si îngaduie accesul în vehicul pe criterii iesite din uz: vârsta, sex, eventual betesuguri trupesti. Fiind vorba tot de creaturi de la bunul Dumnezeu lasate, acesti indivizi jalnici, hraniti cu perfuziile unei nostalgii culpabile, nu pot fi lichidati si nici macar închisi în rezervatii. În fata lor, nesimtitul are o singura varianta: actiunea directa. Ea se comprima într-o formula fara echivoc: darea de buzna. Nesimtitul e cel care, prin puterea exemplului, îi supune pe pasageri unei pedagogii simple, dar de o somptuoasa utilitate. Într-un autobuz nu se suie, ci se navaleste. Stilistica momentului trebuie sa aiba ceva de meleu rugbistic, de caft pe maidan, de îmbulzeala ceausista la tejghea, când vânzatoarea le anunta celor o suta de soimi ai cozilor ca mai erau doar treizeci de pachete cu gâturi si gheare de pui. Accesul în mijlocul de transport respecta o lege naturala, cu ecouri darwiniene: the survival of the fittest5. Primii urcati sunt plavanii musculosi, liceenii cu viteza de reactie, haidamacii cu palma cât cazmaua si ceafa încretita ca blana de sharpey. Ei îsi asigura întâietatea distribuind galant ghionturi care disloca fulgerator, maturând din cale concurenta fragila, calcând apasat pe bombeuri si principii. Li se alatura sporadic câte o gospodina teribila, gata sa preschimbe plasa cu morcovi în arma alba si umbrela în sulita. Asaltul treptelor se face icnit, iar când argumentele fizice nu ajung, e loc oricând pentru un îndemn categoric — «Da-te, fa, la o parte ca-mi iei aerul!» — sau o constatare dusmanoasa: «Te cauta moartea pe-acasa si tu te plimbi pe benzina statului». În cazurile speciale, ceea ce nu se poate regla din limbaj sau bicepsi îsi gaseste rezolvarea printr-o flegma bine tintita, pe pantofii sau între ochii cârtitorului.

Stabla po zimi Ta stabla pod snijegom, sva ogoljela, jednom je moja duša voljela, dok se nisu razboljela. A sad, možda, manje im se divi, ali ih više ljubi i grli i poklonički časti. Ta ipak, kako su divni ti kosturi! Mili su nam kao uzvišene starosti mudraca ili prolazne nedaće drugih, mlađih bića. Onaj studeni, ledeni srh što njih zebe steže i muči sve nas, mene, tebe. Prutići tako vješto nacrtani, tankoćutne i točne grane drva bez jednog lista još su urez grada, oslon živaca, zanimljivosti ceste. Kad ih vjetrić dirne, s grane prahati snijeg. Mi tugujesmo s njima. Te gole grane osjećamo kao svoje rane. Samcu prave društvo na ulici, brate se s beskućnikom. Studen ih grči, vjetar pahuljice stresa, studen i vjetar, strpljenje našeg mesa. Žalosna su bez jarkoga sunca i bez bujne prizme dana. Počitanja ih barem bratska prate. Čekati ćemo, da se sunca vrate. Eto mrznu u nadi razvigora. Tako imamo bolnih drugova i braće, što tuguju bez spektra i bez ptica. No imat će opet svojih vedrih dana Uskrska, kad šuma prolista i nadživjeti mnogi crni čas. Ta stabla pod snijegom znak su korota kao katarke na brodu razlupanom. I nepomična duša drva strada kao božanstvom što skriva glatku golgotu u divljoj kori. Pa ipak, svojojm čistoćom linija taj pusti crtež debla, grane, grančica, šiba, kako zatravljuje sjenu! Svejedno, ti crni križevi znak su nada: bolno drvo još pred sobom čeka spas. Kada snijeg kipovima pjesnika i mudraca na šetalištu nače kukuljicu kao mali brijeg vrh glave, hladni kipovi su čudovišno ljepši u perspektivi zime; ali bijelo deblo strada, no duboko pod korom i u žilju svim sokovima i svim vlakancima još se životu nada. Stablo želi, stablo žudi, ono strepi, ono hlepi, ono čezne, ono hoće, ono čeka; pati strasti, želje, čuva volju u patnji, vjeruje u udes tmasti i u vrijeme trajno. Dušo, zavoli ta stabla po zimi, tu neoskvrnjenu sliku sloma, i u vlastitu toplinu kao uz vatru u kutu doma njih primi!

In the land of Uz, there lived a man, righteous and God-fearing, and he had great wealth, so many camels, so many sheep and asses, and his children feasted, and he loved them very much and prayed for them. 'It may be that my sons have sinned in their feasting.' Now the devil came before the Lord together with the sons of God, and said to the Lord that he had gone up and down the earth and under the earth. 'And hast thou considered my servant Job?' God asked of him. And God boasted to the devil, pointing to his great and holy servant. And the devil laughed at God's words. 'Give him over to me and Thou wilt see that Thy servant will murmur against Thee and curse Thy name.' And God gave up the just man He loved so, to the devil. And the devil smote his children and his cattle and scattered his wealth, all of a sudden like a thunderbolt from heaven. And Job rent his mantel and fell down upon the ground and cried aloud, 'Naked came I out of my mother's womb, and naked shall I return into the earth; the Lord gave and the Lord has taken away. Blessed be the name of the Lord for ever and ever.' Fathers and teachers, forgive my tears now, for all my childhood rises up again before me, and I breathe now as I breathed then, with the breast of a little child of eight, and I feel as I did then, awe and wonder and gladness. The camels at that time caught my imagination, and Satan, who talked like that with God, and God who gave His servant up to destruction, and His servant crying out: 'Blessed be Thy name although Thou dost punish me,' and then the soft and sweet singing in the church: 'Let my prayer rise up before Thee,' and again incense from the priest's censer and the kneeling and the prayer. Ever since then - only yesterday I took it up - I've never been able to read that sacred tale without tears. And how much that is great, mysterious and unfathomable there is in it! Afterwards I heard the words of mockery and blame, proud words, 'How could God give up the most loved of His saints for the diversion of the devil, take from him his children, smite him with sore boils so that he cleansed the corruption from his sores with a pot-sherd - and for no object except to board to the devil! 'See what My saint can suffer for My Sake.' ' But the greatness of it lies just in the fact that it is a mystery - that the passing earthly show and the eternal verity are brought together in it. In the face of the earthly truth, the eternal truth is accomplished. The Creator, just as on the first days of creation He ended each day with praise: 'That is good that I have created,' looks upon Job and again praises His creation. And Job, praising the Lord, serves not only Him but all His creation for generations and generations, and for ever and ever, since for that he was ordained. Good heavens, what a book it is, and what lessons there are in it! What a book the Bible is, what a miracle, what strength is given with it to man! It is like a mold cast of the world and man and human nature, everything is there, and a law for everything for all the ages. And what mysteries are solved and revealed! God raises Job again, gives him wealth again. Many years pass by, and he has other children and loves them. But how could he love those new ones when those first children are no more, when he has lost them? Remembering them, how could he be fully happy with those new ones, however dear the new ones might be? But he could, he could. It's the great mystery of human life that old grief passes gradually into quiet, tender joy. The mild serenity of age takes the place of the riotous blood of youth. I bless the rising such each day, and, as before, my heart sings to meet it, but now I love even more its setting, its long slanting rays and the soft, tender, gentle memories that come with them, the dear images from the whole of my long, happy life - and over all the Divine Truth, softening, reconciling, forgiving!

Jest, i kod njega, kome je nekoć bila tako strana svaka sitničavost, razvila se neka vrsta pedanterije, premda je ta pedanterija imala svoj korijen u drugom tjelesnom ustrojistvu i rodila se iz drugačijeg raspoloženja. Osjećao se praznim; nedostajao mu jeplan koji bi mu dao poticaja, neki zanimljiv posao kome bi se mogao s veseljem i zadovoljstvom posvetiti. Njegov nagon za djelatnošću, nesposobnost njegova duha da miruje, njegova aktivnost - bijahu oduvijek nešto posve drugo negoli prirodna i ustrajna volja za radom kod njegovih predaka: naime, nešto umjetno, impuls njegovih živaca, zapravo neko opojno sredstvo, baš kao male i oštre ruske cigarete koje je stalno pušio. Ta ga aktivnost nije napustila, njome je on vladao manje no ikada, ona je gospodarila njime i mučila ga, trošeći se na sijaset trica i ništavnosti. Gubio se u tisuću beznačajnih sitnica koje su se uglavnom odnosile na održavanje kuće i njegove toalete, a koje bi odlagao, jer su mu dojadile, te ih nije više mogao ni pamtiti, ni srediti, jer su ga stajale nerazmjerno mnogo pažnje i vremena. Ono što su u gradu nazivali njegovom "taštinom" toliko se pogoršalo, da se već odavna počeo toga stideti, a ipak nije bio kadar okaniti se navika koje su se razvile u tom pravcu. Nije mogao napustiti kabinet sa sviješću da je nešto propustio ili samo površno obavio, jer se bojao da će mu izmaći onaj osjećaj svježine, mira, intaktnosti, koji ga je ipak napuštao poslije jednog sata, te ga je onda opet trebalo mukom obnoviti. U kabinetu je provodio mnogo vremena, i to ne samo ujutro, već i prije svakog ručka, svake sjednice u senatu, svake javne skupštine, ukratko, uvijek pre no što će se pokazati pred ljudima i kretati se među njima. Zaista! Život Thomasa Buddenbrooka pretvorio se u život glumca, i to takvog glumca kome je čitav život, do najmanje i najsvakodnevnije sitnice, postao samo velikom glumom koja ga stalno drži u napetosti i stalno iscrpljuje... Potpuni nedostatak nekoga iskrenog i živog interesa koji bi ga zaokupio, osiromašenje i opustošenje njegova duševnog života, uz neumoljiv osjećaj dužnosti i upornu odlučnost da pod svaku cijenu dostojno reprezentira, da svim sredstvima prikrije koliko je iznemogao - svi su ti faktori učinili od njegova života glumu. Učinili su ga izvještačenim, proračunatim i usiljenim, tako da mu se svaka riječ, svaka kretnja, svaka i najmanja djelatnost među ljudima pretvorila u napornu i silno zamornu igru.

- Kad sam bio klinac – odvrati Orr – hodao sam po cijeli dan s divljim jabukama u ustima. S po jednom ispod svakog obraza. Yossarian odloži torbicu iz koje je počeo vaditi toaletne potrepštine, pa se sumnjičavo sav ukruti. Prođe jedna minuta. - A zašto? – nije mogao da najposlije ne zapita. Orr se slavodobitno naceri. - Zato što su bolje nego divlje kestenje – odgovori. Orr je klečao na podu šatora. Radio je bez predaha, rastavljao ventil, pomno rasprostirao sve sićušne djeliće, brojio ih i onda beskonačno proučavao svaki pojedini od njih, kao da nikad u životu nije vidio ništa ni približno slično, pa onda ponovo sastavljao cijeli mali mehanizam, pa opet, i opet, i opet, i opet, a da nije ni najmanje gubio strpljenje ni zanimanje, niti pokazivao znakove umora ni namjeru da ikad završi posao. Yossarian ga je promatrao kako se bakće, i bio je uvjeren da će biti prisiljen da ga ubije s predumišljajem ako ne bude prestao. Pogled mu pade na lovački nož koji je mrtvac objesio iznad okvira mreže protiv komaraca onoga dana kad je stigao. Nož je visio uz mrtvačevu praznu kožnu futrolu iz koje je Havermayer ukrao revolver. - Kad nisam mogao doći do divljih jabuka – nastavi Orr – uzimao sam divlje kestenove. Divlji kestenovi su otprilike iste veličine kao divlje jabuke i zapravo imaju bolji oblik, iako oblik nije uopće važan. - A zašto si nosio divlje jabuke u ustima? – upita ga iznova Yossarian. – To sam te pitao. - Zato što imaju bolji oblik nego divlji kestenovi – odgovori Orr – Upravo sam ti to sad rekao. - A zašto si ti – opsova Yossarian i zadivljeno – zlopogleđo, odrode i kučkin sine sa sklonošću za tehniku, nosio bilo šta u ustima? - Ja nisam nosio bilo šta u ustima – reče Orr – Ja sam nosio divlje jabuke u ustima. Kad nisam imao divlje jabuke, nosio sam divlje kestenove. U ustima. Orr se kesio. Yossarian odluči da šuti i šutio je. Orr je čekao. Yossarian je čekao dulje. - Po jedan ispod svakog obraza – reče Orr. - Zašto? Orr to jedva dočeka. - Kako zašto? Yossarian odmahnu glavom smješkajući se i ne hoteći dalje govoriti. - Nešto je čudno na ovom ventilu – razmišljaše Orr naglas. - Šta to? – priupita Yossarian. - Zato što sam htio… Yossarian je već znao. - Isuse Kriste! Zašto si htio… - … Da imam obraze kao jabuke. - … Da imaš obraze kao jabuke? – pripita Yossarian. - Htio sam da imam obraze kao jabuke – ponovi Orr. – Još dok sam bio klinac, htio sam da jednom imam obraze kao jabuke, pa sam odlučio da radim na tome dok ih ne dobijem, i bogami sam radio dok ih nisam dobio, a eto vidiš kako sam to postigao, noseći divlje jabuke u ustima po cijele dane. On se ponovo naceri. – Po jednu ispod svakog obraza. - A zašto si htio da imaš obraze kao jabuke? - Nisam ja htio da imam obraze kao jabuke – reče Orr. – Ja sam htio da imam velike obraze. Nije mi bilo toliko stalo do boje, samo sam htio da budu veliki. Radio sam na tome baš kao oni luđaci o kojima pišu u novinama kako po cijele dane stišću gumene lopte samo zato da ojačaju ruke. Zapravo sam i ja bio jedan od tih luđaka. I ja sam po cijele dane nosio u rukama lopte. - Zašto? - Kako zašto? - Zašto si po cijele dane nosio u rukama lopte? - Zato što su lopte… - poče Orr. - … Bolje nego divlje jabuke? Orr odmahnu glavom smijuckajući se. - Ja sam to radio zato da sačuvam svoj dobar glas, ako me tko uhvati kako nosim divlje jabuke u ustima. Kad sam imao lopte u rukama, mogao sam poricati da u ustima imam divlje jabuke. Kad god bi me tko zapitao zašto nosim u ustima divlje jabuke, samo bih otvorio šake i pokazao da nosim gumene lopte, a ne divlje jabuke, i da su mi u rukama, a ne u ustima. To je dobar izgovor. Ali nisam nikad znao jesam li ga jasno izložio, jer te ljudi prilično teško razumiju kad govoriš sa dvije divlje jabuke u ustima.