Srpski Quotes

Kakvi smo mi to ljudi? Kakav smo mi to narod?... Između Azije i Evrope, na granici vera, carstava, ginuli smo nerazumno, više za druge nego za sebe... i ne stekosmo ni jednog vernog prijatelja. Taj nesrećni i prokleti srpski narod! U Evropi smo danas jedina država koja nema nijednog istinskog prijatelja. Nijednog! Ali nas Bog opet sačuva. Sačuva nas zbog nečeg. I za nešto.

Takva je ljubav. Ona može da uništi čoveka, i nanovo ga podigne i preporodi. Danas može da voli mene, sutra tebe, a već sutra uveče nekog stranca, toliko je nestalna. Ali može i da bude čvrsta kao nesalomljiv pečat, može neugasivo da plamti do samrtnog časa.

Moji suborci i ja nismo pravili razliku između ljudi koje smo branili, a ja nisam ni znao tko je Srbin, a tko Hrvat. Nikome od nas to nije bilo važno niti smo o tome pričali. Dok se srpski civili prijavljuju vojsci da su Srbi, usput nas prokazuju, a najgore od svega je to što optužuju bez razloga izmišljajući nebulozne zločine.

Kada je Nejtan to pomenuo, shvatio sam da je grad ostao potpuno isti. Malo toga se promenilo na površini, ali je sve ostalo onako kako je bilo pre mog odlaska. „Baš je lep grad, i prilično prisan“, rekao bi moj otac. Ranije nisam znao šta bi mu to značilo. Kako to da grad može da bude prisan? U stvari, shvatam da je sam grad upio dobrotu ljudi koji stanuju u njemu, tako da je i sam postao divan i topao. Sada je, doduše, potpuno obojen u sivo, sa ponekim šarenim bilbordom; modernizacija je i ovde uhvatila maha. Nadam se da ga neće asfalt u potpunosti prekriti, pogotovo one divne parkove i centre. Ah, kako si mi nedostajao, gradu! Tvoji lepi trgovi i dalje odišu onom svežinom koju upijam sada, baš kao i pre.

Dok je kraljica govorila o slici i odijelu, uđe u dvoranu lakaj sa srebrnim poslužavnikom, na kome je bio oveći kristalni suds a onim izvrsnim voćnim kompotom, što ga u Srbiji zovu „slatko“. Na Kraljičinu ponudu, latih se žlice i stadoh da se pomalo zalažem. Kompot je bio slađi od meda, pa se meni, koji baš ne volim slatkarije, teško niz grlo omicao. Bio sam u velikoj neprilici, jer sam smatrao da jedan dio toga moram, iz učtivosti, da pojedem. U neki mah poče da me obliva znoj, jer sam osećao da ću teško moći da i pola toga pojeden, a da se kakogod ne osramotim. Najedamput se kraljica sva zažari u licu i prsnu u smijeh. Ujedno me učtivo opomenu da, za Boga, ne jedem toliko tog „slatkog“, jer da bi mi to moglo naškoditi. I uze da se žali na dvorskog maršala, što me nije upozorio na običaj (u istini malo čudnovat) da se od tog kompota uzima samo jedna žličica i odmah zaliva vodom. Ja sam, svakako, u tom trenutku odahnuo; pa iako mi nije bilo do šale, rado sam se i sam nasmijao; ali čim smo se malo smirili, odmah sam Njeno Veličanstvo upozorio da nijesam Francuz, da sam rodom iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, i da je moj jezik srpski, naime taj isti, kojim se govori u Beogradu (...) Poslužavnik je, međutim, donio novi kompot. Kraljica, kao da je htjela da me pouči kako se uzima „slatko“, zahvati žličicom i prinese ustima malo kompota, pa onda položi žličicu na drugu stranu poslužavnika. Sad sam tek shvatio kraljičin smijeh, i moj užas postade još veći !

Духовни домет србијанства увек је био већи од домета српске политичке моћи. Зато, угасимо ли у грудима српским пламен србијанства, угасили смо једном великом народу пламен свих полета, угасили смо Србима чак и пламен живота. (Љубомир Мицић, Манифест Србијанства)