Srce Zna Quotes

To što srce ne zna objasniti stvari, ne znači da je razum u pravu.

Od svega ovoga što sledi niko ništa nije znao, i oni koji su me svakog dana viđali nisu znali ništa više od drugih; bili su, u odnosu na mene, kao postelja u kojoj spavam i koja ne zna moje snove. A usotalom, zar ljudsko srce nije ogromno samovanje u koje niko ne može da prodre?

Sretan je, čak i kad strepi, svaki onaj kome je Bog dao dušu dostojnu ljubavi i nesreće! Ko na ovoj dvostrukoj svjetlosti nije vidio stvari ovog svijeta i ljudsko srce, taj nije vidio ništa istinito i ništa ne zna.

Toliko ga je voljela. Ta ljubav ne samo da joj je bila u krvi — bila je to sama krv. Nije znala imaju li svi drugi pravo kad kažu da će ta ljubav jednoga dana izblijedjeti poput stare fotografije. Odakle da zna? Znala je samo da je ljubav prema njemu ono najbolje u njoj i da bi joj bez nje srce bilo prazno.

Ona to ne zna, ona gleda mimo mene, nekud u daljinu gdje nisam ja, ni ova zemlja. Ni ova sigurnost. Ko bi znao zašto ona ne voli sigurnost. Zar čovjek nije stvoren za mir? A ovdje je mir. Sve što je izvan dohvata naše ruke, sve što nije potpuno naše, s čim nismo srasli tako da postane isto što i mi, to je tuđe, ničije, ne štiti. To je kao vjetar, ništa, nemaš na čemu da stojiš, nizašto se ne držiš, ništa te ne drži, oči su ti prazne, srce ti je pusto, ostaje samo nemir. Šteta što to ne znaš. A možda i znaš, ali nije dovoljno samo znati. Treba zavoljeti mir, a ti to ne možeš. Ti si kao i ostali svijet, ti si svijet, otkinula si se, ludost te uhvatila i baca te u naručje svakoj nevolji. Čak i kad znaš da je nevolja neizbježna. U tome je zlo, tvoje i svijeta kojem pripadaš.

Samoća je mome srcu dragocjen melem u ovom rajskom kraju, a ovo godišnje doba mladeži svom svojom punoćom grije moje srce koje često zna protrnuti od jeze. Svako stablo, svaka živica cvjetne su kitice i čovjek bi se rada pretvorio u hrušta ne bi li mogao lebdjeti u moru miomirisa i tu nalaziti svu svoju hranu.

I još sam nešto htio da kažem. Nikada se u životu ne treba za nešta previše otimati, a niti se od nečega premnogo braniti. Ne zna se šta će na kraju izaći. Zato, uradi onako kako ti pamet i srce kazuje i kako si dužan da učiniš, pa onda reci: - Ako je hairli neka i bude, a ako nije, neka i ne bude! Imao sam ja u životu stvari za koje sam vruće želio da se pošto-poto dogode, a poslije, kad nije bilo tako, zahvaljivao sam Bogu što je ispalo drukčije. Ima ih, opet, koji povazdan Bogu dove upućuju, a kad bi Bog sve te njihove dove kabul učinio, dunjaluka bi odavno nestalo! Vjeruj se da je tako!

Rusijo!Rusijo!Vidim te iz svoje čudesne,divne daljine,vidim te: sve je jadno,razbacano i neudobno u tebi;ne vesele niti plaše pogled na tvoja smiona čuda prirode okrunjena smionim čudima umjetnosti,gradovi u kojima se dižu visoki dvorci s mnogobrojnim prozorima urasli u stijene,slikovito drveće i bršljan urastao u kuće,usred vječitog šuma i vodene prašine slapova...Široko je,pusto i ravno sve u tebi;kao točke,kao oznake,neupadljivo strše usred ravnice tvoji niski gradovi;ništa neće čovjeka oduševiti ni očarati mu pogled.Ali koja me to nepojmljiva,tajna sila vuče tebi?Zašto mi se neprekidno odjekuje i razliježe se u ušima tvoja čeznutljiva pjesma što se ori u tebi uzduž i poprijeko,od jednog mora do drugog? Što je unjoj,u toj pjesmi? Što me to u njoj zove,i jeca,i dira samo u srce?Koji me to zvuci bolno miluju,i u dušu mi prodiru,i viju mi se oko srca?Rusijo!Što hoćeš od mene?Kakva se to nedokučiva veza krije među nama?Što me tako gledaš,i zašto je sve u tebi uprlo oči pune nade u mene...Neće li se baš ovdje u tebi roditi beskrajna misao kad tebi samoj nema kraja?Oh,kakva je blisatva,čudesna ta daljina o kojoj svijet ništa ne zna!Rusijo!...

POD RALOM Ralo tvog blagog čelicnog pogleda izbrazdalo je moje srce i iz te zemlje preorane cvet rastanka je zaridao Danas u istom gradu u kome smo se rastali jedino ja vidim tvoju statuu na trgu Izgubljenja Hiljade dana vec je prošlo od dana kada smo se poslednji put ljubili nekad se gledam u ogledalo nemajući hrabrosti da se obrijem I to uvek padne ponedeljkom ponedeljkom kad su berbernice zatvorene i onda se dosađujem I onda otvaram prozor zovem te i ti si tu sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika sa četrdeset konja od groma i vetra I letim ti i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao i kupam se sa sto pedeset na sat kako se niko na svetu sem onih kojima se tako nešto već desilo okupao nije Ne pitam te čak ni kamo idemo ne zato što me ne zanima već zato što znam da ni ti sama ne znaš I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice te kada je rođena smrt te kada će život konačno umreti onda zašto se smejem i zašto smo se ono rastali Za volanom je čovek plemenita roda a ni on ne zna ko mu je sve u kolima I ja onako još nasapunjanih ruku zatvaram mu oči UU uu! pogodi ko je I kola tako polete u stranu da... Ali u zidini zime uvek će postojati otvor kroz koji će se moći videti ono najlepše leto Smotana gvožđurija prelivena krvlju eksplozija radosti A da ih i ne zoveš srećne uspomene javljaju se tu sam i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre Vreme ne zna koje je doba doba ne zna koje je vreme Jednoga dana talas toplote oboje nas je zahvatio modrica sreće koja se više ne da izbrisati.

Prozorska stakla blistaju na svjetlu. Njihova se krila ne otvaraju ovoj ženi. Ne otvaraju se svakom. Nema dobra čovjeka, iako ga svi prizivaju. Mnogi bi rado pomogli, ali ništa ne poduzimaju. Žena okreće vrat u stranu, iskezivši zube poput bolesna konja. Nitko joj ne stavlja ruku na rame, nitko joj ne pomaže nositi teret. Umorno se osvrće za sobom. Nož je treba pogoditi u srce i u njemu se okretati! No snaga koja joj je ostala nije dovoljna za to. Pogled joj je prazan. Bez ikakve ljutnje, bijesa ili strasti Erika Kohut zariva nož u rame, iz kojega odmah počinje teći krv. Bezazlena je ta rana, jedino mora paziti da u nju ne ude prljavština i gnoj. Ali svijet, neranjen, nije stao. Mladi su ljudi nestali u zgradi, odakle sigurno neće neko vrijeme izlaziti. Uokolo kuća do kuće. Stavlja nož u torbicu. Na Erikinu ramenu zjapi rana; meko se tkivo bez otpora rastvorilo. Razrezala ga je čelična oštrica, a Erika odlazi. Hoda. Ruku je položila na ranu. Nitko ne ide za njom. Korača kroz mnoštvo režući ga poput čeličnog brodskog trupa. Ne osjeća strašne bolove što ih je očekivala. Prednje au¬tomobilsko staklo zabljesnulo je. Patentni zatvarač na haljini ne može se zatvoriti pa joj sunce grije leda. Grije ih sve jače. Erika hoda i hoda. Leda su joj već sasvim topla. Iz rane joj kaplje krv. Prolaznici najprije gledaju u ranu, a potom u njeno lice. Neki se čak okreću. Ne svi. Erika zna kojim smjerom mora ići. Ide kući. Hoda polagano ubrzavajući korak.

Ono što sam od života naučio je, Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek, ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo. Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo.. Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju.. Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote, ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe.. Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe... Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole, ali jednostavno neznaju kako da to pokažu.. Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast .. Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš.. Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna.. Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti, u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi.. Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja.. Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave.. Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu.. Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore.. ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas.. Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati.. Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada vodio. Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno, da ne znamo šta nam je nedostajalo pre nego što se vrati.. Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako može da iščezne, Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan, nađi ono što ti uveseljava srce.. Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje.. da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti.. Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život.. i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš.. Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu. Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti.. Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge. Svi smo mi savršeno nesavršeni.

MILISAV (koji je rasuo svu fascikulu.): E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru! ŽIKA: Koje? MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara. ŽIKA: Ama koga pokrali? MILISAV: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa. ŽIKA: A što u fascikuli? MILSAV: Ovdje mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet. MILSAV: Ama kod kuće je još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica? MILSAV: Ne potkrada, nego znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi. ŽIKA: Pa hoće valjda da makne? MILSAV: Neće, ali navuče, pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće. ŽIKA: Što mu ne skineš pa da ide go! MILSAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao! ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.

ZVONA Sklonićemo se u zvona, u raznjihana zvona, u huku, u vazduh, u srce zvonjave. Sklonićemo se u zvona i zaploviti iznad zemlje u teškim vagonima. Iznad zemlje, iznad polja, tamo gde su livade koje nose mladi jasenovi i seoske crkve, u zaklonu jutarnjih magli i šuma koje trče kao stada antilopa; tamo gde potoci tiho pokreću vodenice. Iznad zemlje, iznad livada, iznad bele rade, iznad klupe, na kojoj je ljubav urezala nesavršen znak, iznad vrbe poslušne hladnom vetru, iznad škole u kojoj uveče latinske reči razgovaraju jedne s drugim; iznad dubokog ribnjaka, iznad Morskog Oka, iznad plača i iznad žalosti, iznad lornjona koji se presavija na suncu, iznad kalendara ispunjenih vremenom koji leže na dnu fioke spokojno kao grčke amfore u moru. Iznad granice, iznad tvog budnog pogleda, iznad nečije zenice, iznad zarđalog topa, iznad baštenske kapije koje više nema, iznad oblaka, iznad kiše koja pije rosu, iznad puža koji ne zna uz kakvu se statuu penje, iznad brzog voza, koji ubrzano diše, iznad dečaka koji vezuje kravatu uoči školske priredbe, iznad gradskog parka, u kome još uvek leži nekad izgubljeni švajcarski perorez. Kad padne noć, sklonićemo se u zvona, u lake kočije, u bronzane balone.

Kada te gubim, ja nalazim tebe, Kada sam s tobom, ne mogu da nasitim Srce. U tebi su zvezde, mrak i oganj, Granje što žamori pticama u vrtu - Sve što me uljujkuje u kratkom doživljaju Života. Kada gubeći te odlazim od tebe, Sreća se nesrećom hrani, uzdah Je glas kojim progovara ljubav, I ne zna istinu onaj koji ne zna Da je senka savest sunca. Iza mene si. Kao u noći tamnoj Zalutali tražimo svoje ruke I tu si, živiš sama za sebe U meni.

Prvog samostalnog putovanja sjećam se kao da je bilo jučer. Imao sam šesnaest godina, bila je zima, a prijatelj i ja htjeli smo novogodišnje školske praznike provesti u jednom bečkom skvotu, a do tamo doći autostopom. Roditelji me, naravno, nisu pustili. Roditeljima su djeca uvijek premlada za to što žele učiniti. Bilo je tu moljakanja, suza, svađe i svega, ali nisam odustao. Toliko sam to želio, da sam bio spreman otići i bez njihovog blagoslova. Djeca uvijek misle da su dovoljno stara za ono što žele učiniti. Nikad nisam bježao od kuće i nije mi bila draga pomisao da to prvi put napravim, ali čuo sam srce onim jasnim, razgovjetnim tonom i znao sam da ga moram poslušati, da imam pravo na to. Stoga sam mirno objesnio roditeljima da idem. Ne znam jesu li iz odlučnosti moga glasa shvatili da sam dovoljno star za to što želim učiniti ili da jednostavno nemaju izbora, pa su popustili. Otac je mene i prijatelja odvezao do naplatnih kućica na autocesti i poželio nam sretan put. U trenutku kada smo na cestu spustili stare ruksake te prvi put ispružili palčeve, osjetio sam Beskraj u svojim plućima. Uopće mi nije bilo važno hoće li pasti novi snijeg ili sjekire, hoće li prvi auto koji stane voziti miss svijeta ili serijski ubojica. Mi smo bili na Cesti. Prepustili smo se njezinoj režiji. Iako je do Beča samo 400 km, a iz priča smo znali da stoperi to riješe unutar jednog dana, nama se ta sreća nije nasmješila. Do popodneva smo jedva stigli do obilaznice oko Graza, a potom tamo opet zapeli. Pao je mrak, pa nije bilo više smisla stopirati. Našli smo komad suhog tla ispod jednog nadvožnjaka i tamo se zavukli u stare vojne vreće za spavanje. Padao je snijeg, vlaga je bila u zraku, autocesta je bila osvijetljena i bučna, a loše vojne vreće nisu nas nimalo grijale, ali ja sam bio sretan kao nikad dotad. Osjećao sam se kao da sam se upravo rodio. Došao sam na ovaj svijet nekim čudom šesnaest godina ranije, ali toga dana sam JA odlučio postojati. Taj miris vlažnog snijega, hladnog betona mosta i spaljenih guma na cesti, bio je miris koji me opijao. Bio je to miris slobode. Isti taj miris zapuhne me kao dašak Beskraja svaki put kada sjednem u avion, na bicikl, u kajak, kad zakoračim svijetom, kada uzmem stvar u svoje ruke, kad donesem pravu odluku, kada slušam srce. Tada kao da se ponovno hvatam na taj kotač života i živim život kakav bih trebao biti. Taj miris slobode najčešće osjećam na putovanjima. ... Zašto je sloboda tako blisko povezana s putovanjem? Zato što se na putu oslobađamo svih onih utega svakodnevnice. U našoj svakodnevnici zapravo se ponašamo po brojnim obrascima, kalupima. Rutina nas određuje. Iz dana u dan učvršćujemo kalupe i gradimo identitet. Kad jednom odemo na put, kad se izmjestimo, svi ti kalupi ostaju iza nas. Doma možemo biti predsjednik države ili rock-zvijezda, ali kada se nađemo u nekom selu u Africi gdje nas nitko ne zna, možemo se samo zapitati tko smo zaista. Naš dan u svakodnevnici često određuje niz nužnosti, a naše svakodnevne odluke nisu samo naše. Na putu, pak, svako jutro donosi novi start i novi paket mogućnosti, a mi svakim korakom i svakom odlukom kreiramo svoju sudbinu. Ta mogućnost biranja, ta mogućnost upravljanja svojim životom, zove se sloboda. … Sloboda je mogućnost izbora, a na Putu je možemo kudikamo intenzivnije i dublje doživjeti nego kod kuće. No, naši izbori mogu nas odvesti u pakao zatvora i u blaženstvo Beskraja. Razlika je ponajviše u tome da li prilikom prakticiranja vlastite slobode marimo i za slobodu drugih bića s kojima dijelimo planet.

Muslimanka se nekad raduje, nekad ljuti, nekad šapće, nekad vikne, nekad plače, a nekad samo šuti. Ali uvijek joj se srce smiješi, sigurno da Allah zna priču svakog otkucaja.

Ljetni dan je, a ja ti se vraćam kući, majko, pjeva Marija u kasno, zrelo ljeto. Pjeva protiv uroka i da otjera glad iz želuca, pjeva da njezino ožalošćeno srce ostane radosno, jer iako joj je osamnaest, već zna, kad unutra pustiš gorčinu, ona te zgadi.

Samo me saslušajte i saznaćete šta je poljuljalo moju pobožnost, moju veru u sve što propoveda svaka crkva, svaki prorok na našem svetu. Čujte, našem! Nikada naš svet nije, stvarno, pripadao nama... Kako to mogu da kažem? Mogu, oče, jer da je svet naš, da ga je Bog stvorio za nas, stvorio bi ga savr¬šenog. Svet u kojem živimo, koji nazivamo svojim, ni po čemu nije savršen. Postoje zakoni, poput zakona fizike, o kojima danas malo ko išta zna… o kojima malo ko može da pretpostavi da postoje. - Iz pripovetke ''Veteribus Ritibus

Bio je dovoljno pronicljiv da zna kako razgovor možda jeste najbolji način za izražavanje onoga što je čoveku na umu, ali da je izražavanje onoga što je čoveku na srcu elokvetnije činiti na druge načine.