“
Mi Rusi smo se držali zahvaljujući solidarnosti. Fond za hitne slučajeve nam je kupio taman dovoljno dodatnih namirnica da se održi plamen života i među onima od nas sa najmanje sreće, makar i kao ugarak. Nismo dozvolili da bilo ko od naših završi u Mrtvačnici dok su ostali izbacivali bolesnike iz svojih soba čim bi dobili šansu.
Legali smo u krevete, jedan za drugim, škljocali zubima, dok su oporavljeni ili oni pošteđeni pazili na bolesne. Nastavili smo da se borimo, da razmišljamo. Drugu umotanom u posteljinu kome je glava gorela na jastuku prekrivena starom krpom za sudove, donosili smo vesti dana – dopise sa fronta: „džep” kod Chateau-Thierry-a, poslednji veliki pokušaj proboja Centralnih sila ka Parizu; dopise iz Rusije: teror, podvizi Čehoslovaka, „varvarizam Kineza i letonskih pretorijanaca iz garde Narodnih komesara”, negiranje glasina o ubistvu Trockog, Lenjinov oporavak, nacionalizacija teške industruje – I bolesni čovek bi se nasmejao, promislio stvari, poželeo da raspravlja, a to bi označilo pobedu života u njemu.
”
”