Osam Quotes

A nema veće patnje od osame. Kad je čovjek sam, onda ga um i srce svom žestinom prigovaranja kore i muče. Onda su bolovi teži, a misli crnje nego da se ma kome, ma kako tužno ispovijeda. Savjest je nekada žešći i okrutniji sudac od svih šerijata i kadija koji su ikad postojali.

Kada sam ga upitao kada ću umrijeti, on je odgovorio da ću vjerojatno biti prilično zdrav sljedećih tri do šest mjeseci. To me podsjetilo na moje posjete Disneylandu. Kada biste njihove zaposlenike upitali kada se park zatvara oni bi obično odgovorili da je park otvoren do osam navečer.

Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at four o'clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićko-karađorđevićke međusobice.

Srijeda, devet i pol ujutro, vrt, zatražila nekoliko glavica zelja od staroga Gabrijela, nježni ručni zglobovi. Četvrtak, osam i četvrt ujutro, dvorište, otišla u gradić. Subota, četvrt do podne, hranila kokoši, čuo joj glas.

Čovjek od samog sebe može dosta toga naučiti, a to će uspjeti samo ako u trenucima osame, daleko od radoznalih pogleda, strpljivo i iskreno istraži svoju dušu, i tada će, sasvim sigurno, u sebi otkriti izvore dobra i zatvoriti izvore zla i neprijateljstva.

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, dragi gosti, imam naročito zadovoljstvo da večeras otvorim izložbu dela naše drage Anči. Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije. Iza nje stoji obimna bibliografija, a njeno ime danas se može pronaći ne samo u Telefonskom imeniku za grad Beograd i za čitavu Jugoslaviju već i u ekskluzivnom spisku stanara i nekim drugim značajnim publikacijama, kao što su Školski dnevnik ili Spisak dobrovljnih davalaca krvi. Do sada se pojavljivala na svim značajnijim i važnijim kolektivnim nastupima na časovima crtanja u svojoj školi, dok se neka od njenih dela, redjenih kredom i zgrafitom, izvedenih tehnikom grebanja, još uvek nalaze na nekoliko zgrada u najprometnijim ulicama našeg glavnog grada. Izdvojimo samo neke poznatije kompozicije: „Mišo čekaj me u pola osam na starom mestu. Ana je budala“ (kolektino delo njenih suparnica – Knez Mihailova 10, levi zid), „Budala je onaj ko je pisao“ (ista lokacija, Anin odgovor na napad), etc, etc... Drage dame, gospodo i dragi gosti, dopustite mi da ovu najotvoreniju izložbu u gradu proglasim otvorenom, a da istovreeno svoje buduće kritičare zatvorim (u ludnicu)!

Prijatelj čiji je partner umro od side nakon što su osam godina bili zajedno, rekao mi je dve stvari: "Samo je pitanje kako pregurati noć" i "Jedina dobra strana je - možeš da radiš šta god hoćeš" [...]Što se tiče onoga da mogu da radim šta god hoću: za mene je to obično značilo da radim nešto s njom. Kad je reč o onome što sam voleo da radim sam, razlog je delimično bio taj što sam uživao da posle njoj pričam o tome.

A venecijanska laguna bi mi, i pored moje velike ljubavi prema Veneciji, ostala strani, čudan i neshvatljiv kuriozitet da nisam, umoran od glupog gledanja jednog istog, na osam dana i noći uzeo čamac, hleb i krevet kod jednog ribara iz Torčela. Veslao sam duž ostrva, gacao mrežom po mrkim, muljevitim sprudovima, upoznao biljke i životinje lagune, disao i posmatrao njen jedinsveni vazduh, i od tada mi je ona prisna i prijateljska. Tih osam dana sam verovatno mogao da potrošim na Ticijana i Veronezea, ali u onom ribarskom čamcu sa trouglastim zlatnomrkim jedrom naučio sam da bolje razumem Ticijana i Veronezea, nego u Akademiji i duždevoj palati. I ne samo nekoliko slika, već i čitava Venecija nije za mene više samo lepa zagonetka koje se plašim, već je postala mnogo lepša stvarnost koja mi pripada i na koju, zato što je razumem, imam pravo.

...Morate razumjeti.ja nisam posebna.Ja sam tek jedna obična djevojka visoka metar i pedeset osam i prosječna po svemu. No imam jednu tajnu.Možete izgraditi zidove sve do neba,ali ja ću pronaći način da ih preletim.Možete me sa sto tisuća ruku pokušati prikovati za tlo,no nekako ću se uspjeti oduprijeti.Mnogo nas je takvih,više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati vjerovati.Ljudi koji se odbijaju spustiti na zemlju.Ljudi koji vole u svijetu bez zidova,ljudi koji vole uprkos mržnji i odbijanju,koji se nadaju unatoč tomu što nade baš i nema, i koji su u tome neustrašivi. Volim te.zapamti.ne mogu mi to oduzeti.

Tata je sačuvao i hrpu papira. Bilo je tu mnoštvo pisama u vezi njegovog posla oko osiguranja i dokumenata o karitativnim projektima. Negdje duboko medu papirima pronašli smo priznanje iz 1945. godine, kada je služio u vojsci. Bila je to pohvalnica za »herojsko postignuće« koju je potpisao general, zapovjednik 75. pješadijske divizije. Jedanaestog travnja 1945. očevu četu su napali Nijemci i u ranoj fazi bitke palo je već osam žrtava. Na pohvalnici je pisalo: »Ne mareći za osobnu sigurnost, vojnik Pausch napustio je zaštićenu poziciju i započeo spašavanje ranjenika dok su projektili padali u njegovoj neposrednoj blizini. Tu akciju je izvršio s takvom efikasnošću da su svi ranjenici uspješno evakuirani.« Kao priznanje za to djelo, moj je otac, u to doba dvadeset-dvogodišnjak, dobio odličje Brončane zvijezde. Za pedeset godina koliko su moji roditelji bili u braku, tijekom tisuće razgovora koje sam vodio s ocem, ovaj podatak nikada nije izašao na vidjelo. Sada sam bio tu, nekoliko tjedana nakon njegove smrti, učeći od njega još jednu lekciju o značenju žrtve i snazi skromnosti.

KAKO SE ČITA MOJA PESMA O LETU": "Pođimo dakle od prve rečenice o letu: POJELI SMO OGROMNU LUBENICU NATAŠA JE ČAK I KORUGE JELA (ako ti je kornjača u naručju pusti kornjaču u njenu vodenu otadžbinu). čitaj polako i promišljeno nikad ne razmišljaj o onome što si pročitao kod POJELI SMO stani razmisli da li si i ti nešto pojeo u svom životu ako nisi učini to odmah pojedi jabuku ribu pečenu na žaru pojedi ne oklevaj sutra će biti kasno nestaće jabuka riba a sezona lubenica je vrlo kratka takođe i grožđa sve je manje na pijacama a višanja već trista godina nigde nema a pošto si se najeo dobro nastavi sa čitanjem ove pesme pridev OGROMNA (upotrebljen ovde u padežu) možeš preskočiti baš te briga za prideve mnogo su važnije imenice zastani dakle kod LUBENICE kao pred izvorištem mora glavni ti je posao da prebrojiš slova ove crvene svečanosti jer slova su ti slike zvukova od kojih zvoni zemlja osam slova to ti je osam bogova baci pesmu povedi bogove u šetnju osam bogova to ti je cela lubenica oslušni srcem da li je božanstvo zrelo da bude pojedeno osam slova to ti je čitavo čovečanstvo baci lubenicu uvedi čovečanstvo u leto to ti je kao da si napisao pesmu mada ni jedna pesma nije potpuna kao zemlja zato nemoj da se zaljubiš u pesme ali posle dvesta godina pitaj me gde smo stali stali smo kod NATAŠE to ti je mudrost zemaljska i nebeska to što je nataša koruge jela nemoj uzimati preozbiljno možeš i ti koruge jesti nataša je nataša a nije nataša divlja ruža nataša je humanizam i renesansa seti se trgovaca iz venecije seti se leonarda da vinčija nemoj dalje da čitaš pesmu o letu jer sad je leto prijatelju lepše od svake pesme eto tako treba čitati ovu pesmu.

U međuvremenu, opet po savetu nekih ličnosti koje su dobro poznavale umetničku sredinu i “ambijent”, potražio sam Gijoma Apolinera. On je stanovao u omanjem stanu na poslednjem spratu stare građanske kuće na bulevaru Sen Žermen. Subotom, od pet do osam sati, primao je prijatelje. Dolazili su slikari, pesnici, ljudi od pera, oni takozvani “mladi” i “inteligentni” koji su zastupali takozvane “nove ideje”. U Apolinerovoj kući vladala je atmosfera u stilu Balestrijerijevog Betovena. Apoliner je činodejstvovao sedeći za svojim radnim stolom; ćutljive i namerno zamišljene individue sedele su u naslonjačama i na divanima. U skladu sa ondašnjom modom i ambijentom većina njih pušili su gipsane lule nalik onim lulama koje vidimo na vašarištima pod šatrama gde se gađa u metu. Po zidovima su visile slike Marije Loransen, Pikasa i još nekih opskurnih kubista čija sam imena zaboravio. Kasnije su tamo bile okačene dve ili trii moje metafizičke slike, među njima i portret Gijoma Apolinera na kome sam pesnika predstavio iz profila kako puca u metu što je, izgleda, predskazivalo ranjavanje Apolinera u glavu tokom Prvog svetskog rata. Odlazio sam maltene redovno na te subotnje sedeljke kod Apolinera valda zato što sam još bio premlad; dakle još sam imao izvesnu dozu naivnosti i štošta još nisam do kraja shvatao. Ali od tada nisam gajio osobito poštovanje niti simpatiju prema tom ambijentu i tamo sam se prilično dosađivao. Na te čuvene sedeljke subotom je dolazio i rumunski vajar Konstantin Brankuši, koji je nosio dugu bradu i svaki put govorio – ukoliko bi ga kogod slušao – da “oseća veliko unutrašnje zadovoljstvo”. Njegove skulpture su se sastojale od jajastih formi koje je brusio i glačao berlinskom brusilicom, tako das u svojim površinama podsećale na skulpture Adolfa Vilta. Dolazio je i Andre Deren koji se uvaljivao u naslonjaču, pušio lulu i nije progovarao nijednu reč. Dolazio je Maks Žakob koji, za razliku od Derena, nije zatvarao usta; govorio je izveštačeno, čas ironično, čas sumnjičavo. Govorom, oblačenjem i fizičkim izgledom podsečao je na šansonjere sa Monmartra koji recituju stihove i pevaju šansone, a potom obigravaju oko stokova i podsmevaju se gostima.

U vrtu palače, u kojoj je danas Muzej moderne umjetnosti, nalazi se malo groblje pasa. Tu ih je pokopala njihova gospodarica. Voljela ih je i žalila je za njima. Na granitnoj ploči uklesana su njihova imena i nadimci, datumi rođenja i smrti. Nepoznat netko ostavlja tu ruže i uklanja ih kad počnu venuti. Muzej je javni, groblje privatno. Mnogi prođu pored njega a da ga i ne primijete. Nisam uspio otkriti gdje Venecijanci pokapaju svoje ljubimce i da li to uopće čine. U Starom Lazaretu, na mjestu gdje je nekoć bila crkvica Svete Marije Nazarećanke, utočište je pasa lutalica, izgubljenih ili napuštenih, ali nema im grobova ni nadgrobnih ploča. Vlasnica Palače Guggenheim, tvrdila je da "za stanovnike ovoga grada sprovodi bez suza nisu pravi sprovodi". Došla je iz daleka. Pokopana je na groblju podalje od palače u kojoj je živjela sa svojim psima, koji su joj bili odani. Moć, osvajanje i vlast, blago, trgovina i raskoš stvarali su pojednostavljenu sliku Venecije, suviše realističnu i praktičnu. Nje\ina druga strana, praznovjerna i nerazumna, ostaje obično nepoznata. Malo tko zna za mletačke okultiste, spiritiste, gatalice, poklonike bijele i crne magije, šarlatane. Oni su se ponekad krili i od same Venecije. Zaboravljamo velike spletkare, kockare, hohštaplere, špekulante, varalice, trbuhozborce. Tko se još sjeća "blažene" kontese Tagliapietre koja je prelazila s jedne strane Velikoga kanala na drugu hodajući po vodi poput Krista. Ovdje je praznovjerje često jače od vjere. Nekoć je bilo u Laguni mnogo vračara, nadahnutih i poticajnih, malo ih je ostalo. Casanova je u svojim Memoarima ostavio zapis o tome kako ga je jedna od njih izliječila od nezaustavljiva krvarenja. Zatvorila ga je najpre u železni kovčeg po kojom je dugo i jako lupala; zatim mu je, kad je napokon zaspao, privela u snu "divnu ženu pod krinolinom, otmjenu, s krunom na glavi na kojoj je blistalo drago kamenje poput iskrica; blaga i veličanstvena izgleda, uputila se laganim hodom prema mome krevetu i sjela uza me." Budući je zavodnik tada imao osam godina. Sve su te ličnosti pridonosile blagostanju i ugledu Venecije. Povijest im nije dala mjesto koje zaslužuju, prepustila ih je "maloj povijesti".

Tokom dvadeset godina njegovog odsustva, Itačani su sačuvali mnoga sećanja na Odiseja, ali nisu za njim tugovali. Pri tom, Odisej je patio od nostalgije, ali se nije sećao gotovo ničega. Tu čudnu protivrečnost možemo razumeti ako prihvatimo da sećanje, kako bi moglo dobro da nas služi, moramo neprekidno vežbati; ako, u razgovorima između prijatelja, uspomene nisu stalno prisutne njih nestane. Emigranti okupljeni u svoje zajednice prepričavaju do mučnine uvek iste priče i na taj način pamte. Međutim, oni koji ne viđaju svoje zemljake, kao Irena ili Odisej, neminovno budu pogođeni gubitkom sećanja. Što nostalgija jača, to se više oslobađa uspomena. Što je Odisej više čeznuo, više je zaboravljao. Jer, nostalgija ne pojačava rad pamćenja, ne budi sećanja, sebi samoj dovoljna, služi sebi samoj, potpuno predana tuzi. Pošto je poubijao prosce koji su hteli da se ožene Penelopom i zavladaju Itakom, Odisej je bio primoran da živi sa ljudima o kojima nije ništa znao. Da bi mu se dodvorili, prežvakavali su mu sve čega su mogli da se sete do njegovog polaska u rat. Ubeđeni da ga ništa drugo osim njegove Itake ne zanima (kako bi i mogli misliti drugačije kad je on preplovio morski beskraj da se u nju vrati ?), do zamora su ponavljali događaje koji su se odigrali u njegovom odsustvu, željni da odgovore na sva njegova pitanja. Ništa mu nije bilo dosadnije od toga. On je očekivao samo jednu stvar; da mu napokon kažu : pričaj ! a to je bila jedina reč koju mu nisu nikada rekli. Dvadeset godina maštao je samo o povratku, a kada se vratio, razumeo je, začuđen, da se suština njegovog življenja, njeno središte, njeno blago, načazi izvan Itake, u onih dvadeset godina lutanja. To blago je izgubio, a mogao ga je pronaći samo pričajući. Nakon što je napustio Kalipso, ploveći natrag, on je doživeo brodolom kod Fenikije čiji ga je kralj primiio na svome dvoru. Tamo je bio stranac, tajanstveni neznanac. Svakog neznanca zapitaju „Ko si ti ? Odakle dolaziš? Pričaj!“ I on je pričao. Tokom dugih osam pevanja Odisej, potanko je opisivao svoje pustolovine pred zabezeknutim Feničanima. Međutim, na Itaki, nije bio stranac, bio je jedan od njihovih, te zato nikome od njih ne dođe pomisao da mu kaže : „Pričaj !“.

ŠUBERTIJANA I U večernjem sumraku nadomak Njujorka, na vidikovcu odakle jednim pogledom možeš da obuhvatiš domove osam miliona ljudi. Džinovski grad tamo preko je dugački svetlucavi nanos, spiralna galaksija viđena bočno. Tu u galaksiji šoljice za kafu klize po pultu, od prolaznika izlozi prose, metež cipela što trag ne ostavljaju. Pentrajuća požarna stepeništa, vrata lifta što šume istovremeno, a za vratima s jakim bravama vazda se ukrštaju glasovi. Dremljiva, oklembešena tela po vagonima metroa, sudarajuće katakombe. Takođe znam - mimo statistike - da upravo ovog časa neko počinje da svira Šuberta u jednoj sobi onamo i da su za nj ove note stvarnije no išta drugo. II Beskrajno prostranstvo ljudskog mozga skvrčilo se u veličinu pesnice. U aprilu lasta se vraća u svoje prošlogodišnje gnezdo pod olukom istog ambara u istom zaseoku. Kreće ona iz Južne Afrike, preseca ekvator, u šest nedelja preleće dva kontinenta, nepogrešivo stremeći k toj nestajućoj tački zemaljskih prostranstava. I taj što hvata signale čitavog jednog života u nekoliko posve jednostavnih tonova na pet struna, taj što čitavu jednu reku prodeva kroz iglene uši, debeljuškasti je mladi bečki gospodin od prijatelja prozvan „Pečurkica“, koji običavaše da spava s naočarima na nosu i ustajaše izjutra za svoj pisaći sto ni časak jedan ne kasneći. I čudesna stonoga njegovog rukopisa kreće. III Gudački kvintet bruji. Vraćam se kroz razgrejanu šumu s tlom što se poda mnom ugiba, zgrčen poput embriona, pospan, vrteći se bestežinski u vremenu budućem, osetivši iznenada kako i rastinje poseduje misao. IV U nama toliko mnogo vere mora da je kako bismo današnji dan mogli da proživimo kroz zemlju ne propavši! Vere u snežne smetove što se grčevito drže litica nadnesenih nad selom. Vere u obećanje tišine i osmeh samorazumevanja, vere da telegram o nesreći nije za nas i da nenadanog udarca iznutra neće biti. Vere u osovinu što nas iznosi na autoput sred za trista puta uvećanog čeličnog pčelinjeg roja. Ali ništa od toga nije vredno našeg pouzdanja. Pet struna kazuju da možemo verovati u nešto drugo. U šta? U nešto drukčije, i one nas prate komadić puta do tamo. Kao kad se ugasi svetlo u stepeništu i ruka sledi - pouzdano - hvatajući naslepo gelender u mraku. V Zbijamo se pred klavir i sviramo u četiri ruke u ef-molu, dvojica kočijaša jednog istog fijakera – ispada tako nekako malo luckasto. Čini se kao da naše ruke pokreću napred i nazad zvoneće tegove u dodiru s protivtežom nastojeći da narušimo užasnu ravnotežu: radost i patnja pri tom imaju istu ulogu. Ana reče: „Ta muzika je tako herojska“, i imala je pravo. Ali ti što sa zavišću motre preduzimljivog čoveka, ti koji potajno gaje samoprezir jer nisu ubice, ti ne mogaše ovde da prepoznaju sami sebe. I mnogi što trguju ljudima i veruju da baš svakog mogu kupiti, oni ovde ne prepoznaju sami sebe. Ne njihovu muziku. Duga melodija koja ostaje to što jeste u svim varijacijama, katkad blistajući i preobražavajući se, katkad hrapava i snažna, sluz puževog traga i žica čelična. Istrajni bruji što sledi nas još ovog časa naviše duboko.

Vogliamo vivere una vita bella. Possediamo la speranza giusta e l'ambizione giusta. Abbiamo fretta di arrivare ad avere una convinzione ferma nella quale si possa riporre la nostra fiducia. Ma se tutte queste cose si potessero realizzare nel corso della vita di una ragazza, quanto impegno sarebbe necessario?

U osam sati, teturali smo se ulicama i sudarali sa banderama. Posrtali smo, cerekali se i grlili, urlali na nebo, upisivali svoja imena u zvezde, imena, prezimena i adrese, kakva je samo noć bila pred nama!

Ne przni kad jedeš. To je govorila. Rukom skupljala mrvice po stolu, dlanom. Pa prstima, jednu po jednu, s poda. Ne przni, ružan će ti biti muž. Imam osam godina i ne treba mi muž. Đulsa to kaže kao da se mora imati muž. Onda mislim da ga i ja moram imati. Boli me stomak. Ne mogu ni da jedem više. Nisam ni bila gladna. Stavila je kuhinjsku krpu na stol. Na nju tanjir s grahom i šnitu kupovnog hljeba. Gledaj kako si mršava, jedi, niko te neće htjet takvu. Hljeb se sam od sebe truni čim ga dirneš. Mrve se rasipaju na sve strane. Ne przni, ne przni! Počinjem misliti da je to najgore što mi se može desiti. Da pored toga što imam muža, on još bude i ružan. Jesi li i ti prznila, neno? Đulsa šuti.

Život je neverovatno zajebavanje. Ali na šta treba da se usredsredimo? Na zajebavanje. Ili na neverovatno? Ono koji sebi ugađaju prilagođavaju se zajebavanju. To ih čini spokojnima. Kao vesti u osam sati. A drugi, vidiš ih, katapultiraju se na ulicu u svako doba, prebrode noć, pohlepni i neurotični, izgubljeni ali - usredsređeni. Traže neverovatno. I ne nalaze ga. Jer su ga već proživeli. Međutim, prave se da je predviđen bis. nije tako.

Oni su umrli u rovu jednog fronta, čiji smisao nisu razumevali, ali to se dešava sa svim vojnicima u svakom ratu. Ovih tri stotine dvadeset osam smrti imaju nekog smisla, Leverkin. Bez njih ne biste danas imali serum protiv besnila. A vaša slavna civilizacija primitivnim emocijama, nesposobnošću i neznanjem, bez ikakve svrhe i smisla, ubija na milione. Ali, naravno, zaboravio sam da čak i za besmislen zločin treba neka snaga. Vi ste ništarija. Vi ste, jamačno, čisti.

Dvadeset teških godina proveo sam u emigraciji. Sve to saberi i vidjećeš da sam više od pedeset šest godina bio u aktivnoj političkoj borbi i da sam od toga četrdeset osam proveo u zatvorima, ratu i emigraciji

Tokom dvadeset godina njegovog odsustva, Itačani su sačuvali mnoga sećanja na Odiseja, ali nisu ya njim tugovali. Pri tom, Odisej je patio od nostalgije, ali se nije sećao gotovo ničega. Tu čudnu protivrečnostmožemo razumeti ako prihvatimo da sećanje, kako bi moglo dobro da nas služi, moramo neprekidno vežbati; ako, u razgovorima između prijatelja, uspomene nisu stalno prisutne njih nestane. Emigranti okupljeni u svoje zajednice prepričavaju do mučnine uvek iste priče i na taj način pamte. Međutim, oni koji ne viđaju svoje zemljake, kao Irena ili Odisej, neminovno budu pogođeni gubitkom sećanja. Što nostalgija jača, to se više oslobađa uspomena. Što je Odisej više čeznuo, više je zaboravljao. Jer, nostalgija ne pojačava rad pamćenja, ne budi sećanja, sebi samoj dovoljna, služi sebi samoj, potpuno predana tuzi. Pošto je poubijao prosce koji su hteli da se ožene Penelopom i zavladaju Itakom, Odisej je bio primoran da živi sa ljudima o kojima nije ništa znao. Da bi mu se dodvorili, prežvakavali su mu sve čega su mogli da se sete do njegovog polaska u rat. Ubeđeni da ga ništa drugo osim njegove Itake ne zanima (kako bi i mogli misliti drugačije kad je on preplovio morski beskraj da se u nju vrati ?), do zamora su ponavljali događaje koji su se odigrali u njegovom odsustvu, željni da odgovore na sva njegova pitanja. Ništa mu nije bilo dosadnije od toga. On je očekivao samo jednu stvar; da mu napokon kažu : pričaj ! a to je bila jedina reč koju mu nisu nikada rekli. Dvadeset godina maštao je samo o povratku, a kada se vratio, razumeo je, začuđen, da se suština njegovog življenja, njeno središte, njeno blago, načazi izvan Itake, u onih dvadeset godina lutanja. To blago je izgubio, a mogao ga je pronaći samo pričajući. Nakon što je napustio Kalipso, ploveći natrag, on je doživeo brodolom kod Fenikije čiji ga je kralj primiio na svome dvoru. Tamo je bio stranac, tajanstveni neznanac. Svakog neznanca zapitaju „Ko si ti ? Odakle dolaziš? Pričaj!“ I on je pričao. Tokom dugih osam pevanja Odisej, potanko je opisivao svoje pustolovine pred zabezeknutim Feničanima. Međutim, na Itaki, nije bio stranac, bio je jedan od njihovih, te zato nikome od njih ne dođe pomisao da mu kaže : „Pričaj !“.

Na trećem krevetu sjedile su moja i Željkina mama. One bi svako jutro zajedno popile kavu, jedanput kod nas, a drugi put kod njih. To je bilo oko pola osam, kad mi odemo u školu, a vikendom ili praznicima dok spavamo. Ta prva kava protekla bi u tišini i kad sam bila budna, ja bih se pravila da spavam. Čulo bi se jedno - Bok - onda klopotanje vode u kuhalu, svaka bi popušila po dvije cigarete, to sam znala jer sam brojala okretaje kremena na upaljaču, nekoliko uzdaha, možda jedno tiho: -Jebem ti život - i - Aj bok.

Ni pod koju cijenu ne želim znati što ću sa svojom romanesknom junakinjom učiniti dalje, sutradan. Ostavljam je da svako jutro dijeli moje raspoloženje. Probudimo su u osam-uvijek u isto vrijeme-pripremimo bijelu kavu, ali izostavimo kruh i putar, isključujemo telefon, ne odlazimo, ni nakratko, izvan stana jer bismo time zasitili stanice potrebne za naše zajedničko pripovijedanje. I nakon što, u prvih nekoliko minuta, pročitamo što smo ispripovijedale prethodnog dana, upuštamo se u nove mogućnosti.

Bezrazložan i besciljan nemir u sadašnjosti, a u budućnosti tek neprekidne žrtve kojima neće ništa postići - eto što ga čeka na ovome svijetu. I što vrijedi što će mu za osam godina biti tek trideset dvije godine i što će mu iznova započeti život? Čemu da živi? Na što da računa? Čemu da teži? Zar da živi samo zato da opstoji? Pa i prije je bio tisuću puta voljan žrtvovati život za ideju, za nadu, pa čak i za tlapnju. Goli život nikad mu nije bio dovoljan; uvijek je htio nešto više. Možda je samo zbog svojih želja držao tada sebe za čovjeka kome je dopušteno više nego drugima.

Moje unutrašnje moranje da od svakog pojedinačnog trenutka u životu pravim novi život, ono potpuno predavanje raspoloženjima, to je sva moja tragedija i sva moja veličina. Jer ja nikada neću "oguglati", kako se ovde kaže; prolaziću kroz sve patnje širom otvorenih očiju, proživeću svoju sudbinu do dna. I ne'u se ybog toga kajati. Ja znam da "oguglati" znači nositi praznu dušu, a ja hoću punu dušu, pa makar i bola punu. Ni malo ne menja situaciju to što mi se može dogoditi, da budem osuđen na pet, šest, osam godina. Iz tamnice, ne sporim, mogu da me iznesu bez pluća, ali ja sam iz nje neću izaći bez sjaja u očima.

Sidarta pokloni svoju odjeću nekom siromašnom bramanu na ulici. Nosio je još samo pregaču oko bedara i nešiveni ogrtač zemljane boje. Jeo je samo jedanput dnevno i nikad kuvanu hranu. Postio je petnaest dana. Postio je dvadeset i osam dana. Snaga mu se istopila na butinama i obrazima. Vreli snovi sukljali su iz njegovih uvećanih očiju, na sasušenim prstima izrasli su nokti kao kandže, a na podbratku tršava brada. Pogled mu je bio leden pri susretu sa ženama; krivio je usne pun prezira kada bi prolazio kroz grad u kome su ljudi bili lijepo odjeveni. Viđao je trgovce kako trguju, velmože kako dolaze u lov, ožalošćene kako oplakuju svoje mrtve, bludnice kako se nude, ljekare kako se zauzimaju oko bolesnika, sveštenike kako određuju dan za sjetvu, zaljubljene kako vode ljubav, majke kako doje djecu - i sve to nije bilo dostojno njegovog pogleda, sve je bilo lažno, sve je zaudaralo, vonjalo na laž, sve je bila samo obmana uma, varka sreće i ljepote, sve samo prikrivena trulež. Gorak je bio ukus svijeta. Život je bio patnja.

S navršenih dvadeset i osam godina shvatio sam da sam vrlo tužan što se više nikada neću moći vratiti u svoje djetinjstvo, barem na jedan dan.

U Vatikanu se čuva rukopis Speculum veritatis u kojemu se nalazi slika na kojoj Merkur u jednoj ruci drži telum passionis, a drugom rukom okreće kotač s osam podjeljaka. Kotač je to koji označava proces, a dijelovi kotača prikazuju ključne sastavnice procesa: smjene godišnjih doba, ciklike i sezone. Kotač, taj omiljeni simbol alkemije, jednom pokrenut okreće se milenijima i okretat će se i nadalje. U njegovu je okretanju sadržana kružnost procesa, uzlijetanje i slijetanje, cikličnost i kruženje, silazak Boga k čovjeku i uzdizanje čovjeka k Bogu, tu su kreposti i poroci te snage i slabosti

Kuće ne mogu da stoje bez maltera, a bez đubriva ne raste čak ni trava na pašnjacima, i baš bih voleo da vidim kako ćete seći drva bez benzina. Šta mislite da jedete zimi? Palentu i krompir, kao naši preci? Vi, ljudi iz grada, to zovete "priroda". Ona je u vašoj glavi toliko apstraktna da ste joj dali i apstraktan naziv. Mi ovde kažemo: šuma, pašnjak, potok, stena. To su stvari koje čovek može da pokaže prstom. Stvari koje mogu da se koriste. Ako ne mogu da se koriste, ne dajemo im naziv, jer nema svrhe.

In my case such an expession as "to be fallen for'' or even ''to be loved'' is not in the least appropriate; perhaps it describes the situation more accurately to say that I was ''looked after''.

The masters through their subjective perceptions created beauty out of trivialities.