“
Osvrnimo se, profesore, oko sebe. Šta vidimo? Šta drugi vide? Da li je prizor privlačan? Da
li je, drugim rečima, lako Beograd voleti i poštovati? Sa jedne strane vlasotinačka, lužnička, nišavska, belopalanačka, svrljiška, zaglavska, timočka, rekanska, brsjačka pečalbarska duša jadnika koji će prihvatiti svaki, i najgori rad, ali tek kada ga pritisne ljuta nemaština, kad se više nema kud; ne
rad već pečalovina, pečal, potmula patnja, duševna bol i poniženje, nastavak meropaškog i sebarskog, rajetinskog rada, životinjski izdržljivo slaganje pare na paru; sa druge psihoza nesite ćiftanske lakomosti, ćar i profit sa što manje rada, pravljenje »poslova« tako što se posao izbegava, pa nije nimalo neobično što i jedan i drugi, i pečalan i ćiftinski rad, dakle svaki rad, izaziva u Srba samo prezir. Beograd je postao grad u kome ni jedan čovek, ni jedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Studenti služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i opravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? — a u isto vreme mnogi naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati. Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više sa što
manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni ja tebi, bezobzino se gura u stranu, gde god pogled zaustaviš — Miloševa kurdžonska
Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu,
Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani, ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputano biologiju
samoodbrane, jagme, nestrpljenja. Atavizmi
iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog
patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih-Londonaca, Bosanaca-Bečlija.
”
”