Neko Quotes

Dobar čovjek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš razmišljati o nedostacima drugih. Ako te neko povrijedi, prijeđi preko toga. I budi kao Ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima, ili Drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga sasiječe.

— Zar smo svi zli? — Svi. Neko manje, neko više. Ali svi.

I tako uđe u naš život neko lice - nepoznanica. Ukrca se u našu mirnu (hm, mirnu?) plovidbu, zagonetni putnik koji nam odjednom oduzme svaki smisao za zbilju. Isiše naprosto svu volju i počinju naša slatka lutanja. Po iluzijama.

Neko emocije troši polagano,a neko svoje srce ispali razuzdano,kao pun šaržer,pa u jednoj kišovitoj aprilskoj noći odvoli za čitav život.

Važno je,možda,i to da znamo Čovek je željan tek ako želi I ako sebe celoga damo Tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo-tek ako kažemo Reči iskrene,istovatne I samo onda kad i mi tražimo Moći će neko i nas da sretne

‎Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.

Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

Čovjek mora da ima neko mjesto koje mu je drago zato što je njegovo, i zato što je zaštićeno, svijet je pun zamki kad si bez oslonca.

Pesnik kaze: - I ti si nekome more. Danima mi ta recenica ne izlazi iz glave. Zamisli. Da si nekome more. I da ti je neko more. Jasno je kao dan - ljubav neka je takva, ili neka je nema.

Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćes razmišljati o nedostacima drugih. Ako te neko povredi, pređi preko toga. I budi kao Ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima, ili Drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga saseče.

OPOMENA Čuj, reći ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične. Može mi se učiniti da tonem u zvuke, pa ću ruke svakom pružiti. Može mi se učiniti lepo i slatko voleti kratko za jedan dan. Ili mogu kom reći u tome času čudesno sjajnu, predragu mi tajnu koliko te volim. O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se: negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme. Učiniće mi se: crn leptir jedan po teškoj vodi krilom šara što nekad neko reći mi ne sme. Učiniće mi se: negde kroz tamu neko peva i gorkim cvetom krvavog srca u ranu dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu, kad neko svira.

Man dabūt visu – nelabo un labo, man dabūt visu – zemisko un svēto, un naidu man un mīlestību dabūt, un neko labāku es nevaru sev novēlēt.

I scooped the cat up and snuggled him against my chest for comfort. He was warm and soft, a smooth fluffy ball of fur in my arms. I'd cuddled up with the little guy countless times over the years without thinking much about it, but now, for the first time ever, it occurred to me that maybe this little act of comfort was what life was all about.

Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjsnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto ili nametne uslove. Kuda i kako da ide? Nemoj da se smiješ, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo smireni, utješljivo prevareni.

Dole tablete za ljubav, seksualne statistike, lažne ispovesti po novinama, traume i izmene partnera! Dole alijenacija vatačine! Dole kožni divani! Ua, libido! Ua, frustaracije! Čitajte čika Frojda samo kao strip! Kada vas neko upita da li znate šta o njemu, kažite da je on, u stvari, norveški naučnik i da se zove Fjord, a da je poz¬ nat po tome što je otkrio najveći kompleks zemljišta i izmislio auto marke »Ford«! Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!

Neko šajā pasaulē nevar dabūt tūlīt. Nejēdzīgi iekārtota pasaule.

Kada te neko optužuje za nešto za što si sigurna da nije pri tebi, dobro slušaj! Možda te upoznaje sa samim sobom.

Ne želim da posjedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo povjerenja, koju utješnu riječ, toplu ruku, ispruženu da me prihvati kad posrnem. Da ne dozvoli da padnem.

Sve uspomene sa kaputa stresi, samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi ti budi ok. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliš, a mrziš; kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdrziš. Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom nađeš me - tamo gde prestajem ja gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe. (Jedan)

Neko vam jutros govori, ali ga vi ne slušate, ne zanima vas šta on misli. Hteli biste da znate šta misli onaj koji je daleko i koji ćuti.

Kad putujem, rijetko razmišljam o povratku na neko mjesto jer znam da postoji još tisuće mjesta koje nisam vidio.

Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...

Sve što je životu davalo slast, miris, boju, nestalo je, ali spoznaja da je otišao neko koga sam od svega više voljela, a da ga nisam mogla zadržati, još je bila daleko.

It's interesting how pain can change a person, eh? How it makes a man abandon his pride and forsake himself.

Rokas vēziens, plaukstas mājiens, acumirklis, un tu jau esi pavisam cits. Cilvēks nevar neko par sevi zināt, izrādās. Nevar neko paredzēt, kaut šķietas sevi pazīstam...

Jer svako ubija ono što voli, Od svakog ćete to čuti, Neko to čini pogledom prekim, Neko laskanjem pukim, Kukavica poljupcem ubija A hrabar čovek mačem!

nav manos spēkos vējus savienot zem plaukstas tavu vientulību slāpēt es nevaru neko ne lūgt ne dot es varu tikai tavā vietā sāpēt

Kad neko traži, lako se može dogoditi da mu oko vidi samo ono što traži, da nije u stanju bilo šta da nađe, da primi u sebe, jer misli samo na ono za čim traga, imajući svoj cilj opsednut je tim ciljem. Tražiti - znači imati cilj.

Ogledajući se ne-skrivena u njegovim očima, duša nije bila sebi stranac i neprijatelj, već neko sa kim se mogu pomiriti i koga mogu prihvatiti. Jer je on umeo da je prihvati.

Neko mašta da ne bi poludeo. Nekoga je mašta učinila ludim. Neko uspe da se vrati u stvarnost. Za nekoga je mašta put bez povratka.

Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure ružokradice Otvaraju im grudi jednom po jednom U nekoga nadju srce U nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu

- Jesmo li uludo protratili zadnje dvije godine? Zar nismo već tada mogli ukrstiti naše puteve? - Ne mislim da smo ih protratili. Naši su se putevi ukrstili onoga dana kad smo se sreli. Samo smo još neko vrijeme morali putovati sami. Tada te nisam mogla prihvatiti. Previše se toga moralo učiniti - za previše toga iskupiti.

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti. Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,... Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled... Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka. Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Kad bērns nonāk zooloģiskajā dārzā, es domāju bērns, kurš ir kaut ko lasījis un daudz domājis, kad šis bērns ierauga ziloni, viņš neko nesaka, taču nodomā - nav nemaz tik liels. To bērns nodomā pavisam klusi, jo negrib ļaut fantāzijai noskaust dzīvi. Tomēr zilonis ir mazs. Tikai vēlāk, kad fantāzija sāk piemirsties un mēs vērīgāk paskatāmies uz to ziloni, kurš klusi tusnī un kaisa sev uz galvas salmus, kad mēs pēkšņi esam šī ziloņa priekšā, mēs attopamies - cik viņš ir milzīgs!

Od ove magle, danas tako guste, Sve ulice se čine kao puste. Pa ipak, iza te zavjese sive Hodaju ljudi, I ulice živē. I blizu tebe možda neko ide Baš istim putem. Ali s maglom je sliven Potpuno za te i tebi sakriven.

Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametnute uslove.

Recimo da sam običan čovek, mada to nije sasvim tačno: nema običnih ljudi." "Kad se ništa ne poseduje na ovom svetu, ljubav je, izgleda, jedino utočište." "Najpre moram da dokažem da sam Ja zaista Ja, a ne neko drugi." "Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom snagom svoje privrženosti.

Haljina modra i plave oči Lagao sam dragoj jedne noći. Draga pitala: "Mećava vije? Spremit ću postelju, peć se grije." Odgovorih dragoj: "Neko sa visine cvjetovima bijelim pokriva daljine. Postelju spremi, peć se grije, bez tebe u srcu mećava vije.

Voleo bih da je život kao bankarstvo', rekao sam. 'Ne mislim doslovno. Ima tu vrlo komplikovanih stvari. Ali, na kraju sve shvatiš ako se samo potrudiš. Ili uvek postoji negde neko ko se razume, pa makar i naknadno, kad je već kasno. Nevolja sa životom, kako se meni čini, jeste da može već za sve da bude kasno, a da ti ipak i dalje ništa ne shvataš.

Atmiņas bez dzīvās sulas [...] nav neko vērtas.

Kao i on, mnogi veruju da su znanje i pamet najbolja precica za nesrecu: sto vise neko zna ili je pametniji, to mu je teze u zivotu, a blazeni su neobrazovani i glupi. Tupi i prosti su osudjeni na glupa zadovoljstva i radosti, oni ne znaju kakve sve divne i zanimljive i uzbudljive stvari postoje na ovom svetu.

Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti... (...) Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume... Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne... I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan ni ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mladeža? Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak? Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno? Ne... Brinem jedino da nije bio podlac? Palikuća? Bratoubica? Ili je neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve... Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi... I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku... Kada mu je umoran zakucao na Nebo...

Daudz varam runāt un spriest, kāds uzdevums cilvēka dzīvei, Tomēr pie gala nekad netiksim, tici man, draugs. Skaidrību mirstīgam prātam ir slēpusi augstāka vara; Cerēt un minēt var daudz, saprast un zināt – neko.

Ja sam, eto, doživela ovakvu starost možda baš zbog toga što nisam bila princeza, ako se izuzmu one godine kada sam bila voljena kao kraljica i spavala na levom ramenu Dimitrija Stojkovića, oficira kraljevine koje više nema. A nema ni polovine moje duše sa kojom ionako ne bih znala šta ću kad bi mi je neko opet vratio.

Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci, probuditi se u danu a ne znati sta ciniti, biti uplasen svojih vlastitih uspomena. Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono sto zelis, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvaris svoje snove. Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno. Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe. Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog, biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje, ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah. Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboravis neciji smeh i oci, sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost i zameniti je njegovom sadasnjoscu. Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge misliti da je njihov zivot vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu. Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima. Zabranjeno je ne traziti srecu, ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek mozemo biti bolji; Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti...

- Svako doba je teško, a svoje najteže - govorio je tiho. - Kao u davno pećinsko vrijeme, kad su poplave, divlje zvijeri, teške bolesti prijetile opstanku ljudi, evo danas stihija besmisla prijeti samom životu. Samo, teže neko ikakva slijepa stihija ranije. Danas služimo stvarima, ne znajući pravu vrijednost ničemu. Obezvrijedili su riječi kojima su se ljudi zaklanjali kao štitom i koje su nas hranile nadom. Ubili su nam riječi koje smo smatrali svetima, prostituisali ih, učinili zastavama pod kojima marširaju gazeći čovjeka. Zar možemo više upotrebljavati riječi bratstvo, mir, solidarnost, sreća, jednakost, ljubav, sloboda?! Otete su nam, prešle u drugi tabor, postale su znamenje nasilja u ovom jedinom svijetu koji se nas tiče, jer drugog nemamo. Treba izmišljati druge riječi, a ne znamo kako, i ne znamo koje. Ili da se ponovo sjetimo drevnih: zemlja, narod, življenje. Možda i: ćutanje. A možda i: krik, koji neće niko čuti, jer nikoga više ne čuje i ne razumije, ali važan je za nas, i jer je to jedino što još možemo učiniti u ovom svijetu bučnih mašina i agresivnog besmisla, hidrogenskih bombi i ideoloških rafala.

Kako nenavadno je, ko se ozreš nazaj na življenje. Ko neko stvar doživljaš, se ti zdi vse tako veliko, ko pa se ozreš nazaj, je vse tako majhno. Če ne bi imeli srca, ki meri ure, bi si lahko mislili, da smo presanjali celo življenje.

To što negdje nije donesena presuda za genocid, ne mora značiti da ga nije bilo. To što nekome nisu nađeni dokazi da je serijski ubojica, ne mora značiti da on to nije. To što neko negira genocid i zločine počinjene u Prijedoru, ne znači da se ne sprema novi rat protiv onih koji žele reći suprotno. Omarska je simbol onoga što UN nije učinio u Srebrenici, a i onoga da je Europa politikom Marka Pavića dozvolila da se netrpeljivost prema žrtvama još uvijek može tolerirati.

Un buen libro, un té caliente y un gato sobre mi regazo… ¿Puede haber más felicidad en este mundo?

The road to cat wand mastery is long and treacherous indeed!

Pele, kako... Kako znaš da li te neko voli?" "Ma naprosto znaš. To ti je zbir svih onih sitnica koje ne možeš da izdvojiš pojedinačno. Vidiš, ljubav ti je kao topao tuš. Ne vidiš pojedinače kapljice ali te one svejedno greju. Kvase. I čiste.

I sutona celog sneg je tiho pado, umoran i gust. Večeras bih nekog ugledala rado; ali njega nema. Put je davno pust. Samo s bledog neba beloj zemlji sleću pahulje kroz zrak. O, kako je bolno kad ti doći neće neko koga čekaš, a spušta se mrak.

Svi mi, naime, u jednom trenutku utripujemo da smo propustili nešto veliko i važno u životu, i taj glupi osećaj donekle se ublažava jedino time što brže-volje odredimo ko je glavni krivac za to, za šta, opet, obično idealno posluži Neko Najbliži

Ljudska narav ima svoje granice: ona moze podnositi radost, patnju, boli, sve do odredjene mjere, ali propada cim je ta mjera prevrsena. Nije tu, dakle, pitanje je li neko slab ili jak, nego moze li izdrzati mjeru svoje patnje, bila ona moralna ili tjelesna

Si mel negda osjećaj, da je sve kaj izgovaramo jedni drugima, geste, pogledi, ponašanje, da je sve to naučeno? Nas su starci nafčili ka ne smemo gledati direktno v nekoga ko šepa ili čudno zgledi, i ka ne mičemo pogled dok nam se neko obraća. Sve naučeno, dobar dio toga je laž.

Čovjek! Ljudi! Propustit će stotinu dobrih prilika samo da se upetlja ondje gdje ga nitko ne traži. Propustit će i neće opaziti prilike da stekne bogatstvo, slavu ili učini neko dobro djelo, a katkada, možda, i zlo. Ali nikada neće propustiti da se ne upetlja ondje gdje ga ne treba.

Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćes razmišljati o nedostacima drugih. Ako te neko povredi, pređi preko toga. I budi kao Ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima, ili Drvo koje daje hlad i onome koji želi da ga saseče.” ― Meša Selimović

I'm not staying with him for the pain. It's what he says in his sleep. When he's moaning, he whispers. The cry he utters with a face so full of sorrow. "So..." "...rry..." "I'm sorry..." It makes me sad that no one hears his apology.

Naš narod ti je takav da ne trpi žive junake, nikako mu ne prija da neko bude bolji ili veći od njega, ili da pojavom pokazuje vrednosti koje su mnogima nedostižne. Zato su ti kod nas svi heroji mrtvi. Živih nema, a iako se pojave, sami ih pobijemo kako bismo im što pre stavili oreol iznad glave i govorili o njihovom junaštvu. Mi smo mrtvima spremni da oprostimo sve, čak i veličinu, znajući da oni ne mogu ustati da se izmere, niti ospore, pa tako lakše ravnamo naše reči sa njihovim delima.

Bože moj... Prošao sam kroz Vukovar mnogo puta...(...) Kad sam dolazio sa zapadne strane, iz Italije, sa mora, iz Zagreba ili Ljubljane, tu sam prvi put nailazio na putokaz za Novi Sad, i, iako je kraj imena moje varoši čitko pisalo ''82 km'', tog momenta sam, iz bezbroj razloga, uvek računao da sam stigao Kući? Dudule je u pravu, liče, još kako liče... Ne samo zbog Dunava, bokora zelenila, austrougarskih kućerina i rasipnički širokih ulica, već (i uglavnom), zbog pitomosti, zbog onog retkog osjećaja koji mi se javljao samo u naročitim gradovima, da bi tu i u tri po ponoći mogao prošetati s Onom Koju Volim, ne zazirući od automobila koji usporavaju, i ne prelazeći na drugu stranu kad neko naiđe u susret... Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista muzika na koju i ja plešem svoj život, mirni ljudi i stabilne lađe, tesne suknje i komotne čarde, obala i gimnazija, korzo i pozorište, sasvim dovoljno za pametnog čoveka... A opet... Bojim se da na taj gradić nikad više neću pomisliti onako kako ga se sećam, nego onako kako mi se prikazao u sledećoj Duletovoj tišini, u onoj poslednjoj, najdužoj, koju nisam ni uspeo da odbrojim do kraja, jer je otišao nenadano, ne rekavši pozdrav...

People don't exist without the past, I know. But the past isn't alive. It's you who's alive.

Piedodiet man, bet es neturu godā neko smagāku par gaisu.

Eto formule za nesebično prijateljstvo - biti neko ko umije da nam obezbijedi samoću kad nam je najpotrebnija. Ostalo je na nama samima: ne dozvoliti da nam samoća postane porok.

Ir divu veidu cilvēki. Ir tie, kas dzīvo, spēlē un mirst. Un tie, kas nekad nedara neko citu, kā vien turas līdzsvarā uz dzīves smailes. Ir aktieri. Un ir virves dejotāji.

Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv. Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi. Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama. Otkud ta veza ? Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju – kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim. Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.

Rat je najgori ljudski posao, Ivane. Uvek zlo ratuje. Ponekad taj strašni posao pokreće pravda. Neko ga radi da bi živeo. Mi Srbi radimo za život. Idi s voljom da živiš. I s verom pošao, sine.

- Ja sam na to gledala ovako - ne zaslužujem ništa manje od njega. Međutim moj je broj jedan pristao biti sa nekim manje vrednim od mene, pa sam i ja sada prisiljena biti sa nekim manje vrednim od njega. - Tu se ne slažem sa tobom. Što se mene tiče, moj broj jedan je otišao, ali će doći neko ko je još bolji od njega! Nikada se neću podceniti, i nikada neću biti zadovoljna mrvicama.

Sve je u tome da čovjek bude onakav kakav jeste, da se ne stidi željeti ono što želi, čeznuti za onim za čim čezne. Ljudi su obično robovi propisa. Neko im je rekao da treba da budu takvi i takvi, i oni nastoje da budu takvi i obično do smrti ne saznaju ko su i šta su bili. Na taj način postaju niko i ništa, djeluju podvojeno, nejasno, zbunjeno. Čovjek prije svega mora imati hrabrosti da bude ono što jeste.

Rat kao takav nadasve je zagonetan događaj svoje vrste. U ratu sva ljudska svojstva dobivaju neko posebno osvjetljenje, kada se mnoge stvari, što ih u mirnom civilnom životu, gledamo svakodnevno maskirane i šminkane (kako-tako podnošljive) najednom prikažu u svoj očajnoj bijedi, kao stare bludnice na stolu za seciranje. U ratovima javlja se u prvom planu ljudska glupost. Ljudska glupost je sama po sebi elementarna, ogromna, svakodnevna pojava, a čini se da rat djeluje na ljudsku glupost kao grmljavina na gljive: ona niče na svim stranama sablasno. Glupost ratna, što je susrećemo svaki dan na ulici, u društvu, po kavanama, po novinama, tako je sablasna, da pod korakom njenog mamutskog stopala zdrava pamet ostaje zgnječena kao mozak s jajetom na tanjiru. A kod nas ta ratna glupost, naravno glupa i kretenska sama po sebi, poprimila je neke regionalne, naročito blesave forme po domaćim nastranostima.

Dolazi vrijeme malih pjesnika. Zbogom Vitmene, Dikinsonova, Froste. Dobrodošli vi čija slava nikad neće doprijeti dalje od vaše najbliže rodbine, i možda jednog ili dvojice dobrih prijatelja okupljenih poslije večere oko vrča jakog crnog vina... dok djeca padaju u san i žale se zbog buke koju pravite preturajući po ormanima, tražeći svoje stare pjesme, u strahu da ih je možda vaša žena izbacila prilikom posljednjeg proljetnog spremanja. Pada snijeg, kaže neko ko je zavirio u mrklu noć, a potom se i on okreće ka vama dok se vi pripremate da čitate, ponešto teatralno, s licem koje crveni, dugačku ljubavnu pjesmu čija je posljednja strofa (vi to ne znate) beznadežno izgubljena.

MOŽDA SPAVA Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice ne znam kakvo,možda dečije, Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene; Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih: Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Ja sad slutim za te oči da su baš one Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu da me vide šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad; Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas, Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel - ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove. To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači. Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati sti­hove Marine Cvetajeve: Predaj se! Još niko nije našao spasa od onoga što uzima bez ruku! Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svo­jim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu... Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama... Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše "Fruškogorskog bisera", litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa "Mandarmetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo. Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjed­nem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: "Vidi pedera!!!" Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene... Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina.

Jel da je to savršeno? To da lijepo izađeš iz kuće, okupaš se, usput nabereš školjke... Pa se vratiš pred kuću, očistiš te školjke i vratiš u more sve šta tebi ne treba... Uzmeš svoje vino, svoj češnjak, peršun, sve je tvoje, pa napraviš ručak za koji bi neko drugi u gostioni moro masno platit. i onda još sve ono što ti ostane, ljuske i sve to, opet vratiš u more... i navečer odeš mirno spavat, jer znaš da je sve jednostavno, sve u redu i kako treba. I sve je u krugu od pedeset metara, i sve u krugu koji ima smisla.

Viņai izveidojās spēcīga netaisnības izjūta un ietiepīgs, bezrūpīgs raksturs, kāds rodas, tad, kad Kādu Mazu visu mūžu spīdzina Kāds Lielais. Viņa neko nedarīja, lai izvairītos no strīdiem un konfliktiem. Patiesību sakot, viņa tos pat meklēja, varbūt viņai tie pat patika.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. ... Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Došla su druga vremena. Dece je sve manje, a pasa sve više. Danas znamo ono što nikad nismo znali: psi su uglavnom rasni, a deca su naša, domaća i divlja. Od pasa ne treba ništa i nikoga stvarati, oni se rađaju i umiru kao psi. A od dece treba stvarati ljude, što je skoro nemoguće. Nikad vam žena ne može roditi tako kvalitetno dete, kakvog psa možete kupiti.Od deteta nikad nećete stvoriti psa, a pas vam može postati više nego dete. Sa psom morate u šetnju, što samo može koristiti vašem zdravlju. Prema detetu nemate takvih obaveza. Nailazi neko pasje vreme, u najboljem smislu te reči.

Naravno, ja razumem stvarnost isto toliko slabo koliko i ona mene razume. U tom pogledu smo kvit. Meni stvarnost, međutim,ne duguje objašnjenje, a ja joj, evo, odužujem svoje. Bilo bi, u svakom slučaju,lepo kada bih mogao da odgovorim kao nemački filozof Hegel kada je neko primetio da njegova učenja nisu u skladu sa činjenicama: ‘ Tim gore po činjenice.’ Tako mogu da pišu pesnici. Tako mogu da govore filozofi. Ali mi,koje šalju u ludnice i smeštaju u kojekakve ustanove, mi nemamo odgovor kad nam se ideje ne podudaraju sa stvarnošću, jer su u našem svetu drugi u pravu i drugi znaju kada neko nije.

Mežā Kad es cilvēkos eju, visur kāds mērs man ceļā krīt un man uz kakla krīt. Kad es ieeju mežā, es jūtos kā zvērs un man neviens neko nevar padarīt. Es atpakaļ eju uz vienkāršu dzīvību, uz muļķa zaļumiem Dieva dotiem. Es eju kā zvērs klusi un brīvi padzert pie pirmavotiem. Izkust zaļajos atomos, izplūst, pārvēsties zaļajā domā. Ir ģēniji, tribūni, es nesaprotu tos, es negribu par pāvestu Romā. Un cilvēcības augstajās virsotnēs man ir bail - tur viss pārāk skaists. Par agru varbūt pasaulē, pārsteidzīgi es par cilvēku esmu laists. Kad es mežā eju, es pilnīgi jūtu, ka man bija jābūt te. It kā nepiespiests, laimīgs koks es būtu un man melnalkšņa dvēsele.

Prijatelja nisam nikada ni želeo da imam, otkako sam navršio dvadesetu i tako odjednom postao nezavistan mislilac. Jedini moji prijatelji su oni, mrtvi koji su mi ostavili svoju književnost, drugih nemam. I oduvek mi je bilo teško imati nekoga i stoga uopšte ne mislim na tako zloupotrebljavanu i mučnu reč, kao što je reč prijateljstvo. I već vrlo rano na mahove uopšte nisam nikoga imao, svi drugi su imali nekoga, ja nisam imao nikoga, bar sam znao da nemam nikoga iako su drugi još insistirali na tome da imam nekoga, govorili su imaš nekoga kad sam bio sasvim siguran da nemam nikoga i, možda je odlučila i najviše me uništila upravo misao da mi niko nije potreban. Umislio sam da mi nijedno ljudsko biće ne treba, to i danas umišljam. Niko mi nije trebao, pa prema tome nikoga nisam ni imao. Ali, kako je prirodno, neko ljudsko biće nam je potrebno inače neizbežno postajemo ovakvi kakav sam postao ja: teški, nesnosni, bolesni, u najdubljem značenju reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovni rad mogu da obavljam samo sasvim sam, bez ikoga, što je moralo da se pokaže kao zabluda, ali i da nam je neko potreban takođe je zabluda, zato nam je potreban neko i nije nam potreban niko i nekada nam je potreban neko, a nekad nam nije potreban niko, i nekada nam je potreban neko, a istovremeno nam nije potreban niko, sada, ovih dana, opet sam se uverio u tu činjenicu, najapsurdniju od svih; nikada ne znamo, baš nikada, da li nam treba neko ili nam ne treba niko, ili nam u isto vreme treba i neko, i niko, i, kako nam nikada, baš nikada, nije jasno šta izistinski trebamo, da li smo nesrećni i zato nesposobni da otpočnemo neki duhovni rad onda kad mi to hoćemo, kad nam se učini ispravnim.

Čudno, ko zdaj podoživljam čustvene boje tistih časov, dobim vtis, da moja velika mladostniška kriza ni nastopila, kakor se praviloma dogaja, ko sem odraščala v dekle, ampak v otroških letih. Pri dvanajstih, trinajstih štirinajstih sem že imela neko svojo žalostno trdnost... Vse je bilo le ena izmed naštetih malih vlogic, ki sem jih morala odigrati, če sem hotela imeti mir... Niso nas vzgajali za doslednost, temveč za prilagodljivost.

Glezniecība ir tik sasodīti grūta lieta, ka pietiek ko nomocīties jau ar krāsām, eļļu un terpentīnu un tāpēc modeļi sen patriekti no darbnīcām, lai nemaisās pa kājām! Modeļi nenozīmē neko citu kā vien kafijas plencēšanu, nebeidzamu muldēšanu un vazāšanos apkārt pa krogiem. Kad dienas darbs ir beidzies, tad krāsotājs ir tik nobeidzies, ka labi ja var ierāpties gultā. Un rītā ir atkal darba diena, kas prasa visus spēkus un briesmīgu uzmanību!

Kiša pada danim, zlobno skakuće po ćeramidi starog tekijskog krova, vidik je zamračen, nejasan, po tavanu iznad moje glave hodaju nevidljive noge, ima jedna greda koja udara u glavu, ima jedan vjetar koji lupa kapkom i jedan miš kojiviri iz ćoška. Ima jedno djetinjstvo koje tužnim očima gleda iz mraka. Na trenutak uspijevam da mislim kao taj daleki usamljeni dječak, da osećam i strepim kao on. Sve je ljepa tajna, i sve ima samo budućnost ili neko bezgranično trajanje, oko svega su jaki odsjaji, duboka radost ili duboka tuga. To nisu događaji, već raspoloženja, ponekad su dolazila sdama, kao blag vjetar, kao tihi sumrak, kao nejasno svjetlucanje, kao opojnost. Ili su se javljale iskidane slike, lica što u magnovenju planu u tami, nečiji smijeh u sunčano jutro, odsjev mjesecana tihoj rijeci, čvornovato drvo na okuci, nisam ni slutio da postoje u meni te čestice bivšeg života, niti sam znao zašto su se zadržale toliko vremena. Je li moguće da su značile mnogo nekad, zato su se i upile u pamćenje, pa se zaturile, kao stare igračke. Zaboravio sam sebe bivšeg, utopljenog u vrijeme, i sad su isplivali razbijeni ostaci i olupine. Sve sam to ja, isitnjen, sav od komadića, od odsjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od nerapoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio, i sada više ne znam što sam u tom kršu.

Zahvalio sam publici na dolasku, izbacio par štosova, a onda rekao: - U slučaju da je netko od vas došao bez poznavanja cijele priče, spomenut ću vam savjet mog oca. On je uvijek govorio da valja predstaviti slona ukoliko se nalazi u sobi. Ako pogledate moje CT snimke, vidjet ćete da u jetri imam otprilike deset tumora. Liječnici kažu da mogu živjeti relativno zdravo još tri do šest mjeseci. To su rekli prije mjesec dana pa sad možete i sami izračunati. Na ekranu sam pokazao veliku CT snimku moje jetre. Is-pod slajda je pisalo »Slon u sobi«, a ja sam još dodao crvene strelice koje su pokazivale svaki pojedinačni tumor. Zadržao sam sliku neko vrijeme da publika može uočiti strelice i prebrojiti tumore. - U redu - rekao sam. -Tako je kako jest. Tu se ne da ništa promijeniti. Jedino što možemo je izabrati način reakcije. Ne možemo promijeniti karte koje smo dobili, već samo odlučiti kako ćemo igrati.

Govorio je da čovjek od svog života mora nešto napraviti, neće biti da nas je Stvoritelj postavio u Svoj svijet da bismo ga ukrasili, jer ima, ruku na srce, i ljepših stvari i pojava od čovjeka. Jasno je da nas je On pozvao s nekim zadatkom, radi neke svrhe koju moramo ispuniti, i to svakog od nas pojedinačno. Zato se pitaj za šta si i koja bi to mogla biti tvoja svrha. Blago tebi ako na ovom svijetu možeš boraviti kao da si već umro, miran i sabran, sav posvećen onom važnom i neprolaznom. Ali je malo takvih, čak ni njima ne polazi baš uvijek za rukom da skrenu pogled s pojava ovog svijeta na ono neprolazno. Ako ne možeš kao oni, a ne možeš, jer nisi ti princ Sejdi, ti se posveti ljudima s kojima ti je živjeti i zarađuj sevape na njima, širi ljubav svijetom, pravi se da služiš bližnjem svome. Ako ne možeš ni to, a ne možeš, jer nisi ti dovoljno pametan da bi shvatio kako sebi služiš šta god da radiš, ti se odaj fukarskim radostima pa skupljaj i štedi novac. Zarađuj i skupljaj blaga ovog svijeta, brate moj Sali, sabiri bogatstva i troši ih na dobro, i to je neka svrha. A ako ni to ne možeš, ti samo zarađuj i skupljaj, naći će se već neko da to potroši na dobro ili na zlo; skupljaj, gomilaj i štedi: koliko god da je fukarska, i to je neka radost i svrha, pa se ti zato posveti tome da je ostvariš. Napravi nešto od svog života, posveti se tome, ali se zaista posveti.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

Drveće spada u nešto najfinije što znam. Voda i drveće i devojke. Imao sam običaj da se penjem po čitav dan. I često sam samo sedeo mirno, na vrh nekog drveta. Više sati. Kada je krošnja leti bila gusta, niko nije mogao da me vidi. Ja sam mogao da vidim sve, ali mene niko nije video. Osećao sam da sam daleko odatle. I kada bih se spustio, bilo je to kao doći kući posle dugog putovanja. I pravio sam ljuljaške. Bio sam super u pravljenju ljuljaški. Popeo bih se visoko i čvrsto vezao konopac za neku granu. Onda bih se ljuljao. I pljuvao. Uvek je bilo tako lepo pljuvati dok sam se ljuljao. Ako sam pio mleko, pljuvačka je bila gusta i dobra. Sa ljuljaške sam dobacivao mlečnu pljuvačku neverovatno daleko. Ponovo bih hteo da počnem da se ljuljam. Sledeći put kad budem imao para, otići ću u sportsku radnju, kupiću pedeset metara konopca za penjanje, a onda ću naći neko veliko drvo,najbolje uz vodu i napraviću ljuljašku sa moćnom amplitudom i možda ću skočiti sa ljuljaške u vodu. Dok Lise gleda. Radujem se tome.

Izum lokomotive sadrži u klici plan zrakoplova koji neizostavno vodi do svemirske rakete. To je logika sadržana u samim stvarima, ili, da kažemo drukčije, dio je božanskog nauma. Možete cijelo čovječanstvo zamijeniti za neko drugo, ipak će evolucija koja ide od bicikla do rakete ostati nepromjenjena. Čovjek nije autor te evolucije, nego samo izvršitelj. Čak jadni izvršitelj, jer mu nije poznat smisao onoga što izvršava. Taj nam smisao ne pripada, pripada samo Bogu, a mi smo ovdje da ga slušamo kako bi mogao raditi što mi se sviđa.

Ponekad se pitam da li i danas moj način čitanja podseća više na g. de Germanta nego na čitanja savremenih kritičara. Knjiga je za mene i dalje živa celina, s kojom se upoznajem od prvog reda, koju pokorno slušam, kojoj dajem za pravo dok sam u njenom društvu, ne birajući i ne raspravljajući se, Kad čujem kako g. Fage kaže u svojim „Kritičkim esejima” da je prvi deo „Kapetana Frakasa” divan, a da je drugi dosadan, da je u „Čiča Goriju” sve što se odnosi na Gorija prvorazredno, a sve što se odnosi na Rastinjaka slabo, čudim se kao kad bi neko rekao o okolini Komberea da je ružna kada se pogleda s Mezagliza, a da je lepa kad se vidi sa Germantovih. Kad g., Fage nastavlja govoreći da ljubitelji ne čitaju „Kapetana Frakasa” posle prvog toma, ja te ljubitelje mogu samo da žalim, jer sam toliko voleo drugi tom, ali kad doda da je prvi tom pisan za ljubitelje, a drugi za đake, moje žaljenje ljubitelja se pretvara u samoprezir, jer otkrivam koliko sam ostao đak. Konačno, kad uverava da je Gotje sa najvećom mogućom dosadom napisao drugi tom, toliko sam iznenađen da je pisanje štiva koje će kasnije toliko zabavljati moglo da bude dosadno.

Razmrsio sam niti snova i stvarnosti, otkrio sam da postoji na jednoj strani san kada sam lebdeo bolje od kakvog orla, a na drugoj strani neki drugi, istinski svet, tvrd kao stene na kojima se zamalo nisam polomio. ... ja sam stvoren da živim zauvek... Bio sam besmrtan, nigde u sebi nisam osećao smrt... Nisam imao nikakve veze sa smrću. Porasti značilo je opovrgnuti. Porasti značilo je pad. Svojstvo da sam odrastao spoznao sam kroz povrede, nasilje, nagodbe i osvešćenje. Svet je izgubio čari. Jer, šta je čovek? Jednostavno, to je neko-ko-ne-može. Ko-ne-može sve znati. Ko-ne-može sve učiniti. Ko-ne-može ne umreti. Saznanje o svojim granicama načinilo je pukotinu na jajetu mojega detinjstva: rastavljanje mi je pomoglo da porastem, to jest da se smanjim. Sa sedam godina, konačno sam prestao biti bog. -Ali, mama, ne treba oklevati da se ljudima kaže da ih volimo: mogli bismo svi umreti, zar ne? Ona je tiho plakala kada bih tako govorio i milovala me po kosi da bi smirila moje misli. -Mali moj Isuse - govorila je - ne treba suviše voleti. Inače ćeš mnogo patiti. -Ali ja ne patim. Ja sam ljut. Odlučio sam da više ne volim Boga. Optužio sam Boga za sve gluposti, za sva ljudska zlodela; težio sam za nekim pravednijim svetom u kojem se više voli; okrenuo sam svet protiv Boga, kao dokaz o njegovoj bezvrednosti ili njegovoj lenjosti. Istraživao sam njegov postupak od jutra do mraka. Bunio sam se protiv sveta. Očekivao sam da on bude lep kao stranica rukopisa, da je skladan kao molitvena pesma. Očekivao sam od Boga da bude veštiji majstor, brižljiviji, pažljiviji, onaj ko bi brinuo o pojedinostima koliko i o celini, Bog koji bi vodio računa o pravdi i ljubavi. Međutim, Bog nije održao svoja obećanja. ... ne prihvatam stvari takve kakve jesu, želim da su onakve kakve treba da budu. Vera kakva bila je uvedena, organizovana, sa svojom hijerarhijom, prežvakavala je mrtvu reč, izgubila osećanje za smisao. A ja sam pokušavao da u ćutanju i razmišljanju nađem Boga. Od sreće više sam voleo Ljubav. Rušio sam se sam u sebi. Kako sam mogao i naslutiti da postoje toliki klanci, neki tako vrtoglavi ponor, stotine i stotine koraka u unutrašnjosti jednoga čovečijega tela? Strovaljivao sam se u prazninu. Žele da ubede, a kada neko želi da drugoga ubedi, iskrenost i prevara ponekada idu zajedno.

Uzmimo neko udaljeno mesto, možda vrh planine, i posmatrajmo ga zajedno. Tamo, daleko, još dalje, vidimo čoveka, čoveka inteligentnog i senzitivnog duha. Posmatrajmo ga. Možda se on jednom duboko zagledao u užas sopstvene egzistencije. Možda je previše video! Možda je susreo nagrizajuće ralje vremena, ili sopstvenu ništavnost - to da je puka čestica - ili prolaznost i slučajnost. Njegov strah je bio sirov i užasan do dana kada je otkrio da žudnja ublažava strah. Otuda je primio žudnju u svoj duh, a žudnja, brutalni takmac, uskoro je izgurala sve ostale misli. A žudnja ne misli; ona čezne ona se usredsređuje. Tako je ovaj čovek počeo da se sa žudnjom usredsređuje na Bertu, bogalja. Više nije gledao u daljinu već je provodio vreme sećajući se takvih čuda kao što je kako Berta pomera prste, usta, kako se svlači, kako priča i zamuckuje, hoda i hramlje. Uskoro je celo njegovo biće bilo apsorbovano ovakvim malenkostima. Široki bulevari uma sagrađeni za plemenite ideje postali su zagušeni smećem. Sećanja na to da je nekad mislio velike misli sve više su bledela i uskoro iščezla. I strahovi su nestajali. Ostala mu je samo izjedajuća strepnja da je nešto pogrešno. Zbunjen, tragao je za izvorom strepnje u smeću svoga duha. I takvog ga nalazimo danas, kako pretura po đubrištu, kao da se tu nalazi odgovor. Čak traži od mene da se preturam sa njim!

NIŠTA DVAPUT Dvaput se ništa ne događa niti će se dogoditi. Zbog toga neuvežbani smo se rodili i nerutinski pomrećemo. Makar učenici najgluplji u školi sveta bili, nijednu zimu ni leto nećemo ponavljati. Nijedan dan se neće ponoviti, dve slične noći ne postoje, ni dva ista poljupca, ni dva jednaka pogleda u oči. Juče, kada ime tvoje neko kraj mene glasno izgovori, bi mi kao da ruža kroz otvoren prozor pade. Danas, kada smo zajedno, okrenula sam lice ka zidu. Ruža? Kako izgleda ruža? Da li je to cvet? A možda je kamen? Zbog čega se, trenu crni, s nepotrebnom zebnjom mešaš? Postojiš - prema tome moraš proći. Proći - prema tome to je lepo. Nasmejani, zagrljeni, pokušavamo sklad da nađemo, iako se kao dve kapi čiste vode razlikujemo.

Jedan drugi prijatelj je umro, iznenada, katastrofalno, pored pokretne trake za prtljag na nekom stranom aerodromu. Njegova žena je otišla po kolica, kada se vratila, gomila ljudi je bila okupljena oko nečega. Možda se otvorio i prosuo neki kofer. Ali ne, otvorio se i prosuo njen muž, i već je bio mrtav. Godinu ili dve kasnije, kada je moja žena umrla, napisala mi je: „.Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi, tako da na neki način, mislim, i uživaš u bolu. Da nije bitno, ne bi bilo bitno..“ To mi je pružilo utehu, i dugo sam držao njeno pismo na radnom stolu; premda sam sumnjao da ću ikada početi da uživam u bolu. Ali svakako, tada sam bio tek na početku. Već sam znao da će valjati samo stare reči: smrt, žalost, ucveljenost, tuga, slomljeno srce. Ništa moderno uvijeno ili medicinski. Žalost je ljudsko, a ne medicinsko stanje, i iako postoje pilule koje nam pomažu da zaboravimo na nju – i na sve ostalo – ne postoje pilule koje je mogu izlečiti. Ožalošćeni nisu depresivni, samo propisno, prikladno, matematički („boli tačno onoliko koliko vredi“) tužni. Jedan eufemistični glagol koga sam se naročito gnušao bio je „otići“. „Moje saučešće što vam je žena otišla“ („otišla da piški“?, „otišla po nešto“?). Ne moraš drugima naturati reč „umreti“, čak i ako je sam uvek koristiš. Postoji nekakva sredina. Na jednom prijemu, na koji bismo obično došli zajedno, jedan poznanik mi je prišao i rekao, prosto: „Neko ti nedostaje.“ To mi je delovalo tačno, u oba smisla. (NIVOI ŽIVOTA)

Bilo je to u Veneciji, u jesen, u jednom od onih salona u kojima se tuđinci prolazno okupljaju oko domaćice koja je tuđinka kao i oni. Ovi ljudi stoje unaokolo sa svojom šoljom čaja i ushićeni su kad god ih neki vični sused hitro i krišom okrene prema vratima da im se došapne neko ime koje zvuči venecijanski. Oni su spremni na najfantastičnija imena, ništa ih ne može iznenaditi; jer ma koliko inače bili štedljivi u doživljavanju, u ovom gradu se nonšalantno predaju najpreteranijim mogućnostima. U svom običnom životu oni neprestano brkaju izvanredno sa zabranjenim, tako da se očekivanje čudesnog, koje sad sebi dozvoljavaju, javlja na njihovim licima kao grub, raspustan izraz. Što im se kod kuće samo za koji trenutak dešava na koncertima ili kad su sami s nekim romanom, to oni pod ovim laskavim okolnostima izlažu svačijem pogledu kao opravdano stanje. Kao što, sasvim nepripremljeni, ne shvatajući opasnost, dozvoljavaju da ih gotovo smrtonosna priznanja muzike nadraže kao telesne indiskrecije, tako se, ni najmanje ne savladavši postojanje Venecije, predaju nagradi koju pruža nesvestica u gondolama. Ne više skorašnji bračni parovi, koji su tokom celog putovanja izmenjivali samo reči pune mržnje, tonu u ćutljivo podnošenje; muža obuzima prijatan umor njegovih ideala, dok se ona oseća mlada i tromim domaćima podsticajno klima glavom, s osmehom kao da su joj zubi od šećera pa se neprestano tope. A kad se posluša šta govore, ispada da putuju sutra ili prekosutra ili krajem nedelje. Tu sam, dakle, stajao među njima i radovao se što neću otputovati. Ubrzo će zahladneti. Meka, kao opijumom uspavljujuća Venecija njihovih predrasuda i potreba nestaće sa ovim somnolentnim strancima, i jednog jutra će se pojaviti ona druga, stvarna, budna, do prskanja krta, nimalo nastala u snovima : ona usred ništavila na potonulim šumama željena, s mukom postignuta i najzad toliko potpuno postojeća Venecija. Očvrslo, na najneophodnije ograničeno telo, kroz koje je i noću budni arsenal slao krv svoga roda, i prodoran duh ovoga tela koji se neprestano širi i koji je bio jači od mirisa aromatičnih zemalja. Sugestivna država, koja je so i staklo svoje bede menjala za blaga naroda. Lepa protivteža sveta, koja je sve do svojih ukrasa puna latentnih energija što su se granale u sve tananije živce - : ova Venecija.

Ono što sam od života naučio je, Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek, ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo. Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo.. Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju.. Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote, ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe.. Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe... Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole, ali jednostavno neznaju kako da to pokažu.. Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast .. Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš.. Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna.. Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti, u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi.. Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja.. Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave.. Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu.. Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore.. ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas.. Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati.. Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada vodio. Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno, da ne znamo šta nam je nedostajalo pre nego što se vrati.. Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako može da iščezne, Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan, nađi ono što ti uveseljava srce.. Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje.. da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti.. Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život.. i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš.. Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu. Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti.. Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge. Svi smo mi savršeno nesavršeni.

Neće ti smetati ako slušamo muziku?" pita Ošima. Neće, kažem. On pritisne dugme cd plejera. Počinje klasična klavirska muzika. Neko vreme pomno slušam tu muziku i dobijam ideju šta bi to moglo biti. Nije ni Betoven, ni Šuman. Istorijski gledano, tu je negde između. "Šubert ?" pitam ja. "Da", kaže on. I sa rukama na volanu, u položaju u kom kazaljke na satu pokazuju 10.10, pogleda me krajičkom oka. "Voliš Šubertovu muziku ?" Ne nešto naročito, kažem. Ošima klimne glavom. "Kad vozim, često odvrnem Šubertove klavirske sonate do daske. Šta misliš zašto ?" "Ne znam", kažem ja. "Zato što su klavirske sonate Franca Šuberta među najtežim kompozicijama na svetu da se savršeno izvedu. Naročito ova sonata u D-duru. Ta je strašno komplikovana. ako se izdvoji samo jedan ili dva stava tog dela, ima pijanista koji su u stanju gotovo savršeno da ih odsviraju. ali, ako slušaš sva četiri stava zaredom kao jedinstveno delo, ne postoji ni jedna njihova zadovoljavajuća interpretacija, bar ne koliko je meni poznato. Do sada su se razni čuveni pijanisti okušali u izazovu ove kompozicije, ali svaki od njih ima očigledne nedostatke. Još nije bilo nijedne izvedbe za koju možeš da kažeš 'E, to je to !' Šta misliš, zbog čega ?" "Ne znam", kažem. "Zato što je sama kompozicija nepotpuna. Robert Šuman, koji je bio odličan poznavalac Šubertove klavirske muzike, ovu je kompoziciju ocenio kao 'nebeski preopširnu'. "Ako je sama kompozicija nepotpuna, zašto su se razni čuveni pijanisti oprobavali na njoj ?" "To je dobro pitanje", kaže Ošima. Onda zastane. Tu tišinu ispunjava muzika. "Nemam konkretno objašnjenje za to. Ali mogu jedno da kažem, a to je da dela koja poseduju određenu vrstu nepotpunosti, upravo zbog te nesavršenosti privlače čovekovu dušu - bar snažno privlače dušu određene vrste ljudi. Recimo, tebe privlači 'Rudar". Zbog toga on ima moć da te usisa kakve nema u zaokruženim delima kao što je 'Duša' ili 'Sanširo'. Ti to delo pronađeš ili ono pronađe tebe. Šubertova sonata u D-duru je upravo takva. U njoj postoji nešto što veže nit tvoje duše kako nijedna druga kompozicija ne može. "Dakle", kažem ja, "da se vratim na prvo pitanje - zbog čega ti slušaš Šubertove sonate ? Naročito dok voziš automobil." "Šubertove sonate, posebno sonata u D-duru, ne mogu se smatrati umetnošću samo zato što su dobro izvedene. Kao što je Šuman ukazao, ova sonata je previše pastoralna i predugačka je, a i sa stanovišta tehnike je isuviše jednostavna. Kad se ta kompozicija dosledno odsvira, pretvori se u najobičniji bljutavi, suvoparni antikvitet. Zato joj svojom virtuoznošću svaki pijanista doda ponešto. Smisli nešto. Recimo, evo ovako pojačava artikulaciju. Ili svira rubato, ubrza tempo ili uradi varijaciju. Ako to ne učini, nema čime da popuni vreme. Ali, ako se to ne izvede pažljivo, takav jedan dodatak naruši integritet dela. To onda nije više Šubertova muzika. Bez izuzetka svi pijanisti koji sviraju sonatu u D-duru upadnu u taj paradoks. On osluškuje muziku. Pevuši melodiju. A onda nastavlja priču. "Zbog toga ja često slušam Šuberta dok vozim. Kao što sam ti malopre rekao, baš zato što su izvedbe njegove muzike u izvesnom smislu nepotpune. Kvalitetna nesavršenost puna naboja stimuliše čovekovu svest, izoštrava mu pažnju. Kad bih u vožnji slušao savršenu muziku bez premca u savršenom izvođenju, možda bih poželeo da samo zatvorim oči i tako umrem. Zauzvrat, ja slušam sonatu u D-duru i u njoj razaznajem granice čovekove moći. Spoznajem da određena vrsta savršenstva može da se otelotvori isključivo beskonačnom akumulacijom nesavršenosti. To me ohrabruje. Razumeš šta hoću da ti kažem?

Helen je ugasila svjetlost, prišla žurno prozoru i provirila napolje. Svjetlost iz dnevne sobe je kroz otvorena vrata padala na pod u zlatnom romboidu. Helen je stajala iza postelje kao da je promatrala neku divljač. Oko mene je još lebdio dah njenog parfema. Okrenula se. 'Ne smiješ ići na stanicu', rekla je. 'Neko bi te mogao poznati. Moraš otići! Pozajmit ću kola od Ele, pa ću te odvesti u Minster. Kakve smo budale bili! Ne smiješ ostati ovdje!' Osjetio sam oštar bol koji se odmah pretvorio u žudnju. Izgleda da je Helen prvi put stvarno shvatila da se moramo rastati. Ili je to možda tek sad najzad sama sebi priznala. Nestalo je sve one rezerviranosti koja je u toku dana tinjala. Helen je vidjela opasnost, vlastitim očima vidjela, a to je za nju bilo jače od ma kakve mašte. Odjednom mi je izgledala kao da je sva samo strah i ljubav — i već za jedan korak udaljena i izgubljena. Pokušao sam da je zadržim. I ja sam najzad gledao bez vela. Ona se opirala i šaputala: 'Ne sad! Moram da telefoniram Eli! Ne sad! Pa moramo ...' Ništa ne moramo, mislio sam. Imao sam još jedan sat vremena, a onda neka svijet propadne. Zašto ranije to nisam jače osjetio? Osjetio sam, ali zašto nisam razbio stakleni zid između sebe i svog osjećanja? Ako je moj povratak besmislen, onda je ovo još besmislenije! Morao sam nešto od Helene ponijeti sobom u sivu prazninu u koju ću se vratiti ako budem imao sreće. Nešto više od osjećanja na opreznost i okretanja u krug. Sad sam ushtio da se raširim preko nje kao neki pokrivač, zaželio sam da imam hiljadu ruku i usana, da postanem savršen konkavan oblik, preko i oko njenog konveksnog, bez igdje ijednog međuprostora, da bih je svuda dodirivao, koža uz kožu, centimetar po centimetar, a ipak još sa starim bolom što je to koža na kožu, i što ne može biti krv u krvi — spajanje umjesto sastavljanja.

Ljudi vole zabavljače ne zbog njih samih nego zbog prijatnosti koje nam pružaju u društvu. Dakle oni čiji je motiv prijateljstva koristoljublje vole drugog zbog spostvene koristi, a prijateljstvo onih koji vole zbog prijatnosti i uživanja zasniva se na onome po čemu je to prijatno za njih. Nije, dakle neko predmet njihove naklonosti odnosno prijateljstva zato što poseduje te i te moralne kvalitete, to jest što je takav i takav, nego zato što im je koristan ili prijatan. Takva prijateljstva se zasnivaju na slučajnim, spoljnim obzirima; prijatelj tu nije voljen kao ličnost, nego zato što u jednom slučaju pruža korist a u drugom uživanje. Zato se ovakva prijateljstva lako rasturaju, budući da obe strane ostaju iste, hoću da kažem, čim prestanu da budu korisni ili da pružaju zadovoljstvo, gasi se i naklnost prema njima. A korist nije održiva stalno, nego varira prema prilikama. Zato, razume se, čim iščezne takav razlog prijateljstva, isčezava i prijateljstvo, jer se samo na takvim spoljnim okolnostima zasnivalo

Jest, i kod njega, kome je nekoć bila tako strana svaka sitničavost, razvila se neka vrsta pedanterije, premda je ta pedanterija imala svoj korijen u drugom tjelesnom ustrojistvu i rodila se iz drugačijeg raspoloženja. Osjećao se praznim; nedostajao mu jeplan koji bi mu dao poticaja, neki zanimljiv posao kome bi se mogao s veseljem i zadovoljstvom posvetiti. Njegov nagon za djelatnošću, nesposobnost njegova duha da miruje, njegova aktivnost - bijahu oduvijek nešto posve drugo negoli prirodna i ustrajna volja za radom kod njegovih predaka: naime, nešto umjetno, impuls njegovih živaca, zapravo neko opojno sredstvo, baš kao male i oštre ruske cigarete koje je stalno pušio. Ta ga aktivnost nije napustila, njome je on vladao manje no ikada, ona je gospodarila njime i mučila ga, trošeći se na sijaset trica i ništavnosti. Gubio se u tisuću beznačajnih sitnica koje su se uglavnom odnosile na održavanje kuće i njegove toalete, a koje bi odlagao, jer su mu dojadile, te ih nije više mogao ni pamtiti, ni srediti, jer su ga stajale nerazmjerno mnogo pažnje i vremena. Ono što su u gradu nazivali njegovom "taštinom" toliko se pogoršalo, da se već odavna počeo toga stideti, a ipak nije bio kadar okaniti se navika koje su se razvile u tom pravcu. Nije mogao napustiti kabinet sa sviješću da je nešto propustio ili samo površno obavio, jer se bojao da će mu izmaći onaj osjećaj svježine, mira, intaktnosti, koji ga je ipak napuštao poslije jednog sata, te ga je onda opet trebalo mukom obnoviti. U kabinetu je provodio mnogo vremena, i to ne samo ujutro, već i prije svakog ručka, svake sjednice u senatu, svake javne skupštine, ukratko, uvijek pre no što će se pokazati pred ljudima i kretati se među njima. Zaista! Život Thomasa Buddenbrooka pretvorio se u život glumca, i to takvog glumca kome je čitav život, do najmanje i najsvakodnevnije sitnice, postao samo velikom glumom koja ga stalno drži u napetosti i stalno iscrpljuje... Potpuni nedostatak nekoga iskrenog i živog interesa koji bi ga zaokupio, osiromašenje i opustošenje njegova duševnog života, uz neumoljiv osjećaj dužnosti i upornu odlučnost da pod svaku cijenu dostojno reprezentira, da svim sredstvima prikrije koliko je iznemogao - svi su ti faktori učinili od njegova života glumu. Učinili su ga izvještačenim, proračunatim i usiljenim, tako da mu se svaka riječ, svaka kretnja, svaka i najmanja djelatnost među ljudima pretvorila u napornu i silno zamornu igru.

Duhovna sloboda sveta direktno zavisi od politicke slobode Indije. Molimo Vas da stavite nesto sitinine u kasu. Posle tri cetvrti sata gubi svaku sigurnost, posle sat i po, sasvim je rastrojen. I dok prodju dva sata straze, njegove granice su se savsim istopile i on je potpuno izgubljen, ili mozda ne toliko izgubljen koliko razasut svuda po tami, okretanje njegovog sveta ima iznenadne zastoje i sada uopste nije siguran ni ko je, ni sta je, ni gde je ili cak da li uopste ima pravo da naziva sebe on. Dzonatan je naucio trik. Ljudi mare samo za spoljasnji izgled: sirinu manzetne, izgovor dentalno-labijalnog frikativa V. Da bi postao neko drugi treba samo da promenis krojaca i zapamtis da moras da dodirujes donjom usnom ivicu gornjih zuba. Lako je. Ali ako se promena lika ne desava spontano, onda noge gube oslonac i hvata te panika i onda nista ne moze zaustaviti pad. Onda je promena lika beg, onda je to trcanje uz saznanje da zaustavljanje moze izazvati sumnju da ustvari niko i ne trci. Niko ne trci. Niko se ne zaustavlja. Tu uopste i nema nikoga. Kako se coveculjak okrece, tako se pojavljuju razne licnosti jedna za drugom. Svaka pojava traje samo nekoliko sekundi, najvise minut. Svaka brise onu prethodnu. Ovaj covek postaje neko drugi tako potpuno da se nista od njegove sopstvene licnosti ne moze prepoznati. Izmedju svaka dva utiska koja coveculjak stvara, u trenutku dok jedna osoba odlazi, a druga jos nije stupila na njeno mesto, coveculjak, imitator-impresionista, sasvim je bezlican, potpuno prazan. On je niko.

Povratak se na grčkom kaže nostos. Algos znači patnja. Nostalgija je, znači, patnja izazvana neostvarenom željom za povratkom. Za to osnovno značenje većina Evropljana može da se posluži rečju grčkog porekla (nostalgia) i drugim izrazima koji svoj koren imaju u njihovom jeziku : anoranya, kažu Španci; saudade, kažu Portugalci. U svakom od jezika, ove reči nose drugačiju semantičku nijansu. Najčešće označavaju samo tugu izazvanu nemogućnošću povratka u domovinu. Tugovanje za domovinom. Tugovanje za zavičajem. To se na engleskom kaže : homesickness. Ili na nemačkom : Heimweh. A na holandskom : heimwee. Ali to je samo prostorno ograničenje jednog sveobuhvatnog značenja. Jedan od najstarijih evropskih jezika, islandski, dobro razlikuje ta dva izraza : soknudur : tugovanje u opštem značenju, heimfra : tugovanje za domovinom. Česi, pored reči nostalgija, pozajmljene iz grčkog, imaju za taj pojam i sopstvenu imenicu, stesk, i njoj odgovarajući glagol; najdirljivija rečenica na češkom glasi : stzska mi se po tobe : tugujem za tobom, ne mogu da podnesem bol zbog našeg rastanka. Na španskom, anoranza nastaje od glagola anorar (tugovati) koji dolazi od katalonskog glagola enjorar, koji je, pak, izveden od latinske reči ignorare. Pod tim semiotičkim osvetljenjem, nostalgija se javlja kao patnja zbog onoga što ne znamo. Ti si daleko i ne znam šta se dešava sa tobom. Moja je domovina daleko i ne znam šta se tamo događa. Neko jezici iamju poteškoća sa nostalgijom : Francuzi mogu jedino da je izraze imenicom grčkog porekla, a nemaju glagol; oni mogu da kažu : je m' ennuie de toi ali reč s' ennuzer je slaba, hladna, u svakom slučaju previše lagana za jedno tako ozbiljno osećanje. Nemci retko koriste reč nostalgija u njenoj grčkoj formi i više vole d akažu : Sensucht : tuga za odsutnim; ali Sehnsucht može da se tiče onoga što se zbilo kao i onoga što se još nije (nova pustolovina) i ne uključuje obavezno ideju nostosa; jer da bi se u reči Sehnsucht uključila ideja povratka, treba dodati neku od odredbi : Sehnsucht nach der Vergangenheit, nach der verloren Kindheit, nach der ersten Liebe (tuga za prošlošću, za izgubljenim detinjstvom, za prvom ljubavi). Odiseja, epopeja koja je rodonačelnik priče o nostalgiji, rođena je u zoru antiučke grčke kulture. naglasimo i to : Odisej, najveća lutalica svih vremena, ujedno je i najveći nostalgičar. Otišao je (bez vidljivog zadovoljstva) u trojanski rat koji je potrajao deset godina. Potom je požurio da se vrati na svoju rodnu Itaku, međutim, svađe bogova produžiše njegovo stradanje najpre na tri godine ispunjene najčudnovatijim događajima, a potom na još narednih sedam kao talac i ljubavnik boginje Kalipso koja ga, zaljubljena, nije puštala da napusti njeno ostrvo. Na kraju petog pevanja Odiseje, on joj kaže : "Stoga se, boginjo gospo, ne srdi na me, ja znadem veoma dobro da se Penelopa mudra i licem i veličinom na oči neznatnija čini; ona je smrtna, a ti si vekovita i vazda mlada; ali i takvu ja je žudim i jednako želim domu svojem da dođem i ugledam povratku danak!" I Homer nastavlja : "Tako Odisej reče, i spusti se mrak, jer sunce se već smiri, a njih oboje uđu u prostranu špilju pa se ležeć jedno kraj drugoga ljubiše slatko.