Neki Quotes

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte

Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.

Pitao jednom tako jednoga vrli pitac neki: A kto je ta sta je ta da prostis Gdje li je ta Odakle je Kuda je ta Bosna Rekti A zapitani odgovor njemu hitan tad dade: Bosna da prostis jedna zemlja imade I posna i bosa da prostis I hladna i gladna I k tomu jos Da prostis Prkosna Od Sna

Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

Sumatra Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok mesto njega, rumeno teče! Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

-Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek... Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka. Sretan sam ja momak... Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime. Hajde konju... Reci joj... Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. -Želiš nešto moje? Zauvek? Da li bi prezime moglo da posluži?

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znaci... Ponovo...

... u krvi im je saznanje da se pravi život sastoji od samih zatišja i da bi ludo i uzaludno bilo mutiti ta retka zatišja, tražeći neki drugi, čvršći i stalniji život koga nema.

Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku miješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potones.

Pretjerano čitanje ne čini nas pametnijim. Neki ljudi jednostavno 'gutaju' knjige. Oni to čine bez onih neophodnih intervala razmišljanja, koji su potrebni da se pročitano 'svari', preradi, usvoji, razumije. Kod čitanja lični doprinos je potreban kao što je pčeli potreban 'unutrašnji' rad, pa i vrijeme, da sakupljeni cvijetni prah pretvori u med.

Filip se gubio u detaljima te nikako nije mogao da tim detaljima oko sebe udahne neki dublji smisao.

Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...

Prošlo je još hipten godina otada i evo me kako sjedim otromboljen kao lutka na koncu i treba mi samo neki majstor Anto da učini čudo, da me pokrene, da ovom mrtvom biću vrati život.

Najviše volim njenu vedrinu. Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Ništa joj ne može ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka što brzo prolazi, nema na čemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema ožiljaka, ne misli šta joj je život dao, a šta oduzeo, ne razmišlja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije. Smijeh joj ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen ruganjem, ni željom da se čuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i širinu i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakoću što oslobađa. Ali, treba zaslužiti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato što ga ona ne cijeni, već što se ne skriva. Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje još puniji, nalazi odjeka.

Perspektiva? To imaju neki drugi ljudi.

Udžbenik "Geografija za nepismene" izlazi dnevno, kao novine, Narod mora biti u toku šta mu je od jutros Domovina, a šta više nije? Šta ako još noćas neki Odbegli Robijaš, ili Psihopata Zamagljenih Naočara, izda proglas da se napadne druga strana reke, druga strana ulice, druga strana sebe?

A i čežnja je takva: počinje nevinim pogledom na neki predmet ili u nečije svijetle oči, u vitak stas ili bujne kose, pa se poput vatre s očiju prenosi na srce, pa na um, pa te obuzme svega i ne popusti dok ne postigneš ono za čim čezneš, ili dok potpuno ne sagoriš u njoj i ostaneš pepeo, čovjek ravnodušan, nesretan i tup...

– Ez nem igaz! Tizenegyedikes diákok vagytok! Az egyiknek pisilnie kell, a másik hányni fog, a harmadik élesztőt eszik… – csóválta a fejét Máday, aztán, amikor leesett neki, hogy mit mondott, Zsolti felé kapta a fejét. – Mit művelsz? Azonnal tedd azt le, mert rosszul leszel!

Ljudsko iskustvo se ne prenosi tako lako s koljena na koljeno kako neki misle. Svi, izgleda, moramo nauciti iz osobnih gresaka, zasluziti vlastite oziljke, kusati vlastita govna. Najvise stoga sto nam dse serviraju usminkane verzije proslosti, sadasnjosti i buducnosti, te pateticno-romanticne bajke o ljubavi, obitelji, bratstvu medju ljudima i zrtvama za domovinu i o covjecanstvu uopste. Gdje bismo inace danas dogurali da svakih sto godina makar imalo uznapredujemo, ali sve je isto od nastanka ljudskog svijeta.

Részvétet éreztem az ismeretlen sportember iránt, és egyúttal kárörömet is. Úgy kell neki, miért sportember, de ha már sportember, mit keres minálunk. Valószínűleg ő is így érzett volna irányomban, ha a golfpályán látott volna meg engem.

Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva [...] Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas "igramo Antihrista", kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Neko bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure ružokradice Otvaraju im grudi jednom po jednom U nekoga nadju srce U nekoga bogami ne Otvaraju im otvaraju grudi Sve dok u jednog srce ne otkriju I u srcu ukradenu ružu

Ma koliko bili stari, uvek očekujemo neki obrt, jer smo daleko od zdravog razuma. Svi ti odlučujući obrti desili su se pre više decenija, samo ih tada nismo opazilikao takve, kao odlučujuće obrte.

Odjebi, JNA... Dao sam ti jednu dobru godinu života... Najbolju, možda? Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo, zatvorenih šaka, kao da vraćaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetlo od tame u mutnom jezgru zenice, bajaju, pokretnu nepokretno, čudotvore na ljudima, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu.... Nikad više... Ali... Proklet da sam... Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete... Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama štampe... Oni ostadoše negde u devetnaestoj... Zaljubljeni... Zaigrani... Zbunjeni... Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako bezbožnički podmetnuli u džepove... Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje... Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate... Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti... Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme... Nema Mojih u ovom Ratu Naših... Ma znam... Ne može to tek tako... Čičak Izdaje se kači na sve strane. I meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski... Razmišljao sam o tome... Koga izdati kad mi ostane da biram između nas dvoje? I, žalim... Ali prestar sam da bih izdao sebe, još jednom... Zato odjebi, JNA... Dosta je bilo...

A tamo,na nebesima,sedeo je Bog i nije odvajao pogled od mene,pazio je da se moja propast odvija po svim pravilima umetnosti,ravnomerno i polako,ne izlazeci iz ritma.A u ponorima pakla djavoli se ljute sto se toliko dugo opirem da izvrsim neki veliki zlocin,neki neoprostiv greh za koji bi me Gospod u svojoj pravednosti bacio u bezdan...

Maksymilian feddhetetlen, árnyékként élő figura volt, és kényesen ügyelt rá, hogy az is maradjon. Ez elengedhetetlen volt a számára. Úgy mozgott Lengyelország határain belül, mintha láthatatlan lett volna. Ha Varsóban járt, kizárólag abban a privát klubban múlatta szívesen az időt, amely az érdekeltségébe tartozott. Kínosan kerülte a feltűnést, és kiküszöbölt minden lehetőséget, hogy a hatóságok látókörébe kerüljön. A felszín mindössze egy éles eszű, céltudatos, elegáns öltönybe bújt üzletembert láttatott, aki befektetésekkel foglalatoskodik. És ő mindent megtett azért, hogy ezt a kifogástalan felszínt senkinek se jusson eszébe megkapargatni. A valódi életét a színfalak mögött élte, lakásainak falai között, privát klubok elrejtett tárgyalótermeiben, luxusszállodák lakosztályaiban, magángépek fedélzetén, eldugott nyaralóhelyeken, magánjachtokon. A saját maga által felállított erkölcsi normák szerint élt, az ő világában az erős győz, és ő erős akart lenni, mert veszíteni képtelen volt. Intelligencia és helyzetfelismerő képesség birtokában soha nem is bukott bele semmibe. Mindenért, amije volt, keményen megküzdött, okos volt, ravasz, és merész, ha kitűzött egy célt, azt véghezvitte. Nagyratörő volt és elszánt. Imádta a minőségi holmikat, a tiszteletet, amely körülvette, imádta az autóit, a sebességet. De a józanságát és az éberségét csak ritkán hagyta elaludni, azt vallotta, hogy az embernek mindig készen kell állnia a legváratlanabb helyzetekre is. Olykor persze szerette halmozni az élvezeteket, melyekbe alkohol és drog csak ritkán vegyült, neki az élvezetet elsősorban a szex jelentette, amit senki mással nem szeretett még úgy megélni, mint Aleksandrával, akiben megtalálta a tökéletes szeretőt. Éppen csak betöltötte a negyvenet, de már mindene megvolt, amire csak vágyott.

Na kraju krajeva, možda ništa nije potpuno slučajno. Možda se neki događaji moraju dogoditi, pošto-poto.

Budite svesni onih malih, dobrih dela koje neki ljudi čine za vas. To su cigle u zgradi vašeg prijateljstva. Gradite i vi svoj deo…

Mondja meg neki – mosolyodott el az ezredes –, hogy az ember nem akkor hal meg, amikor szeret, hanem amikor lehet.

Neki je mudrac rekao: Ljubav je za duše poput hrane za tijelo. Ako je se kaniš, naškodit će ti, a ako pretjeraš u njoj, uništit će te.

Da bi vidjeli smrt neprijatelja, neki su spremni vidjeti i vlastitu.

...i neki čudni osmeh mesto boga.

Mindenki nagyon barátságosan viselkedett vele szemben, és senki sem volt hozzá igazán kedves; mindenki szóba állt vele, és mindenki csak semmiségeket mondott neki.

Nekada davno, neki trgovac saznao od vracare da ce umreti na pun mesec kad sledeci put bude otisao da trguje u Damask. Uplasen, covek je odlozio svoj put u Damask i ostao kod kuce. Prodje pun mesec i on ugleda Smrt kako ide prema njemu. Uplasi se, zajase najbrzeg konja i pobegne u susedni grad. I tamo umalo da naleti na Smrt. Nemase kud nego da se sakrije jos dalje. Putovao je nedeljama preko pustinja i planina, sve do Bagdada. Konj mu izdahne pod njim od iscrpljenosti , kad eto ti opet Smrti. Trgovcu vise dojadilo da bezi i da se skriva pa joj pridje i upita je: "Zasto me stalno pratis?" A smrt mu odgovori: "Da te pitam zasto nisi dosao u Damask

Postoje ljudi koji čitaju i postoje oni drugi. Je li netko čitatelj ili ne-čitatelj - to se brzo otkrije. Među ljudima nema veće razlike od te. Ljudi bi se čudili kad bi to tvrdio, a neki bi i odmahivali glavom zbog toliko zadrtosti. Ali bilo je to tako. Gregorius je to znao. Znao.

Sta je dobro? — Sve sto u coveku podstice osecanje moci, volju za moc, moc samu. Sta je rdjavo? — Sve sto potice iz slabosti. Sta je sreca? — Osecanje da moc raste — da je savladan neki otpor.

Samo smo se milovali i ljubili, i to je bilo kao da razgovaramo na neki drugačiji način, kao da poljupcima kažemo nešto za što bi trebalo deset rečenica, i tko zna da li bi i tada bilo kazano do kraja.

Štaviše, kod nas su se neki političari hvalili time da nemaju ni stan. Ako nisi sposoban da do svoje pedesete godine zaradiš za jedan dvosoban stan, na osnovu čega si sposoban da vodiš jednu celu državu?

Ali ona me je uvijek podsjećala na nešto suštinsko u meni, neki centar koji ne može da se svede na četiri pravilna ćoška. Podsjećala me je na to da je nered prirodno stanje ovog svijeta, te da je naš život organizovan oko napora da unesemo red u sav taj haos, zapravo ništa drugo do odraz nesagledive arogancije.

Eto to je moj san, bio i ostao. I ostao, što je najgore. (...) Neostvareni san. A gdje se tu kod nas može ostvariti neki san a da čovjek ostane čist i svečan? Gdje se ja tu mogu izgubiti, nestati, kad me svi poznaju?

– Lehet, hogy egy hosszú életet tényleg sok kellemetlen körülménnyel kell megtölteni, ha azt akarjuk, hogy hosszúnak látsszon. De ha így van, kinek kell? – Nekem – mondta neki Dunbar. – Miért? – kérdezte Clevinger. – Tudsz jobbat?

Probudila se njezina tiha ljubav što je do sada bila samo kao neki san. Ljubomor je zgrabio srce i valja ga u bolu, nikad iskušenom, nikad slućenom. Do ovog časa nije poznavala drugo do želju da usreći njega, pomogne mu da on stekne ženu koju ljubi. U času kad je prešao taj prag - jauknula je poput pregaženog pseta na pragu njegova gospodara. (...) "Zašto ova bol? Što sam htjela, željela, očekivala? Da on bude sretan! Sad je sretan! I ja sam sretna - sretna" - govori sebi, a bol je guši i suze padaju...

Grozim se tolikih stvari, pa tako i one bijedne carpe diem formule. Živim negdje izmedju, u nekoj vjeri da postoji smisao života premda ga nisam vidio. Nešto slično kao što neki vjeruju da postoji Bog, premda o tome ne mogu dati nikakav dokaz osim vlastite vjere.

Neki vannak problémái? Mit szóljak én? – Daneeka Doki lassú, gyászos szipogással folytatta. – Á, én nem panaszkodom. Tudom, hogy háború van. Tudom, hogy egy csomó embernek szenvedni kell majd értünk, hogy megnyerjék nekünk a háborút. De miért kell nekem ezek között lennem?

Kad sam bio dijete, nadao sam se da ću kad odrastem postati knjiga. Ne književnik, nego knjiga. Ljude se može pobiti kao mrave, pa ni književnike nije teško ubiti. Ali za knjigu, čak i ako je sustavno unište, postoji šansa da se neki primjerak spasio i da će nastaviti živjeti na polici, živjeti nijemim životom na nekoj od zaboravljenih polica u nekoj zabačenoj knjižnici, u Rejkjaviku, Valladolidu ili Vancouveru.

Da li muka kriv – nevin ostaje i posle presude, ili se čovek pomiri sa nekom kaznom, pa onda jednostavno broji mesece i godine, ne tražeći od života i vremena koje prolazi neki zanimljiviji izlaz? Kao kad se voziš liftom, pa onako glupo čekaš, buljeći u nepoznatog, koji oseća istu neprijatnost. Ti tada ne živiš, samo čekaš da stigneš do nekog drugog nivoa, gde će se tek nastaviti život. Držiš smerno ruke ispred sebe, preko šlica, možda zviždućeš, pevušiš nešto. Za to vreme oči kao da ispituju krov lifta koji je obično jako zanimljiv. Možda ćeš se priglupo osmehnuti, ako ti se oči sretnu sa nepoznatim, pa čak i vrlo bistro i bitno konstatovati: Vruće danas. Da li je moguće tako provesti i više godina u takvom, zaglavljenom liftu?

- Vidite, umetnik, to je "sumnjivoo lice", maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Unutrašnja strana vetra je ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu." "Bilo je nešto što nikako nije uspevala da uklopi u svoju čistu sliku sveta. To su bili snovi. Otkud u tako jednostavnom životu, u kome se može trčati samo između dva uha, svake večeri nešto tako neobjašnjivo kao što su snovi? Nešto što traje i posle smrti." "Lingvistika snova govorila je jasno da postoji prilog vremena sanjanog i da put do sadašnjice vodi preko budućnosti, i to kroz san. Jer ni prošlog vremena nema u snovima. Sve liči na nešto još nedoživljeno, na neku čudnu sutrašnjicu koja je počela unapred. Na neki predujam uzet od budućeg života, na budućnost koja se ostvaruje pošto je sanjač izbegao neminovno SADA." "Ljubav je kao ptica u kavezu; ako je svaki dan ne nahraniš, ugine." "OTVARAM VRATA, U SOBU ULAZI MESEČINA, KROZ MESEČINU ULAZIM JA." "Ničega tajanstvenog, nažalost, nema na svetu. Svet nije pun tajni, svet je pun ušiju koje pište. Čitava priča može da stane u pucanj biča." "Svi smo mi zidari vremena, teramo senke i hvatamo vodu na pupak; svak zida od časova svoju kuću, svak od vremena svoj uljanik podiže i svoj med bere, vreme u mehovima nosimo da nam vatru raspiruje." "Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je ona bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sada, jer toliko treba da naš pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stigne do našeg unutrašnjeg oka i da ga obasja. Ponekad tako vidimo dušu koje odavno nema.

Ljudi su tako kratkovidi. Kad su srećni, onda su srećni na neki glup i nepodnošljiv način, kad su pod stresom, onda su pod stresom na neki glup i nepodnošljiv način, a kad su ljuti, to je opet glupo i nepodnošljivo. Ja valjda prosto smatram da su glupi, da nemaju pojma ni o čemu. Misle da su besmrtni.

Spoznal se, da je ljudstvo zanikrno in leno ter da se ne izplača, da se žrtvujes zanj. Zaman sem bil klical in vabil. Misliš, da je ogromni večini ljudij kaj do resnice? Kje neki! Svoj mir zahtevajo ter bajke za svojo lačno domišljijo. Ali pa kaj do pravičnosti? Na to se požvižgajo, da le ugodiš njihovim osebnim koristim. Nisem se hotel varati več. Če je človeštvo tako, tedaj izrabi njene slabosti, da dosežeš svoj visoki cilj, ki bi bil tudi njemu v korist, ki ga pa ne razume. Potrkal sem na neumnost in na lahkovernost ljudi. Na njihovo slo po užitkih, na njihove sebične želje. Vrata so se mi na stežaj odprla

Varljivo je brdo Život, nema šta... I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči... Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razveđe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao milostinja pred Crkvom Beskonačnog... Danas je uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su Prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi... Zvuči suviše poznato? Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu izreku

Uvijek me fascinirao taj fenomen sa slikama. Stoje na zidu godinama, a onda, bez ikakvog povoda, ama baš ikakvog padnu, tras, padnu dole. Vise okačene o ekser, niko ih i ne pipne, ali one u jednom trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U savršenoj tišini, dok je sve oko njih nepomično, ni muha da proleti, a one, tras. Ne postoji nikakav razlog.Zašto baš u tom momentu? Niko ne zna. Tras. Šta se to dogodilo jednom ekseru te on zaključi da mu je svega dosta? Ima li i on dušu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore šta da rade, pričali su o tome svake večeri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minutu, tren, upravo sada, tras. Ili su za to znali već od samog početka, njih dvoje, sve je već bilo ugovoreno, znaš ja ću da popustim za sedam godina, što se mene tiče nema problema, ok., onda smo se dogovorili za 13. maj, ok., oko šest, neka bude petnaest do šest, važi, onda laku noć, ‘ku noć. Sedam godina kasnije, 13. maj, petnaest do šest: tras. Nikom nije jasno. To je jedna od onih stvari o kojima je bolje ne misliti, u protivnom možeš da poludiš. Kada padne slika. Kada se probudiš, jednog jutra, i više je ne voliš. Kad otvoriš novine i vidiš da je počeo rat. Kad vidiš neki voz i pomisliš ja moram da odem odavde. Kad se pogledaš u ogledalo i shvatiš da si ostario...

Nema li svako neki svoj unutrašnji svijet u koji se povlači da bi se napojio novom snagom, oživio davnu čežnju, raspirio zapretanu strast, vratio nadu da osim kaskanja u svakodnevici postoji još nešto. Jer svakodnevica, makar bila mirna kao mirna površina vode, sjajna kao zlatno žitno polje, svijetla kao sunčan dan, može postati zamorna.

Egy dolog, amikor az ember arról beszél, hogy szeretne egyedül lenni, nagy horderejű tetteket véghezvinni, de más tál tészta, amikor a lehetőség megadatik. A könyvekben, amiket olvasott, a hősök szemmel láthatólag minden aggodalom nélkül vágtak neki a nagyvilágnak, de a valóságban – nos, a világ egy veszélyes hely. Mindig ezt mondták neki. És hogy segítség nélkül nem boldogulna. Ezt is mindig elmondták. Soha senki nem részletezte, hogy mi az, amivel nem boldogulna. De nem kellett megkérdeznie. A képzeletében ott sorakoztak a borzalmak.

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno… – Samo sam htela da imam nešto tvoje…Zauvek…Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak…Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju…Reci joj…Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?-Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe. Neću da se mešam, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde…

Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv. Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi. Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama. Otkud ta veza ? Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju – kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim. Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.

Često me svladaju živci, osobito nedjeljom, osjećam se užasno jadno. Atmosfera u kući je tada posebno teška, uspavljujuća poput olova. Vani se ne čuje ni jedna ptica, posvuda lebdi teška, mrtvačka tišina. Ta tišina obavija se oko svakog djelića moga tijela kao da me želi povući duboko u podzemlje. U takvim trenutcima mama, tata i Margot ostavljaju me na miru. Lutam od jedne sobe do druge, penjem se i spuštam stepenicama. Osjećam se poput ptice pjevice kojoj su potrgali krila te u potpunom mraku letu oko rešetki svog kaveza. U meni neki glas viče: "Izađi, smij se i udahni svježi zrak!" Više ni ne odgovaram, odlazim, liježem na kauč i spavam kako bi vrijeme brže prošlo. Tišina i strašni strah jer nema drugog načina da brže prođe. Tvoja Anna, petak, 29. rujna 1943.

Moja mama? Umrla je. Njena je teza da moram sa svim muškarcima biti ljubazna inače će me oni ostaviti pa ću umreti od tuge. Nikad me nitko nije ostavio. Sve sam svoje muškarce ja ostavila. Ali, dok su bili sa mnom bila sam s njima ljubazna. I to me ždere. Zašto mi s njima ne možemo otvoreno razgovarati_ Kao muškarac s muškarcem. Umorna sam od glume, dosta mi je svega. Da znate, na neki ste mi način pomogli. Večeras ću doći doma, reći ću mu, neću vrištati, reći ću mu normalnim glasom: 'Stari, ne boli me glava. Stari, nije to od atenolola koji ubija svaku spolnu želju, a kod muškaraca izaziva rak prostate. Stari, nije mi skočio tlak. Stari, jednostavno mi se s tobom ne jebe. Ne shvati to osobno, volim te, luda sam za tobom, ali mi se s tobom ne jebe, pička ti materina!

Jebi se, Nina. Jebi se ti i tvoje zelene oči i tvoj Beograd i sve u što se mogu zaljubiti. Neka se jebu tvoje ruke i trbuh i kosa. Jebo te tvoj fakultet. Samo 30 slova, a tolike knjige. Jebo nas oboje smisao za kombiniranje. Jebala te košava i ekipa iz kraja koja misli da je uhvatila boga za muda, a nikad nije bila ni do Pančeva. Jebo te tvoj dečko, vjerojatno neki hipster koji misli da je maslačak najbolja salata na svijetu i obožava prirodu. Jebalo te svako slovo koje si napisala. Bilo bi pošteno da boli. Jebo te ormar u koji se sakrivaš kako bismo razgovarali. Jebo te tvoj mazni glas. Jebala te nova godina na vikendici. Jebo te način na koji se krećeš između kafanskih stolova. Jebalo te izluđivanje koje to izaziva. Jebala te zahvalnost koju nikad nećeš iskazati jer nemaš petlje da potpuno poludiš. Pravi, jebi se, salatu od maslačka na vikendici. Jebo te tvoj broj telefona. Jebalo mene što pomislim da je ključ od raja. Jebale te tvoje poruke koje zvuče kao dahtanje pod prstima. Jebali te ranojutarnji razgovori s muškarcima koje ne poznaješ. Jebo želju da budemo sretni. Jebo nesposobnost i kukavičluk da to pokušamo. Jebo opet novu godinu. Jebem svaku misao o tebi i to što znam nešto o rasparenim čarapama u kojima stojiš dok režeš meso za večeru. Jebi se, Nina, jer nikad se nećemo voljeti dok nas ne zaboli. Jebale te električne instalacije u tvom stanu i prošli životi koji nas plaše. Jebo Lisabon, treba ga bombardirati da vidimo hoće li tada biti romantičan. Jebeš mene, jer mogu biti lud toliko da mi nedostaješ, a da te nikad nisam dodirnuo, da čak ne znam ni kako izgledaš na dnevnoj svjetlosti. I jebeš dnevnu svjetlost. Tad su ljudi budni a ja želim da nema nikoga. Jebeš i to što ipak želim da si ti ovdje. Jebeš to što si moguća iznimka. I, opet, jebeš mene jer mogu vjerovati u sve to.

Neki misle da je ljubav kraj puta na kojem, ako imaš dovoljno sreće da ga pronađeš, staješ i ne tražiš novi. Drugi kažu da se ljubav pretvara u provaliju u koju padaš i više se ne možeš izvući, ali oni koji imaju takvog-takvog iskustva znaju da je ljubav nešto što se iz dana u dan mijenja i ovisno o tome koliko se boriš, ti je osvajaš, ili se hvataš za nju i ne puštaš, ili je gubiš, ali ponekad ljubavi jednostavno nema.

Da li vam se nekada ostvarila želja? Ona, veća od vas samih, želja? Da li ste ikada poverovali u slučajnost? Ja nisam. Mada, dugo sam nekim stvarima tepala tako. Lagala sam sebe. Verovala sam da je moj put jasan. Verovala sam da je dovoljno da odlučiš da koračaš pravo, da paziš da se ne spo­takneš. Nekada, ma koliko gledao kuda ideš i gde gaziš, pazio da se ne sapleteš o neki kamen… Udariš u granu koja se ni od kuda stvorila.

Óránkon át dumáltunk. Hosszú és csapongó beszélgetéseket folytattunk mindenféléről. Teljesen elkábított, amikor időt tölthettem vele. Mintha drog lett volna, amiből sosem elég. Úgy éreztem, tökéletes az összhang. Ugyanazok a dolgok érdekeltek minket. Ugyanaz volt a célunk. Minden poénomat értette. Megnevettetett. Elgondolkodtatott. Neki köszönhetően máshogy láttam a világot. Soha korábban nem volt más emberi lénnyel ilyen bensőséges kapcsolatom.

Tada se pojavi neki glupan. Tada se, po prvi put, te toliko izoštrene oči prevare i u njima zasjaju lijepe boje. Ako glupan izgovori nekoliko stihova, već misle da je pjesnik. Misle da on shvaća razvaljene parkete, vjeruju da on voli mungose. One misle da mu laska to povjerenje otrovnice koja se njiše, pod stolom, među njegovim nogama. Poklanjaju mu svoje srce, koje je divlji vrt, njemu, koji voli samo njegovane perivoje. I tako glupan odvodi kraljevnu u ropstvo.

Hogyha beszélsz azzal az emberrel ott fönt – mondta –, az a kívánságom, hogy mondj el Neki valamit helyettem. Mondd meg Neki, nem igazság, hogy az emberek fiatalon halnak meg. De tényleg így gondolom. Mondd meg Neki, hogy ha egyáltalán meg kell halniok, haljanak meg akkor , amikor megöregszenek. Az a kívánságom, hogy mond meg ezt Neki. Nem hiszem, hogy ő tud erről az igazságtalanságról, mert állítólag jó ember, és ez az egész már nagyon-nagyon régóta így van. Megmondod Neki?

– Amit a legjobban szeretek Emóban, az az, hogy egyáltalán nem erőltetett. Bírom, ha festékes a ruhája, az arca, a keze, a bakancsa. Bírom, hogy elmegyünk kajálni, és bármit megeszik, sőt, szerintem azt se tudja, mi az a szénhidrát. Bírom, hogy mindig hangosan röhög, és nem érdekli, hogy mások mit gondolnak róla… Bírom, hogy fura ruhákat hord, hogy idétlenségeket néz, hogy magasról tesz a divatra, hogy minden rohadt „cuki” kép láttán visongani kezd, és állandóan meg kell ígérnem, hogy megszerzek neki valami kisállatot. Bírom, hogy nem nyafog a robogón, hogy bármilyen filmet megnéz, hogy tudok vele playstationözni, hogy lehet vele röhögni és hogy akármikor csinálhatom ezt, mert nem jajgat érte – mondta, aztán hirtelen odanyúlt Virághoz, és két kézzel összekócolta a haját. Virág tényleg nem kezdett el vinnyogni, csak hangosan nevetve hagyta, hogy Ricsi a fél karjával megragadva magához ölelje, majd folytatta. – Kit érdekel, ha ma elfelejtett fésülködni? Ez legyen a legnagyobb hibája – vonta meg a vállát. – Teszek rá. Nézd meg őket – biccentett Edináék irányába, akik hárman igyekeztek a suli felé, konkrétan a teljes őszi divatkatalógusba öltözve. – Belőlük van egymillió. Emóból meg egy.

Oroszországban nehéz, sőt majdnem lehetetlen megállnia a hivatalnoknak, hogy ne váljék tolvajjá. Először is mindenki lop körülötte, s a szokás neki is természetévé válik, ami azelőtt rosszallást keltett, utálatosnak tűnt, hamarosan természetessé, elkerülhetetlenné, szükségszerűvé lesz; másodszor az alárendelt sokszor maga is kénytelen valamilyen formában sápot adni följebbvalójának; végül pedig azért, mert ha valaki fejébe veszi is, hogy becsületes ember marad, társai és főnökei gyűlölni fogják: először kikiáltják csodabogárnak, barbárnak, összeférhetetlennek, és ha nem javul meg, még liberálisnak, veszedelmes szabadgondolkodónak is; addig nem lesz nyugtuk, amíg teljesen el nem tapossák, és el nem söprik a föld színéről.

...a hálátlanság nagyon emberi. Azok, akikkel rosszat teszünk, sokkal ritkábban állanak bosszút, mint azok, akikkel jót tettünk. Azt tapasztaltam, hogy lekötelezettjeink bizonyos idő múltán, később vagy hamarabb menthetetlenül meggyűlölnek bennünket. Ennek pedig egyszerű a magyarázata. Akik pénzt vagy szellemi segítést fogadnak el tőlünk, megalázódnak azáltal, hogy reánk szorulnak, és aztán visszafizetik a keserűséget, melyet tőlünk kaptak. Folytonosan azt hallod, hogy a pártfogolt jótevője ellene fordult, noha tőle várta legkevésbé. A bölcs azonban várja ezt a jutalmat. És nem fáj nagyon neki. Mert ő tudja, hogy nem azok szeretnek bennünket, akikkel jót teszünk, hanem mi szeretjük azokat, akikkel jót tettünk, mindig jobban és jobban, a saját áldozatkészségünk tudatát szeretjük bennük, amire visszaemlékezni kellemes vagy helyesebben a hatalmunk, leereszkedésünk emlékét, amint ők is az ezáltal előidézett megaláztatást gyűlölik bennünk, amire emlékezni határozottan kellemetlen.

Svatko mora ostaviti nešto iza sebe kad umre,rekao je moj djed.Dijete,knjigu,sliku,kuću,podignuti zid ili par napravljenih cipela.Ili zasađen vrt.Nešto što je tvoja ruka dodirnula na neki način tako da ti duša ima kamo otići kad umreš.Pa kad ljudi pogledaju to stablo ili taj cvijet koji si posadio,ti si u njemu.Nije važno što radiš,rekao je,bitno je da si nešto što si dodirnuo promijenio iz onog stanja u kojem je bilo prije no što si ga dotaknuo u nešto što, nakon što odmakneš ruke,nalikuje tebi.

MOŽDA SPAVA Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice ne znam kakvo,možda dečije, Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene; Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih: Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Ja sad slutim za te oči da su baš one Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu da me vide šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad; Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas, Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Tijekom mog liječenja, kada sam doznao da samo četiri posto oboljelih od raka gušterače živi pet godina, pala mi je na pamet fraza iz jednog filma o Zvjezdanim stazama, Khanov gnjev. U filmu se prikazuju kadeti Flote koji se na simulatoru suočavaju sa situacijom u kojoj bez obzira na njihove napore pogiba cjelokupna posada. Kada je Kirk bio kadet, reprogramirao je simulaciju jer »nije vjerovao u scenarij bez mogućnosti pobjede«. U kasnijim godinama neki od mojih profinjenih akademskih kolega s prezirom su gledali na moju opčinjenost Zvjezdanim stazama. Ali ja dobro znam koliko mi je to poslužilo. Nakon sto je Shatner doznao za moju dijagnozu, poslao mi je svoju fotografiju kao kapetana Kirka. Na njoj je pisalo: »Ne vjerujem u scenarij bez mogućnosti pobjede.«

Ko nijedan tuđi predeo ne može da učini svojim, ko ni u jednoj stranoj zemlji ne može da se zagreje, kome neki ovlaš dokučeni predeo ne može kasnije da znači neku vrstu povratka kući, - njemu nedostaje ono najdublje i jednak je čoveku koji izvan dečje sobe i rodbine ne mođe da shvati nijednog čoveka, ne može sa njim da razgovara i da ga voli. Vredan čovek oseća da je u srodstvu, ne samo sa svojim rođacima i okolinom, već sa životom svakog čoveka i sa životom prirode. Osećanja nenaklonosti ne dokazuje suprotno: ona se zasnivaju na saznanju, slutnji, čak i sudelovanju, a ne na ravnodušnosti. Ono što mi se ne dopada ne živi u meni duže od onoga što volim. Ali ono što ne poznajem i ne želim da upoznam, prema čemu sam ravnodušan, što mi ništa ne znači, to za mene i ne postoji, - i ukoliko je toga više, utoliko ja sam niže padam.

Svi mi svuda sa sobom nosimo neki Wolfsegg i imamo volju da ga sebi na spas izbrišemo, želimo ga uništiti tako da ga napišemo, izbrisati ga. Ali većinom nemamo snage za takvo brisanje. (...) Vjerijemo da s takvim naumom možemo početi, a to ipak nismo u stanju, sve je uvijek protiv nas i protiv takvog nauma i onda to uvijek odgađamo i nikad za to ne nađemo vremena, pa se tako mnogi radovi duha koji bi morali biti napisani ne napišu, ostane toliko zapisa koje cijelo vrijeme, godinama, desetljećima imamo u svojoj glavi, u svojoj glavi. Potežemo sve moguće razloge da s takvim radom ne počnemo, iskopavamo sve moguće igovore, zazivamo sve moguće duhove koji svi odreda mogu biti samo zli duhovi, samo da ne moramo početi, a baš bismo trebali početi. To je tragedija onoga koji hoće nešto napisati, to da uvijek izaziva ometače svoga pisanja.

Ima sad agencija, čita san u novine prije neki dan, ti in daš svoje podatke, kakvi si i odakle si, šta bi i kako bi, a kompjuter izbaci žensku šta bi ti najbolje pasala. Ne moraš tražit, trčat okolo, u pet minuti se, kažu, sve riješi.” “O, ne bi ja te iz kompjutera ni štapon takla”, primijetila je teta sumnjičavo. “Šta ti znaš je li cura zdrava, da nije zaražena...?” “Zaražena? S čin će bit zaražena!?” zgranuo se barba Ive. “Bome, kompjuterskin viruson.” “Ajde, Rose, svega ti, muči. Muči da te kogod ne čuje. Pa di će se čeljade zarazit viruson od kompjutera?” “A pusti, ne znan ja...” rekla je Rosa oprezno.

Ako ja, ma kako se na to gledalo, sa svog licnog gledista bacim, razdvojivsi samoga sebe, pogled na onog mladog covjeka kakav sam tada bio, treba da se zalim, sto me sudbina nije rodila pomalo niktovom, i ne mogu se utjesiti zbog svog prevelikog postenja. Ne bih li ja, naprotiv, sve bio dao, da u sebi izbrisem svako iskustvo, da opet imam svoju djetinju dusu i da s njome zivim u cistoci? To moje JA, sto ga svi poznajete, ne zaboravite, to je uprljano svom necistocom zivota. Ako je istina, da covjek moze izvuci neki ponos iz hrpe onih godina koje je prozivio u necistoci, tad me, pristajem, nazovite svojim starijim bratom.

Ő nem értette az életet. Fogalma sem volt, mért született erre a világra.Úgy gondolkozott, hogy akinek részévé jutott ez az ismeretlen célú kaland, melynek vége a megsemmisülés, az minden felelősség alól föl van mentve s jogában áll, hogy azt tegye, amit akar, például végigfeküdhet a kocsiúton és minden ok nélkül elkezdhet jajgatni, anélkül, hogy különösebb megrovást érdemelne. De éppen mert az életet a maga egészében értelmetlenségnek tartotta, a kis részeit külön-külön mind megértette, minden embert kivétel nélkül, minden magasztos és aljas szempontot, minden elméletet s ezeket azonnal magáévá is tette. Ha valaki öt percig beszél neki okosan, hogy térjen át a mohamedán-hitre, ő áttér rá, föltéve, hogy megkímélik a cselekvés nyűgétől, a szaván fogják és nem adnak neki időt, hogy később mégis visszatáncoljon.Így élni a nagy esztelenségben a kisebb esztelenségek közepette, véleménye szerint nem is oly ostobaság, sőt talán a leghelyesebb, a legstílusosabb életmód.

Nijedan čovek nije toliko siromašan da ne može jednom na dan da pogleda u nebo i da se seti neke dobre misli pune života. A zarobljenik koji pri odlasku na rad ponavlja u sebi neki dobar stih, ili pevuši tiho neku dobru melodiju, može u duši dublje da oseti utehu i da više poseduje sve ove lepe stvari nego neki zahtevni čovek koji se oseća umorno u velikoj lepoti i slatkom uživanju. Ti koji su tužan i daleko od svojih, pročitaj povremeno neku dobru izreku, neku pesmu, seti se lepe muzike, lepog predela, nekog čistog i dobrog trenutka u tvom životu! I pogledaj, zar nije tačno, da se kada to uradiš ozbiljno, dešava čudo, da sati postaju vedriji, budućnost prijatnija, život vredniji življenja!

Niko ne pali svetiljku da bi je sakrio iza vrata: svrha svetlosti je da osvetli prostor oko sebe, da otvori oči, da pokaže lepote i krasote u svojoj okolini. Niko ne prinosi na žrtvu ono najdragocenije što ima: ljubav. Niko ne prepušta svoje snove u ruke onima koji mogu da ih unište. Svako ko slučajno otkrije u sebi neki dar i usudi se da govori o svojim sposobnostima, počinje da pobuđuje podozrenje. Ako postoji neka uteha u tragediji gubitka osobe koju smo toliko silno voleli, to je ona uvek neophodna nada da je možda i bolje što se tako dogodilo. ... nalazim se na bojnom polju otkako sam se rodila, a još sam živa i ne treba mi niko da me štiti. Potpuno se prepustiti ljubavi, bila ona božanska ili ljudska, znači odreći se svega - uključujući i vlastitu dobrobit, ili sposobnost donošenja odluka. Znači voleti u najdubljem smislu te reči. U suštini, mi i ne želimo da budemo spaseni na način koji je Bog izabrao da nas iskupi, želimo da očuvamo potpunu kontrolu nad svakim korakom, da imamo punu svest o svojim odlukama, da budemo kadri da izaberemo predmet svoje odanosti. S ljubavlju nije tako - ona dođe, nastani se u nama, i počinje da upravlja svime. Samo vrlo snažne duše pristaju da joj se predaju... Muzika nije samo nešto što nas teši, ili zabavlja, već mnogo više od toga - jedna ideologija. Ljude možete prepoznati po vrsti muzike koju slušaju. Zato što sam naučila da patim u tišini otkad znam za sebe... Zato se radije mirim sa svojom samoćom: ako u ovom trenutku pokušam od nje da pobegnem, nikad više neću naći partnera. Ako je prihvatim, umesto da se borim protiv nje, možda će se stvari promeniti. Videla sam da je samoća jača kad pokušavamo da joj se suprotstavimo, ali postaje slaba kad na nju jednostavno ne obraćamo pažnju.

– Ezt el kell mesélnem nektek – szólt Esti Kornél. – Multkor egy társaságban valaki azt mondta, hogy sohasem utaznék olyan országba, melynek nem beszéli nyelvét. Igazat adtam neki. Elsősorban engem is az emberek érdekelnek az úton. Sokkal inkább, mint a múzeumi tárgyak. Ha beszédüket csak hallom és nem értem, olyan érzés fog el, mintha szellemileg süket volnék, mintha némafilmet pörgetnének előttem, zene és magyarázó fölírások nélkül. Idegesítő ez és unalmas. – Miután mindent kifejtettem, eszembe jutott, hogy ennek az ellenkezője is épannyira áll, mint minden dolognak a világon. Pokoli mulatság úgy járni-kelni idegenben, hogy a szájak lármája közönyösen hagy bennünket s mi kukán meredünk mindenkire, aki megszólít. Micsoda előkelő magány ez, barátaim, micsoda függetlenség és felelőtlenség. Egyszerre csecsemőnek érezzük magunkat, gyámság alatt. Valami magyarázhatatlan bizalom ébred bennünk a felnőttek iránt, akik bölcsebbek nálunk. Hagyjuk, hogy helyettünk beszéljenek és cselekedjenek. Aztán mindent elfogadunk, láttatlanul, illetve hallatlanul.

Djed je rekao da je puno bolje pokazati čovjeku kako si sam može pomoći, nego dati mu nešto. Jer ako naučiš čovjeka kako da si sam pomogne, onda će se on dalje sam brinuti za sebe i biti neovisan; ali ako mu samo nešto daš i ničemu ga ne naučiš, onda mu moraš do kraja života i dalje davati. Time tom čovjeku činiš medvjeđu uslugu, jer ako postane ovisan o tebi, ukrao si mu karakter. Po djedovim riječima, neki ljudi vole stalno poklanjati siromašnima jer tada mogu dignuti nos i vjerovati kako su oni nešto bolje nego onaj kojem pomažu; umjesto da nauče siromaha nečemu što bi ga učinilo neovisnim. „A pošto je ljudska priroda takva kakva jest“, rekao je djed, „uvijek će biti onih koji koriste spoznaju da neki vole dizati nos na taj način. Postanu tako jadni da su voljni biti pas svakom gospodaru koji ih je voljan uzdržavati. Tako se nisko spuste da radije budu pseto gospodina Nadmoćnog, nego svoj čovjek. I onda stalno kukaju i žale se kako im je teško i što im sve fali. A pritom im fali jedna jedina stvar - dobra lekcija i to udarcem noge u guzicu.“ I neki narodi, govorio je djed, dižu nos jer misle da su bolji od drugih, pa drugima daju pomoć, tako da bi sebe mogli nazivati silama. A da imaju srce na pravom mjestu, naučili bi narode kojima „pomažu“ kako će se brinuti sami za sebe. Djed je rekao da bogati narodi to ne žele učiniti jer onda siromašni narodi ne bi više bili ovisni o njima, a to im je zapravo bio cilj.

Pleme Cherokee više ništa nije posjedovalo. Ali nisu se ukrcali u kola, i zato su nešto uspjeli sačuvati. To se ne može ni vidjeti, ni nositi, ni jesti, ali nešto su sačuvali. Nisu se vozili. Nisu jahali. Hodali su. Vladini vojnici su jahali ispred njih, pokraj njih, iza njih. Muškarci plemena Cherokee su hodali i gledali ravno pred sebe i nisu gledali ni u zemlju, ni u vojnike. Njihove žene i djeca slijedili su ih i nisu gledali vojnike. Za njima su tandrkala prazna kola koja nisu služila ničemu. Kola nisu mogla ukrasti dušu plemena Cherokee. Zemlja im je bila ukradena, njihova domovina; ali pleme Cherokee nije dopustilo da im kola ukradu dušu. Dok su prolazili kroz naselja bijelog čovjeka, ljudi su stajali uz rub puta i gledali ih. U početku su se smijali. Kako su Cherokee glupi, hodaju pješke, a prazna kola tandrču iza njih. Cherokee nisu okrenuli glave na njihov smijeh, i uskoro je smijeh prestao. Nakon nekog vremena počeli su umirati. Njihova duša nije umrla, niti je izgubila snagu. Umirala su djeca, starci i bolesni. U početku su im vojnici dopuštali da se zaustave sahraniti mrtve. Ali onda ih je sve više i više umiralo - na stotine, na tisuće. Više od jedne trećine plemena Cherokee pomrlo je za vrijeme marŠa. Onda su im vojnici rekli da mrtve smiju sahranjivati svaki treći dan. Jer vojnicima se žurilo, htjeli su što prije obaviti tu stvar sa plemenom Cherokee. Vojnici su rekli da mrtve mogu natovariti u kola; ali Cherokee su ih odbili staviti u kola bijelog čovjeka. Hodali su i nosili svoje mrtve. Dječak je nosio svoju mrtvu sestricu i noću spavao na zemlji pokraj nje. Ujutro bi je ponovo uzeo u naručje i hodao dalje. Muž je nosio svoju mrtvu ženu. Sinje nosio svoju mrtvu majku, svog oca. Majka je nosila svoju mrtvu bebu. Nosili su ih u naručju. I hodali. I nisu okretali glave; nisu gledali ni vojnike, ni ljude koji su stajali uz rub ceste i promatrali kolonu kako prolazi. Neki od tih ljudi su plakali. Ali Cherokee nisu plakali. Nisu pokazivali svoj plač. Nisu htjeli bijelom čovjeku pokazati svoju dušu; kao što se nisu htjeli ni vozili u kolima. Taj je marš nazvan „Marš suza“. Ne zato što su Cherokee plakali; jer oni nisu plakali. Ljudi su taj marš nazvali Marš suza jer to zvuči romantično i opisuje tugu onih koji su stajali uz rub ceste i promatrali kolonu. Marš smrti ne zvuči romantično. Ne može se pisati poezija o ukočenoj mrtvoj bebi u rukama svoje majke, o otvorenim bebinim očima koje bulje u plavo nebo, dok majka hoda. Ne može se pjevati pjesma o ocu koji na zemlju polaže teret mrtvog tijela svoje žene da bi ležao pokraj njega preko noći i ustao i nosio ga dalje sljedećeg jutra... oca koji kaže svom najstarijem sinu da ponese mrtvo tijelo svog najmlađeg brata. I da ne gleda... ne govori... ne plače... da se ne sjeća planina. To ne bi bila lijepa pjesma. Zato taj marš zovu "Marš suza".

Moja istraživanja trajala su čitavu godinu i najzad sam zaključio da samo reljef boje, znalački stavljen na platno, može da da oku pravi utisak. To je bio period koji su moji roditelji nazvali „kameno doba“. Upotrebljavao sam kamenje da bih dobio, na primer, veoma blistav oblak. Lepio sam kamenje na platno, a zatim ga bojio. Jedan od mojih najvećih uspeha u ovom žanru je bio zalazak sunca sa kao krv crvenim oblacima. Nebo je bilo prepuno kamenja svih dimenzija, od kojih su neki bili veliki kao pesnica. Ova slika je dugo visila na zidu porodične trpezarije i sećam se da nas je često, u tišini posle večere, iznenađivao šum kamena koji bi, odlepivši se sa slike, padao na pod. Moja majka bi prestala da šije, a otac ju je uvek umirivao rečima: -Nije ništa, to je samo još jedan kamen pao sa neba našeg deteta.

Prijatelja nisam nikada ni želeo da imam, otkako sam navršio dvadesetu i tako odjednom postao nezavistan mislilac. Jedini moji prijatelji su oni, mrtvi koji su mi ostavili svoju književnost, drugih nemam. I oduvek mi je bilo teško imati nekoga i stoga uopšte ne mislim na tako zloupotrebljavanu i mučnu reč, kao što je reč prijateljstvo. I već vrlo rano na mahove uopšte nisam nikoga imao, svi drugi su imali nekoga, ja nisam imao nikoga, bar sam znao da nemam nikoga iako su drugi još insistirali na tome da imam nekoga, govorili su imaš nekoga kad sam bio sasvim siguran da nemam nikoga i, možda je odlučila i najviše me uništila upravo misao da mi niko nije potreban. Umislio sam da mi nijedno ljudsko biće ne treba, to i danas umišljam. Niko mi nije trebao, pa prema tome nikoga nisam ni imao. Ali, kako je prirodno, neko ljudsko biće nam je potrebno inače neizbežno postajemo ovakvi kakav sam postao ja: teški, nesnosni, bolesni, u najdubljem značenju reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovni rad mogu da obavljam samo sasvim sam, bez ikoga, što je moralo da se pokaže kao zabluda, ali i da nam je neko potreban takođe je zabluda, zato nam je potreban neko i nije nam potreban niko i nekada nam je potreban neko, a nekad nam nije potreban niko, i nekada nam je potreban neko, a istovremeno nam nije potreban niko, sada, ovih dana, opet sam se uverio u tu činjenicu, najapsurdniju od svih; nikada ne znamo, baš nikada, da li nam treba neko ili nam ne treba niko, ili nam u isto vreme treba i neko, i niko, i, kako nam nikada, baš nikada, nije jasno šta izistinski trebamo, da li smo nesrećni i zato nesposobni da otpočnemo neki duhovni rad onda kad mi to hoćemo, kad nam se učini ispravnim.

Ibrahim tizenhárom esztendős nagyvezérsége idején olyan rendhagyó viszonyok uralkodtak a Portán, amelyek ott korábban is, később is elképzelhetetlenek lettek volna, s amelyekben felfedezhetők az „europaizálódás” felületi ismérvei is. A görög renegát olyan gesztusokat engedett meg magának, amelyek megzavarták és megbotránkoztatták a hithű mohamedánokat. Olyannyira megtetszettek például neki a budai várban 1526-ban felfedezett hatalmas ércszobrok, hogy azokat Isztambulba szállíttatta, és – bár a mohamedán felfogás tiltotta az emberábrázolást – fel is állíttatta a város egyik legforgalmasabb helyén, az At mejdánon. Egy csípős nyelvű ortodox költő az alábbi versezettel adott hangot nemtetszésének: "két Ibrahim élt a földön, az egyik [a bibliai Ábrahám] összetörette a bálványokat a másik újból életre keltette azokat." (Ibrahim válaszul kivégeztette a verselőt.)

A művészet valójában nem létezik, csak művészek vannak. Régen az ilyen ember fogott egy marék színes agyagot, és bölényeket festett a barlang falára. A mai művészek többnyire boltban vásárolják a festéket, és talán plakátokat rajzolnak, vagy mást csinálnak, esetleg sok mindent a rajzoláson kívül, akárcsak a régiek. Nem hiba, ha az ilyen foglalkozásokat művészetnek mondjuk, csak nem szabad elfelejtenünk, hogy ez a szó koronként és helyenként mást-mást jelent, és az a bizonyos nagybetűs Művészet valójában nem létezik. Ez a nagybetűs Művészet ma már inkább valamilyen fantom vagy fétis. Vérig sértheted a művészt, ha azt mondod neki, hogy az, amit festett, mintázott, a maga nemében jó, csak éppen nem "művészet". És alaposan megzavarhatod azt, aki egy festményben gyönyörködik, ha közlöd vele, hogy ami neki annyira tetszik a képen, az nem a művészet, hanem valami más.

Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako se malo - pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi, ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe, ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo, s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo se uza stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su zatvorena, ali imam ključ u džepu... Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što je krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle. ... to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči. ... tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep. ... za mene je bila kao topola od bronze i sna... ... to je pre odgovor na smrt i na ništavilo, stavljanje stvari i vremena na određeno mesto, uvođenje vremena i prolaza, protivljenje vremenu punom rupa i tamnih mesta. Ti koji me čitaš, nije li se i tebi desilo nešto što počinje kao san i vraća se u mnogim snovima ali to nije to, nije samo san? Nešto što jeste tu, ali gde, i kako; nešto što prolazi kroz snove, razume se, puki san ali posle takođe tu, na drugi način jer je meko i puno rupa, ali tu dok pereš zube, u dnu lavaboa ga i dalje vidiš kad ispljuneš pastu za zube ili stavljaš lice pod hladnu vodu, već istanjeno ali još zalepljeno za pidžamu, u korenu jezika dok podgrevaš kafu, tu ali gde, kako, zalepljeno za jutro, sa svojom tišinom u koju već ulaze zvuci dana, vesti na radiju koje smo pustili jer smo budni i jer smo ustali i svet i dalje ide svojim putem. ... kako je to moguće, šta je to bilo, šta smo to bili u snu koji je međutim nešto drugo, svako malo se vraća i tu je, ali gde je to tu? ... ta trideset i jedna godina nije ono što je važno, mnogo je gori ovaj prelazak iz sna u reči, rupa između onoga što je i dalje ovde ali se sve više predaje jasnoj ošztici stvari s ove strane, tom nožu od reči koje i dalje i dalje ispisujem i koje više nisu to što je i dalje tu, ali gde, kako. Ovde je nešto trebalo da bude rečeno bez reči, samo slušajući neki neodređen šum. ... postoji neka slika nečega priteranog uza zid, nečega opkoljenog: duboka istina, okružena lažima nepopravljivog konformizma. Probuditi se, probuditi se na svaki način, ali Valentina je osećala da bi samo nešto što bi ličilo na bič moglo da je razbudi.

A onda, nije da se život odvija baš onako kako ti zamisliš. Ide svojim putem. A ti svojim. I to nisu isti putevi. Tako... Ja, ne mogu reći da sam želelea da budem srećna, to ne. Želela sam... da se spasem, eto: da se spasem. Ali, kasno sam shvatila kuda je trebalo da idem: u susret željama. Svako od nas misli da neke druge stvari spasavaju ljude: dužnost, poštenje, dobrota, primernost. Ne. Spasavaju ih želje. One su jedina prava stvar. Budi sa njima i bićeš spasen. Međutim, to sam suviše kasno shvatila. Ako mu daš vremena, životu, on se preokrene na neki čudan, nemilosrdan način: a ti shvatiš da u tom trenutku više ne možeš da želiš nešto a da sebe ne povrediš. I, tada sve propada, nema načina da se pobegne, što se više koprcaš, to se više uplićeš u mrežu, što se više opireš to se više ranjavaš. Odatle se ne izlazi. Kad je već bilo suviše kasno, ja sam počela da želim. Svom snagom svog bića. Toliko sam bola sebi nanela da ti to čak ne možeš ni da zamisliš.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

Moja borba, Lu, i opasnost koja se nadvija nada mnom sastoje se u tome da ne mogu da postanem realan, da uvek postoje stvari koje me nište, događaji koji me gaze, realniji od mene, kao da ne postojim ... Jedino tokom dana kad radim (veoma retkih) postajem realan, postojim, zauzimam prostor poput neke stvari, imam težinu, padam, a zatim se neka ruka ispruža i podiže me. Ugrađen u zdanje velike realnosti, imam tada osećaj da sam noseći element, postavljen na duboke temelje, uokviren sa desne i leve strane drugim nosećim elementima. Ali, svaki put, posle tih trenutaka ugrađivanja, ponovo bivam kamen daleko odbačen, inertan poput travke. A činjenica da se ti trenuci odbacivanja nikako ne proređuju, več bivaju, naprotiv, sve stalniji, zar ne bi trebalo da me plaši ? Počivam li tako, potpuno onemoćao, ko če me naći ispod svega toga što me pokriva ? I nije li moguće da sam ja već odavno pretvoren u prah, gotovo nalik zemlji, gotovo izravnan s tlom, i to tako dobro da već preko mene prelazi neki sumorni drum ?

Apafi leült, mint valami áldozatra szánt bárány, s első kezdetnek akkora betűt kanyarított a pergamenre, hogy a török fölugrott ijedtében, s azt kérdte, hogy mi az. - Ez egy M betű - válaszolt Apafi. - De hát a többinek is hagyjon kend helyet. - Ez csak kezdőbetű, a többi majd apró lesz. - No hát mondja kegyelmed fennhangon, hogy mit ír. Apafi reszketve írt és mondá: - Minekutána… A basa elkapta előle dühösen a pergament, s ráordított: - Mit “minekutána” és “annakutána”! Mit cikornyázza kegyelmed. Írja kegyelmed úgy, ahogy szokás: “Mi Apafi Mihály, Erdély fejedelme, parancsoljuk neked, hitvány szolga, hogy amint e levelet veszed, legottan mielőttünk Kisselyk helységében megjelenni - fejed vesztésének büntetése alatt - el ne mulaszd.” Punktum. Apafinak nagy bajába került kapacitálhatni a basát arról, miszerint magyar nemesekkel nem szokás ilyen stílusban korrespondeálni: végre is annyit megengedett neki, hogy fogalmazza hát úgy a levelet, ahogy neki jobban tetszik, de tartalma határozott legyen és parancsoló.

Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka grešnog, to je već slika Božanske ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božje i celokupno i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božjoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, - i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas! Decu volite naročito, jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete...

Razmrsio sam niti snova i stvarnosti, otkrio sam da postoji na jednoj strani san kada sam lebdeo bolje od kakvog orla, a na drugoj strani neki drugi, istinski svet, tvrd kao stene na kojima se zamalo nisam polomio. ... ja sam stvoren da živim zauvek... Bio sam besmrtan, nigde u sebi nisam osećao smrt... Nisam imao nikakve veze sa smrću. Porasti značilo je opovrgnuti. Porasti značilo je pad. Svojstvo da sam odrastao spoznao sam kroz povrede, nasilje, nagodbe i osvešćenje. Svet je izgubio čari. Jer, šta je čovek? Jednostavno, to je neko-ko-ne-može. Ko-ne-može sve znati. Ko-ne-može sve učiniti. Ko-ne-može ne umreti. Saznanje o svojim granicama načinilo je pukotinu na jajetu mojega detinjstva: rastavljanje mi je pomoglo da porastem, to jest da se smanjim. Sa sedam godina, konačno sam prestao biti bog. -Ali, mama, ne treba oklevati da se ljudima kaže da ih volimo: mogli bismo svi umreti, zar ne? Ona je tiho plakala kada bih tako govorio i milovala me po kosi da bi smirila moje misli. -Mali moj Isuse - govorila je - ne treba suviše voleti. Inače ćeš mnogo patiti. -Ali ja ne patim. Ja sam ljut. Odlučio sam da više ne volim Boga. Optužio sam Boga za sve gluposti, za sva ljudska zlodela; težio sam za nekim pravednijim svetom u kojem se više voli; okrenuo sam svet protiv Boga, kao dokaz o njegovoj bezvrednosti ili njegovoj lenjosti. Istraživao sam njegov postupak od jutra do mraka. Bunio sam se protiv sveta. Očekivao sam da on bude lep kao stranica rukopisa, da je skladan kao molitvena pesma. Očekivao sam od Boga da bude veštiji majstor, brižljiviji, pažljiviji, onaj ko bi brinuo o pojedinostima koliko i o celini, Bog koji bi vodio računa o pravdi i ljubavi. Međutim, Bog nije održao svoja obećanja. ... ne prihvatam stvari takve kakve jesu, želim da su onakve kakve treba da budu. Vera kakva bila je uvedena, organizovana, sa svojom hijerarhijom, prežvakavala je mrtvu reč, izgubila osećanje za smisao. A ja sam pokušavao da u ćutanju i razmišljanju nađem Boga. Od sreće više sam voleo Ljubav. Rušio sam se sam u sebi. Kako sam mogao i naslutiti da postoje toliki klanci, neki tako vrtoglavi ponor, stotine i stotine koraka u unutrašnjosti jednoga čovečijega tela? Strovaljivao sam se u prazninu. Žele da ubede, a kada neko želi da drugoga ubedi, iskrenost i prevara ponekada idu zajedno.

Tako, imati kontrolu nad vlastitim diskursom znači imati moć nad onim što vi želite da historija bude, umjesto da prihvaćate ono što drugi kažu da ona jest; sukladno, to opunomoćuje vas, a ne njih. Na sličan način uporaba fraze "historijski diskurs" znači da ne promatrate historiju kao predmet ili disciplinu (školski termini), nego kao "polje sila". Razumijevanje historije kao predmeta ili discipline sugerira da učimo nešto što je uvijek i već prisutno na neki prirodan ili očigledan način, na što mi reagiramo nedužno, objektivno i nezainteresirano. Shvaćanje historije kao polja u kojem djeluju određene sile pokazuje da je zapravo vidimo kao različite načine na koji zainteresirane strane za sebe organiziraju prošlost, načine koji uvijek dolaze odnekud i u neku svrhu te koji vas žele povući sa sobom u svojem smjeru. To je "polje sile" jer se ova usmjerenja unutar njega međusobno takmiče (za njih se mora voditi borba). To polje naizmjence uključuje i isključuje, centrira i marginalizira poglede na prošlost na načine i u stupnjevima koji prelamaju moć onih koji ih promiču. Stoga, korištenje termina "diskurs" pokazuje kako znamo da historija nikada nije svoja, da se o njoj nikada ne priča ili čita (artikulira, izražava, raspravlja) nedužno, već da uvijek nastaje za nekoga.

Egy alkalommal például részt vettem egy tudományos vitán, amelyben - meggyőződésem szerint - egyértelműen én kerekedtem felül, ami azóta is jó érzéssel tölt el. Utóbb azonban kiderült, hogy ellenfelem legalább olyan bizonyos volt abban, hogy ő nyert, s ez neki éppúgy örömet okozott. Ha nem is volt egyformán igazunk, minden további nélkül lehettünk egyformán boldogok, illúziónk ennélfogva növelte az emberi boldogság összmennyiségét. A társadalmak bizonyos mértékig intézményessé tehetik az efféle illúziót: a teniszjátékosok elhihetik, hogy az embert igazán a tenisztudása teszi tiszteletre méltóvá, míg a tudósok a tudományos teljesítményről, a szoknyabolondok pedig a gáláns kalandok minél nagyobb számáról gondolhatják ugyanezt, s a sort még hosszan folytathatnánk. Egyre több és több ember lehet tehát meggyőződve arról, hogy az ő csoportja alkotja a valódi társadalmi elitet, s a legkevésbé sem zavarja őket, hogy mások listáján sokkal hátrébb helyezkednek el. A civil társadalomban - s vonzerejének egyik alapvető forrása éppen ez - nem csupán tevékenységformából nagy a bőség, de kiválóság-kritériumból is, s ezáltal olyan illúziórendszer tartható fenn, amely pontosan azért tud annyi embert meggyőzni arról, hogy ő helyezkedik el a társadalmi ranglétra legfelső fokán, mert sok-sok, egymástól független létra létezik, s mindenki nyugodtan képzelheti, hogy igazából csak az számít, amelyre ő felhágott.

Jedan drugi prijatelj je umro, iznenada, katastrofalno, pored pokretne trake za prtljag na nekom stranom aerodromu. Njegova žena je otišla po kolica, kada se vratila, gomila ljudi je bila okupljena oko nečega. Možda se otvorio i prosuo neki kofer. Ali ne, otvorio se i prosuo njen muž, i već je bio mrtav. Godinu ili dve kasnije, kada je moja žena umrla, napisala mi je: „.Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi, tako da na neki način, mislim, i uživaš u bolu. Da nije bitno, ne bi bilo bitno..“ To mi je pružilo utehu, i dugo sam držao njeno pismo na radnom stolu; premda sam sumnjao da ću ikada početi da uživam u bolu. Ali svakako, tada sam bio tek na početku. Već sam znao da će valjati samo stare reči: smrt, žalost, ucveljenost, tuga, slomljeno srce. Ništa moderno uvijeno ili medicinski. Žalost je ljudsko, a ne medicinsko stanje, i iako postoje pilule koje nam pomažu da zaboravimo na nju – i na sve ostalo – ne postoje pilule koje je mogu izlečiti. Ožalošćeni nisu depresivni, samo propisno, prikladno, matematički („boli tačno onoliko koliko vredi“) tužni. Jedan eufemistični glagol koga sam se naročito gnušao bio je „otići“. „Moje saučešće što vam je žena otišla“ („otišla da piški“?, „otišla po nešto“?). Ne moraš drugima naturati reč „umreti“, čak i ako je sam uvek koristiš. Postoji nekakva sredina. Na jednom prijemu, na koji bismo obično došli zajedno, jedan poznanik mi je prišao i rekao, prosto: „Neko ti nedostaje.“ To mi je delovalo tačno, u oba smisla. (NIVOI ŽIVOTA)

Bilo je to u Veneciji, u jesen, u jednom od onih salona u kojima se tuđinci prolazno okupljaju oko domaćice koja je tuđinka kao i oni. Ovi ljudi stoje unaokolo sa svojom šoljom čaja i ushićeni su kad god ih neki vični sused hitro i krišom okrene prema vratima da im se došapne neko ime koje zvuči venecijanski. Oni su spremni na najfantastičnija imena, ništa ih ne može iznenaditi; jer ma koliko inače bili štedljivi u doživljavanju, u ovom gradu se nonšalantno predaju najpreteranijim mogućnostima. U svom običnom životu oni neprestano brkaju izvanredno sa zabranjenim, tako da se očekivanje čudesnog, koje sad sebi dozvoljavaju, javlja na njihovim licima kao grub, raspustan izraz. Što im se kod kuće samo za koji trenutak dešava na koncertima ili kad su sami s nekim romanom, to oni pod ovim laskavim okolnostima izlažu svačijem pogledu kao opravdano stanje. Kao što, sasvim nepripremljeni, ne shvatajući opasnost, dozvoljavaju da ih gotovo smrtonosna priznanja muzike nadraže kao telesne indiskrecije, tako se, ni najmanje ne savladavši postojanje Venecije, predaju nagradi koju pruža nesvestica u gondolama. Ne više skorašnji bračni parovi, koji su tokom celog putovanja izmenjivali samo reči pune mržnje, tonu u ćutljivo podnošenje; muža obuzima prijatan umor njegovih ideala, dok se ona oseća mlada i tromim domaćima podsticajno klima glavom, s osmehom kao da su joj zubi od šećera pa se neprestano tope. A kad se posluša šta govore, ispada da putuju sutra ili prekosutra ili krajem nedelje. Tu sam, dakle, stajao među njima i radovao se što neću otputovati. Ubrzo će zahladneti. Meka, kao opijumom uspavljujuća Venecija njihovih predrasuda i potreba nestaće sa ovim somnolentnim strancima, i jednog jutra će se pojaviti ona druga, stvarna, budna, do prskanja krta, nimalo nastala u snovima : ona usred ništavila na potonulim šumama željena, s mukom postignuta i najzad toliko potpuno postojeća Venecija. Očvrslo, na najneophodnije ograničeno telo, kroz koje je i noću budni arsenal slao krv svoga roda, i prodoran duh ovoga tela koji se neprestano širi i koji je bio jači od mirisa aromatičnih zemalja. Sugestivna država, koja je so i staklo svoje bede menjala za blaga naroda. Lepa protivteža sveta, koja je sve do svojih ukrasa puna latentnih energija što su se granale u sve tananije živce - : ova Venecija.

Jonathan Swift: Guliverova putovanja ll. dio U nadi da ću se još više umiliti njegovu veličanstvu, pripovjedio sam mu o izumu koji je pronađen prije tri-četiri stotine godina: neki prah, pa kad u hrpu toga praha padne najsitnija iskrica, začas će planuti... Najveća zrna, ispaljena ovako, ne nište samo u jedan mah cijele redove vojske, nego i sravnjuju sa zemljom najjače zidove; potapaju na dno morske brodove, s tisuću ljudi na svakom; a kad se spoje lancem, presijecaju jarbole i užeta, raspolovljuju stotine tjelesa i pustoše sve pred sobom. ... Kralja spopala strava od mojega opisa tih grozovitih sprava i od moje ponude. Začudio se kako ovako nemoćan i puzav kukac, kao što sam ja (to su mu bile riječi), može imati takve nečovječne misli, kao da ga nimalo ne diraju svi oni prizori s krvlju i pustošenjem što sam ih naslikao kao obična djela onih razornih strojeva kojima je, reći će on, prvi izumitelj bio valjda kakav zao duh, neprijatelj čovječanstva. Što se njega samoga tiče, izjavio je da ga doduše malo stvari veseli tako koliko ga vesele nova otkrića u umjetnosti ili u prirodi, ali bi volio izgubiti pol kraljevine nego da bude upućen u takvu tajnu; i zapovjedio mi da je ne spominjem nikad više, ako mi je mila glava. ... ... iskazao je mišljenje da onaj tko stvori da dva klasa žita ili dva lista trave izrastu na komadu zemlje gdje je prije rastao samo jedan, zaslužniji za čovječanstvo, i stvarniju uslugu čini svojoj domovini nego sva savcata političarska bagra. lll. dio ... družio bih se samo s nekoliko najvrednijih između vas smrtnika, te bih s s vremenom bih otvrdnuo tako da bi mi mala ili nikakva zlovolja bila što gubim vas, a s vašim potomstvom postupao isto tako; baš onako kako se čovjek veseli što mu se svake godine redaju u vrtu karanfili i tulipani, a ne žali za onima što su povenuli lanjske godine. lV. dio Ako koji vladar pošalje svoje čete na narod gdje je svijet siromašan i neuk, zakonito je da je on polovicu poubija, a druge okrene u robove, da bi ih civilizirao i odvratio od barbarskog načina života. ... I da proslavim hrabrost svojih dragih zemljaka, zajamčim mu da sam vidio kako su za opsade bacili u zrak u jedan mah sto neprijatelja, a isto toliko na brodu; i gledao kako su raskomadana mrtva tijela padala iz oblaka, na veliku zabavu gledateljima. Htjedoh zaći dalje u potankosti, ali mi domaćin naloži da šutim, a sam reče: Tko god zna yahoosku narav, drage će volje vjerovati da bi ovako jadna životinja bila podobna učiniti sve što sam spomenuo, da joj je snaga i vještina jednaka sa zlobom.

Helen je ugasila svjetlost, prišla žurno prozoru i provirila napolje. Svjetlost iz dnevne sobe je kroz otvorena vrata padala na pod u zlatnom romboidu. Helen je stajala iza postelje kao da je promatrala neku divljač. Oko mene je još lebdio dah njenog parfema. Okrenula se. 'Ne smiješ ići na stanicu', rekla je. 'Neko bi te mogao poznati. Moraš otići! Pozajmit ću kola od Ele, pa ću te odvesti u Minster. Kakve smo budale bili! Ne smiješ ostati ovdje!' Osjetio sam oštar bol koji se odmah pretvorio u žudnju. Izgleda da je Helen prvi put stvarno shvatila da se moramo rastati. Ili je to možda tek sad najzad sama sebi priznala. Nestalo je sve one rezerviranosti koja je u toku dana tinjala. Helen je vidjela opasnost, vlastitim očima vidjela, a to je za nju bilo jače od ma kakve mašte. Odjednom mi je izgledala kao da je sva samo strah i ljubav — i već za jedan korak udaljena i izgubljena. Pokušao sam da je zadržim. I ja sam najzad gledao bez vela. Ona se opirala i šaputala: 'Ne sad! Moram da telefoniram Eli! Ne sad! Pa moramo ...' Ništa ne moramo, mislio sam. Imao sam još jedan sat vremena, a onda neka svijet propadne. Zašto ranije to nisam jače osjetio? Osjetio sam, ali zašto nisam razbio stakleni zid između sebe i svog osjećanja? Ako je moj povratak besmislen, onda je ovo još besmislenije! Morao sam nešto od Helene ponijeti sobom u sivu prazninu u koju ću se vratiti ako budem imao sreće. Nešto više od osjećanja na opreznost i okretanja u krug. Sad sam ushtio da se raširim preko nje kao neki pokrivač, zaželio sam da imam hiljadu ruku i usana, da postanem savršen konkavan oblik, preko i oko njenog konveksnog, bez igdje ijednog međuprostora, da bih je svuda dodirivao, koža uz kožu, centimetar po centimetar, a ipak još sa starim bolom što je to koža na kožu, i što ne može biti krv u krvi — spajanje umjesto sastavljanja.

Osvrnimo se, profesore, oko sebe. Šta vidimo? Šta drugi vide? Da li je prizor privlačan? Da li je, drugim rečima, lako Beograd voleti i poštovati? Sa jedne strane vlasotinačka, lužnička, nišavska, belopalanačka, svrljiška, zaglavska, timočka, rekanska, brsjačka pečalbarska duša jadnika koji će prihvatiti svaki, i najgori rad, ali tek kada ga pritisne ljuta nemaština, kad se više nema kud; ne rad već pečalovina, pečal, potmula patnja, duševna bol i poniženje, nastavak meropaškog i sebarskog, rajetinskog rada, životinjski izdržljivo slaganje pare na paru; sa druge psihoza nesite ćiftanske lakomosti, ćar i profit sa što manje rada, pravljenje »poslova« tako što se posao izbegava, pa nije nimalo neobično što i jedan i drugi, i pečalan i ćiftinski rad, dakle svaki rad, izaziva u Srba samo prezir. Beograd je postao grad u kome ni jedan čovek, ni jedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Studenti služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i opravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? — a u isto vreme mnogi naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati. Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više sa što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni ja tebi, bezobzino se gura u stranu, gde god pogled zaustaviš — Miloševa kurdžonska Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu, Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani, ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputano biologiju samoodbrane, jagme, nestrpljenja. Atavizmi iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih-Londonaca, Bosanaca-Bečlija.

Mondanom kell valamit a félelemről. Ez az élet egyetlen igazi ellensége. Csak a félelem tudja legyőzni az életet. Okos, alattomos ellenség, én aztán tudom. Nincs benne tisztesség, kímélet, nem ismer törvényt, sem illendőséget, nem ad irgalmat. Az ember leggyengébb pontjára támad, tévedhetetlenül, könnyedén megtalálja. Mindig az agyban kezdődik. Egyik pillanatban nyugodtnak, magabiztosnak, boldognak érezzük magunkat. Aztán a félelem, a csendes kétség mezébe rejtezve, beoson az agyunkba, mint egy kém. A kétség találkozik a hitetlenséggel, és a hitetlenség megpróbálja kilökni. De a hitetlenség szegényesen felfegyverzett gyalogos katona. A kétség könnyedén elintézi. Az ember szorongani kezd. Jön az ésszerűség, hogy harcoljon értünk. Megnyugszunk. Az ésszerűség fel van szerelve a legújabb haditechnikával. De csodálkozásunkra, a magasabb rendű taktika és sok vitathatatlan győzelem ellenére az ésszerűséget leterítik. Érezzük, hogy gyengülünk, ingadozunk. Szorongásunk rémületté változik. A félelem ezután teljesen a testünk felé fordul, amely tudja, hogy szörnyű nagy baj van. A tüdőnk már elrepült, mint egy madár, a beleink elsiklottak, mint egy kígyó. Most a nyelv roskad össze holtan, mint egy oposszum, állkapcsaink pedig egy helyben vágtatnak. A fülünk megsüketül. Izmaink reszketni kezdenek, mintha maláriát kaptak volna, és a térdünk úgy remeg, mintha táncolna. És ugyanez történik a testünk többi részével. Minden részünk, a neki legalkalmasabb módon, szétesik. Csak a szemünk működik jól. Mindig megfelelő figyelemmel kíséri a félelmet. Elhamarkodott döntéseket hozunk. Elűzzük legutolsó szövetségeseinket: a reményt és a bizalmat. És máris legyőztük magunkat. Á félelem, ami végtére csak egy érzet, diadalmaskodott rajtunk. Nehéz a dolgot szavakba foglalni. Mert a félelem, az igazi félelem, ami alapjainkban ráz meg, amit akkor érzünk, ha szemtől szembe kell állnunk halandó végünkkel, úgy befészkeli magát az emlékezetbe, mint az üszök: igyekszik mindent elrohasztani, még a szavakat is, amelyekkel beszélnénk róla. Épp ezért küzdenünk kell, hogy kifejezhessük. Keményen küzdenünk kell, hogy a szavak fényével rávilágítsunk. Mert ha nem küzdünk, ha a félelmünk szótlan sötétséggé válik, amelyet elkerülünk, amelyet talán még elfelejtenünk is sikerül, kitesszük magunkat a félelem újabb támadásainak, mert igazából sohasem szálltunk szembe az ellenféllel, amely legyőzött bennünket.

Jest, i kod njega, kome je nekoć bila tako strana svaka sitničavost, razvila se neka vrsta pedanterije, premda je ta pedanterija imala svoj korijen u drugom tjelesnom ustrojistvu i rodila se iz drugačijeg raspoloženja. Osjećao se praznim; nedostajao mu jeplan koji bi mu dao poticaja, neki zanimljiv posao kome bi se mogao s veseljem i zadovoljstvom posvetiti. Njegov nagon za djelatnošću, nesposobnost njegova duha da miruje, njegova aktivnost - bijahu oduvijek nešto posve drugo negoli prirodna i ustrajna volja za radom kod njegovih predaka: naime, nešto umjetno, impuls njegovih živaca, zapravo neko opojno sredstvo, baš kao male i oštre ruske cigarete koje je stalno pušio. Ta ga aktivnost nije napustila, njome je on vladao manje no ikada, ona je gospodarila njime i mučila ga, trošeći se na sijaset trica i ništavnosti. Gubio se u tisuću beznačajnih sitnica koje su se uglavnom odnosile na održavanje kuće i njegove toalete, a koje bi odlagao, jer su mu dojadile, te ih nije više mogao ni pamtiti, ni srediti, jer su ga stajale nerazmjerno mnogo pažnje i vremena. Ono što su u gradu nazivali njegovom "taštinom" toliko se pogoršalo, da se već odavna počeo toga stideti, a ipak nije bio kadar okaniti se navika koje su se razvile u tom pravcu. Nije mogao napustiti kabinet sa sviješću da je nešto propustio ili samo površno obavio, jer se bojao da će mu izmaći onaj osjećaj svježine, mira, intaktnosti, koji ga je ipak napuštao poslije jednog sata, te ga je onda opet trebalo mukom obnoviti. U kabinetu je provodio mnogo vremena, i to ne samo ujutro, već i prije svakog ručka, svake sjednice u senatu, svake javne skupštine, ukratko, uvijek pre no što će se pokazati pred ljudima i kretati se među njima. Zaista! Život Thomasa Buddenbrooka pretvorio se u život glumca, i to takvog glumca kome je čitav život, do najmanje i najsvakodnevnije sitnice, postao samo velikom glumom koja ga stalno drži u napetosti i stalno iscrpljuje... Potpuni nedostatak nekoga iskrenog i živog interesa koji bi ga zaokupio, osiromašenje i opustošenje njegova duševnog života, uz neumoljiv osjećaj dužnosti i upornu odlučnost da pod svaku cijenu dostojno reprezentira, da svim sredstvima prikrije koliko je iznemogao - svi su ti faktori učinili od njegova života glumu. Učinili su ga izvještačenim, proračunatim i usiljenim, tako da mu se svaka riječ, svaka kretnja, svaka i najmanja djelatnost među ljudima pretvorila u napornu i silno zamornu igru.