Mali Ako Quotes

Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis. Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo... Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda... Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje... Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka... Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja... Laku noc, njene pospane oci...

Zeleno, volim te, zeleno. Zelen vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. Opasana senkom ona sanja na verandi, zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Zeleno, volim te, zeleno! Pod lunom Cigankom stvari pilje u nju a ona ih ne vidi. Zeleno, volim te, zeleno! Velike zvezde od inja dolaze sa ribom senke što otvara put zori. Smokva trlja vetar korom svojih grana, a breg, mačak lupež, ježi svoje ljute agave. Ali ko će doći? I odakle? Ona čeka na balkonu, zelene puti, kose zelene, sanjajuci gorko more. -Kume, daću ti konja za kuću, sedlo za njeno ogledalo, nož za njen ogrtač. Kume, dolazim krvareći iz Kabrinih klanaca. -Kad bih mogao, mladiću, lako bi se nagodili. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. Kume, hoću da umrem pristojno u svojoj postelji od čelika i, ako je moguce, sa holandskim čaršavima... Zar ne vidiš moju ranu od grudi do grla? -Trista crnih ruža pokrivaju tvoj beli grudnjak. Krv ti vri i miriše oko pojasa. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. -Pusti me bar na visoke verande, pusti me da se popnem! Pusti me na zelene verande. Verandice mesečeve, gde kaplje voda. Već se penju dva kuma na visoke verande. Ostavljajući trag krvi. Ostavljajući trag suza. Drhtali su krovovi, fenjerčići od lima. Hiljadu staklenih defova ranjavalo je zoru. Zeleno, volim te, zeleno! Zelen vetar, zelene grane. Dva kuma su se popela. Širok vetar ostavljao je u ustima čudan ukus žuči, mentola i bosiljka. -Kume, gde je, reci mi, gde je tvoje gorko devojče? -Koliko puta te je čekala sveža lica, crne kose, na toj zelenoj verandi. Nad ogledalom bunara Ciganka se njiha. Zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Mesečev stalaktit od leda drži je nad vodom. Noć je postala intimna kao mali trg. Pijani su žandari lupali na vrata. Zeleno, volim te, zeleno! Zelene vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. - ROMANSA MESECARKA

Svaki čovek ima nešto što može da dobije samo u jednom određenom životnom dobu. Kao mali plamen. Oni pažljivi i srećni pažljivo će ga čuvati, negovati i nositi kroz život kao baklju. Ali ako se samo jednom taj plamen ugasi, više nikada neće moći da se povrati. Ja nisam izgubio samo Sumire. Zajedno s njom, izgubio sam i taj dragoceni plamen.

Je tak jasne, ze v dlhodobom horizonte je nutna restrukturalizacia celkoveho verejneho dlhu a jeho ciastocne odpisanie zhruba na urovni 65% z tejto sumy. Ako druhy krok je nutny predaj majetku statu, co by mohlo znizit dlh o dodatocnych 20% HDP. Z vynosov z privatizacie je nutne oddlzit a rekapitalizovat grecke banky, respektive vytvorit tak domace zdroje kapitalu na financovanie statneho dlhu, kedze po znizeni ratingu a poslednej emisii je uz jasne, ze na trhu si Grecko vie pozicat len kratkodobo, teda do jedneho roka. Pokial sa tieto kroky co najskor neurobia, hrozi kolaps celeho greckeho financneho systemu a nie len vyhlasenie defaultu krajiny. Vsetky tieto kroky by navyse mali prebehnut este predtym, nez budu v juni publikovane vysledky stresovych testov europskych bank.

Zlo je to vrijeme'', reče crna pantera jedne večeri kad se zrak žario kao užarena peć, ''ali popravit će se ako uzmognemo dočekati kraj. Je li tvoj želudac pun, ljudsko mladunče? ''Želudac mi je pun, ali nemam koristi od toga. Što misliš, Bagira, jesu li kiše zaboravile na nas i zar neće nikad više doći?'' ''Ne mislim tako. Opet ćemo vidjeti mohvu gdje cvjeta i mladu srnčad masnu od svježe trave. Siđi na Pećinu mira da čuješ novosti! Skoči mi na leđa, mali brate.'' ''Nije sada vrijeme da se nosi teret. Još mogu stajati na nogama, ali uistinu… nas dvoje nismo nikako nalik na ugojene volove.

Kao što stari mitovi govore, mi smo jednako djeca neba i Zemlje. Kroz vrijeme svog boravka na ovom planetu sakupili smo opasno evolucijsko breme, naslijeđene sklonosti prema agresiji i ritualu, podčinjavanje vođama, mržnju prema strancima, što sve sada dovodi u pitanje naše preživljavanje. Ali stekli smo suosjećanje za druge, ljubav prema djeci i djeci naše djece, želju da učimo iz povijesti i uzvišenu strastvenu inteligenciju – očito oružje našeg preživljavanja i napretka. Koji će oblici naše prirode prevladati nesigurno je, posebno ako su naši pogledi, razumijevanje i vidici vezani isključivo za Zemlju – ili, još gore, za jedan mali dio nje. Ali tamo gore u beskraju svemira očekuje nas neizbježna budućnost. Za sada nema još nikakvih sigurnih signala izvanzemaljske inteligencije i stoga se pitamo da li civilizacije poput naše uvijek srljaju neumoljivo, nepromišljeno, prema samouništenju. Nacionalne granice su nezamjetljive kada Zemlju gledamo iz prostora. Fanatični etnički, religijski, nacionalni šovinizmi teško se mogu održati kada promatramo naš planet kao nježan plavi polumjesec kako se gasi poput sve slabije točke svjetlosti usred zvjezdanog tkanja. Putovanja proširuju vidike.

Nimalo se, kažem, ne može nauditi velikoj knjizi ako se ponese u zahod. Samo beznačajne knjige trpe zbog toga. Samo beznačajne knjige služe brisanju guzice. Takva je knjiga Mali Cezar koja je sad prevedena na francuski i koja je izišla u biblioteci Passions. Dok okrećem stranice te knjige, čini mi se da sam opet kod kuće i da čitam naslove u novinama, da slušam one proklete radio aparate, da se vozim u starim krntijama, da pijem jeftini džin, da guram kukuruzni klip u dupe prostitutkama djevicama, da vješam Crnce i žive ih spaljujem. Da čovjek dobije sraćku. A to isto vrijedi za Atlantic M o n t h 1 y ili za bilo koji drugi mjesečnik, za Aldousa Huxleyja, Gertrudu Stein, Sinclaria Lewisa, Hemingwaya, Dos Passosa, Dreisera itd, itd... Ne čujem nikakvo zvono da zvoni u meni kad donesem te ptičice u WC. Povučem lančić i odoše u kanal. Niz Seinu pa u Atlantski ocean. Možda će za godinu dana opet izroniti — na obalama Coney Islan-da ili Midland Beacha ili Miamija, s mrtvim meduzama, puževima, račićima, rabljenim prezervativima, ružičastim toaletnim papirom, jučerašnjim novostima, sutrašnjim samoubojstvima ... str. 58-59

- Kad sam bio klinac – odvrati Orr – hodao sam po cijeli dan s divljim jabukama u ustima. S po jednom ispod svakog obraza. Yossarian odloži torbicu iz koje je počeo vaditi toaletne potrepštine, pa se sumnjičavo sav ukruti. Prođe jedna minuta. - A zašto? – nije mogao da najposlije ne zapita. Orr se slavodobitno naceri. - Zato što su bolje nego divlje kestenje – odgovori. Orr je klečao na podu šatora. Radio je bez predaha, rastavljao ventil, pomno rasprostirao sve sićušne djeliće, brojio ih i onda beskonačno proučavao svaki pojedini od njih, kao da nikad u životu nije vidio ništa ni približno slično, pa onda ponovo sastavljao cijeli mali mehanizam, pa opet, i opet, i opet, i opet, a da nije ni najmanje gubio strpljenje ni zanimanje, niti pokazivao znakove umora ni namjeru da ikad završi posao. Yossarian ga je promatrao kako se bakće, i bio je uvjeren da će biti prisiljen da ga ubije s predumišljajem ako ne bude prestao. Pogled mu pade na lovački nož koji je mrtvac objesio iznad okvira mreže protiv komaraca onoga dana kad je stigao. Nož je visio uz mrtvačevu praznu kožnu futrolu iz koje je Havermayer ukrao revolver. - Kad nisam mogao doći do divljih jabuka – nastavi Orr – uzimao sam divlje kestenove. Divlji kestenovi su otprilike iste veličine kao divlje jabuke i zapravo imaju bolji oblik, iako oblik nije uopće važan. - A zašto si nosio divlje jabuke u ustima? – upita ga iznova Yossarian. – To sam te pitao. - Zato što imaju bolji oblik nego divlji kestenovi – odgovori Orr – Upravo sam ti to sad rekao. - A zašto si ti – opsova Yossarian i zadivljeno – zlopogleđo, odrode i kučkin sine sa sklonošću za tehniku, nosio bilo šta u ustima? - Ja nisam nosio bilo šta u ustima – reče Orr – Ja sam nosio divlje jabuke u ustima. Kad nisam imao divlje jabuke, nosio sam divlje kestenove. U ustima. Orr se kesio. Yossarian odluči da šuti i šutio je. Orr je čekao. Yossarian je čekao dulje. - Po jedan ispod svakog obraza – reče Orr. - Zašto? Orr to jedva dočeka. - Kako zašto? Yossarian odmahnu glavom smješkajući se i ne hoteći dalje govoriti. - Nešto je čudno na ovom ventilu – razmišljaše Orr naglas. - Šta to? – priupita Yossarian. - Zato što sam htio… Yossarian je već znao. - Isuse Kriste! Zašto si htio… - … Da imam obraze kao jabuke. - … Da imaš obraze kao jabuke? – pripita Yossarian. - Htio sam da imam obraze kao jabuke – ponovi Orr. – Još dok sam bio klinac, htio sam da jednom imam obraze kao jabuke, pa sam odlučio da radim na tome dok ih ne dobijem, i bogami sam radio dok ih nisam dobio, a eto vidiš kako sam to postigao, noseći divlje jabuke u ustima po cijele dane. On se ponovo naceri. – Po jednu ispod svakog obraza. - A zašto si htio da imaš obraze kao jabuke? - Nisam ja htio da imam obraze kao jabuke – reče Orr. – Ja sam htio da imam velike obraze. Nije mi bilo toliko stalo do boje, samo sam htio da budu veliki. Radio sam na tome baš kao oni luđaci o kojima pišu u novinama kako po cijele dane stišću gumene lopte samo zato da ojačaju ruke. Zapravo sam i ja bio jedan od tih luđaka. I ja sam po cijele dane nosio u rukama lopte. - Zašto? - Kako zašto? - Zašto si po cijele dane nosio u rukama lopte? - Zato što su lopte… - poče Orr. - … Bolje nego divlje jabuke? Orr odmahnu glavom smijuckajući se. - Ja sam to radio zato da sačuvam svoj dobar glas, ako me tko uhvati kako nosim divlje jabuke u ustima. Kad sam imao lopte u rukama, mogao sam poricati da u ustima imam divlje jabuke. Kad god bi me tko zapitao zašto nosim u ustima divlje jabuke, samo bih otvorio šake i pokazao da nosim gumene lopte, a ne divlje jabuke, i da su mi u rukama, a ne u ustima. To je dobar izgovor. Ali nisam nikad znao jesam li ga jasno izložio, jer te ljudi prilično teško razumiju kad govoriš sa dvije divlje jabuke u ustima.

Nanovo na tratini, na žitku, šumaricama i ljuljem obraslu praporu, podlegnutu izlomljenu stijenju i žbunju, opojne isparine sada pod rosuljom, štapom se i rukama pokušavajući uspravnim održati, odglavinjao je Augustov otac do svoje kamenčine i na nju sjeo iznovice. Bila je studena, kakav je, uostalom, bio čitav taj čovjek. Dobrzo se ljudski glas rastaljen u riječima opetuje. Tihane, kroz karijes izgovarane i dikcije skoro nerazumljive, a opet Augustu koji ih je poznavao, a koji se moguće nalazio tamo a moguće i nije, zorne koliko su riječi samo mogle biti: “Mali, nemoj misliti da te krivim kad ovo izgovaram jer sa tvoje strane nema ničega čemu se smije zamjeriti, no postavljaš se kao da si jedini koji je prošao kroz što je prošao. Pa i ja sam bio dijete... Misliš da je moj otac bio bolji prema meni? Nije... naravno da nije ali i znam da se trudio, na njegov već ograničeni način kao što sam ograničen i ja svom u odnosu prema tebi. Auguste... ja sam krajnje nestabilan čovjek. Krajnje sam pokvaren čovjek i čak bi me uvrijedilo kad bi to netko pokušao negirati. Ali nemoj misliti ipak, to jest, nadam se da svemu usprkos nećeš misliti kako moja pokvarenost ima ikakva utjecaja na moju... toplinu. Ti vjerojatno nisi tu... ali i ne moraš tu biti. Bitno je da sam ja tu. Ja sam uvijek tu.” I kako je to izgovorio, Augustov se otac podnimi, pognu, postane još manji na tom kamenu pa gotovo završi nevidljiv ikomu tko bi se ovdje možda našao jer od kamena na kojem je sjedio, štoviše, od kamenja kojim je bio okružen, baš kako je ranije i rekao, konačno, učini se manjim. Takav nenaročit, nevidljiv, progovori: “Opet sam slagao, a ti to znaš jer da ne znaš ne bi otišao... Naravno da me nema. Naravno da ne želim biti dio tvog života. Kad sam bio dijete, Auguste, i kad sam se našao u situaciji sličnoj u kojoj si ti sada, govorili su mi: "Samo budi deset posto svoga oca i bit ćeš veliki čovjek.". To su mi govorili... Sa tim sam na mislima odrastao, vidiš. Ali ja nikada nisam poznavao tog čovjeka. A kako osoba sazrijeva, u njoj se kao nešto mijenja i kao plijesan iz vlažnih zidova cinizam mu se širi pameću pa on postane okorjeo, odvratan samome sebi i misli, kako ja sada mislim, odnosno... boji se: ako je moj otac bio deset posto pokvaren koliko sam ja, ma i jedan posto samo, Auguste... ne bih sa takvim htio imati posla. Nikada, ni u kakvom smislu. I to je eto razlog, možda... možda tek jer ne znam a ne znam jer nisam inteligentan čovjek, to je vjerojatno razlog zašto sam gledao biti dalje od tebe.” Kako je to izgovorio, uz polako budeće jutro je zaklopio oči i stisnut ostao sjediti nekoliko još trenutaka. Lica upijena. Nosa sa kojeg je kapala kišica. Lica upijena. Nosa sa kojeg su kapale suze. Zatvorenih očiju, tresućih ruku koje jedva da su štap i držale. I to je trajalo i trajalo, mnogih minuta, desetak-petnaestak kako se činilo pa je u jednom trenutku rosulja i prestala. A njegovo drhturenje se nastavljalo i bio je pognut sve niže, manji sad i od vlastita lodena koji kako je izgledalo iz daljine i bješe jedini na tom kamenu. Puka gomila odjeće, bez čovjeka, na ikakvu opstojnost ljudsku podsjećajući tek time što se jedva zamjetljivo tresla, nadimala blago i kratko, u ritmu disanja i drhturenja onoga kojeg je ona nosila.

- Čovek upozna samo one stvari koje pripitomi - reče lisica. - Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kod trgovaca kupuju sasvim gotove stvari. Ali kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više namaju prijatelja. Ako želiš prijatelja, onda me pripitomi.

Sve na ovoj našoj zemlji - jednostavno i složeno, mali ljudski problemi i pronalaženje velikog puta ka Bogu, tajne sadašnjeg i budućeg veka - sve se rešava samo zagonetnim, neshvatljivo divnim i moćnim smirenjem. Čak i ako ne shvatamo njegov smisao i ako nismo sposobni za to tajanstveno i svemoćno smirenje, ono će nam se samo smireno otkriti kroz one čudesne ljude koji su ga stekli.

Ang mali mo, hindi mo ako pinili. Ang mali ko, patuloy pa rin kitang pinili.

Ako mali i nemoćni svoju nevinost brane žrtvom, odričući se čak i života, moćni je brane jednako uporno, svaki put djelima veće pokvarenosti.

Slučaj je hteo da se nađem s Meštrovićem u srdačnijim odnosima i duže vremena u Amsterdamu nego u Beogradu. Čudnovato, to se dogodilo ne povodom izložbe o kojoj govorim i na čije otvaranje nije došao, već povodom međunarodnog kongresa Pen-kluba koji se održavao u Holandiji 1931. Meštrović nije bio pisac, ali je zagrebački centar slao njega kao svoga delegata na taj kongres na kojem se on pojavio sa urednikom Nove Evrope, svojim neumornim biografom Milanom Ćurčinom. Izaslanici beogradskog centra bili su Isidora Sekulić, na koju se zalud čekalo da dođe, Jovan Dučić, koji je doputovao brodom iz Egipta gde je bio naš poslanik, i najposle ja, koji sam stigao u Hag iz Pariza, gde sam se zadržavao prikupljanjem slika za muzej. Ivan Meštrović i Jovan Dučić, koji su se dvadesetinu godina ubrajali u prijatelje, nisu se razdvajali za tih nekoliko holandskih svojih dana. Nisam ih ni ja napuštao, iako sam se rado usamljivao. Kraj svega poštovanja prema njima dvojici, više su me privlačili holandski ljudi i predeli, slike Vermerove i Rembrantove, mostovi i kanali po gradovima, automobili po putevima, brodovi po pristaništima, horizonti Severnoga mora. Ali ako nismo bili nerazdvojni, svugde smo se susretali, i ja sam ih, kada bih se našao sa njima, sa najvećom radoznalošću slušao. Ništa nije privlačnije za mladog pisca nego posmatrati starije i slavnije od sebe i, diveći se onome kod njih u čemu se čine nedostžni, radovati se otkriću onog u čemu su mali. I fizički i duhovno, Jovan Dučić i Ivan Meštrović su bili različni. Lak u pokretu i u duhu, brz na rečima i na osmehu, Jovan Dučić je, zračeći vedrinom, voleo da stoji i da hoda i, prav i visok, da govori - u paradoksima i sa humorom koji nije bio bez ironije - ne samo stoga što treba i mora nešto da kaže, nego i zato što voli i ume govoriti i želi da ga slušaju. Ivan Meštrović, kome je više priličilo da sedi no da stoji, bio je trom u pokretima i spor na rečima, ali sa težinom u mislima, nepokolebljiv u uverenju i uporan u odbrani, i govorio malo i oprezno, prećutkujući i ono što se očekivalo da kaže. Koliko je jedan umeo govoriti, toliko je drugi znao slušati. Jednog dana, našli smo se zajedno za stolom na terasi kazina u Sheveningenu i nastavili jučeranji razgovor, za koji nam se činilo da nije bio ni prekidan, - bilo je u našem raspoloženju toliko bezbrižnosti ko da nema i kao da neće nikad biti na svetu zla i nesreće. Dučić je pričao o piscima koje je tih dana upoznao i pred nama se čudio otkud su se našli na kongresu kad on nikad ni za jednog nije čuo, i divio se ulicama u Amsterdamu, u kojima je svaka druga kuća banka, i ulicama u Beogradu, u kojima je svaka druga kuća krčma. Meštrović ga je dopunjavao poređenjem holandskih žena s dalmatinskim i Severnog mora s Jadranskim, ostavljajući nama da iz njegovih zapažanja izvedemo zaključke. Najmanje su njih dvojica raspravljali o skulpturi i poeziji, i ja sam to tumačio u sebi time što se Meštrović ne razume u poeziju, a Dučić u skulpturu. Bilo je leto, no veče sveže i more nemirno, i kad je po ponoći zahladnelo, prešli smo u dvoranu, gde smo bili sami. Prvi put sam tada čuo da je Ivan Meštrović u mladosti imao na posetnici pored prezimena Meštrović i prezime Gabrilović. Dučić ga je uveravao, s velikom ozbiljnošću i usrdnošću, da se nije mogao prezivati Gabrilović, nego Gavrilović, i da je pravoslavnoga porekla. Meštrović je, ne bez osmeha, pristajao da bude Srbin, ali ne i pravoslavljanin, i poricao Dučićeva filološka i verska objašnjenja. Ponovo su se približili kad su se opomenuli da je Meštrović starinom iz Fojnice, u Bosni, a Dučić rodom iz Trebinja, u Hercegovini. Na kraju su se, na Dučićev predlog, saglasili da su obojica veliki umetnici. Svitalo je kada su se rastajali, puni obazrivosti i hvale jedan za drugog. Sam idući u svoj hotel, nisam mogao a da se ne pitam, kad su se u svemu slagali, zašto u onom jednom nisu.

Nemaš zašto da mi se izvinjavaš, rekao sam, ima važnijih tema za izvinjavanje, blažio sam stvar, mada je trebalo da ga pitam da li je ikada u životu imao neku ženu, da li je ikada imao pravi seksualni odnos, ali ne znam da li bih hteo da čujem odgovor, osim toga nisam mogao da podnesem da mi se neko izvinjava, mrzim izvinjavanja, u ovoj zemlji neko uvek traži izvinjenje, mora da se iza toga krije neki strašan kompleks, iza tih miliona ljudi koji stalno ponavljaju: izvinite mi se, izvinite mi se za to što ste mi uradili, za to što ste uradili mojoj porodici, što ste uradili Poljskoj i s Poljskom, i izvinite mi se za to što niste uradili, što niste uradili Poljskoj, izvinite mi se za sve moje poraze, za poraze ove zemlje, izvinite mi se što nisam takav kakav bih hteo da budem, za to što nisam tako lep i bogat kao što zaslužujem, vi ste za to krivi, kleknite i izvinjavajte se za to što sam predmet podsmeha. Mrzim izvinjenja, jer na svakom koraku nailazim na face iz kojih se prolama vrisak ,,Izvini se!", neprekidno me neko ucenjuje i traži izvinjenje, zbog bilo čega, hoće da se u svoje ime izvinjavam za stare zločine, za rezultat izbora i za poraz poljskih fudbalera, da se izvinim zbog svetske krize, za izgubljeni rat , za nacionalnu izdaju, za sramotu i poniženje, za avionsku katastrofu, za mali prirodni poraštaj i za seksualnu razuzdanost, za to što ne idem u crkvu, mada bi drugi želeli da im se izvinjavam za to što idem u crkvu, naravno, ako bih išao, pristalice jednakosti bi htele da im se izvinjavam za to što sam muškarac, protivnici jednakosti za to što nisam pravi muškarac, kad bi kao građanin trebalo da ispunim sve te zahteve, trebalo bi da klečim od jutra do mraka i stalno se izvinjavam.

We are Ex with Benefits. Asan nga ba ang benepisyo ko? Ah oo. Mahal ko siya at gusto ko siyang makasama kahit sa ganitong set-up lang. Masisisi niyo ba ako? Nagmahal lang ako. Kung sa tingin ng ibang tao mali ang ginagawa ko o ginagawa namin, wala na akong magagawa doon. - Arkisha

Velikim dijelom”, Ledov prihvati te pažljivo započne, “moj zanat usklađuje ljude svijetu u kojem žive. Kad je netko nezadovoljan, kad je recimo na poslu degradiran umjesto promoviran i još živi u tmurnom svijetu od betona i nafte pa mu to otkida osjećaj slobode, mi dolazimo u napast da ga sa tim uskladimo. Ne pitamo je li svijet pokidan, već je uvijek pokidana osoba.”, Ledov reče, pentajući na trenutke kako nije govorio materinjim jezikom, a ipak u nekom zanosu već sada jer misli koje je pokušavao iznijeti mu bijahu od velike važnosti. “Ali recimo da je do svijeta, recimo da je sam svijet svojom bešćutnošću i ispraznošću u čovjeku probudio gorčinu, kao da je ljudsko tijelo nekim obrambenim mehanizmom namjerno upalo u melankoliju kako bi svoga vlasnika natjeralo odandje pobjeći. A on ne može pobjeći; ima stan, obitelj ima, prijatelje, karijeru. To već jest njegov cijeli život. On nema drugog osim toga. Pa stoga ostaje samo trpljenje. Čovjek trpi koliko može, čini to neko vrijeme, a onda neizbježno kuca nama. Mi ga zatim posjednemo i kažemo mu: "Ne budite nezahvalni. Ta vidite, ima nečeg i u tom betonu i toj nafti. Lijepe su i lokvice vode i smrad automobila. Skučeni stančić na desetom katu i isparavanje odjeće koja se suši i ustajanje u pet ujutro i hladna rijetka kava i sjedenje po čitav dan za stolom zatrpanim papirima i tako dalje i tomu slično i tako do kraja života... ima nečeg lijepog i u tomu. Ustvari, to jest lijepo. To je jedan lijepi život." Potom mu velimo: "Eto, potapšani ste po ramenu, to košta ovoliko rublji i možete ići. Izliječeni ste. Osim, naravno, ako smatrate da niste. U tom se slučaju objesite, ali vi sigurno niste platili vješanje, već liječenje, je li tako?", a pacijent odvrati: "Vidite zbilja, nisam tako razmišljao. Ako sam platio, onda sam stvarno i izliječen. Idem ja natrag u svoj mali život. Hvala vam." i ode sretan.” “Ode izliječen?” August upita. “Bez trunke sumnje.

Natakot ako na mali ako pero kakabit nga siguro lagi ng pananalig ang takot.

[...] rodičia sa na verejnosti rozprávali po srbochorvátsky už preventívne potichu. Tomu, kto dodržiaval pravidlá, aj také, ktoré vôbec neboli pravidlami, sa dá, teda aspoň my sme mali taký dojem, skôr odpustiť, že je tu ako migrant. A s každým pravidlom, ktoré nám tu bolo pripomenuté, nám zároveň pripomenuli: tu nie ste doma. Časom sme spoznali predsudky a naučili sme sa byť tými, ktorých majú na mysli, bez toho, aby sme boli takí. Agresívni a primitívni a nelegálni. Cibuľky a klíčky. Vysťahovaní iba preto, aby sme mohli začať s inváziou. V princípe sme robili osvetovú činnosť tým, že sme sa správali, ako by sme sa správali všade: ako ľudia, ktorí náhodou nemohli byť tam, kde by boli najradšej. Nemuseli sme sa pretvárať.

STARA SLIKA Bojni redi – sve momak do momka; Al bi bili valjani kopači! Bojni topi – gvoždje potraćeno; Al bi bili valjani orači! A telećak – ao kože puste, Al bi bila torba milosnica, Što je babo darovima puni Na badnjake i u dane svake, Kad se vesô svomu pragu vraća! *** – Desno! – L'jevo! – – Naprijed! – – Teško je, al Zapov'jed! Kano str'jela Juri red; Puška s puškom Upored... Stani! – Stade Kano zid – Kamen t'jelo, Kamen vid..... „Čuješ, Ivo! – šapće Jovo – U grlu me pali: A panem li, podaj Mari Ovaj prsten mali. I maramu, što mi dika Na oproštaj dade, I taj cv'jetak sa livade, Gdje joj dragan pade“. „„Čuješ, Jovo! – šapće Ivo – Nesrećno sam snivo; Pokojni me moj babajko U čelo cjelivo. A panem li – ti se vratiš – Pozdravi mi majku I odnesi pozdrav ovi Na groblje babajku““. Jedan časak – još su ljudi; Drugi časak – krv iz grudi; Treći časak i – nebo se stresa, To već nisu ljudi, Već hrpe od mesa! *** A u selu Preko devet gora i planina Jedna baka čeka sina, A djevica svoju diku b'jelu. O duvaru slika visi, Pred njom žiža sije, U nju glede, u nju pilje Seljakinje dvije – – I gle čuda! zaljulja se Ona slika stara, Zaljulja se, s klina zdrava Pade sa duvara. A sirotam ko da srce Puče sr'jedom sr'jede; Ne, ne plaču, tek se samo Ko dv'je lude glede... A po selu Ide priča; gata se i baje; Plaču seje, ljube, maje – Ko u selu, Gdje se svašta Pod istinu i prima i daje! A van sela Vele: To su selske trice! Ta dakako Tko bi plako, Ako kakva slika pade, Il protuže kukavice!

Jedan zapis Leonida Šejke: SAZVEŽĐE MALIH PREDMETA Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu "nemoguća gomila". Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam. Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista. Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju. Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

Ang mali mo, hindi mo ako pinili. Ang mali ko, patuloy pa rin kitang pinili.