Gde Quotes

Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja tada treba malo vremena da se digne s dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.

Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena.

Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vuĉem se po kavana-ma. Sednem do prozora i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život?

Pitaš se: šta je suština? Biti moguć u nemogućem. Pitaš se: šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš. Pitaš se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. Kad uobličiš misao, uobličićeš beskonačno.

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znaci... Ponovo...

Nažalost, odrasli smo u podrugljivoj sredini, gde se lako žigošu ljudi, a teško pokazuje ljubav.

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči.

Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jedna-dve, OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila, pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?

Sve uspomene sa kaputa stresi, samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi ti budi ok. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliš, a mrziš; kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdrziš. Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom nađeš me - tamo gde prestajem ja gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe. (Jedan)

Najgori mogući scenario uvek se oblikuje iza zavese, gde niko ne može da ga otkrije niti da ga primeti, i onda jednog dana, bum, to postaje tvoja stvarnost. A kada jednom postane stvarnost, prekasno je da se bilo šta uradi.

Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.

Tu, mili, tu je sav problem. Ljudi uvek govore da nemaju kontrolu nad ponašanjem, ali to nije istina. Ono nad čime nemaš kontrolu je emocija. I nisi slab zato što osećaš ono što osećaš. Slab si u delu gde dopuštaš sebi verovanje da je tvoje ponašanje neizbežno i opravdano. Ako ti sam nećeš da prihvatiš koliko si razoren, da li je sasvim pošteno da tražiš od drugih da to prihvate?

Čovek ostavlja sebe svuda gde je voleo. Onoga koga volimo, uvek možemo naći tu gde smo zajedno bili.

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled, i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.

Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l' noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sad Ti? Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, k'o u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri? O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti. O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, k'o učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l' se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat' nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti?

Mesto za tebe: mesto u glavi gde sagradiš hram i u njega se sklanjaš kad san spusti roletne na dan. Tamo je mir. Tvoj spokoj. Ali i odgovor tih na pitanje šta te to zapravo muči, šta struže ti kožu dok ispod nje puzi. (Ispod)

Ali nocu, tek nocu, kad ozive i planu nebesa, otvara se, beskrajnost i silna snaga toga sveta u kom se ziv covek gubi i ne moze da se priseti ni sama sebe ni kuda je posao ni sta hoce ni sta treba da radi. Tu se samo zivi, istinski, vedro i dugo; tu nema reci koje tesko obavezuju za ceo zivot, ni smrtonosnih obecanja ni bezizlaznih polozaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo tece i istice, a sa smrcu ili sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom zivotu, gde ono sto je jednom receno ostaje neporecivo, a obecano neizbezno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo.

U ljudskom sećanju čuje se šapat tolikih, nama dragih, i nestalih, bića, plač tolikih mrtvih, a čuju se i zvona, grmljavine, jauci, pa i bezumni smeh. Ponešto, što nam se činila sreća, sad je besmisleno, ogavno. A mnogo štošta, što bismo rado da zaboravimo, stoji pred nama, suznih očiju, koje nas tužno gledaju. Pitaju gde smo ?

Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam.

A tu gde je strah nema ljubavi, jer uvek mrzimo ono čega se plašimo.

Postovanje je izmisljeno da se sakrije praznina gde bi trebalo da bude ljubav. A ako me vise ne volis, onda je bolje i postenije da mi to kazes.

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti. Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,... Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled... Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka. Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Zeleno, volim te, zeleno. Zelen vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. Opasana senkom ona sanja na verandi, zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Zeleno, volim te, zeleno! Pod lunom Cigankom stvari pilje u nju a ona ih ne vidi. Zeleno, volim te, zeleno! Velike zvezde od inja dolaze sa ribom senke što otvara put zori. Smokva trlja vetar korom svojih grana, a breg, mačak lupež, ježi svoje ljute agave. Ali ko će doći? I odakle? Ona čeka na balkonu, zelene puti, kose zelene, sanjajuci gorko more. -Kume, daću ti konja za kuću, sedlo za njeno ogledalo, nož za njen ogrtač. Kume, dolazim krvareći iz Kabrinih klanaca. -Kad bih mogao, mladiću, lako bi se nagodili. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. Kume, hoću da umrem pristojno u svojoj postelji od čelika i, ako je moguce, sa holandskim čaršavima... Zar ne vidiš moju ranu od grudi do grla? -Trista crnih ruža pokrivaju tvoj beli grudnjak. Krv ti vri i miriše oko pojasa. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. -Pusti me bar na visoke verande, pusti me da se popnem! Pusti me na zelene verande. Verandice mesečeve, gde kaplje voda. Već se penju dva kuma na visoke verande. Ostavljajući trag krvi. Ostavljajući trag suza. Drhtali su krovovi, fenjerčići od lima. Hiljadu staklenih defova ranjavalo je zoru. Zeleno, volim te, zeleno! Zelen vetar, zelene grane. Dva kuma su se popela. Širok vetar ostavljao je u ustima čudan ukus žuči, mentola i bosiljka. -Kume, gde je, reci mi, gde je tvoje gorko devojče? -Koliko puta te je čekala sveža lica, crne kose, na toj zelenoj verandi. Nad ogledalom bunara Ciganka se njiha. Zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Mesečev stalaktit od leda drži je nad vodom. Noć je postala intimna kao mali trg. Pijani su žandari lupali na vrata. Zeleno, volim te, zeleno! Zelene vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. - ROMANSA MESECARKA

Koliko je samo lakše kada znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Koliko je samo lakše kad ipak ideš... i tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome

Nisam im rekla kako me je život naučio da onaj ko u ljubavi traži raj uvek pati, a da onog ko taj raj ne traži niko nikada nije voleo. Nisam im rekla da me je baš tu gde oni sviraju u naručju nosio i pijan mi pevao te oči tvoje zelene, te reči tvoje lažljive Dimi - trije Stojković, oficir srpske kraljevske vojske. Uzeo mi je pola duše.

Postoji u meni nešto užasno, što raste i što ne potiče od mene samog, već iz mrakova koje nosim u sebi, što potiče odande gde čovekova duša ne zna gde počinje a gde se završava njegovo Ja, niti šta ga je nateralo da započne onako kako misli da je započeo.

Svaki filosofski Sistem gde Telo čoveka ne igra jednu fundamentalnu ulogu, jeste nespretan, nesretan. Saznanje ima telo čoveka za granicu.

Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.

Kad sam je drugi put video rekao sam: "Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu." Obećala je da će doći ako bude lepo vreme. Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama. Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi. Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima. Bojao sam se da preko noći ne izbije rat, Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost. Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu Tu ženu sa dve senke, Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime. Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom Koju sam davno sreo na ulici i pitao: "Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili Da nisam možda ispao iz vaše tašne?" Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike. Volim je više no što mogu da izdržim, Više od mojih raširenih ruku, Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila. Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama, Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas, Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje. Moje su uši pune njenog karmina, Te providne te hladne uši to slatko u njima Kad se kao prozori zamagle od njenog daha. Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta. Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo, Još ne prestaje da me boli uvo Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama. U staklenu zoru palu u prašinu, Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao. Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha, Radnice popodne na tudjem balkonu, Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon, Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava. O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni, O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima. Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće I visoke prozore spuštam pred njene noge. Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju. Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi, Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha, Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju. O sunce nadjeno medju otpacima... Zuje uporednici kao telegrafske žice, Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu, I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama Kao što mene njena obećanja održavaju u životu. O siroče u srcu što ti brišem suze Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio. Kuća, ništavilo na svim prozorima, Sve je dignuto u vazduh. Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zrak sunca i učini da odleti tamo gde vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njenoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

- Мудрецы древности учат, что красота может быть и не наружная, она внутри человека... – Внутри человека кишки, – мрачно ответил Жихарь и загрустил от бесспорной своей правоты.

TA LJUBAV Ta ljubav Tako žestoka Tako krhka Tako nežna Tako beznadežna Ta ljubav lepa kao dan I ružna kao vreme Kad je vreme ružno Ta ljubav tako istinita Ta ljubav tako lepa Tako srećna Tako radosna I tako nejasna Što drhti od straha ko dete od mraka Tako sigurna u svoje moći Ko smiren čovek u mrkloj noći Ta ljubav koja je plašila druge Koja ih je terala da govore Koja ih je terala da blede Ta vrebana ljubav Jer smo ih vrebali Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili Sva ta ljubav Još tako živa I tako osunčana Ljubav je tvoja Ljubav je moja Ono što je bilo Ono uvek novo Što se nije promenilo Istinito kao biljka Ustreptalo kao ptica Toplo živo kao leto Možemo oboje Otići vratiti se Možemo zaboraviti I posle opet zaspati Probuditi se patiti Ostariti opet zaspati O smrti snevati Probuditi se smešiti smejati Podmladiti se pevati Naša ljubav ostaje tu Tvrdoglava kao mazga Živa kao želja Svirepa kao pamćenje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Kao dete slabašna Smeši nam se nestašno Govori a ništa ne kaže Slušam je drhteći strašno I vičem Vičem zbog tebe Vičem zbog sebe Preklinjem te Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole I što su se voleli Da vičem joj Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih Koje ne poznajem Ostani tu Ostani gde si Tu gde si nekad bila Ostani tu Ne miči se Ne odlazi Mi što smo voljeni Mi smo te zaboravili A ti nas ne zaboravi Samo smo tebe na zemlji imali Ne dozvoli da postanemo hladni Mnogo dalje uvek I bilo gde Javi nam se da si živa Mnogo kasnije u nekom šumarku U šumi pamćenja iskrsni I nama se pridruži Ruku nam pruži I spasi nas

Kako je čitanje nešto neobično!Kako je čudno to čitanje koje poništava vreme, pretače vrtoglavi prostor, a da pri tom ne zaustavlja dah niti oduzima život čitaocu. Verujemo da smo nevidljivi, odsutni, iako smo svuda prisutni, čak i tamo gde smo, grozničavi, s tom knjigom u ruci koju gutamo, jedemo očima, kao u nekoj radnji bele magije, da bismo nahranili svoj duh. A čitanje je zbilja čarobna radnja svesti koja otkriva jednu od najnepoznatijih sposobnosti čovekovih i daje mu veliku moć: sposobnost da bude na dva mesta istovremeno i moć da se usami, da se potpuno odvoji od okoline, da izađe iz svog vlastitog života a da ne izgubi vezu sa životom; ukratko, da saobraća sa svim i svačim, čak i kada više ne veruje ni u šta.

I ako apstrahujemo od velike sredine života, koju, kao što i treba, zauzimaju ljudi u čijem se mišljenju opšte reči "dobro" i "zlo" uopšte više ne javljaju otkako su se odvojili od majčine suknje, onda ivični pojasevi, gde još ima namerno moralnih napora, danas zaista ostaju prepušteni zlo-dobrim i dobro-zlim ljudima, od kojih jedni nikada nisu videli dobrotu da leti niti je čuli da peva, pa zato od svih bližnjih zahtevaju da se zajedno s njima zanose jednom prirodom morala u kojoj punjene ptice sede na beživotnom drveću; na šta onda drugi, dobro-zli smrtnici, razdraženi svojim suparnicima, namerno bar u mislima ispovrćuju sklonost za zlo, kao da su ubeđeni da smo još u zlim delima, koja nisu onako potpuno otrcana kao dobra, podrhtava pomalo moralne živosti.

Izdržljivost? To je kad mi je gadno, teško, kada nije onako kako bih hteo, ali moram, i onda mogu. I samo da izdržim, ništa drugo. I onda radim sklekove, trbušnjake, cupkam na tabanima, grickam šibice, pljuckam ih u dalj, obaram rekorde. Nekako se nauče te stvari, vežbe ya izdržavanje. Kao u zatvoru, učionici, bolnici, bilo gde. Gledaš u zid, proučavaš mu reljef. Šibaj dalje, Jakobe.

Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnosti svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona, da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

1. Primerci kod kojih se uoči neobično ponašanje ili za koje se sumnja da su bez zaštitne odeće dolazili u dodir s primercima neobičnog ponašanja, likvidiraće se kao besni. 2. Svako je dužan prijavljivati primerke koji se neobično ponašaju. Propuštanje da se to učini smatraće se neobičnim ponašanjem i likvidirati kao besno. (Primedbu dr Tare, veterinara s Filipina gde je besnilo endemično, a koga je uzeo za medicinskog konsultanta, kako je u ovoj situaciji, zapravo, neobično ponašati se obično, protumačio je kao neobično ponašanje i lekara likvidirao.)

Da li muka kriv – nevin ostaje i posle presude, ili se čovek pomiri sa nekom kaznom, pa onda jednostavno broji mesece i godine, ne tražeći od života i vremena koje prolazi neki zanimljiviji izlaz? Kao kad se voziš liftom, pa onako glupo čekaš, buljeći u nepoznatog, koji oseća istu neprijatnost. Ti tada ne živiš, samo čekaš da stigneš do nekog drugog nivoa, gde će se tek nastaviti život. Držiš smerno ruke ispred sebe, preko šlica, možda zviždućeš, pevušiš nešto. Za to vreme oči kao da ispituju krov lifta koji je obično jako zanimljiv. Možda ćeš se priglupo osmehnuti, ako ti se oči sretnu sa nepoznatim, pa čak i vrlo bistro i bitno konstatovati: Vruće danas. Da li je moguće tako provesti i više godina u takvom, zaglavljenom liftu?

Tačno je da sam srećan samo u kolima, između mesta sa kojeg sam krenuo i mesta ka kojem sam se uputio. Srećan sam samo kada putujem. Kada stignem, nebitno gde, odjednom postajem najnesrećnije moguće biće. U suštini, ja sam jedno od onih stvorenja koja ne mogu da podnesu da se nalaze bilo gde i srećna su samo između mesta. Godinama sam verovao da će me takvo katastrofalno stanje neizbežno odvesti u potpuno ludilo, kojega sam se pribojavao celog života.

Kada otvorim vrata i pojavim se na stepeništu, znaću da dole počinje ulica. Ali ne kalup, unapred prihvaćen, niti dobro poznate kuće, ni onaj hotel preko puta, nego ulica, gaj pun života, gde svaki trenutak može pasti na mene u obliku cveta magnolije, i gde će se lica rađati pod mojim pogledom, kada učinim sledeći korak, kada laktovima i trepavicama i noktima razbijem masu staklene cigle, i reskiram svoj život da bih korak po korak otišao i skupio novine na uglu.

Uzano mestance koje zauzimam tako je sićušno upoređeno sa ostalim prostranstvom gde mene nema i gde se o meni ne vodi računa; i deo vremena koji ću ja proživeti tako je ništavan prema večnosti gde mene nije bilo niti će biti... A u ovom atomu, u ovoj matematičkoj tački krv se vrti, mozak radi, takođe želi nešto...

Не бойся, добрый человек! – взывал Жихарь, но добрый человек все равно боялся.

... ne znaš da li nas lepota privlači svojom snagom ili je to snaga koja izvire iz nas i lomi se, kao voda o kamen, tamo gde sretne lepotu.

Kad bi čovek znao gde će pasti, on bi seo.

Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran - da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.

Olimpljanin Div je svugde gospodar. A bogovi daju što ne sluti niko; kad tvrdo se nadaš, nada te izda; gde nade i nema, bog pomaže i tu. I ovo se dogodi tako.

Tu sam se ponovo uverio da su raj i pakao od iste građe i da sve zavisi od našeg izbora; tamo si gde misliš da jesi.

Nikad nije umeo da bude tamo gde se nalazio. Jer čitavog svog života, bio je negde drugde, između tu i tamo. Ali nikada sasvim tu. I nikada sasvim tamo.

Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svijet, jer imam samo jedan metod: metod agonije...

Da li vam se nekada ostvarila želja? Ona, veća od vas samih, želja? Da li ste ikada poverovali u slučajnost? Ja nisam. Mada, dugo sam nekim stvarima tepala tako. Lagala sam sebe. Verovala sam da je moj put jasan. Verovala sam da je dovoljno da odlučiš da koračaš pravo, da paziš da se ne spo­takneš. Nekada, ma koliko gledao kuda ideš i gde gaziš, pazio da se ne sapleteš o neki kamen… Udariš u granu koja se ni od kuda stvorila.

Za štrikliranje pasoša sam k znanju primio. Ne tiče me se. Dok je Aleksandar, u Srbiju neću dolaziti. U veću me brigu baca što zabranjuju skupove. A kod nas, gde nema gužve, nema ni smutnje. Srbi nisu, kao Romeji, pogodni za dogovore, sozokletija, tajna društva. Srpska Heterija je nemoguća. Oni su više za naprečac dizanje i svršavanje stvari usput. U smislu toga da krenu na litiju, a završe paljevinom Dvora. U toj osebini valja i tražiti lek belaju sa zakonom protiv zborovanja i dogovaranja. Da l’ se opominješ propalog projekta da dignemo bunu pod vidom sakupljanja potpisa za povratak iz internacije onih propalica, Vučića i Petronijevića?

Trojica su bili šlogirani i nepokretni. Ništa drugo nisu radili niti su bili u stanju da rade osim da bez prestanka vrše nuždu u one odvratne posude nazvane imenima pernate živine. Da smo bili na filmu - što bi našoj medicinskoj sestri sasvim odgovaralo - ta trojica bi bili statisti, prosto su morali da budu tu, jer osim na VMA, gde nisam imao pristupa, bolničke sobe u kojima leže samo dvojica srodnih duhova, praktično ne postoje.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. ... Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Prijatelji moji, kao mladici imali smo tezak zivot, mi smo patili od mladosti kao da je to neka teska bolljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baceni, veka ogromnog unutrasnjeg opadanja i raspadanja, koji se sa svima svojim slabostima, pa cak i svojom najboljom snagom suprotstavlja duhu mladosti. Raspadanje, to jest neizvesnost, svojstveno je ovom veku, nista ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe, zivi se za sutra, jer je prekosutra neizvesno. Sve je klizavo i opasno na nasem putu, a uz to se jos otanjio led na kome stojimo, svi osecamo kako dise stravican, topao jug - gde mi jos sada gazimo, doskora niko vise nece moci da stane nogom.

Znati kako je biti sam u mraku, u mracnoj sobi. A samo jedan mali prozorcic je tamo, tamo na onom zidu. Gde i onu jarku zutu svetlost presecaju niti metalne, koje nisu bas slabasnog karaktera. Eh. Pa nije svako te srece da okusi tugu.

Lepota koju je Čerulova imala u glavi odmalena nije našla put, Grekova, i završila se cela na licu, na grudima, bedrima, dupetu, na mestima gde brzo prolazi i kao da nikada nije postojala." Elena Ferante, "Moja genijalna prijateljica

I bez stvarnog značaja nam je što je vasiona beskraj i krug, jer mi verujemo da smo u njenom centru. I sa svim svojim napretkom i znanjima, mi se u sebi nismo promakli od tog privida, te svoje jedne tačkice u središtu plavog prostora. Jer bilo šta da uradimo, bilo gde da stignemo, uvek smo u središtu, uvek smo sebi u središtu, svagda nam se horizonti savijaju u krug. Kad bismo bar videli da je taj krug nama jedino vidna i znana - večnost. Večnost kojoj ne pripadamo.

Neiskvaren čovek, i u najgorim slučajevima, vidi samo ono najbolje; kao što najveći duhovnici nikada ne pričaju o đavolu, nego o Bogu, isto tako niko ne posmatra ružnu osobu ako pored nje stoji lepa. Ne vidi se đavo tamo gde se gleda u Boga.

Ali čovek zaboravlja stvarnost i pamti samo reci. Što je reči više upamtio, to ga pametnijim smatrajunjegovi drugovi. On gleda velike transformacije sveta, ali ih ne vidi onako kako su bile sagledane od prvog čoveka koji se suočio sa stvarnošću. Radije tražite to Bezimeno u sebi, to što nadolazi dok mu se obraćam. Ono ne opaža moje reči, već realnost u meni, čiji je deo. To je atman, koji čuje mene, a ne moje reči. Sve ostalo je nestvarno. Definisati znači izgubiti. Bezimeno je suština svih stvari. Bezimeno je nesaznatljivo, moćnije čak i od samog Brame. Stvari prolaze, ali suština ostaje. Snovi bivstva su san u formama. Forme prolaze, nestaju, ali bivstvo ostaje; i sanja nove snove. Čovek tim snovima daje imena i zamišlja da je uhvatio bivstvo samo, a ne zna da samo priziva privide. PONEKAD, MOŽDA, POJAVI SE SANJAR KOJI JE SVESTAN DA SANJA. ON MOŽDA KONTROLIŠE DELIĆ SUPSTANCE SNA, U STANJU JE DA TOM SUPSTANCOM RASPOLAŽE PO SVOJOJ VOLJI, ILI MOŽDA USPEVA DA SE PONEKAD DELIMIČNO PROBUDI, DOSPEVAJUĆI TAKO DO POVEĆANE SAMOSPOZNAJE. AKO IZABERE PUT SAMOSPOZNAJE, NJEGOVA SLAVA ĆE BITI VELIKA, KROZ SVE VEKOVE ON ĆE SIJATI KAO ZVEZDA. ALI AKO SE, MEĐUTIM, OPREDELI ZA STAZU TANTRI, GDE SE SPAJAJU SAMSARA I NIRVANA, GDE SE SVET SHVATA ALI SE ISTOVREMENO U NJEMU ŽIVI, ON ĆE BITI JEDAN OD MOĆNIH MEĐU SANJARIMA. MOĆ SVOJU ON MOŽE UPOTREBITI ZA ZLO ILI ZA DOBRO. Živeti u Samsari, međutim, znači biti podložan uticaju moćnih sanjara. Ako oni moć koriste za dobro, nastaju zlatna vremena. Ako je koriste za zlo, nastaju mračna vremena. San se može preobraziti u košmar. Čovek mora prvo da odradi opterećenja svoje karme, svog mesa, tela, pre nego što dostigne prosvetljenje. U svetlosti večnih istina, kažu mudraci, patnja je kao ništa; u terminima Samsare, kažu mudraci, ona vodi dobru. Bezimeno, čiji smo deo svi mi, sanja formu. Koji je najviši atribut ijednoj formi dostupan? Lepota. Bezimeno je, dakle, umetnik. Problem, dakle, nije u oblasti dileme dobro - zlo, nego u estetskoj oblasti. Boriti se protiv onih koji su među sanjarima moćni a koji svoju moć koriste za zlo ili za ružnoću, ne znači boriti se za ono čemu su nas mudraci podučili da je besmisleno u terminima Samsare ili Nirvane, već znači boriti se da san bude sanjan, simetrično, ritmično, sa poentom i kontrapunktom, izbalansirano, tako da postane lep kao umetničko delo.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanaka.

Raj nije ni mesto ni vreme. Raj je savršenstvo." "Da bi odleteo bilo gde brzinom misli, moraš da zamisliš da si tamo već stigao..." "DA, ŽELIM DA LETIM." "Kada bi naše prijateljstvo zavisilo od vremena i prostora, onda bi ga, kad pobedimo vreme i prostor, uništili! Ako pobedimo prostor, ostaje nam samo OVDE. Ako pobedimo vreme, ostaje nam samo SADA. Zar ne misliš da cemo se na tom putu, između sada i ovde, ipak sresti s vremena na vreme?" "Ne gledaj svojim očima. Njihove mogućnosti su ograničene. Gledaj razumom. Ispitaj ono što već znaš i onda ćeš shvatiti kako se leti.

Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobro, najmanje sebi. Ah da mogu da se vratim tamo, gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo, gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja zanesen zagledao se i zaboravio sve.

Bog o tebi nema pojma; on niti vidi tvoje namere, niti tvoje misli, ni tvoja dela. To što ti je anđeo došao u san i buncao, znači samo da nije imao gde da prenoći, a napolju je verovatno padala kiša. A što je kratko ostao, to je po svoj prilici jer mu je u tvome snu suviše smrdelo. Operi svoje snove drugi put...

U Aušvicu ljudski život vredi toliko malo da više nikog ni ne streljaju, jer jedan metak vredi više od čoveka. Postoje zajedničke komore gde se koristi ciklon gas jer smanjuje troškove i samo jednim buretom može se pobiti na stotine ljudi. Smrt je postala industrija koja je bila isplativa samo ako se radi na veliko.

U ovo vreme razbarušenog turističkog povratka prirodi kada građani vide život na selu onako kako je Ruso video dobrog divljaka, više nego ikada solidaran sam sa a) Maksom Žakobom, koji je odgovarajući na poziv da provede kraj nedelje na selu, zapanjeno i prestravljeno rekao : Selo, ono mesto gde se kokoške šetaju presne?

Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izlozio opasnosti odlazeci do one krajnje tacke gde je vrtoglavica neizbezna... ne valja se upustati u tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeci covek nekaznjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njh zadje. A on iz tih "tajanstvenih oblasti" izlazio nije.

Hvale nam život velikana duha Što žive, prazna stomaka, rad znanja U kolibi gde pacov miša ganja - Za takve gatke ja baš nemam sluha! Nek živi skromno kome je to san! Dojadiše mi (međ nama) te priče. Od Vavilona dovde, gde je ptiče Što bi tu hranu podnelo i dan? Šta tu sloboda vredi? Nisam slep: U blagostanju tek život je lep.

...našao sam tekst o Josifu Brodskom, i tačan i precizan zapis i izveštaj sa suđenja, nakon što ga je KGB uhapsio, 1963. godine, pod optužbom da je njegov pogled na svet štetan po državu, kao i za parazitski život, jer ništa ne radi osim što piše užasnu poeziju, tako je pisalo: ... SUDIJA: Ko vas je imenovao pesnikom? Ko vas je postavio na rang pesnika? BRODSKI: Niko. Ko me je postavio na rang čoveka? SUDIJA: Da li ste studirali za to? BRODSKI: Da li sam studirao za šta? SUDIJA: Da budete pesnik. Niste nikad pokušali da završite fakultet gde se čovek priprema...gde se to studira... BRODSKI: Nisam mislio da je to stvar obrazovanja. SUDIJA: Kako to? BRODSKI: Mislio sam... Pa, mislio sam da to dolazi od Boga...

Ободренный похвалой, богатырь наклонился к Беломору и таинственным образом спросил: – Дедушка, да ты знаешь ли, кто я? И, не дождавшись ответа, отправился врать.

Что нам, демонам: День работам – два летам!

– Надеюсь, вы наставили их в законах, сэр Джихар? Ведь вашим тоже предстоит основать державу! – Наставил, – вздохнул Жихарь. – Кому под левый глаз, кому под правый.

Если гордый – пешком ходи!

Sva raskoš ta je, Onjegine, Pozlata mog života mučnog; Jer čemu sve te svetkovine I uspesi kod sveta hučnog? Dala bih rado odmah sada Sve, sve te krpe maskarada, Sav ovaj blesak, dim i sjaj Za svoje knjige, divlji gaj. Za boravište naše bedno, Za mesta gde sam kraj mog sela Vas, Onjegine, nekad srela, I za to groblje neugledno Gde stoji krst i senka grana Nad grobom gde je moja nana.

Taj grad, kao i čitav Ekvador, ostavljao je čudnovato zbunjujući utisak. Li je osetio da se tu ipak nešto događa, osetio je neku životnu struju koja je skrivena od njega. To je bila postojbina drevne chimu grnčarije, gde su slanici i bokali za vodu predstavljali bezimene opscenosti: dvojica muškaraca na sve četiri zaneti sodomijom predstavljali su ručku na vrhu jednog kuhinjskog lonca.

Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako se malo - pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi, ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe, ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo, s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo se uza stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su zatvorena, ali imam ključ u džepu... Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što je krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle. ... to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči. ... tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep. ... za mene je bila kao topola od bronze i sna... ... to je pre odgovor na smrt i na ništavilo, stavljanje stvari i vremena na određeno mesto, uvođenje vremena i prolaza, protivljenje vremenu punom rupa i tamnih mesta. Ti koji me čitaš, nije li se i tebi desilo nešto što počinje kao san i vraća se u mnogim snovima ali to nije to, nije samo san? Nešto što jeste tu, ali gde, i kako; nešto što prolazi kroz snove, razume se, puki san ali posle takođe tu, na drugi način jer je meko i puno rupa, ali tu dok pereš zube, u dnu lavaboa ga i dalje vidiš kad ispljuneš pastu za zube ili stavljaš lice pod hladnu vodu, već istanjeno ali još zalepljeno za pidžamu, u korenu jezika dok podgrevaš kafu, tu ali gde, kako, zalepljeno za jutro, sa svojom tišinom u koju već ulaze zvuci dana, vesti na radiju koje smo pustili jer smo budni i jer smo ustali i svet i dalje ide svojim putem. ... kako je to moguće, šta je to bilo, šta smo to bili u snu koji je međutim nešto drugo, svako malo se vraća i tu je, ali gde je to tu? ... ta trideset i jedna godina nije ono što je važno, mnogo je gori ovaj prelazak iz sna u reči, rupa između onoga što je i dalje ovde ali se sve više predaje jasnoj ošztici stvari s ove strane, tom nožu od reči koje i dalje i dalje ispisujem i koje više nisu to što je i dalje tu, ali gde, kako. Ovde je nešto trebalo da bude rečeno bez reči, samo slušajući neki neodređen šum. ... postoji neka slika nečega priteranog uza zid, nečega opkoljenog: duboka istina, okružena lažima nepopravljivog konformizma. Probuditi se, probuditi se na svaki način, ali Valentina je osećala da bi samo nešto što bi ličilo na bič moglo da je razbudi.

Zatim, oktobar je te jeseni bio tako lep, crveno - žut, razdirao je svojom lepotom da sam se pitala kako da preživim toliku sreću. Sama u Normandiji gde sam vedra i umorna zapanjeno posmatrala kako jedna duboka rana u blizini srca brzo zarasta i pretvara se u ružičast, gladak i nevidljivi ožiljak koji ću kasnije bez sumnje nepoverljivo dodirivati prstom - prstom sećanja - da bih ispitala koliko još boli.

A ti i ja? Mi smo stalno pomalo gladni. Samo tražimo gde ima hleba. Mi jedemo unazad i unapred, da utolimo bivše i buduće nestašice. I samo sužavamo polje rada, kao bajagi da postignemo što veću stručnost. Mi imamo stručnjaka za mostogradnju koji ne zna da čita. Kod nas, ako čovek dobro računa neki složeniji račun, nije u stanju ni obično pismo da sastavi, ali to se smatra prirodnim, kažu, nije mu to struka.

Najgore je što se čovek onda pita kako će sutra da smogne snage da radi ono što i juče, što već radi toliko dugo, i gde da nađe snage za glupe pokušaje, za hiljadu planova koji ničemu ne vode, za poduhvate koji se uvek izjalove, a sve to samo da bi se još jednom osvedočio da je sudbina nesavladljiva, da svake večeri mora da sklizne do podnožja zida, pritisnut strahom od sutrašnjice, sve neizvesnije i sve mračnije. A možda svemu doprinose i godine, podmuklo nam preteći najcrnjim. Nema više u čoveka dovoljno muzike da bu mi život zaigrao, eto. Sva je mladost već otišla, da umre na kraju sveta, u tišini istine. A kuda poći, pitam ja vas, kad čovek više u sebi ne nosi dovoljnu količinu ludosti? Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt. Treba izabrati, umreti ili lagati. Ja nikad nisam mogao da se ubijem.

Kad je gospođica Kerolajn stigla do mesta gde Gospa-Mačka poziva samoposlugu da naruči miševe u slatkom čokoladnom prelivu, razred se već vrpoljio kao crvići za pecanje u tegli. Izgleda da gospođica Kerolajn nije bila svesna toga da su odrpani, u košulje od grubog platna i suknje od džakova za brašno odeveni prvaci, od kojih je većina počela brati pamuk i hraniti svinje čim je prohodala, bili neprijemčivi za književne maštovitosti.

Sta reci o onom najbolnijem s kraja Van Gogovog zivota, o njegovom ludilu. (...) Obojica su zavrsili zivot ludi. No da li su stvarali svoje delo kao ludi, drugo je pitanje. Gledajuci ih, citajuci ih, jasno je da nisu. Preosecajni, prenapetih zivaca, u nepodnosljivim situacijama, gde se glava lako gubi. U izvesnom smislu ipak ludi, ali od samog pocetka, od puberteta pa nadalje, kad se formira pogled na svet, nisu uspeli da se prilagode lazima i hipokriziji sveta.

Duž hri​di se ta​la​si obla​ka lome, Dvo​stru​ko sun​ce pod je​ze​ro tone Sen​ke sad ras​tu U Kar​ko​si. Čud​na je noć gde svi​ću crne zvezd I čud​ni me​se​ci po nebu je​zde, A još čud​ni​ja Iz​gu​blje​na Kar​ko​sa. Pe​sme Hi​ja​da što će da se ore, Gde rite se Kra​lje​vih sku​ta vi​jo​re, Ne​čuj​ne umre​će u Ma​gle​noj Kar​ko​si. Pe​smo moje duše, glas moj smrt uze; Umri, ne​pe​va​na, ko ne​pla​ka​ne suze Što umre​će suve u Iz​gu​blje​noj Kar​ko​si. Ka​sil​di​na pe​sma „Kra​lj u žu​tom”; čin I, sce​na 2

Duž hri​di se ta​la​si obla​ka lome, Dvo​stru​ko sun​ce pod je​ze​ro tone Sen​ke sad ras​tu U Kar​ko​si. Čud​na je noć gde svi​ću crne zvezde I čud​ni me​se​ci po nebu je​zde, A još čud​ni​ja Iz​gu​blje​na Kar​ko​sa. Pe​sme Hi​ja​da što će da se ore, Gde rite se Kra​lje​vih sku​ta vi​jo​re, Ne​čuj​ne umre​će u Ma​gle​noj Kar​ko​si. Pe​smo moje duše, glas moj smrt uze; Umri, ne​pe​va​na, ko ne​pla​ka​ne suze Što umre​će suve u Iz​gu​blje​noj Kar​ko​si. Ka​sil​di​na pe​sma „Kra​lj u žu​tom”; čin I, sce​na 2

Upravo u tome je lepota. Kada je pričao svoje priče, Guzman se kretao po krajnje nesigurnoj granici. Nikada se nije znalo gde se završava istina i započinje legenda. Trebalo je češljati rečenicu po rečenicu, reč po reč, pa da se iskopa prihvatljiva priča, ali na koncu nimalo uzbudljiva. Ili pak da se sve prihvati đuture, onako kako je rečeno. Možemo da se zadovoljimo time da budemo sumnjičavi posmatrači, koji iz čistog ponosa ne priznaju da su očarani. Ili da se prepustimo priči srcem deteta, uđemo u nju i postanemo njen deo.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

DOBA PLAVOG SEĆANJA Maslinjaci i vinogradi daleko sve do mora Crvene ribarske barke još dalje sve do sećanja Zlatne ljušture avgusta u podnevnome snu S algama ili školjkama. I onaj brodić Nov, zelen, koji u mirnom zagrljaju voda još uvek čita D a ć e B o g Prošle su godine lišće ili šljunak Sećam se dečaka, mornara koji su na odlasku Bojili jedra bojom svoga srca Pevajući o četiri strane sveta Sa severcem naslikanim na grudima. Šta sam tražio kad si došla u bojama sunca na istoku Sa dobom mora u očima I sa zdravljem sunca u telu – šta sam tražio Duboko u morskim pećinama u prostranim snovima Gde je svoja osećanja zapenušao vetar Plav i nepoznat, urezujući mi na grudi svoje morsko znamenje S peskom među prstima zatvarao sam šaku S peskom u očima stezao sam šaku Javio se jak bol - Sećam se bio je april kada sam prvi put osetio tvoju ljudsku težinu Tvoje ljudsko telo greh i glinu A toga prvog našeg dana na zemlji Slavili su praznik amarila – ali bolelo te sećam se Ujed na usnama bio je dubok I dubok trag nokta na koži tamo gde se zauvek vreme urezuje Tada sam te ostavio. A šumni vetar poneo je uvis bele kuće Bela sveže umivena osećanja Na nebo osvetljeno osmehom. Odsad ću imati kraj sebe krčag besmrtne vode Imaću oblik slobode vrtoglavog vetra I one tvoje ruke tirane Ljubavi I onu tvoju školjku s odjekom Egejskog mora.

On stavi ček u novčanik, a na sto pored kreveta položi paket knjiga. Kupio ih je pre dva dana, da ih čita kad ne bude mogao da spava. Čudna je stvar bila s knjigama - postojale su za njega sve važnije i važnije. Nisu mogle da naknade sve, ali su dopirale nekuda gde ništa više nije dopiralo. Seti se da prvih godina nijednu nije dodirnuo; bile su blede u poređenju s onim što se desilo. Ali sad su već bile kao bedem - ako i nisu štitile, bar se mogao osloniti na njih. Nisu pomagale mnogo; ali su u vremenu koje je jurilo natrag u mraku čuvale od poslednjeg očaja. To je bilo dosta. Negde u nekom vremenu izrečene su misli koje su danas ismevane i prezirane; ali one su stvorene i one će ostati, a to je bilo dosta.

Šta su uradili s noćnim ludorijama, šaputanjima u mraku, s "tajnama" fizičke ljubavi? Gde su snaga, lepota, časno zadovoljstvo? Gledamo neku ženu kako zatvorenih očiju vrti glavom levo i desno na krevetu, zatim profil i mišićava leđa nekog neuglednog mladića što se pokreće u pravilnom ritmu, i to strpljivo čekamo na sedištu dok se to završi. Skoro da pozavidim onima koje ovo uzbuđuje: barem da ih zabavi. Danas su nam bacili u lice tu masu, tone ljudskog mesa: tamnopute, blede, lenje, uspravne, kako sede ili leže, kakva dosada! I zadovoljstva tela su postala potrošačka roba. Jadnici... Verujući da ruše smešne predrasude, uništili su uzvišenu legendu. Ponekad sam u iskušenju da napišem: "Pa, ja sam u zabludi".

Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violin, da se vidi u Kremoni ? Ima nešto da se čuje, kažem, u Kremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom mladom ženom, u Fiorenci. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima – u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji. Domaćica na to kaže tužno : Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu dve biti ? Ljudska reč, čovečji glas, katkad, i pri običnom razgovoru, može da unese u razgovor neku jezu. Duboku. Tako i ta fraza domaćice, sa tim imenom, unosi među nas “nikad više”, jezivo. Došao je kraj jednoj Evropi. Došao je kraj i našem krugu u Rimu. Ona zatim, valjda i sama uplašena, uzvikuje : Dosta s tim – basta ! Uplašili su se smrti buržuji. A smrt je prirodna pojava, kao i rat. Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni ? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti. Večno živeti. Nijedna violina u Kremoni ne zvuči lepše, nego detinji plač – prvi. Pošto se zna, među nama, da ta žena nema dece, taj zvuk nam je tim tužniji i neshvatljiviji. Njen muž, ušeprtljavši, predlaže, da prekinemo te lude razgovore id a se to ostavi, i reši sutra, a da se sad čita, malo, Vergilije.

Mnogo puta sam pokusao da ta svoja osecanja prenesem Naoko. Nekako mi se cinilo da bi ona u izvesnoj meri mogla na pravi nacin da ih razume. Ali nisam uspevao da pronadjem reci kojima bih mogao da se izrazim. Bas cudno, mislio sam. Kao da je njena boljka neprestanog trazenja reci presla na mene. Subotom uvece, sedeo bih na stolici u holu doma gde je bio telefon, i cekao da me Naoko pozove. Manje-vise svi su subotom uvece izlazili u grad, pa je hol obicno bio prazan i mrtvacki tih. Posmatrajuci tracke svetlosti kako sijaju u tisini tog prostora pokusavao sam da preispitam svoja osecanja. Sta ja to trazim? Sta uopste drugi traze od mene? Ali pravi odgovor nisam nalazio. Ponekad bih pruzio ruku ka tim zrncima svetlosti sto su lebdela u vazduhu, ali moji prsti ne bi dodirnuli nista.

Devojčica naslanja merdevine na trešnju, penje se uz njih, prelazi na drvo, uvlači se u krošnju i jede trešnje do iznemoglosti. Tada se spusti na niže grane, ali merdevine nisu više tamo gde ih je ostavila. Devojčica zatvara oči i pokušava da se priseti kome je rekla da će biti na trešnji. Ne može nikoga da se seti, ali merdevine su dobre, sigurna je devojčica, i neće je izneveriti. Uostalom, ona više i nije ona mala devojčica koja se pentrala na trešnju i kajsiju. Sada je zrela žena koja mnogo bolje razume i svoje i tuđe uspomene. Dobro je, kaže žena, mogla sam do sada da postanem starica i onda me niko ne bi naterao da rizikujem život na lelujavim merdevinama. A možda i ne bi bilo tako loše da je ostala na drvetu. Za nju, tako malu, uvek bi se našlo neko zgodno mesto. (Merdevine)

Ono što sam od života naučio je, Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek, ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo. Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo.. Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju.. Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote, ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe.. Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe... Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole, ali jednostavno neznaju kako da to pokažu.. Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast .. Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš.. Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna.. Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti, u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi.. Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja.. Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave.. Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu.. Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore.. ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas.. Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati.. Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada vodio. Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno, da ne znamo šta nam je nedostajalo pre nego što se vrati.. Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako može da iščezne, Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan, nađi ono što ti uveseljava srce.. Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje.. da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti.. Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život.. i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš.. Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu. Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti.. Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge. Svi smo mi savršeno nesavršeni.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Oko se sporo privikava na polutamu, na zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na treperave senke. Privučen plamenom, pogled se ustremljuje na lampu, na tu još jedinu svetlu tačku u velikom mraku sobe, ustremljuje se na nju kao zalutala muva i zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti, koje treperi kao neka daleka, slučajna zvezda. Na trenutak zaslepljeno i kao omađijano tom svetlošću, oko ne vidi ništa drugo do tu svetlost, ništa, ni druge senke, ni zalelujane površine, ni krpe koje se klate; ništa. Oko vidi samo tu svetlost, taj grebenasti plamen, nekako izvan prostora, kao što su zvezde izvan prostora, a zatim počinje polako da je rastvara (tu svetlost), da je prelama kroz svoju prizmu, da otkriva u njoj sve boje spektra. I tek tada, kada ju je rastvorilo, kada ju je raščinilo, oko otkriva, u sporim talasima sve bleđe svetlosti koja se širi oko plamena, sve ono što se još može otkriti međ naborima senki i praznine: prvo cilinder, taj kristalni omotač plamena, u prvi mah sasvim neprimećen, apstrahovan, kao da je to samo eho plamena i svetle jezgre, eho iza kojeg nastupa tama, jasno, kao da je svetlost izrezana staklom, kao da je smeštena u jamu, ukopana u mrak, pa okolo vlada ne samo pomračina, nego neka druga materija, gusta i sasvim različite specifične težine od one kojom je obavijen plamen. Ali to traje samo tren. Samo dok se oko ne privikne na tamu, nego na svetlost. Tada oko otkriva polako varku i vidi garež na bokovima cilindra, garež koja se preliva iz karatamnog u srebrnkasto, kao na oslepelom ogledalu, i vidi da taj stakleni omotač nije granica svetlosti, kao što otkriva, ne bez čuđenja, i da je srebrnkasti preliv gareži takođe varka, a da poređenje sa oslepelim ogledalom nije igra duha nego igra svetlosti, jasno vidljiva u okruglom ogledalu koje stoji uspravno iza cilindra i u kojem se vidi drugi plamen, plamen-blizanac, gotovo nestvaran, ali plamen; i ako ga oko sve dosad nije primećivalo, to je bilo samo stoga što se duh opirao toj varci, što duh nije hteo da prihvati privid (kao na onom crtežu gde oko vidi belu vazu, vazu ili peščanik, ili putir, sve dok duh – volja? – ne otkrije da je ta vaza praznina, negativ, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva identična profila, ona dva lika okrenuta licem jedan prema drugom, taj simetrični "en face", kao u ogledalu, kao u nepostojećem ogledalu, čija bi osa prolazila kroz osu sad već nepostojeće vaze-peščanika, putira, sasude, dvostrukom, zapravo, ogledalu, kako bi oba lika bila stvarna, a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio samo odraz, odjek onog prvog, i tada više ne bi bili simetrični, ne bi bili čak ni stvarni; kako bi, dakle, oba lika bila ravnopravna, oba platonovski prauzori a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio nužno samo "imitatio", odraz odraza, senka; pa stoga ta dva lika, posle dužeg posmatranja jednako se približavaju jedan drugom, kao u želji da se spoje, da potvrde svoju identičnost).

Неведомо, до каких высот любомудрия дошли бы всадники, если бы впереди, прямо на дороге, не показался большущий серый валун, украшенный полустершейся надписью: Прямо ехать – убиту быти. Налево ехать – женату быти. Направо ехать – коня потеряти. Дорога за камнем расщепилась натрое. – Хоть бы раз поймать за руку того, кто вот так вот балуется на дорогах, – сказал Жихарь. – Это ведь не то что кусок мела взял и краткое срамное слово начертал для смеху. Нет, сидел ведь, долбил не день и не два...

Sa malo razuma, dosta napora i mnogo dobre volje, sve se u životu, na kraju krajeva, da nekako udesiti. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je, tj. u očima velike većine, to je dobro i prirodno, jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese u prilagode svojim potrebama. Ali po shvatanju drugih, malobrojnih, to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti, čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. Za njih sve ono što se mora trajnom pažnjom i stalnim naporom doterivati i udešavati i ne znači život. Oni nisu i sposobni za tu pažnju i takav napor; ne što ne bi imali snage i razuma koliko i oni prvi, iz većine, nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života, pa ni po cenu života samog.Oni mogu da prime život samo kao niz čuda, u najužoj vezi sa njihovom ličnošću, a gde izostane čudo, tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustavitii na kojoj se ništa ne da udesiti.

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven medju perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o sto severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pščeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života. Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje ništa osim sebe i nšta ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem." I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve. Ljubav nema drugih želja, nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnočću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama…

Osvrnimo se, profesore, oko sebe. Šta vidimo? Šta drugi vide? Da li je prizor privlačan? Da li je, drugim rečima, lako Beograd voleti i poštovati? Sa jedne strane vlasotinačka, lužnička, nišavska, belopalanačka, svrljiška, zaglavska, timočka, rekanska, brsjačka pečalbarska duša jadnika koji će prihvatiti svaki, i najgori rad, ali tek kada ga pritisne ljuta nemaština, kad se više nema kud; ne rad već pečalovina, pečal, potmula patnja, duševna bol i poniženje, nastavak meropaškog i sebarskog, rajetinskog rada, životinjski izdržljivo slaganje pare na paru; sa druge psihoza nesite ćiftanske lakomosti, ćar i profit sa što manje rada, pravljenje »poslova« tako što se posao izbegava, pa nije nimalo neobično što i jedan i drugi, i pečalan i ćiftinski rad, dakle svaki rad, izaziva u Srba samo prezir. Beograd je postao grad u kome ni jedan čovek, ni jedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Studenti služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i opravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? — a u isto vreme mnogi naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati. Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više sa što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni ja tebi, bezobzino se gura u stranu, gde god pogled zaustaviš — Miloševa kurdžonska Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu, Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani, ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputano biologiju samoodbrane, jagme, nestrpljenja. Atavizmi iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih-Londonaca, Bosanaca-Bečlija.

Do pre nekoliko godina Simićev Majur bio je pusto polje. Ne beše tamo ni kuća ni ljudi. Dođe odnekud stranac, i što nije umeo Srbin, koristio je Englez. Kupio je za bagatelu polja, onako nemerena, a posle ih parčao i prodavao na metar ... Gde je negda možda u mesec dana prolazio jedva koji čovek, tamo danas svakoga minuta jure fijakeri i tma sveta tumara. Dorćol je sasvim opusteo, Savamala pusta. Za poslednjih petnaest godina nema tamo nijedne nove kuće. Usred Knez Mihailove ulice ima praznih placeva. Na Terazijama, na najživljem mestu, još strče straćare, iz kojih na ulicu izbijaju aščijski gasovi. Ali gore na Majuru podigla se čitava varoš. Englezovac je progutao Beograd i ovu propast njegovi građani gledali su mirno, bez protesta! Sud opštinski u prvo doba nije preduzimao ništa. Posle se nešto počelo, ali učestane promene predsednika i odbornika sprečavale su rad, dok se nije u najnovije vreme našlo za potrebno da se za ljubav nekolicine špekulanata Englezovac štiti i dalje od atara mokroluškog! A državna vlast, nehatna tome, propustila je da učini i ono što joj je u interesu lične, i imovne bezbednosti prestoničke, dužnost nalagala. Jer, dokle u prednjem delu Englezovca živi činovnik, trgovac i zanatlija, pošten svet, dotle u onom krajnjem delu nalazi sklonište robijaš, lopov, skitnica.. itd.

...Ili da navedemo još jedan primer, koji je utoliko instruktivniji što je tu junakinja obična žena iz naroda, koja kako kaže Tacit, "Dotada nije pokazivala nimalo sklonosti za čast i pravdu (15, 51). Prišavši Pisonovoj zaveri ova je žena, po imenu Epiharida, uhapšena i bačena na muke ne bi li priznala optužbe i odala zaverenike za koje je znala. "Ali ni bičevanje, ni vatra, ni bes dželata, utoliko žešći što su se plašili da će im se podsmehnuti jedna žena, nisu slomili Epiharidu: uporno je poricala sve optužbe. Prvi dan istrage ništa nije priznala. Sutradan, dok su je nosili ponovo na mučenje, u nosiljci, jer smrskani udovi nisu mogli da drže telo, otrgne povez sa grudi, načini omču, okači je o naslon od stolice, protne glavu, obesi se svom težinom i ispusti, već slabašnu dušu. Jedna žena, jedna oslobođenica, pružila je divan primer hrabrosti, na najvećim mukama, ne bi li zaštitila tuđe, gotovo nepoznate ljude, dok su slobodni ljudi i muškarci, vitezovi i senatori rimski, još ne okusivši muka, izdavali svoje najmilije i najdraže." Ovakvih i sličnih primera puni su "Anali". I svuda gde su ljudska hrabrost i dostojanstvo odnosili moralnu pobedu nad tiranijom, nasiljem i izopačenošću, imao je Tacit budna čula da to zapazi i istakne, a njegov pesnički talenat davao je ovim scenama tragičku uzvišenost.

Idite, prijatelji, i neka vas hrani ona umna sfera, čije je središte svuda a obim nigde, i koju mi zovemo bog. A kada dođete u svoj svet, posvedočite da pod zemljom ima velikog blaga i divnih stvari. Nije pogrešila Cerera, koju je cela vasiona već uvažavala, – jer je ljude poučila veštini zemljoradnje i pronalaskom žita prekinula sa njihovom grubom pićom žirovkom, – što je toliko naricala kada joj je kći u podzemlje odvedena. Ona je svakako predviđala da će njena kći pod zemljom naći više dobra i prevashodnosti no što je to ona, mati njena, iznad zemlje stvorila. Šta je bilo sa veštinom koju je mudri Prometej nekada pronašao: da se izaziva grom s neba i nebeski oganj? Svakako ste je izgubili. Napustila je vašu hemisferu, a ovde, pod zemljom, ona je u upotrebi. Vi se ponekad zgražate, videći da vam gradovi gore i da ih obuhvata plamen od groma i ognja eterskog, a ne znate ko to čini, gde to čini i s koje strane na vas navodi tu napast, koja je vama grozna, a mi smo na nju svikli i njom se koristimo po svom nahođenju. Vaši filozofi koji se žale da su drevni pisci već sve napisali i da im nisu ostavili ništa novo da otkriju, svakako nisu u pravu. Ono što vam se s neba javlja i što vi nazivate pojavama, ono što vam zemlja pokazuje, ono što sadrže more i druge reke, ne da se uporediti sa onim što zemlja skriva.

Već smo posetili 6-7 institucija, prepešačili milje kroz sneg, praznih stomaka, išli utihnulim ulicama gde su se retko mogli videti prolaznici kako vuku noge, neki noseći džakove, drugi halapljivo proždirući slabašan obrok iz masnih činija. Kroz samo par sati smo naučili više o revoluciji nego što smo to mogli kroz duge razgovore i razmišljanja. Realnost nam se javljala u drugačijim aspektima od onih koje nam je u svest prizivala mašta, oblikovana legendom i istorijom, a istorija ni sama nije daleko od legende. Nekada smo sanjarili o trgovima preobraćenim u užarene govornice, o vatrenim debatama po klubovima kao 1792, o cvetanju slobodne štampe, gde svaki list nudi svoje rešenje, svoj sistem, svoje fantazije. Mislili smo na velike dane Sovjeta, na kongrese. U sveprisutnom jeziku, u sloganima izlepljenim svuda, u samo dva štampana lista, među ljudima, nalazili smo ogromnu uniformnost jednog načina mišljenja, mišljenja koje je skoro despotski vladalo. Međutim, ono je bilo prihvaćeno i nadmoćno, užasno istinito i otelovljeno u svakom tenutku kroz dela ljudi. Nismo otkrili mase u zanosu kako marširaju pod zastavama u nove svakodnevne borbe kroz tragičnu i plodonosnu konfuziju, već neku vrstu ogromne administracije, armiju, mašinu. Tu su se najvreliji zanosi i najbistriji uvidi sjedinjavali u hladnu odlučnost i taj aparat je izvršavao svoje zadatke bez zastoja.

U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast, gde su se gubile konture država, gde je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proklamujemo republiku mladih. Tamo smo nameravali da konstituišemo novo i nezavisno zakonodavstvo, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je da to bude život pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se, da treba samo razrgnuti barijere i granice konvencija, stara ležišta, kojima je bio obuhvaćen tok ljudskih tekovina, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih ideja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život tom potoku romantične svežine, nadahnutoj plimi avantura i događaja, i da dozvolimo da budemo poneseni tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki bajkopisac. Iz njegove suštine isticale su nezadrživim tokom slatkorečive priče i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča.

Duhovna sloboda sveta direktno zavisi od politicke slobode Indije. Molimo Vas da stavite nesto sitinine u kasu. Posle tri cetvrti sata gubi svaku sigurnost, posle sat i po, sasvim je rastrojen. I dok prodju dva sata straze, njegove granice su se savsim istopile i on je potpuno izgubljen, ili mozda ne toliko izgubljen koliko razasut svuda po tami, okretanje njegovog sveta ima iznenadne zastoje i sada uopste nije siguran ni ko je, ni sta je, ni gde je ili cak da li uopste ima pravo da naziva sebe on. Dzonatan je naucio trik. Ljudi mare samo za spoljasnji izgled: sirinu manzetne, izgovor dentalno-labijalnog frikativa V. Da bi postao neko drugi treba samo da promenis krojaca i zapamtis da moras da dodirujes donjom usnom ivicu gornjih zuba. Lako je. Ali ako se promena lika ne desava spontano, onda noge gube oslonac i hvata te panika i onda nista ne moze zaustaviti pad. Onda je promena lika beg, onda je to trcanje uz saznanje da zaustavljanje moze izazvati sumnju da ustvari niko i ne trci. Niko ne trci. Niko se ne zaustavlja. Tu uopste i nema nikoga. Kako se coveculjak okrece, tako se pojavljuju razne licnosti jedna za drugom. Svaka pojava traje samo nekoliko sekundi, najvise minut. Svaka brise onu prethodnu. Ovaj covek postaje neko drugi tako potpuno da se nista od njegove sopstvene licnosti ne moze prepoznati. Izmedju svaka dva utiska koja coveculjak stvara, u trenutku dok jedna osoba odlazi, a druga jos nije stupila na njeno mesto, coveculjak, imitator-impresionista, sasvim je bezlican, potpuno prazan. On je niko.

KAKO SE ČITA MOJA PESMA O LETU": "Pođimo dakle od prve rečenice o letu: POJELI SMO OGROMNU LUBENICU NATAŠA JE ČAK I KORUGE JELA (ako ti je kornjača u naručju pusti kornjaču u njenu vodenu otadžbinu). čitaj polako i promišljeno nikad ne razmišljaj o onome što si pročitao kod POJELI SMO stani razmisli da li si i ti nešto pojeo u svom životu ako nisi učini to odmah pojedi jabuku ribu pečenu na žaru pojedi ne oklevaj sutra će biti kasno nestaće jabuka riba a sezona lubenica je vrlo kratka takođe i grožđa sve je manje na pijacama a višanja već trista godina nigde nema a pošto si se najeo dobro nastavi sa čitanjem ove pesme pridev OGROMNA (upotrebljen ovde u padežu) možeš preskočiti baš te briga za prideve mnogo su važnije imenice zastani dakle kod LUBENICE kao pred izvorištem mora glavni ti je posao da prebrojiš slova ove crvene svečanosti jer slova su ti slike zvukova od kojih zvoni zemlja osam slova to ti je osam bogova baci pesmu povedi bogove u šetnju osam bogova to ti je cela lubenica oslušni srcem da li je božanstvo zrelo da bude pojedeno osam slova to ti je čitavo čovečanstvo baci lubenicu uvedi čovečanstvo u leto to ti je kao da si napisao pesmu mada ni jedna pesma nije potpuna kao zemlja zato nemoj da se zaljubiš u pesme ali posle dvesta godina pitaj me gde smo stali stali smo kod NATAŠE to ti je mudrost zemaljska i nebeska to što je nataša koruge jela nemoj uzimati preozbiljno možeš i ti koruge jesti nataša je nataša a nije nataša divlja ruža nataša je humanizam i renesansa seti se trgovaca iz venecije seti se leonarda da vinčija nemoj dalje da čitaš pesmu o letu jer sad je leto prijatelju lepše od svake pesme eto tako treba čitati ovu pesmu.

U međuvremenu, opet po savetu nekih ličnosti koje su dobro poznavale umetničku sredinu i “ambijent”, potražio sam Gijoma Apolinera. On je stanovao u omanjem stanu na poslednjem spratu stare građanske kuće na bulevaru Sen Žermen. Subotom, od pet do osam sati, primao je prijatelje. Dolazili su slikari, pesnici, ljudi od pera, oni takozvani “mladi” i “inteligentni” koji su zastupali takozvane “nove ideje”. U Apolinerovoj kući vladala je atmosfera u stilu Balestrijerijevog Betovena. Apoliner je činodejstvovao sedeći za svojim radnim stolom; ćutljive i namerno zamišljene individue sedele su u naslonjačama i na divanima. U skladu sa ondašnjom modom i ambijentom većina njih pušili su gipsane lule nalik onim lulama koje vidimo na vašarištima pod šatrama gde se gađa u metu. Po zidovima su visile slike Marije Loransen, Pikasa i još nekih opskurnih kubista čija sam imena zaboravio. Kasnije su tamo bile okačene dve ili trii moje metafizičke slike, među njima i portret Gijoma Apolinera na kome sam pesnika predstavio iz profila kako puca u metu što je, izgleda, predskazivalo ranjavanje Apolinera u glavu tokom Prvog svetskog rata. Odlazio sam maltene redovno na te subotnje sedeljke kod Apolinera valda zato što sam još bio premlad; dakle još sam imao izvesnu dozu naivnosti i štošta još nisam do kraja shvatao. Ali od tada nisam gajio osobito poštovanje niti simpatiju prema tom ambijentu i tamo sam se prilično dosađivao. Na te čuvene sedeljke subotom je dolazio i rumunski vajar Konstantin Brankuši, koji je nosio dugu bradu i svaki put govorio – ukoliko bi ga kogod slušao – da “oseća veliko unutrašnje zadovoljstvo”. Njegove skulpture su se sastojale od jajastih formi koje je brusio i glačao berlinskom brusilicom, tako das u svojim površinama podsećale na skulpture Adolfa Vilta. Dolazio je i Andre Deren koji se uvaljivao u naslonjaču, pušio lulu i nije progovarao nijednu reč. Dolazio je Maks Žakob koji, za razliku od Derena, nije zatvarao usta; govorio je izveštačeno, čas ironično, čas sumnjičavo. Govorom, oblačenjem i fizičkim izgledom podsečao je na šansonjere sa Monmartra koji recituju stihove i pevaju šansone, a potom obigravaju oko stokova i podsmevaju se gostima.

Nasred trga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Mađarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipa, sitna, beskrajna - no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo sam ja patetičan, noći je svejedno. Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja. Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može šta zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarećeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne ? Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti. U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d'Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. Oni javljaju da dolazi proleće.

Tražim mesto na koje ću bešumno moći da odem i gde ću moći da vežbam slova. Pisaću reči kao što su žbun, ovca, tata, jelen, olovka, lopta, ljubav, sto, paradajz, luk, beba, prozori. A onda ću zuriti u reč ljubav ponosan što sam je tako dobro sakrio. Tu reč koje treba da se stidim. Gledaću je dok ne postane žive.

Uroš Dimitrijević (1991, Niš) autor je romana Siroti mali ratovi (2020). Njegov prvi roman se našao u užem izboru za Ninovu nagradu. U Beogradu je radio kao novinar portala Vice Srbija i BBC News na srpskom jeziku. Kao novinar-saradnik piše za BBC i Oblakoder iz Pariza, gde trenutno živi i radi u strip industriji.

Gde god ima ptica, ima i nade.

Znam da je odlaganje smrt. Znam da je nečinjenje smrt. Ali u život ne znam da se uključim a da ne boli. I to ne na metafizičkom nivou, već onom običnom, gde ljudi jedni drugima ostavljaju modrice.

Kada čovek spusti preko lica bronzano lice svog kalpaka i pređe crtu rastanka, podeli sebe, kao otpusnicu, na dve polovine. Jednu ostavlja za sobom. To je onaj deo njega što nalazi sreću u svojoj deci, što peva u horu, što privija ženu u slatkoj tmini njihove postelje. Tu polovinu, najbolji deo sebe, odlaže on i ostavlja za sobom. Iz srca odgoni svaku nežnost i milost, svako saučešće i ljubaznost, svaku misao ili pojam o neprijatelju kao o čoveku, ljudskom biću sebi sličnom. U bitku stupa samo drugim svojim delom nižim, što poznaje ubijanje i pokolj, a samilost mu je neznana. Da ne čini tako, ne bi ni mogao da se bori. A onda se čovek vrati, živ, otuda gde se ubijalo. Prozovu njegtovo ime i on priđe da primi otpusnicu. Prima onaj deo sebe koji je prethodno odložio. Ovaj je trenutak svet. Svešten. Tog časa čovek oseti bogove u sopstvenom dahu.

Sreća je u biranju, sa kim ćemo, a ne gde ćemo, jer gde ćemo možemo sa svakim.

Posle vekova ropstva, četrdeset bombarovanja, ratova i čudovišnih političkih režima, podelâ koje nas i danas svrstavaju u „Nas” i „Njih”, nisam mogao da ne pomislim da nad Beogradom ne pada kiša, već samo suze, da mi ne znamo za prašinu, već samo za pepeo. Ko zna koliko puta sam poželeo da mi Beograd ne znači ništa, da mogu da pođem bilo gde, dalje od boli koju mi pričinjava što poreklo vučem odavde, a ne sa Jupitera, sa Neptuna. Ali, znao sam da bih bol pronašao bilo gde.

I niko pred tom ponudom nije ravnodušan, pa ni ja: mrav spram Mont Everesta, kapljica vode spram Pacifika, zrnce peska spram Sahare. Ponuđač mi se primiče, samo senka – mračna, bez mirisa i bez ukusa, kao voda koja će se prilagoditi šolji i koja mi kazuje da treba da u konačnici, u konačnom krahu svetova budem voda, a ne šolja, da budem bujica koja će sa sobom odneti tragove svakog pređašnjeg poretka i tlo pročistiti za poredak koji predstoji. Najednom sam sasvim sâm, ali ne usamljen – sâm u poretku stvari koji samo laže da mu samoća nije strana, a koji jeste usamljen. Sve mi je postalo strano, od svega sam se odmakao. Svi su mostovi srušeni, stojim na nasipu svemira gde je crvena boja dana koji dolaze, sa krajnjim odredištem u crnoj.

čoveku koji nema ništa svejedno je gde će da ode

Gde god ima ptica, ima nade.

Lucija - dugujem objašnjenje - Lucija je otišla. Sve priče o srećnim ljubavima imaju isti kraj. Ne verujem da se od vremena Tristana i Izolde nešto promenilo, ako ne i od ranije. Jedino u bajkama ljubav ne skončava, a svi dobro znamo da su bajke plod najužarenije mašte. Književnost je, shodno tome, proizvod mnogo intimnijih spekulacija. Pogotovo romantika. Izmišljaju se velike tragedije da bi se istakle kratkotrajne slike snažnih osećanja. Ali s anđelima je drugačije. Kabalisti četrnaestog veka znali su njihov tačan broj: 301655722. Anđeo proleća je Telvi, anđeo smrti nema imena, niko ga ne zna. Postoji i Šakzijel, anđeo vodenih buba, međutim Lucija, taj prekobrojni anđeo, gde je ona sada, u čijoj priči prebiva? *iz priče: 'Lucija ili bolest vlada gradom

Beketa smo zatekli nešto posle sedam sati u kafani “Closerie des Lilas” i K. Ga je pomilovala po obrazu, on se zbunio i čini mi se, pocrveneo malo. Isti je kao kad sam ga video poslednji put u Beogradu, samo izgleda još utučeniji, ali ne dalek odviše. Ne vidi dobro, kad je plaćao u kafani, prinosio je šaku s novcem do očiju da bi video. Isto čini i kad treba nešto da pročita. Ne govori mnogo i uglavnom stvari koje ne kazuju ništa naročito. Pošto se raspitivao za moj rad (ništa nije rekao o dramama koje mu je K. poslala, posle “Svedoka”), razgovarao je sa K. O svemu i svačemu, nevažno, uglavnom. Učinilo mi se da je željan da čuje dobru reč o sebi: bar to prima srdačnije nego pre. Sada ima automobil (“deux chevaux”), odlazi na imanje gde ima, kako kaže, dosta drveća. K. Mu je predala moj esej “Gde je Tolstoj” i poklone za njega i Suzanu, a zatim nas je odveo na večeru u jednu preskupu kafanicu. Tu nam je još rekao da sada opet prevodi sebe na engleski i kako je to mučno; zatim da je njegova majka živela u Dablinu još 17 godina posle smrti njegovog oca, da je imao još jednog brata, koji je umro u svojoj 52. godini, od raka, da je ilustrator njegovih pripovedaka neki Rumun, čiji život je tragičan i koga on mnogo voli; da je njegov nećak kod majke glumca Žana Martena (koji je trenutno u Španiji), dok je Rože Bilen, njegov režiser, otišao u Đenevu da postavi Fin de Partie. Oprostili smo se oko 11:30. Pošto smo se već rastali i pošli kući, on je zovnuo K. Da joj se još jednom zahvali za poklone. Ja sam se malo pijan vratio kuči. On je sam, nesrećan, izgubljen čovek.

U vanrednoj situaciji treba preduzeti vanredne mere. U današnje vreme treba uzeti gotovo kao princip da se ljudi snabdevaju i hrane tamo gde rade. Ako neko neće da radi, neka i ne jede.

Sreca stanuje tamo gde nema briga….Tamo gde nema bola, ni zavisti. Gde su decije zelje na vreme ispunjene. Gde je dobijanje prirodno stanje stvari.

Sutra, kažeš, sutra ćeš početi da živiš, Postumije ? Sutra ? Kaži mi, Postumije, kad će već jednom doći to tvoje sutra ? Gde je ? Otkud će doći ? Da li se još krije kod Persijanaca, ili je u Armeniji ? To tvoje sutra, Postumije, staro je već kao Prijam. Za koliko se, recimo, može, to tvoje sutra, da kupi ? Sutra ćeš početi da živiš ? Danas već da počneš, Postumije, dockan je. Mudar je onaj koji je živeo juče.

Samoća nije živeti sam, samoća je kad nismo sposobni da pravimo društvo nekome ili nečemu što se nalazi duboko u nama, samoća nije usamljeno drvo nasred puste ravnice, to je rastojanje između skrivenih sokova i kore, između lista i korena. Vi bulaznite, sve to što pominjete međusobno je povezano, nema tu nikakve samoće, U redu, pustimo sad drvo, nego se zagledajte u sebe, i naći ćete samoću, Kao što reče onaj drugi, hodati usamljen kroz gomilu, Još gore od toga, biti usamljen tamo gde ni nas samih nema, Danas ste užasno raspoloženi, Imam i ja svoje loše trenutke, Nisam ja govorio o toj samoći, nego o drugoj, onoj koja nas prati, podnošljivoj, onoj koja nam pravi društvo, Čak i nju ne možemo uvek da podnesemo, vapimo za nečijim prisustvom, nekim glasom, a ponekad taj isti glas i to isto prisustvo služe jedino zato da učine samoću još nepodnošljivijom.

Misli su uvek nečije. Moje su tvoje. Osvrćem se oko sebe. Gde si? Grad mi je pred očima i iza leđa, pulsira, tmulo, tmasto. Ukorenjeni ritam večne pretnje, svireposti koja ne bira kada će da udari.

Kada je na putu u Tebu Edip naišao na Sfingu i kad mu je ona postavila svoju zagonetku, on joj je odgovorio: čovek. Ova jednostavna reč uništila je čudovište. Ima još mnogo čudovišta koja treba da uništimo. Treba da nam je uvek na umu ovaj Edipov odgovor. U ovom svetukoji svakim danom biva sve tešnji, svako od nas oseća potrebu za drugim ljudima. Mi moramo tražiti čoveka svuda gde se on nalazi.

Šta je ljubavi? - prošaputala sam. -Džejmi, zaista te volim. Znam to - tiho je rekao. Znam to dobro dušo.Pusti me da ti pričam koliko te volim dok spavaš. Jer ti ne mogu toliko toga reći dok si budna, sem da ponavljam iste jadne reči neprestano. Kad mi spavaš u naručju, mogu da ti kažem stvari koje bi bile šašave i blesave dok si budna, a tvoji snovi će znati da je to istina. Nastavi da spavaš, mo duinne. Okrenula sam glavu, dovoljno da usnama očešem koren njegovog vrata gde je puls polako udarao ispod malog trougaonog ožiljka. Zatim sam glavu spustila na njegove grudi i predala mu svoje snove na čuvanje.

Kad stigosmo u Solun, noć. Na stanici kroz masu sveta pritrčaše nam mnogobrojni portiri, otimajući se o naše stvari, svađajući se o nas, ko će nas pre ugrabiti, odvesti u svoj hotel. I najposle pogodismo se sa onim što vikaše: "Hotel Imperial sur la mer!" Kola su zvrjala dugo po pomračini, kroz neosvetljene solunske ulice, a ja sam bila glupa, zamisli, bilo me strah! A kad osvanu toplo julsko jutro, zahori se Marseljeza i silno pljeskanje. Ja kroz metež, kroz neiskazanu vrevu i graju čaršijsku, čaršijom okićenom zastavama, više belim no crvenim, terajući prodavce, darujući prosjake, uputih se u stari Solun. Po neravnoj kaldrmi, išla sam do Kasumije, i do Aladža-imareta, do Musa-Babina turbeta, čak ispod Šauš-manastira, mimo hamame pokrivene mahovinom i tekije opkoljene grobovima, preko napuštenih turskih grobalja s prebivenim i oborenim nadgrobnim kamenjem, po papratu i strnjici do kolena. I na vrh vrha stadoh da odahnem, okrenuh se: divan, živopisan pogled! Kao amfiteator je stari Solun. Solunski zaliv sav se vidi; razliveno more negde se sija kao suvo zlato, a negde blešti kao rastopljeno srebro; između šarenih kuća dvokatnih s belim i obojenim kafezima, sa sofama i terasama, nad visokim zidovima: stare smokve, zelene loze, crveni šipci, i olanderi, visoki kao kuće, puni cveta, i po koji crni kiparis i belo minare pravo kao strela. Tišina, ni čaršijske graje ni vike prodavaca: bilo bi pusto kao na groblju da po strmim, strašno uskim, negde vrlo kratkim, negde dugačkim ali strašno krivim ulicama nisam srela crne seni...; idu bez lica, i bez glasa. I mislio bi čovek da su to seni umrlih, da čas po čas ne zastanu, da lupnu halkom na kapiji. Ja sam se od te lupe trzala i pogledala u visoke ograde, u guste kafeze. Još ništa nije oboreno, još ništa nije spaljeno: brzo je, tek treća nedelja. Ali te crne seni... to su moje poznanice, turske žene. Još nisu bacile čaršaf, valjda nisu stigle da naprave haljine... A zacelo su razvijene i staroturkinje kao i nove; jer i staroturci, jutros, kad se zasvira Marseljeza, zapljeskaše s mladoturcima. Pa i sad kao dosad da pitam bakalina ili furundžiju: gde sedi ta i ta. Još ni imena ulicama, a kamoli broja kućama. Ta i ta mahala, blizu toga i toga hamama, do te i te džamije "njena kuća: dvokatna, zelena, na jednom joj prozoru kafez malo gušći žuto obojen, a kapija joj pri dnu malo izlomljena." I po takvim znacima nađoh nekolike svoje poznanice i prijateljice, staroturkinje, naravno za koje nisam htela pitati bakalina ili furundžiju. "Hodi, hodi!", hrabrila sam muža, kad lupnuh halkom na kapiji, "sad i ti možeš u harem." Ali iz dvorišta se ču ono stereotipno "Ko je to !" - "Ja." I nasta objašnjavanje, i najposle da se javi hanumi, i još najposle da se vrata odškrinu i da me vidi hanuma. Vide mene, ženu, ali u isto vreme vide i mog muža, čoveka, pa viknu, zalupi kapiju, i, čuh, pobeže! Iz daleka dođe do mene veseo glas: "Uđite, madam!" Dakle, opet sama! Moj muž obori glavu, i - vrati se.

On nikad nije voleo ovaj čas između sunca i lampe. Naročito nije voleo da se u tom času nađe na nepoznatom putu ili u novom društvu. Činilo mu se da tada ne vlada svim svojim snagama i da sumrak stvara kod njega jednu zabunu u utiscima i nezdravo pomeranje u radu čula, trenutno pomračenje u rasuđivanju i potpuno slabljenje volje. Sumrak na ulici ili u polju izazivao je u njemu oduvek isti tegoban osećaj da je negde zadocnio, da bi trebalo ići brže nego što on to može, kao da će se negde nepopravljivo i neopozivo zatvoriti neka kapija, pre nego on stigne. Taj teški osećaj rađao je u njemu nekad, na bečkim ulicama, neodređeno raspoloženje poetične melanholije. Ali u poslednjim godinama umesto tog poetičnog raspoloženja, javljala se panika napuštenog i izgubljenog deteta koje ne zna gde da se krene, a ne sme da ostane na mestu.

Na svim našim putničkim lađama koje plove Dunavom ima jedna naročita atmosfera. Tu se naša seljačka, stroga i naivna jednostavnost vidno meša sa onim turskim i vlaškim što još živi u nama i oko nas. Nekoliko sati sporog puta, i vi ste potpuno na otrovnom Levantu gde kafa, alkohol, duvan i čulnost nižih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog osećanja i nemirna ali nepokretna duha. I kako postepeno iščezavaju proste šamije, grubi koporani, tvrda lica i oštre oči seljaka i seljanki, tako sve više na lađi preovlađuje atmosfera Levanta; odlazi ono što je oporo, zdravo i opasno, a ostaje ono što je sanjivo, mekoputo i slatko.

Kad ti neko blizak umre, vrijeme ne teče uobičajenim tokovima. I ti, u trenutku kada čuješ takvu vijest, malo umreš. Slabije čuješ, tiše govoriš, postaneš ona ulična svetiljka za koju nisi siguran kako da uopšte daje ikakvo svjetlo. Onda putujući do mjesta gde je sahrana upokojenog, kada stigneš tamo gdje treba, ti ponovo, od želje da ne budeš ni malo mrtav, potpuno oživiš.

Možete se osloboditi toga tereta ukoliko ste spremni da ovo učenje koristite na pravi način. Kažite sami sebi: "Ne upadam više u te zamke; odbijam da učestvujem u toj igri. Neću više popustiti pred takvim raspoloženjem." Počnite da zauzimate poziciju znanja: "Ja znam da je to dukkha; postoji dukkha". Zaista je važno doneti tu odluku da odemo tamo gde je patnja i zadržimo se uz nju. Jedino istraživajući je i suočavajući se sa njom na taj način imamo šansu za onaj duboki uvid: "Ova patnja je shvaćena".

Pre nego što možete da napustite stvari, morate im dopustiti da se pojave u polju pune svesti. U meditaciji, naš cilj je da na pravi način dopustimo podsvesti da se pojavi u polju svesti. Sva očajanja, strahovi, strepnje, potiskivanja i ljutnja slobodno mogu da postanu deo svesti. Ljudi su skloni da se poistovećuju sa veoma visokim idelima. Možemo se veoma razočarati u sebe kad ponekad osetimo da nismo toliko dobri kako bi trebalo da budemo ili ako se naljutimo a ne bi trebalo – sve sami "treba" i "ne treba". Tada stvaramo želju da se oslobodimo loših stvari – i ta želja ima kvalitet ispravnosti. Čini nam se ispravnim da se oslobodimo loših misli, ljutnje i ljubomore, jer dobar čovek "ne bi trebalo da bude takav". Tako stvaramo krivicu. Posmatrajući čitav ovaj proces, osvešćujemo želju da postignemo taj ideal i želju da se oslobodimo tih loših stvari. Uspevši u tome, u stanju smo da ih napustimo – i tako, umesto da postanete savršena osoba, napuštate tu želju. Ono što preostaje je čisti um. Nema potrebe da postajemo savršena osoba, jer čisti um je mesto gde savršeni ljudi nastaju i nestaju.

Gde postoje arogancija, obmana ili samopotcenjivanje – gde god da su – istražujte ih; osluškujte to unutrašnje: "Ja sam..." Budite svesni i posmatrajte taj prostor pre nego što počnete da razmišljate, samu misao i prostor koji ostaje posle nje. Zadržite svoju pažnju na toj praznini na kraju i vidite koliko dugo možete svoju pažnju da zadržite na njoj. Vidite možete li da čujete nekakav zvonki zvuk, zvuk tišine, primordijalni zvuk. Kada svoju pažnju usmerite na to, možete razmisliti: "Postoji li ikakvo osećanje 'ja'?" Uviñate da kada ste zaista prazni – kada je u vama samo jasnoća, budnost i pažnja – ne postoji "ja". Ne postoji taj osećaj "ja" i "moje". Tako, boravim u tom stanju ispražnjenosti i kontempliram dhammu: pomislim, "Ovo je samo ono što jeste. Ovo telo ovde je upravo takvo." Bilo da mu dam neko ime ili ne, ali u ovom trenutku ono je baš takvo. Ono nije Sumedho! U toj praznini ne postoji budistički monah. "Budistički monah" je samo konvencija, koja odgovara vremenu i mestu. Kada vas ljudi hvale i kažu: "Ah, izvanredno!", znate da neko hvali, ali ne doživljavate to lično. Znate da tu tog budističkog monaha nema; postoji samo Takvost. Ono što jeste. Ukoliko želim da je Amaravati uspešno mesto i to se i dogodi, ja sam srećan. Ali ako sve propadne, niko za njega nije zainteresovan, ne možemo da platimo račun za struju i sve propada – neuspeh! Ali, u stvari, Amaravati ne postoji. Ta ideja o osobi koja je budistički monah ili o mestu zvanom Amaravati – to su samo konvencije, ne krajnja realnost. Upravo sada to je tako, baš onako kako bi trebalo da bude. Ne nosimo teret jednog takvog mesta na svojim plećima, jer ga vidimo onakvog kakvo jeste i nema osobe koja bi bila u to uključena. Hoće li ono biti uspešno ili ne više nije važno.

Nastavio sam da njuškam letnji suton. Nema adrenalina bez benzina. Točkovi su strugali, frikcija se pojačavala. Zavirivao sam u senovite prolaze tržnih centara: profesionalni lažnjaci se uvaljuju profesionalnim amaterima. Dauntaun je pomirljivo tonuo u daun. Prizor liči na razglednicu unutrašnjosti. Glavna vena Nišvila je definitivno predozirana bednjikavim gruvom. Ovaj grad je elementarna nepogoda. Sve je manje fliperana i klubova sa džuboks aparatima. Sve je manje poslastičara u kojima služe bozu i kadif. Sve je manje knjižara u kojima se prodaju knjige. Sve je manje dobrih stripova i porno časopisa na buvljacima. Sve je manje bioskopa koji ne zvrje prazni i gde dronjavo platno ne liči na paravan u seoskim ambulantama. Nema patine u Nišvilu, osim one švercovane - za brzu prodaju i brzu upotrebu. Jebi ga, ponekad mi nedostaje moji grad.Sve je više neona na pogrešnim mestima, i sve je više pogrešnih mesta, i sve je više ljudi koji umiru od želje da se zabave i ispričaju nekome kako je zabavno bilo. "Niko ovde nije poludeo od zabave", rekla je Kinki kada je kupila nove uredjaje za koje nije bilo dovoljno da ih uključiš u struju pa da prorade. Morao si da povezuješ komponente, tumačeći nacrtana uputstva da bi se, napokon, pojavila slika i zvuk - jasniji i čistiji od prethodnih slika i zvukova.

Čovek nije pripremljen ni za jedno prirodno iskušenje. Tehnološki progres pokvario mu je ili iznađao gotovo sve odbrambene mehanizme što ih je iz životinjskog sveta preneo u svoj. Ne može više gospodariti prirodom planete. Može jedino od nje bežati. Takozvano pobedničko stupanje na Mesec, u stvari, prvi je korak u bekstvu sa Zemlje, njegov totalni poraz. Jer, ideja o bekstvu zabluda je kolektivne mašte, koja ne zna kuda će. Na drugim planetama, čak i ako do njih na vreme stigne i na vremene se tamo ukoreni, druge su prirode, o kojima još manje znamo nego o ovoj, koju smo iz straha i neznanja propustili da podjarmimo. Čovek, naravno, ne mora bežati. Alternativa je ostati i hermetički se od prirode ograditi. Crkavati poput emigranata u veštačkim uslovima azila neke mehanizovane neprobojne kupole, gde je rađanje prosto prelaženje iz smrti u smrt, iz groba biološke u grob automatizovane materice. Jedini stvaran, logički, inteligentan, a iznad svega ljudski izlaz je ostati ovde, na bojištu i pobediti prirodu. A pobediti znači promeniti. I to ne onu spoljnu. Promeniti prirodu u nama. Podići je daleko iznad razine spoljnih uslova. Ukratko – NAPRAVITI NOVOG ČOVEKA. Napraviti ga na planu koji je fundamentalan i finalan. Menjati ga duhovno, moralno, socijalno – ono što se evo već hiljadama godina sa sve jadnijim uspehom čini – besmisleno je. To ne funkcioniše, prosto ne pali. Ak i ako su dobre, promene nisu trajne. Istorija se ne nasleđuje, ona umire sa svakom biološkom generacijom. I sa svakom novom rađa se kao nešto novo, što nikakvih izgleda nema da preživi tvorce. Ono što se nasleđuje, prosečnost je. Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečnost se uvećava; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadatak vrste. Sa prirodom se može boriti, prirodu može pobediti jedino natčovek za sve sezone. Biće koje u sebi sadrži sve najvitalnije osobine faune i flore. Biološki univerzalno stvorenje naoružano svim odbrambenim mehanizmima, koji su sada neracionalno razbacani po molekulima DNK i genima međusobno antagonističkih vrsta.

Pre više od tri stotine godina digao nas je iz naše otadžbine, jedinstvene Andaluzije, strašni, bezumni, bratoubilački vihor, koji i danas ne možemo da shvatimo, i koji ni do danas nije sebe shvatio, razbacao nas svuda po svetu i načinio od nas prosjake kojima ni zlato ne pomaže. Nas je, evo, bacio na Istok, a život na Istoku nije za nas lak ni blagosloven, i što čovek dalje ide i bliže se primiče sunčevom rođaju, sve je gore, jer je zemlja sve mlađa i sirovija a ljudi su od zemlje. I naša je muka u tome što nit’ smo mogli da potpuno zavolimo ovu zemlju kojoj dugujemo što nas je primila i dala nam utočišta, nit’ smo mogli da zamrzimo onu koja nas je nepravedno oterala i prognala kao nedostojne sinove. Ne znamo je li nam teže što smo ovde ili što nismo tamo. Ma gde bili izvan Španije, mi bismo patili, jer bismo dve otadžbine imali uvek, to znam, ali ovde nas je život suviše pritisnuo i unizio. Znam da smo odavno izmenjem, ne pamtimo više ni kakvi smo bili ali se sećamo da smo bili drukčiji. Davno smo krenuli i teško smo putovali i nesrećno smo pali i zaustavili se na ovom mestu, i zato nismo više ni senka onoga što smo bili. Kao prah sa voćke koja ide od ruke do ruke, sa čoveka spadne prvo ono što je najfinije na njemu. Zato smo i mi ovakvi. Ali vi nas znate, nas i naš život, ako se ovo sme životom zvati. Živimo između „okupatora“ i raje, bedne raje i groznih „okupatora“. Odsečeni potpuno od svojih i bliskih, staramo se da čuvamo sve što je špansko, pesme i jela i običaje, ali osećamo kako se sve u nama menja, kvari i zaboravlja. Pamtimo jezik naše zemlje, onakav kakav smo poneli pre tri veka i kakav se više ni tamo ne govori, a smešno natucamo jezik raje sa kojom patimo i „okupatora“ koji nad nama vladaju. Tako da nije možda dalek dan kad ćemo čisto i ljudski moći da se izrazimo samo u molitvi kojoj zapravo i ne treba reči. Ovako usamljeni i malobrojni, ženimo se između sebe i vidimo da nam krv tanča i bledi. Savijamo se i sklanjamo pred svakim, zlopatimo se i dovijamo, što se kaže: na ledu vatru ložimo, radimo, stičemo, štedimo, i to ne samo za sebe i svoju decu nego za sve one koji su jači i drskiji od nas i udaraju nam na život, na obraz, i na kesu. Tako smo sačuvali veru zbog koje smo morali da napustimo svoju lepu zemlju, ali izgubili gotovo sve ostalo. Na sreću, i na našu muku, nismo izgubili iz sećanja ni sliku te naše drage zemlje, onakve kakva je nekad bila, pre nego nas je maćehinski oterala; isto kao što nikad neće ugasnuti u nama želja za boljim svetom, svetom reda i čovečnosti u kom se pravo ide, mirno gleda i otvoreno govori. Toga ne možemo da se oslobodimo kao ni osećanja da, pored svega, takvom svetu pripadamo, iako, prognani i nesrećni, u protivnom živimo. To bismo, eto, hteli da se zna tamo. Da naše ime ne ugine i u tom svetlijem i višem svetu koji se stalno zamračuje i ruši, stalno pomera i menja, ali nikad ne propada i uvek negde i za nekoga postoji, da taj svet zna da ga u duši nosimo, da mu i ovde na svoj način služimo, i da se osećamo jedno sa njim, iako smo zauvek i beznadno rastavljeni od njega.

Da li si se ikada zapitao ko može više da sazna – čovek ili kompjuter? Zavodljiva je ta dilema. Ono što treba da znaš jeste da i čovek i kompjuter sve što saznaju mogu da potisnu i zaborave, smeštanjem u zabačeni folder stvarnosti, ali nikada, nikada... Da obrišu. I čovek i kompjuter su skladišta, sa dosta prozora koji ti mogu omogućiti da zaviriš u njih, ne i da uđeš unutra. Tamo možeš ući samo ako dobro poznaješ teren – čoveka ili kompjuter. Ako poželiš da ih upoznaš, dodirni ih tamo gde ih boli. Nema čoveka niti sistema bez slabosti ili greške. Zbog grešaka u sistemu može stradati računar, zbog grešaka u čoveku najčešće strada drugi čovek. Sistem ima nas hakere koji pronalazimo i otklanjamo kvar, uz adekvatnu zaštitu da do kvara ponovo ne dođe. Čovek sa kvarom, čovek sa greškom... Nema nikoga osim nade da nepravda čuva tajne i straha da će tajna biti otkrivena.

Kompjutersko doba i internet omogućili su ti da brzo i lako dođeš do informacija, ne i do znanja. Nisu sve informacije istine, ali svaka istina treba da postane informacija. Internet ti pomaže da glasno izgovoriš istinu, ali i da izmisliš laži u koje želiš da veruješ. Internet je dobra škola za radoznalog đaka. Internet je ludnica sa neograničenim brojem mesta za dijagnoze za koje nisi ni slutio da postoje. Na internetu možeš biti bilo ko, bilo kada i bilo gde. Na internetu se ostavruju snovi. Internet... Pomoći će ti da prespavaš život, verujući da si budan. Nisi. Nažalost, nisi.

Ratovi ovog vremena ne zahtevaju izlazak na bojno polje. Ratovati se može bilo gde. Bilo kada. Sa bilo kim. Dovoljan je samo jedan link. Poljane pune leševa zamenile su platoforme na kojima se, umesto krvi, prolivaju tajne i ideje – duša čoveka i novac – krvotok mnogih ljudi. Domeni su postali nove teritorije. Plan rata je zamenjen precizno napisanim kodom. Obuka koju ratnici prolaze ne zahteva fizičku izdržljivost, već fokusiranost ratnika na tren koji može obrnuti planetu. Pobede, umesto jačima, pripadaju pametnijima. Iako bi neko pomislio da su ovakvi ratovi smešni jer ratnici ne gube živote niti krvare, ta pomisao jedna je od najvećih zabluda današnjice. Nož, sablja, top ili tenk... Nikada nisu razmišljali. Ratniku su pružali nadgradnju fizičke snage. Današnje oružje misli na identičan način kao ljudski mozak, ali se razvija znatno brže. Računar pamti čak i ono što čovek uspe da zaboravi. Ipak, ma kada bili i ma koliko različičiti bili... Rat je rat! Nikada nož nije ubijao. Ubijao je onaj koji drži nož. Ni kompjuter ne ubija. Ubija onaj koji sedi ispred njega.

Kada mislim na Firencu, kao prvu sliku ne vidim katedralu ili palatu Sinjorije, već jezerce sa zlatnim karašima u Gardino Boboliju, gde sam prvog mog popodneva u Firenci razgovarao sa nekim ženama i njihovom decom, prvi put čuo florentinski jezik i grad koji mi je bio poznat iz mnogih knjiga po prvi put osetio kao nešto stvarno i živo sa čim mogu da pričam i što sam mogao da uhvatim rukama. Katedrala i stara palata i sve što je u Firenci poznato, nije mi zbog toga izmaklo; mislim da sam je bolje doživeo i srdačnije učinio svojom nego mnogi vredni turisti sa rurističkim vodičem u rukama. Sve mi se sigurno i jedinstveno pojavljuje iz veoma malih, sporednih događaja, i ako sam zaboravio nekoliko lepih slika iz Uficija, imam zato sećanja na večeri koje sam proveo ćaskajući sa domaćicom u kuhinji, sa momcima i ljudima u malim vinskim krčmama, sećanja na pričljivog krojača iz predgrađa koji je na svojim kućnim vratima na meni krpio pocepane pantalone, i uz to me počastio vatrenim političkim govorom, operskim melodijama i veselim narodnim pesmicama.

A mi smo prolazni, mi nastajemo, mi smo mogućnosti, za nas nema savršenstva, nema potpunog bića. Onde gde mi prelazimo od potencije ka delu, od mogućnosti ka ostvarenju, onde učestvujemo u pravome biću, postajemo za jedan stepen sličniji savršenom i božanskom. To znači: ostvariti se.

Kao što sam rekao, najviše se kajem što nisam slušao sebe. Znam da sam mogao da činim velike stvari u životu. Kao mladić sam bio veoma dobar pisac. Na fakultetu sam dobio nekoliko književnih nagrada. Moja mati je želela da budem računovođa. Rekla je da ću načiniti najveću grešku u životu ako je ne poslušam. Pokazalo se da je ogrešenje o sebe i nečinjenje onog što sam osećao kao životni poziv bila naj- veća greška u mom životu. Danas sam - trebalo bi da znaš da lekari kažu da mi je ostalo još nekoliko nedelja - tako tužan zbog davno donesene odluke. Osećam da sam protraćio život. Osamdeset sedam godina je prohujalo u trenu. Čini mi se da sam se koliko juče venčao s mojom nevestom, Margaret. Čini mi se da su nam deca nedavno rođena. Margaret je mrtva, a deca vode svoje živote. Tvoj život će proleteti brže no što možeš zamisliti. Dani će se premetnuti u nedelje, nedelje u mesece, a oni u godine. Izgledaš prilično mladoliko, ali znaj - izgledaćeš kao ja pre no što udariš dlanom o dlan. Život je takav. Zbog toga živi život koji ti je namenjen. Previše je važan da bi čekao da se probudiš pre smrti. Živeo sam majčin život, iako je tre- balo da imam mudrosti da živim svoj. Potrošio sam ga poku- šavajući da ugodim ostalima. I gde su sad oni? Niko od ljudi kojima sam nastojao da ugodim više nije ovde. Na samrtnom odru, jedina osoba kojoj ćeš polagati račune jeste ona koja te ujutru gleda iz ogledala. Bolje ti je da budeš iskren prema njoj.

GALERIJA Prenoćio sam u motelu na autoputu E3. U sobi vonj znan mi iz muzeja sa azijskom postavkom: tibetanske, japanske maske na svetlom zidu. Ali to sad nisu maske, već lica što prodiru kroz beli zid zaboravnosti da se dokopaju vazduha, da nešto zamole. Ležim budan i posmatram ih kako se bore iščezavaju i vraćaju. Neke svoj izgled zajme od onih drugih, obrazine menjaju duboko u meni gde zaborav i sećanje obavljaju svoje nagodbe. Onda prodiru kroz premaz zaboravnosti belog zida, iščeznu, a potom su opet tu. Ima ovde one žalosti što ne bi da se tako zove. Dobro došli u ove prave galerije! Dobro došli u ove prave galerije! U stvarne rešetke! Dečak što je nekog paralisao karate udarcem još snatri o brzoj zaradi. Žena grozničavo kupuje stvari kako bi ih zavrljačila u ždrelo praznog budžaka što se iza nje krije. Gospodin Iks se ne usuđuje da napusti svoj stan. Mračni stroj zagonetnih prilika tu je, između njega i obzorja, večito iščezavajućeg. Ona što negde pobeže iz Karelije, koja je umela da se smeje... pojavljuje se sad, ali nema, okamenjena, sumerski kip. Kao kad mi ono bi deset godina i kad kasno stigoh kući. Na stepeništu svetla behu pogašena, ali lift je svetleo, i pođe uvis kao ronilačko zvono u mrklu dubinu, sprat za spratom, dok nestvarna lica na rešetke navaljivahu... Ali to su stvarna lica, ne ona iz uobrazilje. Ležim raspet poput raskršća. Mnogo njih diže se iz bele magle. Jedni druge dodirnusmo, odista! Dug svetao hodnik miriše na karbol. Invalidska kolica. Tinejdžerka koja posle saobraćajnog udesa uči da govori. Onaj što htede pod vodom da vikne te mu grozna hladet čitavog sveta nahrupi kroz nos i usta. Glasovi u mikrofon sasuše: Brzina je sila, brzina je moć! Igraj igru, The show must go on!! Napredujemo u karijerama kruto, korak po korak, kao u „no“ drami pod maskama, s pesme krikom: Ja, to sam ja! One što gube predstavlja umotan čaršav. Neki umetnik kaza: Ranije bejah planeta s vlastitim debelim vazdušnim omotačem. Zrake spolja razbijahu se u dúge, a unutra bes grmaljavine neprestani. Sad ugašen sam, suv i otkriven. Nema više detinjaste energije: Jedna mi je strana topla, druga hladna. Bez dúga. Ugnezdih se u kući vrlo istančanog sluha. Mnogi bi da uđu kroz zidove, ali većina to ne uspeva: beli šum zaborava ih zagluši. Neznana pesma davi se u zidovima. Uzdržano kuckanje što bi da i ne sasluša isprekidane uzdahe moje ostarele odgovore dok beskućnički puze. Slušaj rutinski samoprekor društva, glas što nemalo pirka, poput veštački stvorenog vetra po hodnicima rudnika šesto metara duboko. Oči su nam pod zavojima širom otvorene. Bar da sam im pomogao da shvate kako drhtanje pod nama beše znak da smo na mostu... Često sam morao da stojim nepokretan. Partner bacača noževa u cirkusu! Pitanja što sam u besu sa sebe stresao vraćala su se strmoglavo natrag ne dosežući do mene nego se zabadajući u obris, grubo ocrtavajući još mesto s kog bejah već iskoračio. Često bih morao da ćutim. Svojevoljno! Pošto je „poslednja reč“ izgovarana uvek iznova. Zbog „Dobar dan“ i „Do viđenja“... Zbog dana nalik ovom... Zbog toga što će margine prerasti vlastite rubove i preplaviti čitav tekst. Prenoćih u motelu somnambula. Mnoga lica ovde su beznadna, a druga su smirena nakon hodočašća po zaboravu. Dišu, iščezavaju, upinju se da se vrate, gledaju kroz mene, svi bi one ikonice pravednosti da se dokopaju. Ali retko se dogodi da neko od nas doista vidi drugog: Za časak, ukaže se čovek kao na fotografiji, samo kudikamo jasnije, a u pozadini, nešto je veće od njegove senke. Cela njegova figura stoji pred brdom. Pre će biti da je to puževa kućica nego brdo. Pre će biti istinska kuća nego puževa ljuska. Nije čak ni kuća, ali ima mnoštvo odaja. Sve je neodrađeno, ali još kako rečito. On izrasta iz toga, a to iz njega. To je njegov život, njegov lavirint.

Dete koje crta ide pravo na ono najbitnije. Ako je život zaprečen, ne stavljaju se vrata na kuću. Ako je život raspevan, umnožavaju se prozori, cveće i sunca. Isto se zbiva s minijaturama iz srednjeg veka, gde je haljina gospodarice zamka veća od njenog zamka, a oko konja nadmeće se s mesečevim ovalnim likom. Nije to stoga što postoji neko detinjstvo umetnosti, detinja ubogost ruke. Već zato što se u to doba poštuje perspektiva drugačija od one ravnodušne, geometrijske perspektive razuma. Poštuje se perspektiva srca koja crta ono što nije, da bi se bolje videlo ono što jeste.

ZVONA Sklonićemo se u zvona, u raznjihana zvona, u huku, u vazduh, u srce zvonjave. Sklonićemo se u zvona i zaploviti iznad zemlje u teškim vagonima. Iznad zemlje, iznad polja, tamo gde su livade koje nose mladi jasenovi i seoske crkve, u zaklonu jutarnjih magli i šuma koje trče kao stada antilopa; tamo gde potoci tiho pokreću vodenice. Iznad zemlje, iznad livada, iznad bele rade, iznad klupe, na kojoj je ljubav urezala nesavršen znak, iznad vrbe poslušne hladnom vetru, iznad škole u kojoj uveče latinske reči razgovaraju jedne s drugim; iznad dubokog ribnjaka, iznad Morskog Oka, iznad plača i iznad žalosti, iznad lornjona koji se presavija na suncu, iznad kalendara ispunjenih vremenom koji leže na dnu fioke spokojno kao grčke amfore u moru. Iznad granice, iznad tvog budnog pogleda, iznad nečije zenice, iznad zarđalog topa, iznad baštenske kapije koje više nema, iznad oblaka, iznad kiše koja pije rosu, iznad puža koji ne zna uz kakvu se statuu penje, iznad brzog voza, koji ubrzano diše, iznad dečaka koji vezuje kravatu uoči školske priredbe, iznad gradskog parka, u kome još uvek leži nekad izgubljeni švajcarski perorez. Kad padne noć, sklonićemo se u zvona, u lake kočije, u bronzane balone.

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođes do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

STANICA U PUSTINJI Tako malo Grka u Lenjingradu je sada, da smo porušili grčku crkvu kako bismo na praznom mestu sazidali koncertnu salu. U takvoj arhitekturi ima nečeg beznadežnog. Uostalom, koncertna dvorana sa hiljadu i više mesta nije baš tako beznadežna: to je hram, i to hram umetnosti. Ko je kriv što vokalna umetnost okuplja više ljudi no što mogu znamenja vere? Šteta je jedino što sada nećemo izdaleka videti uobičajenu kupolu, već rugobno ravnu crtu. Al što se rugobe proporcija tiče, čovek ne zavisi od njih, već češće od proporcija rugobnosti. Odlično se sećam kako su je rušili. Bilo je proleće, a ja sam išao u goste jednoj tatarskoj porodici koja je stanovala u blizini – kroz prozor pogledavši, grčku sam crkvu video. Sve je počelo od tatarskih razgovora, a posle su se upleli zvuci, koji su se prvo stapali s govorom, a zatim ga ubrzo zaglušili. U crkvenu baštu ušao je buldožer sa tegom za vrh obešenim i zidovi su počeli brzo da se predaju. Smešno bi bilo ne predati se kad si zid a pred tobom stoji rušilac. Osim toga, buldožer ju je mogao smatrati neživim predmetom i, u izvesnom smislu, sebi sličnim. A u neživom svetu nije uobičajeno vraćanje udaraca. Onda su doterali kamione, i dizalice. Zatim sam kasno uveče sedeo na ruševinama apside, u rupama oltara zjapila je noć. Tako sam kroz te rupe na oltaru gledao zahuktale tramvaje i niz mutnjikavih fenjera. I tako sam kroz prizmu crkve video ono što se u crkvi uopšte ne može sresti. Jednom će, kad nas nestane, tačnije – posle nas, na našem mestu naći isto tako nešto na šta će se užasnuti svako ko nas je znao. Al neće biti mnogo onih koji su nas znali. Tako, po navici, psi dižu šapu na starom mestu; ograda je davno srušena, al njima se, verovatno, ona u snu pričinja. Njihovi snovi javu potiru. Il zemlja možda miris onaj čuva. Šta li će im kuća nakazna! Za njih je tu baštica, lepo vam kažem – baštica. A ono što je očigledno za ljude, potpuno je svejedno psima. To se zove „pseća vernost“, i ako se već dogodilo da govorim ozbiljno o štafeti pokolenja, onda verujem samo u tu štafetu; tačnije, u one koji osećaju miris. Tako je malo Grka sada u Lenjingradu, i, uopšte, nema ih mnogo van Grčke. Ili ih je, barem, premalo da bi se sačuvala zdanja vere. Od njih niko ne traži da veruju da mi gradimo. Jedna je, verovatno, stvar krstiti naciju, dok je nositi krst već sasvim nešto drugo. Oni su imali samo jednu dužnost. Nisu umeli da je izvrše. „Ti, sejaču, ralo svoje čuvaj, a vreme za klasanje mi ćemo odraditi.“ Oni svoje ralo nisu sačuvali. Noćas gledam kroz prozor i mislim o tome gde smo došli. I od čega smo dalje: od pravoslavlja ili od helenizma? Šta nam je blisko? I šta je pred nama? Ne očekuje li nas druga sad era? I ako je tako, šta nam je zajednička dužnost? I šta treba da joj prinesemo na žrtvu?

PENELOPINA POLITIKA P! P! P! Odnekud P. se javlja! Odisej osjeti miris svoje P. i glavni jarbol zabludjele lađe u daleki cilj spravlja, izgubljenu P. da nađe! Je li tu P., zaviruje Kiklopici pod suknju, usput pipa nimfe, uključuje sve sirene. Mediteran od nemira bruji. Gde je moja P., raspituje se na Olimpijadi. Duboko tone Neptun od tona njegova krika, ja sam P., šapuće Kirka. Nanjušite mi P., vjerni mornari, falusno mi se srce vrti oko P., jer P. je centar svijeta. Komplicirano je, oh, komplicirano doći do P., ali ona uvijek Odiseja čeka, tkajući čipku-žalosnicu, kloparajući malim rumenim ustima: tu odi! tu sej! tu odi! tu sej! Sve dok iz blizine ne zine cijev Odisej-topa, stidljiva je skritost politikina Penelopa.

1. Primerci kod kojih se uoči neobično ponašanje ili za koje se sumnja da su bez zaštitne odeće dolazili u dodir s primercima neobičnog ponašanja, likvidiraće se kao besni. 2. Svako je dužan prijavljivati primerke koji se neobično ponašaju. Propuštanje da se to učini smatraće se neobičnim ponašanjem i likvidirati kao besno. (Primedbu dr Tare, veterinara s Filipina gde je besnilo endemično, a koga je uzeo za medicinskog konsultanta, kako je u ovoj situaciji, zapravo, neobično ponašati se obično, protumačio je kao neobično ponašanje i lekara likvidirao.)

Ti Srno Koja plešeš na livadama starih znanca I svoje seno koje ne koristiš prodji , prodji tamo desno ,videćeš u šumarku a onda skreni levo biće ti tu drvo , tu posadi nešto , posadi nešto , ljuni zrno sreće , onda kaskaj kaskaj kaskaj i skači na zadnje noge ,prodji me ,prodji me vikaće ti stari čiča , a ti repom mahni pa ga prodji i zaleti se prema starom salu . gde ćeš naći starog mačka koji pleše istokom , zaigraj se sa starim mačkom , podeli dobre strane ,neka plešu , neka plešu , neko me vuče , neko te vuče ... za rep

Ti Srno Koja plešeš na livadama starih znanaca I svoje seno koje ne koristiš prodji , prodji tamo desno ,videćeš u šumarku a onda skreni levo biće ti tu drvo , tu posadi nešto , posadi nešto , ljuni zrno sreće , onda kaskaj kaskaj kaskaj i skači na zadnje noge ,prodji me ,prodji me vikaće ti stari čiča , a ti repom mahni pa ga prodji i zaleti se prema starom salu . gde ćeš naći starog mačka koji pleše istokom , zaigraj se sa starim mačkom , podeli dobre strane ,neka plešu , neka plešu , neko me vuče , neko te vuče ... za rep

...Zato ću ti ispričati anegdotu koju sam jednom davno u Parizu čuo od Danila Kiša i dobro je zapamtio. Dakle: jednoga dana 1937. godine u Moskvi, jedan tako domar po imenu Andrej Platonov čistio je brezovom metlom trotoar ispred kuće koju duži. Prođe čovek na biciklu i Platonov pomisli: Bože, da mi je bicikl, pa da se odvezem do Vologde gde, čujem, ima krompira… Tog biciklistu u međuvremenu prestigne čovek na motociklu, a biciklista pomisli: e, da mi je motocikl, pa bih skočio do Tule, gde ima čak i mesa na crnom tržištu. Prestigne motociklistu sjajni crni ZIL sa tamnim staklima u kome sedi čuveni sovjetski pisac, slavan, a bez talenta i pizda od čoveka, Konstantin Simonov. Motociklista ne sme ništa ni da pomisli. Simonov, međutim, misli ovako: džabe ti je i crna limuzina i Staljinova nagrada, Konstantine, kad talenta nemaš; da mi je talenat jednog Hemingveja, šta bih dao… U istome trenutku u Havani Ernest Hemingvej stoji za pultom i piše (mučili su ga šuljevi, pa je pisao stojećki) i misli: džaba mi i talenat i Havana i sve te pare, kad nisam genije kao Andrej Platonov koji sada čisti brezovom metlom ulice po Moskvi.

Pouzdano znam kada će nastupiti taj trenutak kada će uključiti svoje laptopove govoreći: "Oprostite, molim vas, hitno moram nešto da proverim, očekujem važan mejl, nadam se da ne žurite suviše?" I mršte obrve, upiru pogled u monitor, iako ja vidim da pregledaju sportske vesti, u svetu se vazda održavaju nekakva neobično važna takmičenja, ili zvire na internet aukcije gde se prodaju polovni automobili, najčešće nemački, ili bar zirkaju na Alegro gde nešto licitiraju, ili zveraju u Fejsbuk, gde svaki čas moraju da potvrđuju svoje postojanje. U koje su toliko nesigurni da stalno moraju da se osvedočavaju; prvo što urade pošto se probude jeste da na društvenim mrežama provere da li i dalje postoje, da nisu izgubili prijatelje, da li komentarišu njihov status, kao da zbilja ima šta da se komentariše - njihov otužan, jalov život ne zaslužuje nikakav komentar.

„Oni koji izvršavaju na različite načine organizovanu moć u državi neće se nikada moći uveriti u to da opasna razmišljanja ne treba na neki način potčinjavati. Tamo gde pravo govora nije otvoreno sprečavano, jedinstvo mnenja se postiže moralnim terorom sa kojim su poštovani u društvu izričito saglasni. Slediti mišljenje vladajućih znači ići stazom mira. Neka su skretanja dopuštena, druga koja važe kao nesigurna, zabranjena. Ona su različita u različitim zemljama i različitim epohama, ali ma gde bio: ako je poznato da pripadaš tabuisanoj veri možeš biti siguran da će s tobom postupati s okrutnošću koja je manje brutalna, ali rafinovanija od lova na vuka. Najveći duhovni dobročinitelji čovečanstva nikada se nisu usudili a i danas se ne usuđuju da iznesu svoje misli. Senka sumnje prima facie pada na svako razmišljanje koje se čini važnim za sigurnost društva. Po pravilu proganjanje dolazi samo spolja: čovek se sam razdire i često je preplašen time što zastupa stavove protiv kojih su ga njegovog mišljenja autoritetu učili da se bori. Mirnom i dobronamernom karakteru stoga teško pada da se suprotstavi pokušaju potčinjavanja.

Niko ne shvata pravila Pakla, Bobe", reče Lavkraft blago. "Greh možda nema nikakve veze sa tim. Gandi je ovde, da li to shvataš? Konfučije. Da li su oni bili grešnici? Da li je to bio Mojsije? Abraham? Pokušavamo da primenimo sopstvena bedna, plitka verovanja, naše patetične srednjoškolske predstave o kažnjavanju za rđavo ponašanje, na ovo neverovatno bizarno mesto gde smo se zatekli. Kojim pravom? Nismo čak ni počeli da shvatamo šta Pakao zapravo predstavlja. Znamo samo da je prepun herojskih pokvarenjaka i pokvarenih heroja - i ljudi kao što smo ti i ja - a izgleda da je i dr Albert Švajcer tu. Velika misterija. Ali možda će jednog dana...

Dobri Ne mogu u našoj zemlji dugo biti dobri. Gde su tanjiri prazni, gosti se tuku. Ah, zapovedi bogova Ne pomažu protiv oskudice. Zašto bogovi ne dođu na pijace, nasmešeni, Da svakovrsnu robu i dobra dele I ljudima, hlebom i vinom okrepljenim, Omoguće da se raduju i vesele?

GRAD Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora. Naći će se drugi grad bolji od ovog. Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je - kao leš - pokopano. Dokle će mi um ostati u ovoj tmini. Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio." Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: u istim ćeš kućama osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne nadaj se - nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. 

Većina ljudi sebe doživljava kao telo. Nakon tridesete godine zaboravlja se um - niko više ne čita, niti uči. Um se zapušta, ne neguje se, ne širi se. Nema novog unosa podataka, inputa, a istovremeno se traži minimalni output. Um se ne hrani, ne budi, uljuljkava se i doađuje. Činite sve što možete da ga ne upotrebljavate. Televizija, filmovi, petparačka literatura - činite sve uz uslov - ne misli, ne misli, ne misli! Tako većina ljudi živi na nivou tela. Hrane telo, oblače ga, daju mu ono što traži. Većina ljudi nije godinama pročitala knjigu iz koje može nešto naučiti, ali znaju napamet nedeljni televizijski program. U tom eima nečeg izuzetno tužnog. Istina je da većina ljudi ne želi da misli. Oni biraju vođe, podržavaju vlade, slede religijie u kojima ne moraju individualno da misle. "Olakšaj mi stvari, reci mi šta da radim." Većina ljudi to želi. Gde da sednem, kada da ustanem, kako da pozdravim, šta da učinim, koja su pravila, dokle mogu ići - reci mi, reci, reci mi. Sve ću učiniti samo neka mi neko kaže šta i kako.

U zemlji Tintirimintiri pre leta tristatri živeo jedan kralj. Zvali su ga »Čvrsta ruka«, bio je silnik, srca tvrda, bio je bahat i rogobatan i pomalo nemilosrdan. Uh! Uh! Uh! I bila jedna guščarica što je sa puno pompe nosila haljetak od cica i velike drvene klompe. Kad je video guščaricu kralj navrat-nanos oseti veliki ljubavni zanos. Ah! Ah! Ah! Al’ ona pokaza u više mahova da joj nije stalo do kraljevih »ahova« baš ni malo. Kralj je saleće, voli je sve žešće, al’ ona neće i sve češće neće ni da čuje. Ni da čuje za starog i debelog kralja. Jer, imala je ona svog kozara i od njih ne beše lepšeg para nadaleko. Zato kralj odluči da postane mlađi, vitkiji, i za njeno oko pitkiji kako tako. Probao je čarobni nar ali je ostao star. Probao je veštičji napitak (nimalo, nimalo pitak!) al’ da l’ je postao vitak veliko je pitanje. Jednog dana, dobi poruku tajnu: »Želiš li mladost sjajnu otiđi kriomice do stare vodenice ujedno i valjarice što sukno i čoju valja za izradu kraljevskih halja svečanih!« U gluvo doba, kriomice kralj ode do valjarice gde nađe kozara Pavla prerušenog u đavla vrlo vešto. Kralj reče: »Slušaj me, rogati, učiniću te bogatim. Ja želim mladost i to trajnu, primeni veštinu tajnu«. A Pavao reče: »Kroz ove maljeve propustio sam mnoge kraljeve. Lezi evo ovde«. Kralj leže... Kad počeše maljevi po leđima kraljevim, po leđima kraljevim, po leđima kraljevim kralj posta mek k’o čoja i reče: »Guščarica je tvoja!« Još stoji stara vodenica ujedno i valjarica. Još žito melje, sukno valja... A na potoku što je kreće odjekuje pesma pralja o podmlađivanju kralja. Tako se to zbilo, pre leta tristatri, u zemlji Tintirimintiri. A Tintirimintirljani –to svi znaju sa svojim sirotim kraljevima malčice grubo postupaju.

Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrđeni su za vekove. To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i neprimetne. I sama pomisao o promeni tih "centara" nezdrava je i neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželeo da menja i pomera izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i pomisao o njihovom nasilnom izvođenju javljaju se često među ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladićkim glavama; samo, te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obično se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovjek je samo njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro. Sve ove bujne želje i smele reči pod noćnim nebom, na kapiji, neće promeniti u osnovi ništa; proći će iznad velikih i stalnih stvarnosti sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božjim promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i ljudske sujete

Život i smrt. Snaga i mir. Ako danas stanem, vredeće. Čak i užasne greške, koje sam činila i koje bih da poništim, da mogu. Bolovi koji su me pekli i plašili moju dušu, vredeli su, zbog toga što sam bila, tamo gde sam bila, a to su, pakao na zemlji, i raj na zemlji, i opet nazad, u, ispod, između, kroz i iznad.

I reč je tada, ne da se njome zavara ćutanje, ne da se jeftino u sebi što skuplje proda, već da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori. I kroz koga god progovori suština, u radosnom je to porazu sebe. Jer do u beskraj premaša granice i moć uboge jedinke. Jer, obelodanjujući se, donese vrhunac štete u odnosu na ja - sopstveno uništenje. […] PISANJE SVEO BIH U GRANICE NUŽNOSTI. Čemu još veći napor, pisati, kad je i napor praznog govora izlišan. Čemu ritmovati, čemu stavljati u prozu ono što ni za sebe lično nije otkriće. Jer je misao najčešće samo slabi odsev prave misli. Jer je raspoloženje samo nejasni odjek pravog bivanja; samo dim suštinske vatre. Te bi načelo stvarne reči, a tim više beleženja njenog, moglo glasiti: gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti. * (Beleške za stvarnu reč, 1931)

KADA TE OSTAVI ONAJ KOGA VOLIŠ" "Kada te ostavi onaj koga voliš. Kada te ostavi onaj koga voliš. Kada te ostavi onaj koga voliš. Kada te ostavi onaj koga voliš. Prvo osetiš jedno ništa Prvo osetiš jedno ništa. Prvo osetiš jedno ništa. Prvo osetiš jedno ništa. Zatim osetiš jedno ništa. Zatim osetiš jedno ništa. Zatim osetiš jedno ništa. Zatim osetiš jedno ništa. Idem da prošetam. Gde češ po kiši? Ja volim kišu. Ponesi kišobran. Ne treba mi kišobran. Pa idi onda kad si luda. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš... I svi gledaju kako šetaš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš... I već ti je bolje. I ne boli te ništa. I ne boli te ništa. Samo malo... ništa

Jedan zapis Leonida Šejke: SAZVEŽĐE MALIH PREDMETA Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu "nemoguća gomila". Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam. Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista. Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju. Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

- Gde su ljudi? - nastavi najzad mali princ. - Čovek se pomalo oseća usamljenim u pustinji... Čovek je usamljen i među ljudima - reče zmija.

Čovek nikad nije zadovoljan tamo gde je.

Ako me budu tražili, staza tragova vodi do borova i drugih dalekovoda, gde se plamen, papir i moja sećanja premotavaju na početak.

U zimski sumrak Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde? Evo već teške ruke sna pribijaju te kocem za tle. Kuda pobeći u ovaj čas kristalno prazan, slep i čist? O gde su vrata? Gde je spas? To toneš već u tupi san. srce tek šuška ko suvi list. Zar nikud pobeći u ovaj dan?

Ova stara žena davala jeutisak gospe, činovničke žene, aristokratije našeg društva, gde se polaže sve na ceremoniju, a ne odmiče se dalje od izveštečenog ophođenja i plitke unutrašnjosti.

Svega sam minut proveo ležeći na zemlji, čudeći se toploti koja iz nje izbija, a kad sam naredio nogama da me poslušaju, pridigao sam se i pohrlio prema ruševinama, gde su malopre stajali sledbenici sa svojim prvosveštenikom. Slučajno sam, ponirući, dodirnuo komad ruševnog zida i smesta povukao ruku, zbog neočekivane vreline. Ponovo sam pao na kolena i dočekao se na dlanove, pod kojim sam osetio sitan prah, poput pepela koji je vetar raznosio kojekuda. Pozvao sam Vladu po imenu, pozvao ma koga ko može da čuje, a niko me u toj sprženoj pustari nije čuo… ili se, makar, nije odazvao. - Iz pripovetke ''Susret

Velika prozorska stakla na gimnaziji "Srpskih vladara" blistaju od sreće pod zracima blagog zimskog sunca, ali iza njih, u učionicama, vlada sumorna atmosfera. Profesori podmuklim glasom izlažu velike i večne istine, a prezasićeni i umorni đaci polako tonu u dremež. Poslednji čas se odužio kao da je vreme stalo i kao da se više nikada neće pokrenuti, živo je samo u muzičkom kabinetu, gde se članovi plesne grupe "Pingvini su kul" pripremaju za gradsko takmičenje. Sami su izabrali muziku, sami su uradili koreografiju i evo, posle 2 meseca požrtvovanog rada, stigli su do prve kompletne probe. Grupu čini 6 dečaka i 6 devojaka, koji uz veliki hit Bijonse "Single Ladies" razdragano plešu, nastojeći da se stope u jedno telo i jednu dušu.

Činjenica je da, kao što su njegove tri sestre sanjale beg u Moskvu u kojoj su videle spas, tako i mnoge današnje situirane, a ipak usamljene žene sanjaju svoju Moskvu u koju će pobeći makar i bez svih šest najnovijih modela Luj Viton torbi. A ko zna i šta bi ih sačekalo u toj Moskvi i da li bi se razočarale da su mogle da odu? Ipak, uvek treba otići tamo gde želiš, pa i po cenu izneverenih. očekivanja. Najgore je kada je čoveku dosadno. I najopasniji su ljudi kojima je stalno dosadno. Verujte mi na reč.

Ali kakve veze ima Stendal sa psihičkim poremećajem? Stendal je najslavniji primer slične nedaće, i zato je izabran kao paradigma. Francuski pisac je zapravo u svom putopisu u Italiji, opisao slabost koja ga je obuzela upravo u Firenci, prilikom posete bazilici Santa Kroče. Godina je 1817; Stendal, pošto se dolazeći iz Bolonje spustio sa Apenina, ulazi u Firencu kroz kapiju San Galo i odmah odlazi u baziliku. U brdima, tokom noći, kočiju u kojoj je putovao napali su razbojnici koji verovatno nisu bili na nekom zavidnom estetskom nivou. Pred bazilikom njegovo srce mahnito lupa. Preplavljuje ga snažno osećanje izazvano atmosferom duboke religioznosti u crkvi, njenim pročeljem i grobnicama slavnih ljudi. Na kraju, u pratnji jednog opata odlazi u kapelu Nikolini, gde ostaje da posmatra Volteranove Sibile. U tom trenutku javlja se slabost. Stendal beleži: "Kao omađijan posmatrao sam veličanstvenu lepotu, gledao sam je izbliza, dodirivao sam je, da tako kažem. Dosegao sam onu tačku duševnog stanja na kojoj se susreću božanski čulni osećaji koje umetnost pruža i najstrastvenija osećanja. Kada sam izašao iz bazilike srce mi je udaralo snažnim damarima, to u Berlinu zovu "živcima": osećao sam kako iz mene ističe život, hodao sam u strahu da se ne srušim." Ali "turista" Stendal ume da se nosi sa slabošću koja ga je obuzela, njegova kultura mu daje protivotrov koji mu pomaže da se izleči: "Seo sam na jednu od klupa na trgu Santa Kroče; s uživanjem sam ponovo pročitao one Foskolove stihove koje nosim u lisnici ne obazirući se na njihovu mestimičnu nesavršenost: bio mi je potreban prijatelj s kojim ću podeliti svoje duševno stanje". Stendal nosi sa sobom stihove "Grobova" u kojima Foskolo opeva grobove italijanskih velikana: i upravo u trenutku kada ga obizima snažan osećaj bola on traži neki umirujući znak (prijatelja) u kojem će se ogledati da bi podelio to osećanje, obuzdao ga i jezički izrazio.

Ja Nadeždi stalno govorim, a zaboravila sam gde sam to pročitala, da je umetnost žene da izabere onog koji će je izabrati. I da ako ti nešto osećaš, taj oseća isto. Ako ne pokazuje, pa se ti tripuješ da ga baš briga za tebe, to samo znači da vam je loš tajming. Da je zbog nečega odlučio da ne realizuje svoju strast prema tebi. Nadežda ne misli tako. U pravu je Aleks kada kaže da je Nadežda posesivno derište koje celoga života govori: "Ako je ljubav, onda je ljubav i nema tu mesta razumu.

Gde je, uopšte, grob nekog slikara? U njegovoj kutiji za boje. U tim istim bojama potrošenim do polovine, što nisu stigle da se pretvore u oblike, u sliku. U prekinutom poretku stvari - malom urednom svetu koji je predstavljao jedini slikarev dom na zemlji, u slikarskom alatu od koga se nije odvajao ni onda pošto je sasvim prestao da slika, nadajući se da će mu se jednog dana smiriti drhtanje ruku i da će možda naslikati svoje najbolje platno.

– Moj otac bi se složio s vama, a i on je sveštenik – rekoh. – Je l’ tako? – iznenadi se starac. – A gde služi vaš otac? – Već više od deset godina ne služi, napustio je aktivnu službu. Sad lovi ribu. – Pametan čovek. Vera je ionako stvar za ribare. Svi drugi od nje vazda neko zlo naprave

Toliko sam već dugo bio u Nepalu, a još nisam video Himalaje. Nepalci su me sažaljivo gledali, stranci se čudili, prijatelji me opravdavali sigurni da ću jednom tamo otići. Za sve sam bio nevernik koji stoji na pragu Kuće bogova, vrata od duginih boja su mu otvorena, svetlost je put, a on stoji, čeka; a možda i ne zna gde je, možda se nije probudio. Martin kaže da je u Himalajima ono što tražim. Jedino tamo ljudi će se setiti svog pravog davnog zaboravljenog lika. Ona je tamo, zagledana jedne večeri u daleku zvezdu, videla sebe u njoj, kao u ogledalu. Nebesa su ogledalo, a zvezde, modre, sjajne, ljudske oči.

Novembar je mesec star, ali vrlo visok. Kad stavi šešir na glavu, onda dodiruje tavanicu neba i vetar nema gde da mu odigne šešir. Zato se vetar sa velike visine spusti na zemlju i ljutito počne svojim mnogobrojnim rukama da diže sa glave šešire i kape prolaznika. Kad vetar podigne uvis tri šešira i tri beretke i jedan kačket i dvadeset i tri žuta lista, onda se odljuti i počne da se igra. Tada vrati glavama tri šešira i tri beretke i jedan kačket, ali pošto dvadeset i tri žuta lista ne može da vrati granama, polako ih spusti na travu i tako tka jesenji žuti ćilim. Novembar je uvažen gost na zemlji i zato gazi po žutim tepisima išaranim poznim jesenjim ružama i georginama.

Komunikativna u književnim i privatnim odnosima, Isidora je bila u životu povučena i u radu diskretna. Na svečanostima i banketima se nije pojavljivala, u javnim lokalima i na službenim prijemima se slabo viđala. Njeno carstvo je bila njena kuća, gde je usrdno primala goste i rado i dugo sa njima razgovarala. Njeni gosti su, skoro isključivo, bili pisci i čitaoci. Intimnih ličnih prijatelja ne čini se da je imala, i ne zna se da je nekog strasno volela. Napustivši rodni kraj, ona se rastala sa srodnicima, s drugaricama iz škole, s poznaniima iz mladosti; u Beogradu, gde se nastanila kad je već bila zrela žena, nije im našla zamenu. Iz njenih knjiga, iz razgovora sa njome, iz njenih pisama, ne vidi se da bi žalila za prošlošću i za zavičajem. Kad je posle mnogo godina pošla da vidi kraj Tise selo u kome je ugledala dana, napisala je o toj svojoj poseti sjajnu reportažu, ali ne s radošću, ne ni s tugom, već sa humorom, kao da se začudila gde se rodila. Družeći se samo sa onima s kojima je mogla govoriti o knjigama i piscima i, ne uvek s velikom voljom, o svetskim događajima, nije se mnogo interesovala za dnevni život i građanski svet. Kad mi je bila gost u kući, umela je govoriti i s gospođom Kašanin i sa mnom; ne tako lako i s gostima; sa decom, nikako. Isidora se nelagodno osećala među učenicama kojima je predavala u gimnaziji, i učenice su se rezervisano osećale prema njoj. Sva u intelektu, nije se mogla zamisliti u kuhinji ili na morskoj plaži. Da bi mirno radila, zamolila je prijatelje da joj dolaze na razgovor u određeni dan popodne. Niz godina, to popodne je bio četvrtak i, poštujući njenu želju, ja sam joj samo po izuzetku dolazio u druge časove. Najviše je mojih poseta bilo od 1928 do 1931, kada je Isidora stanovala u Knez-Miloševoj ulici, 62, u parteru jedne povučene mirne kuće u koju se ulazilo iz dvorišta. Tih godina, Isidora i ja smo se našli na sličnom poslu u “Narodnoj prosveti”, izdavačkom preduzeću u kome je ona bila član i sekretar uređivačkog odbora Biblioteke stranih pisaca, i gde je bila redaktor sabranih dela Fjodora Dostojevskog, ja sabranih dela Ivana Turgenjeva i Lava Tolstoja. Godinu-dve dana oboje smo bili članovi uređivačkog odbora Srpskog književnog glasnika, a članovi Pen-kluba od njegovog osnivanja. Za vreme između dva svetska rata malo s kojim piscem sam se tako često sretao i tako prijatno razgovarao kao s njom. Isidora Sekulić je bila savršen sabesednik, - umela je ne samo lepo govoriti, već i mirno saslušati onoga s kime govori. U raspru o nečemu što nije znala nikad nije ulazila. Ako bi neko pomenuo knjigu koju nije pročitala ili ju je upitao o piscu o kome nije bila obaveštena, ona bi bez ustezanja rekla: “Ne, ne znam.” Svoje misli je izlagala odmereno, nerado se upuštala u dugu ili uzbuđenu diskusiju. Jedino kad bi se u društvu kod nje našlo sasvim mladih ljudi, ona bi, u brizi za svoj prestiž, insistirala na svojim tvrđenjima i podizala glas. Uzdržana u privatnom životu, u društvenim odnosima nije bila sebična. Knjige je pozajmljivala, časopise razdavala, delila svoje misli o književnosti i ljudima, odgovarala na pisma. Saopštavajući svoja iskustva iz književnog zanata, - da se prihvata druge teme kad je jedna zamori i da se posle vraća na nju, - ona je nenametljivo davala savete mladim ljudima. i redovno hrabrila svakog za koga je verovala da je u trenutnoj slabosti podlegao sumnji. Nisam sreo pisca koji se mogao radovati tuđem uspehu kao Isidora.

Rosandića su pratili kroz život ne samo mnoga osobena vajarska dela, nego i jedna neobična žena, koja mu nije manje pomogla da se oslobodi muka i očajanja. Splićanin, on je nju zvao šjora-Mare, ali ona nije bila rodom sa Primorja, već iz Srema. Kao i toliki pripadnici darovite kuće Bogdanovića, ona je rano iz svoje varošice pod Fruškom gorom pošla u svet i, zanesena umetnošću, zadržala se u Beču, gde se srela sa Tomom i za njega udala. Nije se nikada od njega odvajala, ni u kući, ni na ulici, ni na putu, već i stoga što je on bio uzet i teško se kretao. Niti se ona mogla zamisliti bez njega, niti on bez nje. I izgledom su odgovarali jedno drugom, iako su bili vrlo različni. Visok, koštunjav, snažnih ruku i ogromnih prstiju, Toma Rosandić je, s kratkom bradom a bez brkova, više nego na Beograđanina ličio na holandskog ribara. Kod kuće u džemperu i sandalama, neposlušne kose i nemirnih usana, na ulici se pojavljivao s velikim šeširom nad očima i velikom mašnom na prsima, odupirući se o štap koji je gromko odjekivao njegovim udarcem. Sav skoncentrisan na hod, klateći se zagledan preda se, naglo bi se zaustavio kad bi se sreo sa poznanikom i, dignuvši glavu, viknuo, kao da je onaj preko puta: “Dobr dan!” Gospođa Mara, i ona visoka, ali krupna, puna i laganih pokreta, uvek u širokoj i do zemlje dugoj haljini, koju je sama krojila i šila, i kakvu u Beogradu niko nije nosio, imala je izgled rimske matrone ili splitske vlastelinke. Ona se tako i držala, tako se s poznanicima i s poslugom zapovednički i ponašala. Da nije nju imao, onemoćali i bolećivi Rosandić bi se u životu teško snašao. I stan im je bio drukčiji no u drugog sveta. Kada su se, posle prvog svetskog rata, njih dvoje nastanili u Beogradu, dobili su u Gospodar-Jevremovoj ulici zasebnu kuću, - od pre neku godinu pretvorenu u muzej za pozorišnu umetnost, - i oni su u toj oronuloj, oniskoj građevini orijentalnog tipa začas dali i iznutra originalan i egzotičan vid. Od ulaza, pa kroz sve sobe, posetilac je, kao kroz red začutalih ukočenih stvorova, prolazio između figura u kamenu i drvetu i reljefa u bronzi, da bi ga u dnu, kao u svečanoj dvorani, u skulptorovu ateljeu sačekali domaćini, on sa pozdravnim usklicima, a ona sa osmehom.

U govoru, ponašanju, odevanju, životu Isidorinom bilo je nečeg monaškog. Ona nije živela u gradu, već u manastiru, i nije čitala i pisala u kabinetu, već u ćeliji. Viđao sam je raspoloženu, ali ne i radosnu, - iz njenih očiju nije nikada nestajala crta zamora, ni s njenog osmeha silazila senka rezignacije. Njenom mirnom izrazu lica, ledenim usnama i hladnom pogledu protivučerio je, s vremena na vreme, samo njezin provokativni glas, koji je umeo biti tako ženstven da se činilo da nije njen. Nasuprot tolikim našim piscima koji nisu držali mnogo do toga gde žive, Isidora Sekulić je uvek imala prostran i udoban stan. Ona je birala ulicu i kuću u kojoj će stanovati isto onako kao i ljude i žene s kojima će se družiti. Tražeći visinu u mislima i otvorenost u govoru, nije marila ni u dnevnom životu za podrume i budžake. Kad je napustila centar grada, gde je provela godine između dva svetska rata, preselila se na Topčidersko brdo, u zasebnu vilu s baštom. Isidora Sekulić je bila i gospođa, ne samo književnik. U stanu Isidorinom, koji nije smeo biti manji od tri sobe, počasno mesto su zauzimali klavir i knjige. Odaje za ručanje i spavanje kao da nije bilo, kuhinja kao da nije postojala, - činilo se da onaj koji tu prebiva jedino što radi u životu, to je da čita i piše. Provodeći dane sama, u ćutanju, u mislima, u tišini, Isidora Sekulić je ličila na bogatu ženu koja je izgubila imanje i porodicu i, umna i nesrećna, nije mogla da bude drugo nego pisac. Kada sam je prvi put sreo, stanovala je u Takovskoj ulici, u kući na čijoj je tablici na zidu bio ispisan broj 3. Dogodilo se to decembra 1918, za mog prvog dolaska u Beograd posle rata, iz tek oslobođenog Novog Sada, u kome sam se našao kao sekretar Presbiroa privremene Narodne uprave i saurednik Srpskog lista. Dotada, ja sam znao Isidoru Sekulić samo po knjigama, po njenim Saputicima i Pismima iz Norveške, i po jednoj njenoj fotografiji, koju je dao umnožiti knjižar S.B.Cvijanović. Kod tadanje omladine malo koji pisac je izazivao toliko interesovanje kao ona. Srećan zbog slučaja da je poznam, penjao sam se uz stepenice njenog stana s radoznalošću i uzbuđenjem. Bilo je veče kad je moj prijatelj koji me je k njoj vodio zastao na pragu i zakucao. Vrata je otvorila još mlada žena, koja je ličila na englesku profesorku likom i odelom. Tanka, bleda, bojažljiva, začešljane kose nad visokim čelom i krupnih očiju, tiho je govorila, polako išla, neveselo se osmehivala. Isidora! To ne može biti niko drugi nego ona. Tako sam je i zamišljao. Nismo je zatekli samu. Kod nje je bio u poseti jedan naš pesnik, koji je ustao kad smo ušli. Markantne glave, prosede kose i crnih očiju, imao je na sebi uniformu sanitetskog majora. Domaćica nam ga je predstavila. U očekivanju da upoznam jednog pisca, upoznao sam dva. Napolju je padala kiša, u sobi je bilo hladno. Razgovor se vodio o tek završenim ratovima, o sudbini poznanika i čuvenih imena,, da ubrzo pređe na nove pisce, koji su se javljali pred rat i za rata. S vremena na vreme, s velikom voljom bih zaćutao, slušajući šta Isidora Sekulić i njen gost u uniformi govore o engleskim piscima, o kojima ja nisam ništa znao. I ne jednom sam priznao sebi da se prijatno osećam što sam u društvu i što govorim na ravnoj nozi sa takva dva pisca. Trebalo se već i rastajati, a napolju je još uvek padala kiša. Isidora je pesniku, koji je daleko stanovao, predlagala da ostane kod nje u gostima i stavljala mu na raspolaganje jednu sobu. On joj se zahvalio na susretljivosti, moj prijatelj i ja smo se zahvalili na prijemu, i pošli smo na razne strane. Rastali smo se u tako vedrom, u tako bezbrižnom raspoloženju, s takvim osmehom na usnama i takvim sjajem u očima kao da će nam u životu uvek biti jednako dobro i kao da ćemo se sutra sastati opet.

Slučaj je hteo da se nađem s Meštrovićem u srdačnijim odnosima i duže vremena u Amsterdamu nego u Beogradu. Čudnovato, to se dogodilo ne povodom izložbe o kojoj govorim i na čije otvaranje nije došao, već povodom međunarodnog kongresa Pen-kluba koji se održavao u Holandiji 1931. Meštrović nije bio pisac, ali je zagrebački centar slao njega kao svoga delegata na taj kongres na kojem se on pojavio sa urednikom Nove Evrope, svojim neumornim biografom Milanom Ćurčinom. Izaslanici beogradskog centra bili su Isidora Sekulić, na koju se zalud čekalo da dođe, Jovan Dučić, koji je doputovao brodom iz Egipta gde je bio naš poslanik, i najposle ja, koji sam stigao u Hag iz Pariza, gde sam se zadržavao prikupljanjem slika za muzej. Ivan Meštrović i Jovan Dučić, koji su se dvadesetinu godina ubrajali u prijatelje, nisu se razdvajali za tih nekoliko holandskih svojih dana. Nisam ih ni ja napuštao, iako sam se rado usamljivao. Kraj svega poštovanja prema njima dvojici, više su me privlačili holandski ljudi i predeli, slike Vermerove i Rembrantove, mostovi i kanali po gradovima, automobili po putevima, brodovi po pristaništima, horizonti Severnoga mora. Ali ako nismo bili nerazdvojni, svugde smo se susretali, i ja sam ih, kada bih se našao sa njima, sa najvećom radoznalošću slušao. Ništa nije privlačnije za mladog pisca nego posmatrati starije i slavnije od sebe i, diveći se onome kod njih u čemu se čine nedostžni, radovati se otkriću onog u čemu su mali. I fizički i duhovno, Jovan Dučić i Ivan Meštrović su bili različni. Lak u pokretu i u duhu, brz na rečima i na osmehu, Jovan Dučić je, zračeći vedrinom, voleo da stoji i da hoda i, prav i visok, da govori - u paradoksima i sa humorom koji nije bio bez ironije - ne samo stoga što treba i mora nešto da kaže, nego i zato što voli i ume govoriti i želi da ga slušaju. Ivan Meštrović, kome je više priličilo da sedi no da stoji, bio je trom u pokretima i spor na rečima, ali sa težinom u mislima, nepokolebljiv u uverenju i uporan u odbrani, i govorio malo i oprezno, prećutkujući i ono što se očekivalo da kaže. Koliko je jedan umeo govoriti, toliko je drugi znao slušati. Jednog dana, našli smo se zajedno za stolom na terasi kazina u Sheveningenu i nastavili jučeranji razgovor, za koji nam se činilo da nije bio ni prekidan, - bilo je u našem raspoloženju toliko bezbrižnosti ko da nema i kao da neće nikad biti na svetu zla i nesreće. Dučić je pričao o piscima koje je tih dana upoznao i pred nama se čudio otkud su se našli na kongresu kad on nikad ni za jednog nije čuo, i divio se ulicama u Amsterdamu, u kojima je svaka druga kuća banka, i ulicama u Beogradu, u kojima je svaka druga kuća krčma. Meštrović ga je dopunjavao poređenjem holandskih žena s dalmatinskim i Severnog mora s Jadranskim, ostavljajući nama da iz njegovih zapažanja izvedemo zaključke. Najmanje su njih dvojica raspravljali o skulpturi i poeziji, i ja sam to tumačio u sebi time što se Meštrović ne razume u poeziju, a Dučić u skulpturu. Bilo je leto, no veče sveže i more nemirno, i kad je po ponoći zahladnelo, prešli smo u dvoranu, gde smo bili sami. Prvi put sam tada čuo da je Ivan Meštrović u mladosti imao na posetnici pored prezimena Meštrović i prezime Gabrilović. Dučić ga je uveravao, s velikom ozbiljnošću i usrdnošću, da se nije mogao prezivati Gabrilović, nego Gavrilović, i da je pravoslavnoga porekla. Meštrović je, ne bez osmeha, pristajao da bude Srbin, ali ne i pravoslavljanin, i poricao Dučićeva filološka i verska objašnjenja. Ponovo su se približili kad su se opomenuli da je Meštrović starinom iz Fojnice, u Bosni, a Dučić rodom iz Trebinja, u Hercegovini. Na kraju su se, na Dučićev predlog, saglasili da su obojica veliki umetnici. Svitalo je kada su se rastajali, puni obazrivosti i hvale jedan za drugog. Sam idući u svoj hotel, nisam mogao a da se ne pitam, kad su se u svemu slagali, zašto u onom jednom nisu.

Koliko zbog njegove umetnosti toliko zbog njene umešnosti, Rosandići su za kratko vreme stekli more prijatelja. Moje prisustvo u njihovu krugu primećivalo se postepeno, po meri moga učešća u umetničkom životu u Beogradu, od osnivanja i širenja Muzeja savremene umetnosti, organizovanja izložaba kod kuće i u inostranstvu i otkupa slika i skulptura, do pisanja umetničkih kritika i do članstva u žiriju na konkursima umetničkih dela. Rosandići su tad već stanovali na Senjaku, gde su podigli kuću, po planu koji je izradio sam domaćin, - voleo je da mu se kaže kako je to što je sagradio rimska villa rustica. Retki su u njih bili dani bez posetilaca, i domaćica je neki put morala svojom odlučnošću, pa i lukavstvom, braniti od njih domaćina, kako bi mogao u ateljeu raditi na miru. Posećivali su ih i ljudi od vlasti i ljudi od novca, koji su otkupljivali ili naručivali skulpture, i stranci u sunarodnici, kaogod i prijatelji, koji su donosili lepe želje i laskave reči. Jedan naš ministar prosvete je, pri prvoj i poslednjoj poseti majstoru u njegovoj radionici, upitao ga da li on svoje lutke - ministar je nazivao Tomine figure lutkama - mora uvek sam da kleše, i mislio je da to mora biti teško. Od umetnika im je najčešće i najbrže dolazila Zora Petrović, koja je smehom i radosnim glasom razvedravala sve prisutne čim bi se pojavla; od književnika je umela navratiti na sedeljku Isidora Sekulić, na čiju pojavu bi svi okupljeni postali ozbiljni. Godinama je Rosandiću najviše dolazio na razgovor Milo Milunović, koji je živeo neko vreme u njegovu susedstvu, i njih dvojica su svagda s velikim žarom i slaganjem raspravljali o umetnosti, da se na kraju zavade i Milo izađe iz Tomine kuće još brže nego što je u nju ušao. Nikad nisam bio siguran da li njih dvojica govore ili ne govore i, kad bih ušao u predsoblje, upitao bih gospođu Maru da li mogu pred Tomom pominjati Mila. “Kako ne!” čudila se ona šta je pitam. “Još juče su je izmirili”.

Jedino šačica čudaka, usamljenih, sličnih nekadašnjim vitezovima, traži idealnu državu, gde vladaju mir, pravda i sreća. Oni ne priznaju da je vreme krug i da treba čekati da se vrati sve što je jednom bilo, pa i Zlatno carstvo; ne priznaju da je ovo doba Kali Juge, boginje sveopšte propasti i razaranja; u tome je njihova nada i njihova hrabrost.

Zemljoradnik voli da drži ruke u sveže prekopanoj zemlji. Ponekad satima sedi pored tek uzoranog polja i zavlači ruke duboko u nove brazde. Tako najbolje odmara ruke, kaže onima koji ga znatiželjno pitaju, ali takvih je sve manje, pa i zemljoradnik sve kraće umače šake u masnu, crnu zemlju. Jednog dana, dobro on to zna, nikoga više neće zanimati gde su njegove šake, i to ga pomalo sekira. Ali uveče, kada legne u krevet, lepo čuje kako ga pšenica doziva, kako kukuruz raste, a i suncokreti su ga po podne krišom gledali, ali on se pretvarao da ih ne primećuje. (Zemljoradnik)

Pre nego što umrem, ja neću proklinjati nebo. Tamo gde se može pobeći, osloboditi se, priljubiti telo uz nečije telo, valjati se po talasima. U tu zemlju, koju brani more, bogovi ne stižu. Ovde, gde se na sve strane pogled zaustavlja, sva je zemlja ocrtana tako da se pogled ogradi. Oh, mrzim ovaj svet, u kome nam je poslednje utočište bog. Lišena na ovo zemlji svoga mesta, odbačena od svoje majke, sama usred svojih zločina, napustiću ogorčena ovaj svet

Početkom dvadesetog veka stigao je u Pariz nekakav mladić sa krajnjeg juga Španije. U gorama između Granade i Malage on je već slikao pejzaže, a pod uticajem El Greka i Tuluz Lotreka, u Parizu je počeo slikati duge, srebrne i plave, figure Arlekina i cirkuskih igrača. Nemajući šta da jede, Pablo Pikaso - tako se zvao Španac - prešao je u stan jednog svog mladog poznanika, Maksa Žakoba, trgovačkog pomoćnika, koji se u dokolici zanimao i stihovima. Od tog dana Pikaso je samo slikao i crtao, a Žakob je raznosio pakete, i gurao kolica po pariskim ulicama, da bi zaraživao hleb za obojicu. Posle nekoliko godina, kad su se obojica našli na čelu mlade umetnosti, njihov najbolji drug, pesnik Gijom Apoliner, doneo im je iz Narodne biblioteke, gde je, da bi mogao živeti, pretraživao pornografske rukopise, jednu ilustrovanu naučnu studiju o actečkoj umetnosti. To je bila jedna rasprava o crnačkim totemima, i fotografije u njoj predstavljale su danas poznate primere crnačke skulpture. Nezavisno od religioznih primesa na njima, nezavisno od kulturnoga stupnja anonimnih vajara, mladi umetnici našli su u ovim figurama osećanje najčistije plastike. Činilo im se da su u njima osvareni, otprilike, oni osnovni oblici o kojima govori Sezan. Kao preobraženi, odjednom, novootkrivenim mogućnostima, Pablo Pikaso počeo je, u jednom smislu, a njegov drug Andre Deren, u drugom, slikati figure čvrstih, oštrih i svedenih formi, u smelim i jakim perspektivama. " Rastko Petrović, iz "Savremeno francusko slikarstvo na izložbi "Cvijete Zuzorić", 1925.

Ako je verovati Olginim pričama, moj otac i njegovi prijatelji imali su svoju klupu na Kalemegdanu gde su se sastajali posle ponoći. Leti su se spuštali niz zidove tvrđave. Onda bi plivali do ratnog ostrva i nazad. U jesen su se vozili ukradenim čamcem po magli. Zimi bi odlomili ledenicu s nosa i odlazili da se ogreju u francuskoj čitaonici, "Ruskom caru" ili "Prešernovoj kleti". Odlazili su u "Muzej kinoteke" da tamo plove po dva sata van vremena i prostora. Crno-beli odraz treptao je po licima i gubio se u njihovim otvorenim ustima. Škriputale su drvene stolice od suspregnutog uzbuđenja dok su gledali film, koji je režirao Vermer iz Delfta. U Kinoteci su ih susretali Ajzenštajnov junak sa prostreljenim cvikerom i mutave starlete iz dvadesetih godina, umesto kojih je govorio klavir. Čarli Čaplin je namigivao našminkanim okom sa velikog plakata... Iz Kinoteke du izlazili na ulicu podivljali od njihanja senki. U prvom ulazu do bioskopa ljubili su se Ingrid Bergman i Hemfri Bogart. U drugom ulazu ljubili du se Žerar Filip i Mišel Morgan. Moj otac i njegovi prijatelji živeli su u suterenima - kao pacovi i rani hrišćani - ili na mansardama - kao anđeli i golubovi. U vreme kad su novinari kritikovani zbog "pesimizma", u katakombama komunističkog Beograda, ovi članovi podzemne akademije čitali su retke knjige kao što je "Tajna istorija Mongola". I sami su pisali svoju fantomsku istoriju. Krivotvorenje, dopisivanje sveta ispunjavalo ih je osećanjem moći. Bezimene slavine i lutke sa đubrišta izlagali su na plavom somotu u svom "muzeju". Njihov muzej bio je sirotište za predmete. Tu je slavina iskopana na đubrištu smatrana jednako lepom kao leptir iz kataloga. Obogaljeni predmeti više nisu bili u sporednoj ulozi na ovom svetu nego u glavnoj. Te stvari su bile ritualno očišćene od bezvrednosti i činom "proglašenja" pridodata im je vrednost. Zbog skupljanja stvari sa đubrišta, retka pera koja bi se snishodila da se pozabave ovom grupom optuživala ih je da su "nekrofili buržoaskog sveta

Valjda je pakao tamo gde više ne postoji nada.

-Ljubav u malom? -Da, to je možda jedino otkriće kojim se ponosim – rekao sam ushićeno. Čovek učini malo dobro delo, a to pokrene lanac događaja u kojima njegov čin bude višestruko nagrađen ljubavlju. Na kraju, iako hoćeš da se vratiš na mesto gde je sve počelo, to više nije moguće. Jer je ljubav u malom izbrisala sve staze povratka ka onome što si nekada bio.

Čovek gura na jednu stranu, život ga vraća na drugu, pa na kraju završi na trećoj, o kojoj ni mislio nije. I bori se, trudi, zalaže, a kao da ništa ne radi. Ponekad se, retko, ponešto primi i izađe onako kako je hteo. Pa i onda svi potrče da mu to razgrade. A opet mora, ne može drugačije, nego da se upinje. I kad zna da nema kud. Pogotovo onda. Jer, ko jednom posustane, ko reši da se ne trudi, ko se prepusti, taj tek nikakve izglede nema na zelenu granu da izađe. A zaostane, odmah i nestane. Ovako, dok radi, dok prevezuje i podvezuje rasuto, kupi klasje u snopove i sadeva u krstine, možda ga život opet baci na neku iole plodniju njivu u rodnijoj godini. Ako stane, neće ga baciti nigde, ostaće tu gde je stao, bos na strnjištu.

U svetu gde je sve obmana — pričati istinu je revolucionaran čin.

Vi ste zapovednici, vaši ljudi će u vas gledati i činiti kako vi činite. Nek se niko od vas ne drži sam za sebe ili se bavi sa sabraćom starešinama, već budite po ceo dan među svojim borcima. Neka vas viđaju, i nek vas viđaju neustrašive. Gde god ima kakav posao da se obavi, prvi ga se prihvatite; ljudi će vas slediti. Neki su do vas, kako sam video, podigli šatore. Porušite ih. Spavaćemo kako ja spavam, na otvorenom. Nek vam ljudi stalno udu uposleni. Ako nema nikakvog posla, izmislite ga, jer kad vojska ima vremena za priču,priče se na strah peokreću. Delanje, s druge strane, stvara prohtev za još delanja. -kralj Leonida