Gde Quotes

Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja tada treba malo vremena da se digne s dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.

Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena.

Pitaš se: šta je suština? Biti moguć u nemogućem. Pitaš se: šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš. Pitaš se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. Kad uobličiš misao, uobličićeš beskonačno.

Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vuĉem se po kavana-ma. Sednem do prozora i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život?

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znaci... Ponovo...

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči.

Nažalost, odrasli smo u podrugljivoj sredini, gde se lako žigošu ljudi, a teško pokazuje ljubav.

Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jedna-dve, OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila, pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?

Sve uspomene sa kaputa stresi, samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi ti budi ok. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliš, a mrziš; kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdrziš. Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom nađeš me - tamo gde prestajem ja gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe. (Jedan)

Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.

Najgori mogući scenario uvek se oblikuje iza zavese, gde niko ne može da ga otkrije niti da ga primeti, i onda jednog dana, bum, to postaje tvoja stvarnost. A kada jednom postane stvarnost, prekasno je da se bilo šta uradi.

Tu, mili, tu je sav problem. Ljudi uvek govore da nemaju kontrolu nad ponašanjem, ali to nije istina. Ono nad čime nemaš kontrolu je emocija. I nisi slab zato što osećaš ono što osećaš. Slab si u delu gde dopuštaš sebi verovanje da je tvoje ponašanje neizbežno i opravdano. Ako ti sam nećeš da prihvatiš koliko si razoren, da li je sasvim pošteno da tražiš od drugih da to prihvate?

Čovek ostavlja sebe svuda gde je voleo. Onoga koga volimo, uvek možemo naći tu gde smo zajedno bili.

Mesto za tebe: mesto u glavi gde sagradiš hram i u njega se sklanjaš kad san spusti roletne na dan. Tamo je mir. Tvoj spokoj. Ali i odgovor tih na pitanje šta te to zapravo muči, šta struže ti kožu dok ispod nje puzi. (Ispod)

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled, i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.

Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam.

Ali nocu, tek nocu, kad ozive i planu nebesa, otvara se, beskrajnost i silna snaga toga sveta u kom se ziv covek gubi i ne moze da se priseti ni sama sebe ni kuda je posao ni sta hoce ni sta treba da radi. Tu se samo zivi, istinski, vedro i dugo; tu nema reci koje tesko obavezuju za ceo zivot, ni smrtonosnih obecanja ni bezizlaznih polozaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo tece i istice, a sa smrcu ili sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom zivotu, gde ono sto je jednom receno ostaje neporecivo, a obecano neizbezno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo.

Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l' noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sad Ti? Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, k'o u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri? O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti. O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, k'o učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l' se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat' nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti?

U ljudskom sećanju čuje se šapat tolikih, nama dragih, i nestalih, bića, plač tolikih mrtvih, a čuju se i zvona, grmljavine, jauci, pa i bezumni smeh. Ponešto, što nam se činila sreća, sad je besmisleno, ogavno. A mnogo štošta, što bismo rado da zaboravimo, stoji pred nama, suznih očiju, koje nas tužno gledaju. Pitaju gde smo ?

Postovanje je izmisljeno da se sakrije praznina gde bi trebalo da bude ljubav. A ako me vise ne volis, onda je bolje i postenije da mi to kazes.

A tu gde je strah nema ljubavi, jer uvek mrzimo ono čega se plašimo.

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti. Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,... Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled... Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka. Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Zeleno, volim te, zeleno. Zelen vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. Opasana senkom ona sanja na verandi, zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Zeleno, volim te, zeleno! Pod lunom Cigankom stvari pilje u nju a ona ih ne vidi. Zeleno, volim te, zeleno! Velike zvezde od inja dolaze sa ribom senke što otvara put zori. Smokva trlja vetar korom svojih grana, a breg, mačak lupež, ježi svoje ljute agave. Ali ko će doći? I odakle? Ona čeka na balkonu, zelene puti, kose zelene, sanjajuci gorko more. -Kume, daću ti konja za kuću, sedlo za njeno ogledalo, nož za njen ogrtač. Kume, dolazim krvareći iz Kabrinih klanaca. -Kad bih mogao, mladiću, lako bi se nagodili. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. Kume, hoću da umrem pristojno u svojoj postelji od čelika i, ako je moguce, sa holandskim čaršavima... Zar ne vidiš moju ranu od grudi do grla? -Trista crnih ruža pokrivaju tvoj beli grudnjak. Krv ti vri i miriše oko pojasa. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. -Pusti me bar na visoke verande, pusti me da se popnem! Pusti me na zelene verande. Verandice mesečeve, gde kaplje voda. Već se penju dva kuma na visoke verande. Ostavljajući trag krvi. Ostavljajući trag suza. Drhtali su krovovi, fenjerčići od lima. Hiljadu staklenih defova ranjavalo je zoru. Zeleno, volim te, zeleno! Zelen vetar, zelene grane. Dva kuma su se popela. Širok vetar ostavljao je u ustima čudan ukus žuči, mentola i bosiljka. -Kume, gde je, reci mi, gde je tvoje gorko devojče? -Koliko puta te je čekala sveža lica, crne kose, na toj zelenoj verandi. Nad ogledalom bunara Ciganka se njiha. Zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Mesečev stalaktit od leda drži je nad vodom. Noć je postala intimna kao mali trg. Pijani su žandari lupali na vrata. Zeleno, volim te, zeleno! Zelene vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. - ROMANSA MESECARKA

Koliko je samo lakše kada znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Koliko je samo lakše kad ipak ideš... i tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome

Nisam im rekla kako me je život naučio da onaj ko u ljubavi traži raj uvek pati, a da onog ko taj raj ne traži niko nikada nije voleo. Nisam im rekla da me je baš tu gde oni sviraju u naručju nosio i pijan mi pevao te oči tvoje zelene, te reči tvoje lažljive Dimi - trije Stojković, oficir srpske kraljevske vojske. Uzeo mi je pola duše.

Postoji u meni nešto užasno, što raste i što ne potiče od mene samog, već iz mrakova koje nosim u sebi, što potiče odande gde čovekova duša ne zna gde počinje a gde se završava njegovo Ja, niti šta ga je nateralo da započne onako kako misli da je započeo.

Svaki filosofski Sistem gde Telo čoveka ne igra jednu fundamentalnu ulogu, jeste nespretan, nesretan. Saznanje ima telo čoveka za granicu.

Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.

Kad sam je drugi put video rekao sam: "Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu." Obećala je da će doći ako bude lepo vreme. Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama. Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi. Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima. Bojao sam se da preko noći ne izbije rat, Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost. Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu Tu ženu sa dve senke, Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime. Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom Koju sam davno sreo na ulici i pitao: "Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili Da nisam možda ispao iz vaše tašne?" Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike. Volim je više no što mogu da izdržim, Više od mojih raširenih ruku, Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila. Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama, Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas, Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje. Moje su uši pune njenog karmina, Te providne te hladne uši to slatko u njima Kad se kao prozori zamagle od njenog daha. Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta. Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo, Još ne prestaje da me boli uvo Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama. U staklenu zoru palu u prašinu, Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao. Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha, Radnice popodne na tudjem balkonu, Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon, Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava. O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni, O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima. Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće I visoke prozore spuštam pred njene noge. Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju. Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi, Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha, Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju. O sunce nadjeno medju otpacima... Zuje uporednici kao telegrafske žice, Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu, I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama Kao što mene njena obećanja održavaju u životu. O siroče u srcu što ti brišem suze Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio. Kuća, ništavilo na svim prozorima, Sve je dignuto u vazduh. Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zrak sunca i učini da odleti tamo gde vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njenoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

- Мудрецы древности учат, что красота может быть и не наружная, она внутри человека... – Внутри человека кишки, – мрачно ответил Жихарь и загрустил от бесспорной своей правоты.

TA LJUBAV Ta ljubav Tako žestoka Tako krhka Tako nežna Tako beznadežna Ta ljubav lepa kao dan I ružna kao vreme Kad je vreme ružno Ta ljubav tako istinita Ta ljubav tako lepa Tako srećna Tako radosna I tako nejasna Što drhti od straha ko dete od mraka Tako sigurna u svoje moći Ko smiren čovek u mrkloj noći Ta ljubav koja je plašila druge Koja ih je terala da govore Koja ih je terala da blede Ta vrebana ljubav Jer smo ih vrebali Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili Sva ta ljubav Još tako živa I tako osunčana Ljubav je tvoja Ljubav je moja Ono što je bilo Ono uvek novo Što se nije promenilo Istinito kao biljka Ustreptalo kao ptica Toplo živo kao leto Možemo oboje Otići vratiti se Možemo zaboraviti I posle opet zaspati Probuditi se patiti Ostariti opet zaspati O smrti snevati Probuditi se smešiti smejati Podmladiti se pevati Naša ljubav ostaje tu Tvrdoglava kao mazga Živa kao želja Svirepa kao pamćenje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Kao dete slabašna Smeši nam se nestašno Govori a ništa ne kaže Slušam je drhteći strašno I vičem Vičem zbog tebe Vičem zbog sebe Preklinjem te Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole I što su se voleli Da vičem joj Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih Koje ne poznajem Ostani tu Ostani gde si Tu gde si nekad bila Ostani tu Ne miči se Ne odlazi Mi što smo voljeni Mi smo te zaboravili A ti nas ne zaboravi Samo smo tebe na zemlji imali Ne dozvoli da postanemo hladni Mnogo dalje uvek I bilo gde Javi nam se da si živa Mnogo kasnije u nekom šumarku U šumi pamćenja iskrsni I nama se pridruži Ruku nam pruži I spasi nas

Kako je čitanje nešto neobično!Kako je čudno to čitanje koje poništava vreme, pretače vrtoglavi prostor, a da pri tom ne zaustavlja dah niti oduzima život čitaocu. Verujemo da smo nevidljivi, odsutni, iako smo svuda prisutni, čak i tamo gde smo, grozničavi, s tom knjigom u ruci koju gutamo, jedemo očima, kao u nekoj radnji bele magije, da bismo nahranili svoj duh. A čitanje je zbilja čarobna radnja svesti koja otkriva jednu od najnepoznatijih sposobnosti čovekovih i daje mu veliku moć: sposobnost da bude na dva mesta istovremeno i moć da se usami, da se potpuno odvoji od okoline, da izađe iz svog vlastitog života a da ne izgubi vezu sa životom; ukratko, da saobraća sa svim i svačim, čak i kada više ne veruje ni u šta.

Izdržljivost? To je kad mi je gadno, teško, kada nije onako kako bih hteo, ali moram, i onda mogu. I samo da izdržim, ništa drugo. I onda radim sklekove, trbušnjake, cupkam na tabanima, grickam šibice, pljuckam ih u dalj, obaram rekorde. Nekako se nauče te stvari, vežbe ya izdržavanje. Kao u zatvoru, učionici, bolnici, bilo gde. Gledaš u zid, proučavaš mu reljef. Šibaj dalje, Jakobe.

Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnosti svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona, da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

1. Primerci kod kojih se uoči neobično ponašanje ili za koje se sumnja da su bez zaštitne odeće dolazili u dodir s primercima neobičnog ponašanja, likvidiraće se kao besni. 2. Svako je dužan prijavljivati primerke koji se neobično ponašaju. Propuštanje da se to učini smatraće se neobičnim ponašanjem i likvidirati kao besno. (Primedbu dr Tare, veterinara s Filipina gde je besnilo endemično, a koga je uzeo za medicinskog konsultanta, kako je u ovoj situaciji, zapravo, neobično ponašati se obično, protumačio je kao neobično ponašanje i lekara likvidirao.)

Da li muka kriv – nevin ostaje i posle presude, ili se čovek pomiri sa nekom kaznom, pa onda jednostavno broji mesece i godine, ne tražeći od života i vremena koje prolazi neki zanimljiviji izlaz? Kao kad se voziš liftom, pa onako glupo čekaš, buljeći u nepoznatog, koji oseća istu neprijatnost. Ti tada ne živiš, samo čekaš da stigneš do nekog drugog nivoa, gde će se tek nastaviti život. Držiš smerno ruke ispred sebe, preko šlica, možda zviždućeš, pevušiš nešto. Za to vreme oči kao da ispituju krov lifta koji je obično jako zanimljiv. Možda ćeš se priglupo osmehnuti, ako ti se oči sretnu sa nepoznatim, pa čak i vrlo bistro i bitno konstatovati: Vruće danas. Da li je moguće tako provesti i više godina u takvom, zaglavljenom liftu?

Tačno je da sam srećan samo u kolima, između mesta sa kojeg sam krenuo i mesta ka kojem sam se uputio. Srećan sam samo kada putujem. Kada stignem, nebitno gde, odjednom postajem najnesrećnije moguće biće. U suštini, ja sam jedno od onih stvorenja koja ne mogu da podnesu da se nalaze bilo gde i srećna su samo između mesta. Godinama sam verovao da će me takvo katastrofalno stanje neizbežno odvesti u potpuno ludilo, kojega sam se pribojavao celog života.

I ako apstrahujemo od velike sredine života, koju, kao što i treba, zauzimaju ljudi u čijem se mišljenju opšte reči "dobro" i "zlo" uopšte više ne javljaju otkako su se odvojili od majčine suknje, onda ivični pojasevi, gde još ima namerno moralnih napora, danas zaista ostaju prepušteni zlo-dobrim i dobro-zlim ljudima, od kojih jedni nikada nisu videli dobrotu da leti niti je čuli da peva, pa zato od svih bližnjih zahtevaju da se zajedno s njima zanose jednom prirodom morala u kojoj punjene ptice sede na beživotnom drveću; na šta onda drugi, dobro-zli smrtnici, razdraženi svojim suparnicima, namerno bar u mislima ispovrćuju sklonost za zlo, kao da su ubeđeni da smo još u zlim delima, koja nisu onako potpuno otrcana kao dobra, podrhtava pomalo moralne živosti.

Kada otvorim vrata i pojavim se na stepeništu, znaću da dole počinje ulica. Ali ne kalup, unapred prihvaćen, niti dobro poznate kuće, ni onaj hotel preko puta, nego ulica, gaj pun života, gde svaki trenutak može pasti na mene u obliku cveta magnolije, i gde će se lica rađati pod mojim pogledom, kada učinim sledeći korak, kada laktovima i trepavicama i noktima razbijem masu staklene cigle, i reskiram svoj život da bih korak po korak otišao i skupio novine na uglu.

Uzano mestance koje zauzimam tako je sićušno upoređeno sa ostalim prostranstvom gde mene nema i gde se o meni ne vodi računa; i deo vremena koji ću ja proživeti tako je ništavan prema večnosti gde mene nije bilo niti će biti... A u ovom atomu, u ovoj matematičkoj tački krv se vrti, mozak radi, takođe želi nešto...

Не бойся, добрый человек! – взывал Жихарь, но добрый человек все равно боялся.

Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran - da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.

... ne znaš da li nas lepota privlači svojom snagom ili je to snaga koja izvire iz nas i lomi se, kao voda o kamen, tamo gde sretne lepotu.

Tu sam se ponovo uverio da su raj i pakao od iste građe i da sve zavisi od našeg izbora; tamo si gde misliš da jesi.

Olimpljanin Div je svugde gospodar. A bogovi daju što ne sluti niko; kad tvrdo se nadaš, nada te izda; gde nade i nema, bog pomaže i tu. I ovo se dogodi tako.

Pronaci cemo se. Onda kada i vreme zaboravi na nas. Pronaci ces me negde u sebi, tu gde se krijes iza laznih i prolaznih ociju.

Kad bi čovek znao gde će pasti, on bi seo.

Nikad nije umeo da bude tamo gde se nalazio. Jer čitavog svog života, bio je negde drugde, između tu i tamo. Ali nikada sasvim tu. I nikada sasvim tamo.

Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svijet, jer imam samo jedan metod: metod agonije...

Da li vam se nekada ostvarila želja? Ona, veća od vas samih, želja? Da li ste ikada poverovali u slučajnost? Ja nisam. Mada, dugo sam nekim stvarima tepala tako. Lagala sam sebe. Verovala sam da je moj put jasan. Verovala sam da je dovoljno da odlučiš da koračaš pravo, da paziš da se ne spo­takneš. Nekada, ma koliko gledao kuda ideš i gde gaziš, pazio da se ne sapleteš o neki kamen… Udariš u granu koja se ni od kuda stvorila.

Trojica su bili šlogirani i nepokretni. Ništa drugo nisu radili niti su bili u stanju da rade osim da bez prestanka vrše nuždu u one odvratne posude nazvane imenima pernate živine. Da smo bili na filmu - što bi našoj medicinskoj sestri sasvim odgovaralo - ta trojica bi bili statisti, prosto su morali da budu tu, jer osim na VMA, gde nisam imao pristupa, bolničke sobe u kojima leže samo dvojica srodnih duhova, praktično ne postoje.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. ... Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Prijatelji moji, kao mladici imali smo tezak zivot, mi smo patili od mladosti kao da je to neka teska bolljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baceni, veka ogromnog unutrasnjeg opadanja i raspadanja, koji se sa svima svojim slabostima, pa cak i svojom najboljom snagom suprotstavlja duhu mladosti. Raspadanje, to jest neizvesnost, svojstveno je ovom veku, nista ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe, zivi se za sutra, jer je prekosutra neizvesno. Sve je klizavo i opasno na nasem putu, a uz to se jos otanjio led na kome stojimo, svi osecamo kako dise stravican, topao jug - gde mi jos sada gazimo, doskora niko vise nece moci da stane nogom.

Znati kako je biti sam u mraku, u mracnoj sobi. A samo jedan mali prozorcic je tamo, tamo na onom zidu. Gde i onu jarku zutu svetlost presecaju niti metalne, koje nisu bas slabasnog karaktera. Eh. Pa nije svako te srece da okusi tugu.

Lepota koju je Čerulova imala u glavi odmalena nije našla put, Grekova, i završila se cela na licu, na grudima, bedrima, dupetu, na mestima gde brzo prolazi i kao da nikada nije postojala." Elena Ferante, "Moja genijalna prijateljica

I bez stvarnog značaja nam je što je vasiona beskraj i krug, jer mi verujemo da smo u njenom centru. I sa svim svojim napretkom i znanjima, mi se u sebi nismo promakli od tog privida, te svoje jedne tačkice u središtu plavog prostora. Jer bilo šta da uradimo, bilo gde da stignemo, uvek smo u središtu, uvek smo sebi u središtu, svagda nam se horizonti savijaju u krug. Kad bismo bar videli da je taj krug nama jedino vidna i znana - večnost. Večnost kojoj ne pripadamo.

Neiskvaren čovek, i u najgorim slučajevima, vidi samo ono najbolje; kao što najveći duhovnici nikada ne pričaju o đavolu, nego o Bogu, isto tako niko ne posmatra ružnu osobu ako pored nje stoji lepa. Ne vidi se đavo tamo gde se gleda u Boga.

Ali čovek zaboravlja stvarnost i pamti samo reci. Što je reči više upamtio, to ga pametnijim smatrajunjegovi drugovi. On gleda velike transformacije sveta, ali ih ne vidi onako kako su bile sagledane od prvog čoveka koji se suočio sa stvarnošću. Radije tražite to Bezimeno u sebi, to što nadolazi dok mu se obraćam. Ono ne opaža moje reči, već realnost u meni, čiji je deo. To je atman, koji čuje mene, a ne moje reči. Sve ostalo je nestvarno. Definisati znači izgubiti. Bezimeno je suština svih stvari. Bezimeno je nesaznatljivo, moćnije čak i od samog Brame. Stvari prolaze, ali suština ostaje. Snovi bivstva su san u formama. Forme prolaze, nestaju, ali bivstvo ostaje; i sanja nove snove. Čovek tim snovima daje imena i zamišlja da je uhvatio bivstvo samo, a ne zna da samo priziva privide. PONEKAD, MOŽDA, POJAVI SE SANJAR KOJI JE SVESTAN DA SANJA. ON MOŽDA KONTROLIŠE DELIĆ SUPSTANCE SNA, U STANJU JE DA TOM SUPSTANCOM RASPOLAŽE PO SVOJOJ VOLJI, ILI MOŽDA USPEVA DA SE PONEKAD DELIMIČNO PROBUDI, DOSPEVAJUĆI TAKO DO POVEĆANE SAMOSPOZNAJE. AKO IZABERE PUT SAMOSPOZNAJE, NJEGOVA SLAVA ĆE BITI VELIKA, KROZ SVE VEKOVE ON ĆE SIJATI KAO ZVEZDA. ALI AKO SE, MEĐUTIM, OPREDELI ZA STAZU TANTRI, GDE SE SPAJAJU SAMSARA I NIRVANA, GDE SE SVET SHVATA ALI SE ISTOVREMENO U NJEMU ŽIVI, ON ĆE BITI JEDAN OD MOĆNIH MEĐU SANJARIMA. MOĆ SVOJU ON MOŽE UPOTREBITI ZA ZLO ILI ZA DOBRO. Živeti u Samsari, međutim, znači biti podložan uticaju moćnih sanjara. Ako oni moć koriste za dobro, nastaju zlatna vremena. Ako je koriste za zlo, nastaju mračna vremena. San se može preobraziti u košmar. Čovek mora prvo da odradi opterećenja svoje karme, svog mesa, tela, pre nego što dostigne prosvetljenje. U svetlosti večnih istina, kažu mudraci, patnja je kao ništa; u terminima Samsare, kažu mudraci, ona vodi dobru. Bezimeno, čiji smo deo svi mi, sanja formu. Koji je najviši atribut ijednoj formi dostupan? Lepota. Bezimeno je, dakle, umetnik. Problem, dakle, nije u oblasti dileme dobro - zlo, nego u estetskoj oblasti. Boriti se protiv onih koji su među sanjarima moćni a koji svoju moć koriste za zlo ili za ružnoću, ne znači boriti se za ono čemu su nas mudraci podučili da je besmisleno u terminima Samsare ili Nirvane, već znači boriti se da san bude sanjan, simetrično, ritmično, sa poentom i kontrapunktom, izbalansirano, tako da postane lep kao umetničko delo.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanaka.

Raj nije ni mesto ni vreme. Raj je savršenstvo." "Da bi odleteo bilo gde brzinom misli, moraš da zamisliš da si tamo već stigao..." "DA, ŽELIM DA LETIM." "Kada bi naše prijateljstvo zavisilo od vremena i prostora, onda bi ga, kad pobedimo vreme i prostor, uništili! Ako pobedimo prostor, ostaje nam samo OVDE. Ako pobedimo vreme, ostaje nam samo SADA. Zar ne misliš da cemo se na tom putu, između sada i ovde, ipak sresti s vremena na vreme?" "Ne gledaj svojim očima. Njihove mogućnosti su ograničene. Gledaj razumom. Ispitaj ono što već znaš i onda ćeš shvatiti kako se leti.

Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobro, najmanje sebi. Ah da mogu da se vratim tamo, gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo, gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja zanesen zagledao se i zaboravio sve.

U Aušvicu ljudski život vredi toliko malo da više nikog ni ne streljaju, jer jedan metak vredi više od čoveka. Postoje zajedničke komore gde se koristi ciklon gas jer smanjuje troškove i samo jednim buretom može se pobiti na stotine ljudi. Smrt je postala industrija koja je bila isplativa samo ako se radi na veliko.

U ovo vreme razbarušenog turističkog povratka prirodi kada građani vide život na selu onako kako je Ruso video dobrog divljaka, više nego ikada solidaran sam sa a) Maksom Žakobom, koji je odgovarajući na poziv da provede kraj nedelje na selu, zapanjeno i prestravljeno rekao : Selo, ono mesto gde se kokoške šetaju presne?

Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izlozio opasnosti odlazeci do one krajnje tacke gde je vrtoglavica neizbezna... ne valja se upustati u tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeci covek nekaznjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njh zadje. A on iz tih "tajanstvenih oblasti" izlazio nije.

...našao sam tekst o Josifu Brodskom, i tačan i precizan zapis i izveštaj sa suđenja, nakon što ga je KGB uhapsio, 1963. godine, pod optužbom da je njegov pogled na svet štetan po državu, kao i za parazitski život, jer ništa ne radi osim što piše užasnu poeziju, tako je pisalo: ... SUDIJA: Ko vas je imenovao pesnikom? Ko vas je postavio na rang pesnika? BRODSKI: Niko. Ko me je postavio na rang čoveka? SUDIJA: Da li ste studirali za to? BRODSKI: Da li sam studirao za šta? SUDIJA: Da budete pesnik. Niste nikad pokušali da završite fakultet gde se čovek priprema...gde se to studira... BRODSKI: Nisam mislio da je to stvar obrazovanja. SUDIJA: Kako to? BRODSKI: Mislio sam... Pa, mislio sam da to dolazi od Boga...

Ободренный похвалой, богатырь наклонился к Беломору и таинственным образом спросил: – Дедушка, да ты знаешь ли, кто я? И, не дождавшись ответа, отправился врать.

Что нам, демонам: День работам – два летам!

– Надеюсь, вы наставили их в законах, сэр Джихар? Ведь вашим тоже предстоит основать державу! – Наставил, – вздохнул Жихарь. – Кому под левый глаз, кому под правый.

Если гордый – пешком ходи!

Sva raskoš ta je, Onjegine, Pozlata mog života mučnog; Jer čemu sve te svetkovine I uspesi kod sveta hučnog? Dala bih rado odmah sada Sve, sve te krpe maskarada, Sav ovaj blesak, dim i sjaj Za svoje knjige, divlji gaj. Za boravište naše bedno, Za mesta gde sam kraj mog sela Vas, Onjegine, nekad srela, I za to groblje neugledno Gde stoji krst i senka grana Nad grobom gde je moja nana.

Taj grad, kao i čitav Ekvador, ostavljao je čudnovato zbunjujući utisak. Li je osetio da se tu ipak nešto događa, osetio je neku životnu struju koja je skrivena od njega. To je bila postojbina drevne chimu grnčarije, gde su slanici i bokali za vodu predstavljali bezimene opscenosti: dvojica muškaraca na sve četiri zaneti sodomijom predstavljali su ručku na vrhu jednog kuhinjskog lonca.

Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako se malo - pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi, ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe, ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo, s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo se uza stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su zatvorena, ali imam ključ u džepu... Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što je krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle. ... to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči. ... tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep. ... za mene je bila kao topola od bronze i sna... ... to je pre odgovor na smrt i na ništavilo, stavljanje stvari i vremena na određeno mesto, uvođenje vremena i prolaza, protivljenje vremenu punom rupa i tamnih mesta. Ti koji me čitaš, nije li se i tebi desilo nešto što počinje kao san i vraća se u mnogim snovima ali to nije to, nije samo san? Nešto što jeste tu, ali gde, i kako; nešto što prolazi kroz snove, razume se, puki san ali posle takođe tu, na drugi način jer je meko i puno rupa, ali tu dok pereš zube, u dnu lavaboa ga i dalje vidiš kad ispljuneš pastu za zube ili stavljaš lice pod hladnu vodu, već istanjeno ali još zalepljeno za pidžamu, u korenu jezika dok podgrevaš kafu, tu ali gde, kako, zalepljeno za jutro, sa svojom tišinom u koju već ulaze zvuci dana, vesti na radiju koje smo pustili jer smo budni i jer smo ustali i svet i dalje ide svojim putem. ... kako je to moguće, šta je to bilo, šta smo to bili u snu koji je međutim nešto drugo, svako malo se vraća i tu je, ali gde je to tu? ... ta trideset i jedna godina nije ono što je važno, mnogo je gori ovaj prelazak iz sna u reči, rupa između onoga što je i dalje ovde ali se sve više predaje jasnoj ošztici stvari s ove strane, tom nožu od reči koje i dalje i dalje ispisujem i koje više nisu to što je i dalje tu, ali gde, kako. Ovde je nešto trebalo da bude rečeno bez reči, samo slušajući neki neodređen šum. ... postoji neka slika nečega priteranog uza zid, nečega opkoljenog: duboka istina, okružena lažima nepopravljivog konformizma. Probuditi se, probuditi se na svaki način, ali Valentina je osećala da bi samo nešto što bi ličilo na bič moglo da je razbudi.

Zatim, oktobar je te jeseni bio tako lep, crveno - žut, razdirao je svojom lepotom da sam se pitala kako da preživim toliku sreću. Sama u Normandiji gde sam vedra i umorna zapanjeno posmatrala kako jedna duboka rana u blizini srca brzo zarasta i pretvara se u ružičast, gladak i nevidljivi ožiljak koji ću kasnije bez sumnje nepoverljivo dodirivati prstom - prstom sećanja - da bih ispitala koliko još boli.

A ti i ja? Mi smo stalno pomalo gladni. Samo tražimo gde ima hleba. Mi jedemo unazad i unapred, da utolimo bivše i buduće nestašice. I samo sužavamo polje rada, kao bajagi da postignemo što veću stručnost. Mi imamo stručnjaka za mostogradnju koji ne zna da čita. Kod nas, ako čovek dobro računa neki složeniji račun, nije u stanju ni obično pismo da sastavi, ali to se smatra prirodnim, kažu, nije mu to struka.

Najgore je što se čovek onda pita kako će sutra da smogne snage da radi ono što i juče, što već radi toliko dugo, i gde da nađe snage za glupe pokušaje, za hiljadu planova koji ničemu ne vode, za poduhvate koji se uvek izjalove, a sve to samo da bi se još jednom osvedočio da je sudbina nesavladljiva, da svake večeri mora da sklizne do podnožja zida, pritisnut strahom od sutrašnjice, sve neizvesnije i sve mračnije. A možda svemu doprinose i godine, podmuklo nam preteći najcrnjim. Nema više u čoveka dovoljno muzike da bu mi život zaigrao, eto. Sva je mladost već otišla, da umre na kraju sveta, u tišini istine. A kuda poći, pitam ja vas, kad čovek više u sebi ne nosi dovoljnu količinu ludosti? Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt. Treba izabrati, umreti ili lagati. Ja nikad nisam mogao da se ubijem.

Kad je gospođica Kerolajn stigla do mesta gde Gospa-Mačka poziva samoposlugu da naruči miševe u slatkom čokoladnom prelivu, razred se već vrpoljio kao crvići za pecanje u tegli. Izgleda da gospođica Kerolajn nije bila svesna toga da su odrpani, u košulje od grubog platna i suknje od džakova za brašno odeveni prvaci, od kojih je većina počela brati pamuk i hraniti svinje čim je prohodala, bili neprijemčivi za književne maštovitosti.

Sta reci o onom najbolnijem s kraja Van Gogovog zivota, o njegovom ludilu. (...) Obojica su zavrsili zivot ludi. No da li su stvarali svoje delo kao ludi, drugo je pitanje. Gledajuci ih, citajuci ih, jasno je da nisu. Preosecajni, prenapetih zivaca, u nepodnosljivim situacijama, gde se glava lako gubi. U izvesnom smislu ipak ludi, ali od samog pocetka, od puberteta pa nadalje, kad se formira pogled na svet, nisu uspeli da se prilagode lazima i hipokriziji sveta.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

Upravo u tome je lepota. Kada je pričao svoje priče, Guzman se kretao po krajnje nesigurnoj granici. Nikada se nije znalo gde se završava istina i započinje legenda. Trebalo je češljati rečenicu po rečenicu, reč po reč, pa da se iskopa prihvatljiva priča, ali na koncu nimalo uzbudljiva. Ili pak da se sve prihvati đuture, onako kako je rečeno. Možemo da se zadovoljimo time da budemo sumnjičavi posmatrači, koji iz čistog ponosa ne priznaju da su očarani. Ili da se prepustimo priči srcem deteta, uđemo u nju i postanemo njen deo.

DOBA PLAVOG SEĆANJA Maslinjaci i vinogradi daleko sve do mora Crvene ribarske barke još dalje sve do sećanja Zlatne ljušture avgusta u podnevnome snu S algama ili školjkama. I onaj brodić Nov, zelen, koji u mirnom zagrljaju voda još uvek čita D a ć e B o g Prošle su godine lišće ili šljunak Sećam se dečaka, mornara koji su na odlasku Bojili jedra bojom svoga srca Pevajući o četiri strane sveta Sa severcem naslikanim na grudima. Šta sam tražio kad si došla u bojama sunca na istoku Sa dobom mora u očima I sa zdravljem sunca u telu – šta sam tražio Duboko u morskim pećinama u prostranim snovima Gde je svoja osećanja zapenušao vetar Plav i nepoznat, urezujući mi na grudi svoje morsko znamenje S peskom među prstima zatvarao sam šaku S peskom u očima stezao sam šaku Javio se jak bol - Sećam se bio je april kada sam prvi put osetio tvoju ljudsku težinu Tvoje ljudsko telo greh i glinu A toga prvog našeg dana na zemlji Slavili su praznik amarila – ali bolelo te sećam se Ujed na usnama bio je dubok I dubok trag nokta na koži tamo gde se zauvek vreme urezuje Tada sam te ostavio. A šumni vetar poneo je uvis bele kuće Bela sveže umivena osećanja Na nebo osvetljeno osmehom. Odsad ću imati kraj sebe krčag besmrtne vode Imaću oblik slobode vrtoglavog vetra I one tvoje ruke tirane Ljubavi I onu tvoju školjku s odjekom Egejskog mora.

On stavi ček u novčanik, a na sto pored kreveta položi paket knjiga. Kupio ih je pre dva dana, da ih čita kad ne bude mogao da spava. Čudna je stvar bila s knjigama - postojale su za njega sve važnije i važnije. Nisu mogle da naknade sve, ali su dopirale nekuda gde ništa više nije dopiralo. Seti se da prvih godina nijednu nije dodirnuo; bile su blede u poređenju s onim što se desilo. Ali sad su već bile kao bedem - ako i nisu štitile, bar se mogao osloniti na njih. Nisu pomagale mnogo; ali su u vremenu koje je jurilo natrag u mraku čuvale od poslednjeg očaja. To je bilo dosta. Negde u nekom vremenu izrečene su misli koje su danas ismevane i prezirane; ali one su stvorene i one će ostati, a to je bilo dosta.

Šta su uradili s noćnim ludorijama, šaputanjima u mraku, s "tajnama" fizičke ljubavi? Gde su snaga, lepota, časno zadovoljstvo? Gledamo neku ženu kako zatvorenih očiju vrti glavom levo i desno na krevetu, zatim profil i mišićava leđa nekog neuglednog mladića što se pokreće u pravilnom ritmu, i to strpljivo čekamo na sedištu dok se to završi. Skoro da pozavidim onima koje ovo uzbuđuje: barem da ih zabavi. Danas su nam bacili u lice tu masu, tone ljudskog mesa: tamnopute, blede, lenje, uspravne, kako sede ili leže, kakva dosada! I zadovoljstva tela su postala potrošačka roba. Jadnici... Verujući da ruše smešne predrasude, uništili su uzvišenu legendu. Ponekad sam u iskušenju da napišem: "Pa, ja sam u zabludi".

Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violin, da se vidi u Kremoni ? Ima nešto da se čuje, kažem, u Kremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom mladom ženom, u Fiorenci. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima – u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji. Domaćica na to kaže tužno : Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu dve biti ? Ljudska reč, čovečji glas, katkad, i pri običnom razgovoru, može da unese u razgovor neku jezu. Duboku. Tako i ta fraza domaćice, sa tim imenom, unosi među nas “nikad više”, jezivo. Došao je kraj jednoj Evropi. Došao je kraj i našem krugu u Rimu. Ona zatim, valjda i sama uplašena, uzvikuje : Dosta s tim – basta ! Uplašili su se smrti buržuji. A smrt je prirodna pojava, kao i rat. Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni ? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti. Večno živeti. Nijedna violina u Kremoni ne zvuči lepše, nego detinji plač – prvi. Pošto se zna, među nama, da ta žena nema dece, taj zvuk nam je tim tužniji i neshvatljiviji. Njen muž, ušeprtljavši, predlaže, da prekinemo te lude razgovore id a se to ostavi, i reši sutra, a da se sad čita, malo, Vergilije.

Mnogo puta sam pokusao da ta svoja osecanja prenesem Naoko. Nekako mi se cinilo da bi ona u izvesnoj meri mogla na pravi nacin da ih razume. Ali nisam uspevao da pronadjem reci kojima bih mogao da se izrazim. Bas cudno, mislio sam. Kao da je njena boljka neprestanog trazenja reci presla na mene. Subotom uvece, sedeo bih na stolici u holu doma gde je bio telefon, i cekao da me Naoko pozove. Manje-vise svi su subotom uvece izlazili u grad, pa je hol obicno bio prazan i mrtvacki tih. Posmatrajuci tracke svetlosti kako sijaju u tisini tog prostora pokusavao sam da preispitam svoja osecanja. Sta ja to trazim? Sta uopste drugi traze od mene? Ali pravi odgovor nisam nalazio. Ponekad bih pruzio ruku ka tim zrncima svetlosti sto su lebdela u vazduhu, ali moji prsti ne bi dodirnuli nista.

Devojčica naslanja merdevine na trešnju, penje se uz njih, prelazi na drvo, uvlači se u krošnju i jede trešnje do iznemoglosti. Tada se spusti na niže grane, ali merdevine nisu više tamo gde ih je ostavila. Devojčica zatvara oči i pokušava da se priseti kome je rekla da će biti na trešnji. Ne može nikoga da se seti, ali merdevine su dobre, sigurna je devojčica, i neće je izneveriti. Uostalom, ona više i nije ona mala devojčica koja se pentrala na trešnju i kajsiju. Sada je zrela žena koja mnogo bolje razume i svoje i tuđe uspomene. Dobro je, kaže žena, mogla sam do sada da postanem starica i onda me niko ne bi naterao da rizikujem život na lelujavim merdevinama. A možda i ne bi bilo tako loše da je ostala na drvetu. Za nju, tako malu, uvek bi se našlo neko zgodno mesto. (Merdevine)

Ono što sam od života naučio je, Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek, ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo. Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo.. Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju.. Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote, ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe.. Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe... Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole, ali jednostavno neznaju kako da to pokažu.. Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast .. Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš.. Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna.. Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti, u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi.. Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja.. Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave.. Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu.. Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore.. ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas.. Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati.. Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada vodio. Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno, da ne znamo šta nam je nedostajalo pre nego što se vrati.. Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako može da iščezne, Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan, nađi ono što ti uveseljava srce.. Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje.. da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti.. Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život.. i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš.. Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu. Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti.. Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge. Svi smo mi savršeno nesavršeni.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, ni moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živi za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i nije ih potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Oko se sporo privikava na polutamu, na zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na treperave senke. Privučen plamenom, pogled se ustremljuje na lampu, na tu još jedinu svetlu tačku u velikom mraku sobe, ustremljuje se na nju kao zalutala muva i zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti, koje treperi kao neka daleka, slučajna zvezda. Na trenutak zaslepljeno i kao omađijano tom svetlošću, oko ne vidi ništa drugo do tu svetlost, ništa, ni druge senke, ni zalelujane površine, ni krpe koje se klate; ništa. Oko vidi samo tu svetlost, taj grebenasti plamen, nekako izvan prostora, kao što su zvezde izvan prostora, a zatim počinje polako da je rastvara (tu svetlost), da je prelama kroz svoju prizmu, da otkriva u njoj sve boje spektra. I tek tada, kada ju je rastvorilo, kada ju je raščinilo, oko otkriva, u sporim talasima sve bleđe svetlosti koja se širi oko plamena, sve ono što se još može otkriti međ naborima senki i praznine: prvo cilinder, taj kristalni omotač plamena, u prvi mah sasvim neprimećen, apstrahovan, kao da je to samo eho plamena i svetle jezgre, eho iza kojeg nastupa tama, jasno, kao da je svetlost izrezana staklom, kao da je smeštena u jamu, ukopana u mrak, pa okolo vlada ne samo pomračina, nego neka druga materija, gusta i sasvim različite specifične težine od one kojom je obavijen plamen. Ali to traje samo tren. Samo dok se oko ne privikne na tamu, nego na svetlost. Tada oko otkriva polako varku i vidi garež na bokovima cilindra, garež koja se preliva iz karatamnog u srebrnkasto, kao na oslepelom ogledalu, i vidi da taj stakleni omotač nije granica svetlosti, kao što otkriva, ne bez čuđenja, i da je srebrnkasti preliv gareži takođe varka, a da poređenje sa oslepelim ogledalom nije igra duha nego igra svetlosti, jasno vidljiva u okruglom ogledalu koje stoji uspravno iza cilindra i u kojem se vidi drugi plamen, plamen-blizanac, gotovo nestvaran, ali plamen; i ako ga oko sve dosad nije primećivalo, to je bilo samo stoga što se duh opirao toj varci, što duh nije hteo da prihvati privid (kao na onom crtežu gde oko vidi belu vazu, vazu ili peščanik, ili putir, sve dok duh – volja? – ne otkrije da je ta vaza praznina, negativ, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva identična profila, ona dva lika okrenuta licem jedan prema drugom, taj simetrični "en face", kao u ogledalu, kao u nepostojećem ogledalu, čija bi osa prolazila kroz osu sad već nepostojeće vaze-peščanika, putira, sasude, dvostrukom, zapravo, ogledalu, kako bi oba lika bila stvarna, a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio samo odraz, odjek onog prvog, i tada više ne bi bili simetrični, ne bi bili čak ni stvarni; kako bi, dakle, oba lika bila ravnopravna, oba platonovski prauzori a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio nužno samo "imitatio", odraz odraza, senka; pa stoga ta dva lika, posle dužeg posmatranja jednako se približavaju jedan drugom, kao u želji da se spoje, da potvrde svoju identičnost).

Неведомо, до каких высот любомудрия дошли бы всадники, если бы впереди, прямо на дороге, не показался большущий серый валун, украшенный полустершейся надписью: Прямо ехать – убиту быти. Налево ехать – женату быти. Направо ехать – коня потеряти. Дорога за камнем расщепилась натрое. – Хоть бы раз поймать за руку того, кто вот так вот балуется на дорогах, – сказал Жихарь. – Это ведь не то что кусок мела взял и краткое срамное слово начертал для смеху. Нет, сидел ведь, долбил не день и не два...

Sa malo razuma, dosta napora i mnogo dobre volje, sve se u životu, na kraju krajeva, da nekako udesiti. Ali to i jeste najgora strana života da se sve u njemu mora stalno udešavati. U očima ljudi koji vole život ovakav kakav je, tj. u očima velike većine, to je dobro i prirodno, jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnošću mogu da udese u prilagode svojim potrebama. Ali po shvatanju drugih, malobrojnih, to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i više značenje. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti, čak ni onda kad žive i rade kao i svi ostali. Za njih sve ono što se mora trajnom pažnjom i stalnim naporom doterivati i udešavati i ne znači život. Oni nisu i sposobni za tu pažnju i takav napor; ne što ne bi imali snage i razuma koliko i oni prvi, iz većine, nego što nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje života, pa ni po cenu života samog.Oni mogu da prime život samo kao niz čuda, u najužoj vezi sa njihovom ličnošću, a gde izostane čudo, tu redovno nastupa katastrofa koju ništa ne može zaustavitii na kojoj se ništa ne da udesiti.

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven medju perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o sto severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pščeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života. Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje ništa osim sebe i nšta ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem." I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve. Ljubav nema drugih želja, nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnočću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama…

Osvrnimo se, profesore, oko sebe. Šta vidimo? Šta drugi vide? Da li je prizor privlačan? Da li je, drugim rečima, lako Beograd voleti i poštovati? Sa jedne strane vlasotinačka, lužnička, nišavska, belopalanačka, svrljiška, zaglavska, timočka, rekanska, brsjačka pečalbarska duša jadnika koji će prihvatiti svaki, i najgori rad, ali tek kada ga pritisne ljuta nemaština, kad se više nema kud; ne rad već pečalovina, pečal, potmula patnja, duševna bol i poniženje, nastavak meropaškog i sebarskog, rajetinskog rada, životinjski izdržljivo slaganje pare na paru; sa druge psihoza nesite ćiftanske lakomosti, ćar i profit sa što manje rada, pravljenje »poslova« tako što se posao izbegava, pa nije nimalo neobično što i jedan i drugi, i pečalan i ćiftinski rad, dakle svaki rad, izaziva u Srba samo prezir. Beograd je postao grad u kome ni jedan čovek, ni jedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Studenti služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i opravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? — a u isto vreme mnogi naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati. Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više sa što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni ja tebi, bezobzino se gura u stranu, gde god pogled zaustaviš — Miloševa kurdžonska Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu, Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani, ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputano biologiju samoodbrane, jagme, nestrpljenja. Atavizmi iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih-Londonaca, Bosanaca-Bečlija.

...Ili da navedemo još jedan primer, koji je utoliko instruktivniji što je tu junakinja obična žena iz naroda, koja kako kaže Tacit, "Dotada nije pokazivala nimalo sklonosti za čast i pravdu (15, 51). Prišavši Pisonovoj zaveri ova je žena, po imenu Epiharida, uhapšena i bačena na muke ne bi li priznala optužbe i odala zaverenike za koje je znala. "Ali ni bičevanje, ni vatra, ni bes dželata, utoliko žešći što su se plašili da će im se podsmehnuti jedna žena, nisu slomili Epiharidu: uporno je poricala sve optužbe. Prvi dan istrage ništa nije priznala. Sutradan, dok su je nosili ponovo na mučenje, u nosiljci, jer smrskani udovi nisu mogli da drže telo, otrgne povez sa grudi, načini omču, okači je o naslon od stolice, protne glavu, obesi se svom težinom i ispusti, već slabašnu dušu. Jedna žena, jedna oslobođenica, pružila je divan primer hrabrosti, na najvećim mukama, ne bi li zaštitila tuđe, gotovo nepoznate ljude, dok su slobodni ljudi i muškarci, vitezovi i senatori rimski, još ne okusivši muka, izdavali svoje najmilije i najdraže." Ovakvih i sličnih primera puni su "Anali". I svuda gde su ljudska hrabrost i dostojanstvo odnosili moralnu pobedu nad tiranijom, nasiljem i izopačenošću, imao je Tacit budna čula da to zapazi i istakne, a njegov pesnički talenat davao je ovim scenama tragičku uzvišenost.

Idite, prijatelji, i neka vas hrani ona umna sfera, čije je središte svuda a obim nigde, i koju mi zovemo bog. A kada dođete u svoj svet, posvedočite da pod zemljom ima velikog blaga i divnih stvari. Nije pogrešila Cerera, koju je cela vasiona već uvažavala, – jer je ljude poučila veštini zemljoradnje i pronalaskom žita prekinula sa njihovom grubom pićom žirovkom, – što je toliko naricala kada joj je kći u podzemlje odvedena. Ona je svakako predviđala da će njena kći pod zemljom naći više dobra i prevashodnosti no što je to ona, mati njena, iznad zemlje stvorila. Šta je bilo sa veštinom koju je mudri Prometej nekada pronašao: da se izaziva grom s neba i nebeski oganj? Svakako ste je izgubili. Napustila je vašu hemisferu, a ovde, pod zemljom, ona je u upotrebi. Vi se ponekad zgražate, videći da vam gradovi gore i da ih obuhvata plamen od groma i ognja eterskog, a ne znate ko to čini, gde to čini i s koje strane na vas navodi tu napast, koja je vama grozna, a mi smo na nju svikli i njom se koristimo po svom nahođenju. Vaši filozofi koji se žale da su drevni pisci već sve napisali i da im nisu ostavili ništa novo da otkriju, svakako nisu u pravu. Ono što vam se s neba javlja i što vi nazivate pojavama, ono što vam zemlja pokazuje, ono što sadrže more i druge reke, ne da se uporediti sa onim što zemlja skriva.

Već smo posetili 6-7 institucija, prepešačili milje kroz sneg, praznih stomaka, išli utihnulim ulicama gde su se retko mogli videti prolaznici kako vuku noge, neki noseći džakove, drugi halapljivo proždirući slabašan obrok iz masnih činija. Kroz samo par sati smo naučili više o revoluciji nego što smo to mogli kroz duge razgovore i razmišljanja. Realnost nam se javljala u drugačijim aspektima od onih koje nam je u svest prizivala mašta, oblikovana legendom i istorijom, a istorija ni sama nije daleko od legende. Nekada smo sanjarili o trgovima preobraćenim u užarene govornice, o vatrenim debatama po klubovima kao 1792, o cvetanju slobodne štampe, gde svaki list nudi svoje rešenje, svoj sistem, svoje fantazije. Mislili smo na velike dane Sovjeta, na kongrese. U sveprisutnom jeziku, u sloganima izlepljenim svuda, u samo dva štampana lista, među ljudima, nalazili smo ogromnu uniformnost jednog načina mišljenja, mišljenja koje je skoro despotski vladalo. Međutim, ono je bilo prihvaćeno i nadmoćno, užasno istinito i otelovljeno u svakom tenutku kroz dela ljudi. Nismo otkrili mase u zanosu kako marširaju pod zastavama u nove svakodnevne borbe kroz tragičnu i plodonosnu konfuziju, već neku vrstu ogromne administracije, armiju, mašinu. Tu su se najvreliji zanosi i najbistriji uvidi sjedinjavali u hladnu odlučnost i taj aparat je izvršavao svoje zadatke bez zastoja.

Duhovna sloboda sveta direktno zavisi od politicke slobode Indije. Molimo Vas da stavite nesto sitinine u kasu. Posle tri cetvrti sata gubi svaku sigurnost, posle sat i po, sasvim je rastrojen. I dok prodju dva sata straze, njegove granice su se savsim istopile i on je potpuno izgubljen, ili mozda ne toliko izgubljen koliko razasut svuda po tami, okretanje njegovog sveta ima iznenadne zastoje i sada uopste nije siguran ni ko je, ni sta je, ni gde je ili cak da li uopste ima pravo da naziva sebe on. Dzonatan je naucio trik. Ljudi mare samo za spoljasnji izgled: sirinu manzetne, izgovor dentalno-labijalnog frikativa V. Da bi postao neko drugi treba samo da promenis krojaca i zapamtis da moras da dodirujes donjom usnom ivicu gornjih zuba. Lako je. Ali ako se promena lika ne desava spontano, onda noge gube oslonac i hvata te panika i onda nista ne moze zaustaviti pad. Onda je promena lika beg, onda je to trcanje uz saznanje da zaustavljanje moze izazvati sumnju da ustvari niko i ne trci. Niko ne trci. Niko se ne zaustavlja. Tu uopste i nema nikoga. Kako se coveculjak okrece, tako se pojavljuju razne licnosti jedna za drugom. Svaka pojava traje samo nekoliko sekundi, najvise minut. Svaka brise onu prethodnu. Ovaj covek postaje neko drugi tako potpuno da se nista od njegove sopstvene licnosti ne moze prepoznati. Izmedju svaka dva utiska koja coveculjak stvara, u trenutku dok jedna osoba odlazi, a druga jos nije stupila na njeno mesto, coveculjak, imitator-impresionista, sasvim je bezlican, potpuno prazan. On je niko.

KAKO SE ČITA MOJA PESMA O LETU": "Pođimo dakle od prve rečenice o letu: POJELI SMO OGROMNU LUBENICU NATAŠA JE ČAK I KORUGE JELA (ako ti je kornjača u naručju pusti kornjaču u njenu vodenu otadžbinu). čitaj polako i promišljeno nikad ne razmišljaj o onome što si pročitao kod POJELI SMO stani razmisli da li si i ti nešto pojeo u svom životu ako nisi učini to odmah pojedi jabuku ribu pečenu na žaru pojedi ne oklevaj sutra će biti kasno nestaće jabuka riba a sezona lubenica je vrlo kratka takođe i grožđa sve je manje na pijacama a višanja već trista godina nigde nema a pošto si se najeo dobro nastavi sa čitanjem ove pesme pridev OGROMNA (upotrebljen ovde u padežu) možeš preskočiti baš te briga za prideve mnogo su važnije imenice zastani dakle kod LUBENICE kao pred izvorištem mora glavni ti je posao da prebrojiš slova ove crvene svečanosti jer slova su ti slike zvukova od kojih zvoni zemlja osam slova to ti je osam bogova baci pesmu povedi bogove u šetnju osam bogova to ti je cela lubenica oslušni srcem da li je božanstvo zrelo da bude pojedeno osam slova to ti je čitavo čovečanstvo baci lubenicu uvedi čovečanstvo u leto to ti je kao da si napisao pesmu mada ni jedna pesma nije potpuna kao zemlja zato nemoj da se zaljubiš u pesme ali posle dvesta godina pitaj me gde smo stali stali smo kod NATAŠE to ti je mudrost zemaljska i nebeska to što je nataša koruge jela nemoj uzimati preozbiljno možeš i ti koruge jesti nataša je nataša a nije nataša divlja ruža nataša je humanizam i renesansa seti se trgovaca iz venecije seti se leonarda da vinčija nemoj dalje da čitaš pesmu o letu jer sad je leto prijatelju lepše od svake pesme eto tako treba čitati ovu pesmu.

U međuvremenu, opet po savetu nekih ličnosti koje su dobro poznavale umetničku sredinu i “ambijent”, potražio sam Gijoma Apolinera. On je stanovao u omanjem stanu na poslednjem spratu stare građanske kuće na bulevaru Sen Žermen. Subotom, od pet do osam sati, primao je prijatelje. Dolazili su slikari, pesnici, ljudi od pera, oni takozvani “mladi” i “inteligentni” koji su zastupali takozvane “nove ideje”. U Apolinerovoj kući vladala je atmosfera u stilu Balestrijerijevog Betovena. Apoliner je činodejstvovao sedeći za svojim radnim stolom; ćutljive i namerno zamišljene individue sedele su u naslonjačama i na divanima. U skladu sa ondašnjom modom i ambijentom većina njih pušili su gipsane lule nalik onim lulama koje vidimo na vašarištima pod šatrama gde se gađa u metu. Po zidovima su visile slike Marije Loransen, Pikasa i još nekih opskurnih kubista čija sam imena zaboravio. Kasnije su tamo bile okačene dve ili trii moje metafizičke slike, među njima i portret Gijoma Apolinera na kome sam pesnika predstavio iz profila kako puca u metu što je, izgleda, predskazivalo ranjavanje Apolinera u glavu tokom Prvog svetskog rata. Odlazio sam maltene redovno na te subotnje sedeljke kod Apolinera valda zato što sam još bio premlad; dakle još sam imao izvesnu dozu naivnosti i štošta još nisam do kraja shvatao. Ali od tada nisam gajio osobito poštovanje niti simpatiju prema tom ambijentu i tamo sam se prilično dosađivao. Na te čuvene sedeljke subotom je dolazio i rumunski vajar Konstantin Brankuši, koji je nosio dugu bradu i svaki put govorio – ukoliko bi ga kogod slušao – da “oseća veliko unutrašnje zadovoljstvo”. Njegove skulpture su se sastojale od jajastih formi koje je brusio i glačao berlinskom brusilicom, tako das u svojim površinama podsećale na skulpture Adolfa Vilta. Dolazio je i Andre Deren koji se uvaljivao u naslonjaču, pušio lulu i nije progovarao nijednu reč. Dolazio je Maks Žakob koji, za razliku od Derena, nije zatvarao usta; govorio je izveštačeno, čas ironično, čas sumnjičavo. Govorom, oblačenjem i fizičkim izgledom podsečao je na šansonjere sa Monmartra koji recituju stihove i pevaju šansone, a potom obigravaju oko stokova i podsmevaju se gostima.

Nasred trga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Mađarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipa, sitna, beskrajna - no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo sam ja patetičan, noći je svejedno. Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja. Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može šta zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarećeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne ? Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti. U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d'Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. Oni javljaju da dolazi proleće.