Eto Quotes

Sadyang mailap ang humanap ng tunay na pag-ibig. Madaling sabihing mahal kita, madaling isiping mahal ka niya, pero paano mo malalamang... ito na, eto na talaga?

Ganito pala yung feeling.. haha… eto pala yung na-feel mo nung ginawa ko sayo dati.. hahaha.. nasaktan ka.. nasaktan ako.. pero bakit parang mas masakit yung sakin..

Athena." "Kenji yah, mi an hae (sorry)." "Algettso (I understand). Bogoshipda (I miss you)." "Na do (me too)." "Yun lang alam ko, hehe. Hindi na ako makapag construct ng sentence sa Korean. Gawa mo?" "Wala naka higa lang. Ikaw?" "Eto.. iniisip ka. Lumilipad yung kukote ko papunta sayo.

Ja već godinama znam ko sam. Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato. Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom istetoviran na grudima kao metu. I eto ti... U tome je tajna. U tome je jedini trik.

Generasi kempong tidak punya waktu dan tidak memiliki tradisi untuk tahu beda antara kalimat sindiran dengan bukan sindiran. Tak tahu apa itu ironi, sarkasme, sanepan, istidraj ... Generasi kempong sangat rentan terhadap apa saja, termasuk informasi ... Tidak ada etos kerja. Tidak ada ideologi dharma, atau falya’mal ‘amalan shalihan ... Yang dipunyai hanya obsesi hasil, khayal kepemilikan dan kenikmatan.

I eto, to je moje unutarnje protuslovlje: mjesto da sam matematičar, ja slikam. S tim raskolom u sebi, što može čovjek postići više od diletantizma?

Minsan ang katangahan ay parang sipon. Hindi namamalayan pero kusang dumadapo. Walang gamot. Naiiwasan sa pamamagitan ng tamang life style o pagaalaga sa sarili. Pero hindi 100% na sipon-free kahit ang pinakamalusog na tao. Kapag dinapuan, may mga paraan para mapabilis ang pagtigil. Hindi nakakahiya ang magkasipon. Natural lang yan. Pero wag naman ipagmalaki kung meron na. Wag hayaang tumulo-tulo, lumobo-lobo at ipakitang apektado ang pagsasalita, panlasa, pandinig, at paningin.Wag ipangalandakan ang katangahan, tulad ng sipon, nakakahawa at baka maraming maapektuhan. Eto ako, di lang nagpakita, inirampa pa ang katangahan.

- Ženo previše pričaš. Čuj, inovjerci. Bog je jedan. Vazda su ljudi bili ljudi, a neljudi - neljudi. To nema veze s vjerom, samo šta kome more u obraz stati, eto, to ti je.

I want to take this fucked up, piece of shit world, fuck it up even more and then give it a factory reset.

Sad, kada se ne nadam više da ću hodati obalom u Skagenu, ili sedeti i luci u Tronjemu, ili igrati sa studentkinjama u Upsali, sad mi se eto stalno vraća misao, da je trebalo živeti, dublje, zanosnije, i ne tako brzo. Kajem se što sam tako olako odlazio. Misao na smrt, rađa misao na trag konja, koji nestaje u snegu, kad jahači odu.

The Solani have a saying," he said, his voice soft. "Al gat ha astri ke'eto. It means something like 'Until the next star shines on you'--until we meet again. So, Al gat ha astri ke'eto, ma'alor.

Za mene je svaki čovjek findžan zašećerene kahve. Ako je kahva gorka, to znači da šećer nije promiješan. Dakle, samo malo treba promiješati i eto slatke kahve. Ako ne promiješamo bit će gorko. E ja prilazim tom šećeru kojeg ima u svakom čovjeku: i u Muji, i u Jozi, i u Jovanu, i u Hansu, i u Davidu...

Iz svog malog kovčega izvadio sam ogledalo, plavu boju i na svom obrazu nacrtao duboku plavu suzu. Pogledao sam se. Da, eto to mi je još nedostajalo...

Geniji su one osobe pored kojih kada staneš ne osećaš nikakav napor. Eto ko su geniji.

Čudan je taj život, vrlo neobičan. Samo rijetki shvaćaju vlastitu moć izbora. Sposobnost ostvarivanja snova. Ali biti sanjar vrlo je nepopularno i općeneprihvatljivo. Ponekad se takvo stanje opisuje kao bolest: nesposobnost prilagođavanja okolini. Kad malo mućnem glavom, to je upravo točno i potpuno istinito. ... Zato sam, eto, jednog dana odlučio biti bolestan od slobode. Hodam i sanjam i ne zamaram se visinom BDP-a ili pobjedom nogometne reprezentacije.

U jesen može se katkad videti, kako zvezde padaju. Eto, mislim ja tada u svojoj samoći, možda se to trza čitav jedan svet tamo gore? Svet se raspada u komade pred mojim očima? I meni – je palo u deo, da u svom životu vidim smrt zvezda!

..Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?... Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje... Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu... Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... Da... A more ume nemilosrdno da se primiri... Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi... U meni će zauvek ostati ona so...

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Eto, to je moj zivot i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Recite, Taru, da li ste sposobni da žrtvujete život za ljubav? – Ne znam, ali mi se čini da nisam, sada. – Eto. A sposobni ste da umrete za ideju, to se vidi na prvi pogled. A ja sam, vidite, sit ljudi koji umiru za ideju. Ne verujem u herojstvo, znam da je ono laka stvar i naučio sam da je ubilačko. Mene zanima da čovek živi i umre za ono što voli.

Without realizing it, we’re constantly saving someone and hurting someone else.

Nekada davno, neki trgovac saznao od vracare da ce umreti na pun mesec kad sledeci put bude otisao da trguje u Damask. Uplasen, covek je odlozio svoj put u Damask i ostao kod kuce. Prodje pun mesec i on ugleda Smrt kako ide prema njemu. Uplasi se, zajase najbrzeg konja i pobegne u susedni grad. I tamo umalo da naleti na Smrt. Nemase kud nego da se sakrije jos dalje. Putovao je nedeljama preko pustinja i planina, sve do Bagdada. Konj mu izdahne pod njim od iscrpljenosti , kad eto ti opet Smrti. Trgovcu vise dojadilo da bezi i da se skriva pa joj pridje i upita je: "Zasto me stalno pratis?" A smrt mu odgovori: "Da te pitam zasto nisi dosao u Damask

Ja sam, eto, doživela ovakvu starost možda baš zbog toga što nisam bila princeza, ako se izuzmu one godine kada sam bila voljena kao kraljica i spavala na levom ramenu Dimitrija Stojkovića, oficira kraljevine koje više nema. A nema ni polovine moje duše sa kojom ionako ne bih znala šta ću kad bi mi je neko opet vratio.

Eto to je moj san, bio i ostao. I ostao, što je najgore. (...) Neostvareni san. A gdje se tu kod nas može ostvariti neki san a da čovjek ostane čist i svečan? Gdje se ja tu mogu izgubiti, nestati, kad me svi poznaju?

The more sincere the person, the more deeply they look into their own hearts, and they end up exhausted

I love the parts of you that are average and the parts of you that are not with all of my heart.

... ako otkriješ tajnu, postaješ deo tajne. Ja sam ovog jutra opet lagala u snu. A laž ima miris. Svak može da umre, ali svak ne može da se rodi. Oni najbolji ostaju nerođeni. Poslednjih sedmica i moji snovi zaudaraju. Gusti kao kačamak i crni kao katran. A kroz njih teku ogromne količine vremena, kao reke ponornice, iako pri buđenju nisam starija no inače i ranije. Kao da postoje dva vremena u mom životu. Od jednog se ne stari nego se troši nešto drugo umesto tela. Karma? Jesu li naše telo i duša gorivo? Gorivo čega? Da li je vreme pogon na koji se kreće telo, a Večnost gorivo duše? Jednina, tačka i sadašnji trenutak, eto od čega je sastavljen ceo tvoj mehanički svet i njegova računica. U srcu ne postoji prostor, u duši ne postoji vreme... SNOVI SE ZABORAVE ČIM PROĐEŠ KROZ NAJBLIŽA VRATA. OD NJIH TADA OSTAJE SAMO KOSTUR. ALI, KAKO ZABORAVITI JEZIK NA KOJEM SANJAŠ I S KOJIM SI ODRASTAO? Ne znam da li znaš da se šume sele? Kada krenu, one polako i dugo putuju tražeći sebi bolje mesto. Najradije s jeseni polaze na put... Kao ptice. Ili kao čovek... SNOVI NE STARE. ONI SU VEČNI. ONI SU JEDINI VEČITI DEO ČOVEČANSTVA...

August je. Topli sarajevski august. Ali, ljudima je zima. U srcu, najledenije. U očima teški mrak i neizvjesnost. Tuga je stvarna. I mrak je zbiljski. Nek padne samo jedna sarajevska kiša, eto i stvarne zime. Nikad studenije. Zato, i usred ovih augustovskih vrućina, oni dršću. Hladno je i onom ranjenom drvetu blizu njihove zgrade, koje, pod udarom granate, nije htjelo planuti. A kućama je hladno i kad gore. Onda, najhladnije.

Ah, čijem si se zahvalila, tašta ljudska oholasti? Sve što više stereš krila, sve ćeš paka niže pasti! Vjekovite i bez svrhe nije pod suncem krepke stvari, a u visocijeh gora vrhe najprije ognjen trijes udari. Bez pomoći višnje s nebi svijeta je stavnos svijem bjeguća: satiru se sama u sebi silna carstva i moguća. Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje. Sad vrh sablje kruna visi, sad vrh krune sablja pada, sad na carstvo rob se uzvisi, a tko car bi, rob je sada.

This world of ours is just so colorful that we can never decide on the right one, we never know which colors are real, which colors are our own.

Broken-down, miserable, kind of a mess maybe, but still we're all doing our best out here.

If only the ocean were under this bed, I wished naively. If only I could keep sinking down like this, down and down and down forever.

Eto formule za nesebično prijateljstvo - biti neko ko umije da nam obezbijedi samoću kad nam je najpotrebnija. Ostalo je na nama samima: ne dozvoliti da nam samoća postane porok.

The ETO concluded that the common people did not seem to have the comprehensive and deep understanding of the highly educated about the dark side of humanity.

... i na kraju shvatiš da možeš i bez majke i bez oca, i bračnog druga i djece, i rodbine i svih prijatelja, te da jedino bez Allaha ne možeš. Eto, zato se veži za Allaha, Jednog Jedinoga.

Da, čovjek je smrtan, ali to bi bilo tek pola nevolje. Zlo je u tome što je nejgova smrt katkada posve iznenadna, eto u čemu je trik! I općenito, on ne može reći čak ni što će raditi danas navečer.

Zemlja je mrtva... A mi smo samo crvi na njoj, crvi na njenom velikom lešu, koji sve vreme žderu njena creva i njene otrove... Ništa ne može da bude od nas. Truli smo od rođenja... I eto, tako je to!

Eto kako je čovjek nespokojno biće, nikad mira u njemu. Vječno se koprcamo u blatu vlastitih želja. Kao da bez želje ne funkcioniramo i nemamo potrebe dočekati sutra, pa makar bila riječ samo o protezanju nogu.

Aby nevypadal jako morous krkavec, nalil hostům ze svých zásob nefalšovanou kopaničářskou slivovici. Ruský režisér chtěl okamžitě koupit dva kartony, ale Watzka se jen zasmál. „Tavarišč režisjor, eto medicina, nět chlast,“ vysvětloval...

S riječima nikad nismo dovoljno na oprezu, riječi se čine posve ništavne, svakako bezopasne, djeluju kao kakvi mali vjetrovi, mali glasovi iz usta, ni vrući ni hladni, i lako hvatani čim dopru kroz uho u golemu, sivu mlitavu dosadu mozga. Ne zaziremo od njih, riječi, i eto ti nesreće!

Eto te tata, idem te spremiti u vrećicu. Praznu. Za tebe sam je čuvao. Čista je i nije ni prazna. Puna je ničega. Ne, nije to isto. Razlika je. Velika je to razlika. Ako je prazna, tada u njoj nema ničega. Tada ju možeš napuniti nečim, svačim, do vrha, ili smao malo. Može i dopola. Ali, ako je puna ničega, tada u nju više ništa ne stane. Niti ti. Iako sam je tebi namijenio. Ali, dok si još ležao u bolnici, ispod tebe upakirani krv i mokraća, tada sam je vidio onakvu kakva je tamo bila. Puna ničega. Ne mogu je isprazniti. Puna je svega što je uvijek bilo u našoj vreći života.

Malo je bića kojima posle dvadeset godina ostane nešto od spontane nežnosti kao u životinja. Svet nije ono što smo mislili da je! To je sve! I zato menjamo lik! I te kako! Prevareni smo! I postaneš gad dok si rekao britva! Eto šta mi nosimo na licu pošto prevalimo dvadesetu. Grešku! Lice nam je sušta greška!

Kad se želi živeti, onda se još nešto i voli. Tada je teže, ali i lakše. Eto, ja bih i onako morala da umrem, a sad sam zadovoljna što imam tebe. Mogla sam biti sama i nesrećna. Tada bih želela da umrem. Ovako je teže, ali sam puna ljubavi, kao pčela meda kad se uveče vraća u košnicu. Kad bih mogla da biram, uvek bih izabrala ovo isto.

Čujem priču o čovjeku koji je prije osamdesete imao 40,000 žena. Pitali ga da li se sjeća ičega zanimljivog, uzbudljivih detalja, itd. Čovjek je odgovorio da se eto ničega posebnog ne sjeća, da mu je to bilo isto kao popiti čašu vode. Ako se ova priča stavi u širi kontekst življenja, onda su sva putovanja, raftinzi na Uni, vožnje motorcikolom po francuskim plažama, izvanbračne avanture, seks, itd., samo divlji oganj, lažna vatra, koja gori ali ne grije, kako reče velikan hrvatskog pjesništva S S Kranjčević u "Mir Vam!". Jedino što je izvorno i istinito su momenti koji su nam dani, a ako su nam dani, nema razloga da za njima tumaramo. Ta, doći će ionako, najčešće iznenada, ako Gospod to tako odluči. Ako odluči?

いくら今がよかったって、悲惨な過去が消えるわけじゃない。ニ年間、死人のようにすごしたあの時間をとりもどせるわけでもない。

私は、あなたの中にある普通の部分も、非凡な部分も、どちらも心から愛しています。

この世があまりにもカラフルだから、ぼくらはいつも迷ってる。どれがほんとの色だかわからなくて。どれが自分の色だかわからなくて。

Ako Uzvišeni Allah 30 puta u suri Er-Rahman postavlja pitanje: "Pa koju blagodat svoga Gospodara poričete?"... Ja te pitam: Misliš li da je poricanje to da nabrajaš šta sve ne vidiš da imaš od blagodati? Pa kako ćeš nabrojati ono što ne vidiš i ne osjećaš? Ili pak to da stalno nabrajaš šta sve od onoga što ne smatraš blagodatima imaš? Kao, na primjer, brige, nezadovoljstva, nade bez rada, neuspjehe bez truda... Dnevno sigurno možeš nabrojati bar 30 dobrih i lijepih stvari koje su ti date. Kreni od srca koje u ritmu kuca, a ti o tome ne moraš ni razmišljati. Ipak, nabrajamo vrteći se ukrug "problem" koji imamo, makar bio samo jedan, ali je nama vrjedniji spomena i razmišljanja od svega lijepog i dobrog. Eto, odatle ti tuga! Odatle ti briga! A Uzvišeni kaže da ne trebamo tugovati, i ne trebamo strahovati, ako smo vjernici. Tuga se veže za prošlost. A strah za budućnost. I jedno, i drugo - u Allahovoj su Vlasti, i u okviru Njegove Volje. Naša uloga u svemu je - da vjerujemo. Allahu, koliko i u Allaha. Možda je baš u tome problem? Možda nam se kroz ovo otkriva koliko uopće istinski vjerujemo? Resetiraj razmišljanje, i nasmiješi se!

Go on from here, Ada, please. (She). Billions of boys. Take one fairly decent decade. A billion of Bills, good, gifted, tender and passionate, not only spiritually but physically well-meaning Billions, have bared the jillions of their no less tender and brilliant Jills during that decade, at stations and under conditions that have to be controlled and specified by the worker, lest the entire report be choked up by the weeds of statistics and waist-high generalizations. No point would there be, if we left out, for example, the little matter of prodigious individual awareness and young genius, which makes, in some cases, of this or that particular gasp an unprecedented and unrepeatable event in the continuum of life or at least a thematic anthemia of such events in a work of art, or a denouncer’s article. The details that shine through or shade through: the local leaf through the hyaline skin, the green sun in the brown humid eye, tout ceci, vsyo eto, in tit and toto, must be taken into account, now prepare to take over (no, Ada, go on, ya zaslushalsya: I’m all enchantment and ears), if we wish to convey the fact, the fact, the fact—that among those billions of brilliant couples in one cross section of what you will allow me to call spacetime (for the convenience of reasoning), one couple is a unique super-imperial couple, sverhimperator-skaya cheta, in consequence of which (to be inquired into, to be painted, to be denounced, to be put to music, or to the question and death, if the decade has a scorpion tail after all), the particularities of their love-making influence in a special unique way two long lives and a few readers, those pensive reeds, and their pens and mental paintbrushes. Natural history indeed! Unnatural history—because that precision of senses and sense must seem unpleasantly peculiar to peasants, and because the detail is all: The song of a Tuscan Firecrest or a Sitka Kinglet in a cemetery cypress; a minty whiff of Summer Savory or Yerba Buena on a coastal slope; the dancing flitter of a Holly Blue or an Echo Azure—combined with other birds, flowers and butterflies: that has to be heard, smelled and seen through the transparency of death and ardent beauty. And the most difficult: beauty itself as perceived through the there and then. The males of the firefly (now it’s really your turn, Van).

Najgore je što se čovek onda pita kako će sutra da smogne snage da radi ono što i juče, što već radi toliko dugo, i gde da nađe snage za glupe pokušaje, za hiljadu planova koji ničemu ne vode, za poduhvate koji se uvek izjalove, a sve to samo da bi se još jednom osvedočio da je sudbina nesavladljiva, da svake večeri mora da sklizne do podnožja zida, pritisnut strahom od sutrašnjice, sve neizvesnije i sve mračnije. A možda svemu doprinose i godine, podmuklo nam preteći najcrnjim. Nema više u čoveka dovoljno muzike da bu mi život zaigrao, eto. Sva je mladost već otišla, da umre na kraju sveta, u tišini istine. A kuda poći, pitam ja vas, kad čovek više u sebi ne nosi dovoljnu količinu ludosti? Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt. Treba izabrati, umreti ili lagati. Ja nikad nisam mogao da se ubijem.

Giây phút nhìn con thở yếu ớt vì uống quá nhiều thuốc ngủ, cha tưởng chừng tim mình ngừng đập. Dù thế nào, cha cũng phải vững vàng trước mặt mẹ con, nhưng lòng cha hoàn toàn trống rỗng, như thể trái tim đã đi đâu mất rồi. Cha cuống cuồng gọi xe cấp cứu, nhưng bác sĩ nói rằng coi như hết hy vọng, rằng có thể con sẽ phải sống thực vật suốt đời. Dù vậy, họ vẫn dốc lòng cứu con. Con còn ít tuổi, các y bác sĩ đã cố gắng hết sức để mang con trở về bằng mọi giá. Nhìn cảnh ấy, cha cảm động biết chừng nào. Và con hồi sinh một cách thần kỳ như để đáp lại nhiệt huyết của mọi người. Đúng lúc ấy cha đã nghĩ, người tốt hay xấu đều không còn quan trọng...

Miserable was having to spend lunch hour by yourself, walk to your next class alone. The sheer fact that there was someone next to me every time I turned to look made me just plain happy. My heart practically exploded.

Jako me boli spoznaja da neće imati oca kad budu stariji. Kada plačem u kupaonici, nikada ne mislim »neću vidjeti kako rade ovo ili ono«. Mislim samo na djecu koja neće imati oca. Muči me ono što će izgubiti oni, a ne što ću izgubiti ja. Istina da jedan dio moje tuge odlazi na »neću više nikad...«, ali mnogo veći dio mene tuguje zbog njih. Stalno mi pada na pamet »oni neće... oni neće... oni neće«. Eto to me grize iznutra, kada se prepustim slabosti.

A onda, nije da se život odvija baš onako kako ti zamisliš. Ide svojim putem. A ti svojim. I to nisu isti putevi. Tako... Ja, ne mogu reći da sam želelea da budem srećna, to ne. Želela sam... da se spasem, eto: da se spasem. Ali, kasno sam shvatila kuda je trebalo da idem: u susret željama. Svako od nas misli da neke druge stvari spasavaju ljude: dužnost, poštenje, dobrota, primernost. Ne. Spasavaju ih želje. One su jedina prava stvar. Budi sa njima i bićeš spasen. Međutim, to sam suviše kasno shvatila. Ako mu daš vremena, životu, on se preokrene na neki čudan, nemilosrdan način: a ti shvatiš da u tom trenutku više ne možeš da želiš nešto a da sebe ne povrediš. I, tada sve propada, nema načina da se pobegne, što se više koprcaš, to se više uplićeš u mrežu, što se više opireš to se više ranjavaš. Odatle se ne izlazi. Kad je već bilo suviše kasno, ja sam počela da želim. Svom snagom svog bića. Toliko sam bola sebi nanela da ti to čak ne možeš ni da zamisliš.

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemački germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio običan, bez ikakvog duhovnog obeležja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan čovek, lišen svake fantazije, lišen svakog senzibiliteta, pranemački filozofski preživar, večno presićena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemačkoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj šumi. Hajdeger je još i danas najdraži filozof u svetu nemačkih žena. Filozof za žene, eto šta je Hajdeger, filozof za ručak koji naročito prija nemačkom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz učenjačke peći. Ipak, što se tiče filozofije, Hajdeger je završio svoje, dok je do pre deset godina još bio veliki mislilac, sad se on provlači samo takoreći u pseudointelektualnim domaćinstvima i po pseudointelektualnim društvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvoličnosti dodaje još jednu, veštačku. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao Štifter s književnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, što se filozofije i književnog stvaralaštva tiče, jednako bezvredni, iako Štiftera ipak cenim više nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne samo noćna kapica na glavi i zimske gaće iz kućne radinosti koje on lično podgrejava na peći u Todnaubergu, ne samo njegov švarcvaldski štap kojeg je lično odeljao, nego baš njegova švarcvaldska filozofija koju je lično odeljao, sve mi je kod tog tragikomičnog čoveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio.

but in our world, even if you express your true thoughts, you must do so in an appropriately euphemistic way. For example, although what you just said is in accord with the ideals of ETO, its overly direct formulation might repel some of our members and cause unanticipated consequences. Of course, it may be that you’ll never be able to learn to express yourself appropriately.” It is precisely the expression of deformed thoughts that makes the exchange of information in human society, particularly in human literature, so much like a twisted maze.

Moja je majka govorila: - Znaš što je svejedno? Kad stisneš ono šakom pa s koje ćeš strane polizati. Mrzila sam kad je to govorila. Bilo mi je odvratno zamisliti to stiskanje ''onoga'' i ne znam zašto bi netko stiskao uopće tako nešto. Nisam apstrahirala stvarnost od metafore. Uvijek sam bila doslovna. Ograničena. A ona je mislila u prenesenom značenju. Neograničeno. Ali eto, tu sam izreku zapamtila baš možda zato što mi se nije sviđala i kad god kažem: - Svejedno mi je - čujem njezin glas s neba: - Znaš što je svejedno? - i već se vidim sa šakom koja se stišće.

Pa ako je Zemlja i okrugla, moje misli nisu kružnica! Ja mislim u tangentama! Vama je kružnica nada u povratak! Vama je Novo povratiti se neobretenim putem natrag u Staro! Govorio sam o Novom! Ali me nijeste pojmili! Noćas mi je postalo jasno da me nikad nijeste pojmili. Novo ne može biti u kružnici. Novo ne može biti u vraćanju. I ja vjerujem u oblike, ljudi, koji se ne vraćaju! Eto! Ja neću da se vratim! Ja sam odučio da otputujemo u Nepovrat! Eto - ja plovim naprijed. U Nepovrat. Do onih crvenih zvijezda plovim, naprijed, i preko njih plovim, do apstrakcije!

Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći. Zapamti! Zasad još veselo govorim! Sedi, evo ovde, za sto, a ja ću pored tebe, i gledaću te, i neprestano ću govoriti. Ti ćeš jednako ćutati, a ja ću stalno govoriti, jer je kucnuo čas. Ali, uostalom, znaš, mislim da treba, zbilja, govoriti tiho, zato što ovde... ovde... mogu da iskrsnu sasvim neočekivane uši. Sve ću ja to objasniti, kazao sam ti: nastavak sledi. Zašto me je srce vuklo k tebi, zašto sam žudio za tobom za sve ovo vreme, i sada? Za sve ovo vreme? Zato što ću samo tebi kazati, zato što tako treba, zato što si mi potreban, zato što ću ja sutra pasti s oblaka, zato što će se sutra život svršiti i početi. Da li si osećao, da li si viđao u snu kako se s visine pada u bezdan? E, eto ti, tako ja sad letim, samo ne u snu. I ne bojim se, ni ti se ne boj. To jest, bojim se, ali mi je slatko. To jest nije slatko, nego ushićenje... Eh, do đavola, svejedno, kako mu bilo! Jaki duh, slabi duh, ženski duh - što mu drago! Slavimo prirodu: vidiš šta je tu sunca, kako je nebo vedro, lišće je sve zeleno, sasvim je još leto, četvrti sat posle podne, tišina! Kud si bio pošao?

Istilah gattungswesen menunjuk pada keunikan manusia sebagai makhluk yang mempunyai kesadaran, bukan sekedar kesadaran akan diri sendiri, tetapi juga kesadaran untuk merenungkan kebersamaan, dan menjadi kodratnya sebagai objek pemikiran. Wissenschaft berarti menemukan tentang kebenaran segala hal, dan bildug berarti melatih penduduk baik laki-laki dan perempuan tentang perihal etos yang sesuai dengan bangsa tersebut. Konsep wissenschaft dan bildug memberikan tanggung jawab terhadap gerak sastra untuk memberi pengetahuan mengenai "hal terbaik yang diketahui dan dipikirkan di dunia ini" - Hegel, 1840

Otac je čudan - rekao je - ako to uopšte treba reći, jer je svatko čudan, osim bezbojnih i bezobličnih ljudi, koji su opet čudni jer ničega svoga nemaju, to jest, njihovo je baš to što ništa posebno nije njihovo. I osim svakog od nas, naravno, jer se na sebe toliko naviknemo da izgleda čudno sve što je drugačije od našeg, pa bi se moglo reći da je čudno ono što nije naše. I eto, otac je čudan zato što misli da sam ja čudan, a ja opet, i tako dalje, i sve dalje, nikad kraja čuđenju, a možda bi se baš tome trebalo čuditi. Razlika između njih je u tome što otac smatra da je on, Hasan, ovako unesrećio sebe, a Hasan je uvjeren da se čovjek može unesrećiti na mnogo načina, a najmanje ako čini ono što ga zadovoljava a ne sramoti, i tako ispada da je otac unesrećen zato što mu je sin zadovoljan, a smatrao bi srećom, svojom i porodičnom, kad bi on stvarno bio nesrećan.

Stabla po zimi Ta stabla pod snijegom, sva ogoljela, jednom je moja duša voljela, dok se nisu razboljela. A sad, možda, manje im se divi, ali ih više ljubi i grli i poklonički časti. Ta ipak, kako su divni ti kosturi! Mili su nam kao uzvišene starosti mudraca ili prolazne nedaće drugih, mlađih bića. Onaj studeni, ledeni srh što njih zebe steže i muči sve nas, mene, tebe. Prutići tako vješto nacrtani, tankoćutne i točne grane drva bez jednog lista još su urez grada, oslon živaca, zanimljivosti ceste. Kad ih vjetrić dirne, s grane prahati snijeg. Mi tugujesmo s njima. Te gole grane osjećamo kao svoje rane. Samcu prave društvo na ulici, brate se s beskućnikom. Studen ih grči, vjetar pahuljice stresa, studen i vjetar, strpljenje našeg mesa. Žalosna su bez jarkoga sunca i bez bujne prizme dana. Počitanja ih barem bratska prate. Čekati ćemo, da se sunca vrate. Eto mrznu u nadi razvigora. Tako imamo bolnih drugova i braće, što tuguju bez spektra i bez ptica. No imat će opet svojih vedrih dana Uskrska, kad šuma prolista i nadživjeti mnogi crni čas. Ta stabla pod snijegom znak su korota kao katarke na brodu razlupanom. I nepomična duša drva strada kao božanstvom što skriva glatku golgotu u divljoj kori. Pa ipak, svojojm čistoćom linija taj pusti crtež debla, grane, grančica, šiba, kako zatravljuje sjenu! Svejedno, ti crni križevi znak su nada: bolno drvo još pred sobom čeka spas. Kada snijeg kipovima pjesnika i mudraca na šetalištu nače kukuljicu kao mali brijeg vrh glave, hladni kipovi su čudovišno ljepši u perspektivi zime; ali bijelo deblo strada, no duboko pod korom i u žilju svim sokovima i svim vlakancima još se životu nada. Stablo želi, stablo žudi, ono strepi, ono hlepi, ono čezne, ono hoće, ono čeka; pati strasti, želje, čuva volju u patnji, vjeruje u udes tmasti i u vrijeme trajno. Dušo, zavoli ta stabla po zimi, tu neoskvrnjenu sliku sloma, i u vlastitu toplinu kao uz vatru u kutu doma njih primi!

Otkrio sam da ljudi znatan dio vremena troše oko brige što drugi misle o njima. Kada se nitko od nas ne bi brinuo što se vrzma po tuđim glavama, naši bi životi i poslovi bili 33% djelotvorniji. Kako sam došao upravo do tog postotka? Ja sam znanstvenik. Volim egzaktne cifre, čak i kad ih ne mogu opravdati. Zato krenimo s navedenom brojkom. - Ne morate se brinuti oko onoga što ja mislim. Bilo dobro ili loše, ja ću vam to dati do znanja - običavao sam govoriti članovima svoje istraživačke grupe. To znači da sam govorio izravno i ne uvijek taktično ako mi nešto nije bilo po volji. Znao sam ih i umiriti prikazujući to u pozitivnom svjetlu. - Ako ne kažem ništa, znači da nemate o čemu brinuti — rekao bih. Studenti i kolege su cijenili ovakav način komunikacije jer nisu morali gubiti vrijeme opterećujući se »što Randy misli«. Zato što je ono što sam najčešće mislio bilo: u mom timu nalaze se ljudi koji rade 33% učinkovitije od bilo koga drugog. Eto to mi je bilo u glavi.

7But we have this treasure in  pjars of clay,  qto show that the surpassing power belongs to God and not to us. 8We are  rafflicted in every way, but not crushed; perplexed, but not driven to despair; 9persecuted, but  snot forsaken;  tstruck down, but not destroyed; 10 ualways carrying in the body the death of Jesus,  vso that the life of Jesus may also be manifested in our bodies. 11For we who live are always being given over to death for Jesus’ sake, so that the life of Jesus also may be manifested in our mortal flesh. 12So  wdeath is at work in us, but life in you. 13Since we have  xthe same spirit of faith according to what has been written,  y“I believed, and so I spoke,” we also believe, and so we also speak, 14knowing that  zhe who raised the Lord Jesus  awill raise us also with Jesus and  bbring us with you into his presence. 15For  cit is all for your sake, so that as  dgrace extends to more and more people it may increase thanksgiving,  eto the glory of God.

MILISAV (koji je rasuo svu fascikulu.): E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru! ŽIKA: Koje? MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara. ŽIKA: Ama koga pokrali? MILISAV: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa. ŽIKA: A što u fascikuli? MILSAV: Ovdje mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali! ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet. MILSAV: Ama kod kuće je još gore, zato ga i ne držim tamo. ŽIKA: Potkrada te gazdarica? MILSAV: Ne potkrada, nego znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi. ŽIKA: Pa hoće valjda da makne? MILSAV: Neće, ali navuče, pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće. ŽIKA: Što mu ne skineš pa da ide go! MILSAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao! ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.

Lahko je s ljudima u današnji vakat, jel ti nešto nije lego samo ga u stranu gurneš i on namah skonta i nejma ti ga više. Prije je bilo drugačije. Mogo si ti njemu u lice rijet da ti nije lego, džaba, eto ti ga opet oko tebe se uzvrtio dok ti ne popustiš i opet počneš sa njim kahvu pit. Moro si ga sikterisat jal mršnut da bi te se okano, a zato je trebalo debelih razloga. U današnji vakat sve više i sve deblji razlozi, a sikterisat nekoga ko vode se napit. Kolko ljudi tolko i ćudi, govorili su. I nije svak na prvu, da ti legne i omili. Takih je malo, a od tog malo najviše ih je kvarno i ne misli ti dobro, neg se mili oko tebe sa kakvom namjerom, pa kad ti omili tek tad se i pokaže. Jah. Trebalo mi je čitav život da skontam da najvrijednije ljude moraš dobro potražit, a da te kvarnjaci sami nađu. I kad si ih prepozno neće ti odma leć, jok oni. Takvima treba vremena i vremena da ti se otvore, a kad ti se otvore sami, baš ko školjke, pokažu ti bisere ljepše neg onima što ih nasilu otvaraju da bi ih ukrali. Jah! Biva dobiješ prijatelja za čitav život.

Moramo biti ono što jesmo. To je nužno. A šta smo mi? Eto, tu on nastoji da ne izgubi Ramonu u času dok bježi od nje. I misleći da vezuje nju, vezao je sebe, a vrhunac te mudre šašavosti bi moglo biti da se sam uhvati u klopku. Razvijanje vlastite ličnosti, njezino iživljavanje, sreća - to su zaglavlja pod kojima se odvijaju ti ljudski postupci. Ah, jadnik! - i Herzog se na trenutak pridruži objektivnom svijetu u podcjenjivanju sebe. I on se može smiješiti Herzogu i prezirati ga. Ali još uvijek preostaje činjenica. Ja sam Herzog. Ja moram biti taj čovjek. Nema nikog drugog da to obavi. Nakon smiješenja mora se vratiti vlastitoj ličnosti i svršiti stvar do kraja. Ali šta da se kaže o toj briljantnoj ideji - o trećoj gospođi Herzog! Eto šta čovjeku učine fiksacije djetinjstva, rane traume, koje se ne mogu ostaviti kao svlak na grmlju kao što čine cvrčci. Još nije postojala istinska individua koja bi mogla živjeti, mogla umrijeti. Samo bolesne, tragične, ili jadne i smiješne lude koje se ponekad nadaju da će postići neki ideal odlukom, velikom željom za njim. Ali obično tako da natjeraju cijelo čovječanstvo da im vjeruje.

Lakše je mudrovati nego leteti, priznajem", reče Simon s tugom u glasu. "Eto, čak i ti znaš da brbljaš, a da se nisi nikad u svom kukavnom životu otrgao od zemlje ni metar visoko... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotraju varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...

- Kad sam bio klinac – odvrati Orr – hodao sam po cijeli dan s divljim jabukama u ustima. S po jednom ispod svakog obraza. Yossarian odloži torbicu iz koje je počeo vaditi toaletne potrepštine, pa se sumnjičavo sav ukruti. Prođe jedna minuta. - A zašto? – nije mogao da najposlije ne zapita. Orr se slavodobitno naceri. - Zato što su bolje nego divlje kestenje – odgovori. Orr je klečao na podu šatora. Radio je bez predaha, rastavljao ventil, pomno rasprostirao sve sićušne djeliće, brojio ih i onda beskonačno proučavao svaki pojedini od njih, kao da nikad u životu nije vidio ništa ni približno slično, pa onda ponovo sastavljao cijeli mali mehanizam, pa opet, i opet, i opet, i opet, a da nije ni najmanje gubio strpljenje ni zanimanje, niti pokazivao znakove umora ni namjeru da ikad završi posao. Yossarian ga je promatrao kako se bakće, i bio je uvjeren da će biti prisiljen da ga ubije s predumišljajem ako ne bude prestao. Pogled mu pade na lovački nož koji je mrtvac objesio iznad okvira mreže protiv komaraca onoga dana kad je stigao. Nož je visio uz mrtvačevu praznu kožnu futrolu iz koje je Havermayer ukrao revolver. - Kad nisam mogao doći do divljih jabuka – nastavi Orr – uzimao sam divlje kestenove. Divlji kestenovi su otprilike iste veličine kao divlje jabuke i zapravo imaju bolji oblik, iako oblik nije uopće važan. - A zašto si nosio divlje jabuke u ustima? – upita ga iznova Yossarian. – To sam te pitao. - Zato što imaju bolji oblik nego divlji kestenovi – odgovori Orr – Upravo sam ti to sad rekao. - A zašto si ti – opsova Yossarian i zadivljeno – zlopogleđo, odrode i kučkin sine sa sklonošću za tehniku, nosio bilo šta u ustima? - Ja nisam nosio bilo šta u ustima – reče Orr – Ja sam nosio divlje jabuke u ustima. Kad nisam imao divlje jabuke, nosio sam divlje kestenove. U ustima. Orr se kesio. Yossarian odluči da šuti i šutio je. Orr je čekao. Yossarian je čekao dulje. - Po jedan ispod svakog obraza – reče Orr. - Zašto? Orr to jedva dočeka. - Kako zašto? Yossarian odmahnu glavom smješkajući se i ne hoteći dalje govoriti. - Nešto je čudno na ovom ventilu – razmišljaše Orr naglas. - Šta to? – priupita Yossarian. - Zato što sam htio… Yossarian je već znao. - Isuse Kriste! Zašto si htio… - … Da imam obraze kao jabuke. - … Da imaš obraze kao jabuke? – pripita Yossarian. - Htio sam da imam obraze kao jabuke – ponovi Orr. – Još dok sam bio klinac, htio sam da jednom imam obraze kao jabuke, pa sam odlučio da radim na tome dok ih ne dobijem, i bogami sam radio dok ih nisam dobio, a eto vidiš kako sam to postigao, noseći divlje jabuke u ustima po cijele dane. On se ponovo naceri. – Po jednu ispod svakog obraza. - A zašto si htio da imaš obraze kao jabuke? - Nisam ja htio da imam obraze kao jabuke – reče Orr. – Ja sam htio da imam velike obraze. Nije mi bilo toliko stalo do boje, samo sam htio da budu veliki. Radio sam na tome baš kao oni luđaci o kojima pišu u novinama kako po cijele dane stišću gumene lopte samo zato da ojačaju ruke. Zapravo sam i ja bio jedan od tih luđaka. I ja sam po cijele dane nosio u rukama lopte. - Zašto? - Kako zašto? - Zašto si po cijele dane nosio u rukama lopte? - Zato što su lopte… - poče Orr. - … Bolje nego divlje jabuke? Orr odmahnu glavom smijuckajući se. - Ja sam to radio zato da sačuvam svoj dobar glas, ako me tko uhvati kako nosim divlje jabuke u ustima. Kad sam imao lopte u rukama, mogao sam poricati da u ustima imam divlje jabuke. Kad god bi me tko zapitao zašto nosim u ustima divlje jabuke, samo bih otvorio šake i pokazao da nosim gumene lopte, a ne divlje jabuke, i da su mi u rukama, a ne u ustima. To je dobar izgovor. Ali nisam nikad znao jesam li ga jasno izložio, jer te ljudi prilično teško razumiju kad govoriš sa dvije divlje jabuke u ustima.

Think for two seconds, idiot!” Mitsuru whirled around, his chair creaking, and the look on his face was so scary that I unconsciously shrank back. “Think,” he said again, glaring at me like he was trying to dig a hole in my head with his eyes. “The little brother who’s been with me ever since I can remember, the weak, ugly, stupid, cowardly, deviant braggart who can’t make friends so he follows me around everywhere I go, who needs to be rescued constantly, the kid I can’t take my eyes off of, who I literally haven’t been able to take my eyes off for fourteen years. For fourteen years. One morning, this kid, one totally normal and regular morning, he’s suddenly dying right there in his bed. And he did it to himself. He made himself die. Think about what that would feel like!

KAKO SE ČITA MOJA PESMA O LETU": "Pođimo dakle od prve rečenice o letu: POJELI SMO OGROMNU LUBENICU NATAŠA JE ČAK I KORUGE JELA (ako ti je kornjača u naručju pusti kornjaču u njenu vodenu otadžbinu). čitaj polako i promišljeno nikad ne razmišljaj o onome što si pročitao kod POJELI SMO stani razmisli da li si i ti nešto pojeo u svom životu ako nisi učini to odmah pojedi jabuku ribu pečenu na žaru pojedi ne oklevaj sutra će biti kasno nestaće jabuka riba a sezona lubenica je vrlo kratka takođe i grožđa sve je manje na pijacama a višanja već trista godina nigde nema a pošto si se najeo dobro nastavi sa čitanjem ove pesme pridev OGROMNA (upotrebljen ovde u padežu) možeš preskočiti baš te briga za prideve mnogo su važnije imenice zastani dakle kod LUBENICE kao pred izvorištem mora glavni ti je posao da prebrojiš slova ove crvene svečanosti jer slova su ti slike zvukova od kojih zvoni zemlja osam slova to ti je osam bogova baci pesmu povedi bogove u šetnju osam bogova to ti je cela lubenica oslušni srcem da li je božanstvo zrelo da bude pojedeno osam slova to ti je čitavo čovečanstvo baci lubenicu uvedi čovečanstvo u leto to ti je kao da si napisao pesmu mada ni jedna pesma nije potpuna kao zemlja zato nemoj da se zaljubiš u pesme ali posle dvesta godina pitaj me gde smo stali stali smo kod NATAŠE to ti je mudrost zemaljska i nebeska to što je nataša koruge jela nemoj uzimati preozbiljno možeš i ti koruge jesti nataša je nataša a nije nataša divlja ruža nataša je humanizam i renesansa seti se trgovaca iz venecije seti se leonarda da vinčija nemoj dalje da čitaš pesmu o letu jer sad je leto prijatelju lepše od svake pesme eto tako treba čitati ovu pesmu.

– Je li istina da ste zaista poludeli Ferdinande? – upita me ona jednog četvrtka- – Poludeo sam! – priznadoh. – Onda će vas ovde lečiti? – Strah se ne leči, Lola. – Znači, toliko vas je strah? – I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim... Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo... Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka... Ipak može lakše da oživi od pepela... Pepeo znači kraj... Šta kažete na to? ... I onda, razume se, rat... – O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov... – Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide... Ne kažem da žalim zbog rata... Ja se s njim ne mirim... Ja zbog rata ne lijem suze... Ja ga načisto odbacujem sa svim ljudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak oni nisu u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću više da umirem. – Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti. – Onda živeli ludaci i kukavice! Ili tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lila, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?... Jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?... Niste, zar ne?... Nikad se niste potrudili da saznate! Za vas su oni isto toliko bezimeni, nevažni i neznani koliko i posledni atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pred nama, koliko i vaše govno od jutros... Eto vidite, Lola, da su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, budale jedne! To ja vama kažem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za deset hiljada godina, možemo da se kladimo, ovaj rat, koji nama uzgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen... Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio... To je sve što ljudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko godina, nekoliko časova... Ja u budućnost ne verujem, Lola...

Sada kada je Erika silnim zahvatima konačno oblikovana u nešto nježno, mora još samo sje¬sti u kolica što se kotrljaju putovima umjetnosti i postati umjetnica. Takva djevojčica nije za grube poslove, npr. za težak ručni rad ili kućanske poslove. Ona je rođenjem predodređena za finese klasičnog plesa i klasične glazbe. Da po¬stane svjetski poznata pijanistica, to bi, eto, bio majčin ideal! Kako bi se dijete moglo u svijetu intriga probijati na svom putu, majka na svakom uglu zabija putokaze, a s njima i Eriku, ako Erika dovoljno ne vježba. Majka upozorava Eriku na za¬vidnu hordu, koja će uvijek pokušavati razoriti ono što netko postigne i koja je gotovo uvijek muškog roda. Ne daj se sme¬sti na svojem putu! Ni na jednoj stubi na koju se popne Eriki nije dopušteno odmoriti se. Ne smije se, onako zadihana, nasloniti na cepin, jer mora nastaviti dalje. Na sljedeću stubu. Životinje iz šume opasno su joj se približile i prijete joj da će i nju pretvoriti u životinju. Na tom putu suparnici Eriku po¬kušavaju navući na hridi pod izgovorom da joj žele pokazati kakav se pogled pruža odatle. Ali kako se samo lako možeš survati s takvih stijena! Majka joj tu provaliju vrlo zorno opi¬suje, kako bi se dijete što bolje čuvalo pada. Svjetska je slava, koju većina neće moći postići, samo gore, na vrhu. Gore puše hladan vjetar koji kao da šumi kako'je umjetnik uvijek sam. Dok je god Erikina majka živa i može određivati njenu bu¬dućnost, za dijete dolazi u obzir samo jedna stvar: svjetski vrhovi. Majka gura odozdo, jer ona čvrsto stoji objema nogama na zemlji. Uskoro Erika više neće imati uporište na majčinim ramenima, već će stajati na leđima nekog drugog, koga su svojim intrigama uklonili s Erikina puta. Ali klimavo je to uporište! Erika stoji na vrhovima prstiju na majčinim leđima i zarila je uvježbane prste u vrh brijega, za koji će se vrlo brzo ispostaviti da je obična mala izbočina u strmoj stijeni i da samo stvara privid vrha. Propinje se tako Erika, isteže mišiće nadlaktica i s mukom se uspinje prema gore. Vrškom je nosa već provirila preko ruba stijene, ali jedino što je ugledala nova je litica, još strmija od prethodne. Tvornica leda u kojoj se proizvodi slava ovdje je već otvorila svoju podružnicu i proiz¬vode slaže u blokovima jedne na druge jer se tako smanjuju troškovi skladištenja. Ispred jednog od tih blokova slave, oblizujući se od sreće, Erika nastupa na srednjoškolskom natjecanju za Chopinovu nagradu. Uvjerena je da joj nedostaje još milimetar do vrha!

Nakon što sam jednog prosinačkog dana 2001. u zagrebačkoj Nacionalnoj knjižnici prisustvovaoraspečaćenju pisane ostavštine Miroslava Krleže te sudjelovao u dugoj stručnoj raspravi o njemu, krenuo sam, zajedno s dijelom publike i sudionika, u piščev stan, gdje se upravo imao otvoriti Memorijalni prostor Miroslava i Bele Krleže. U dvorištu kuće na Gvozdu, dok sam zajedno s drugima cupkao na temperaturi od oko minus 10C po ledenu betonskom tlu i čekao gradonačelnika, iznenadilo me je mnoštvo meni nepoznatih ljudi o kojima sam od prisutnih kolega čuo da su iz kulturne administracije, državne i gradske, pa sam se u sljedećih pedesetak minuta - koliko nas je gradonačelnik pustio čekati - zapitkivao je li otvorenje moralo biti organizirano baš tako da među okupljenima bude barem dvije trećine kulturno neproduktivnih, a da se profesori, pisci i urednici osjećaju kao stranci. Kad se gradonačelnik napokon dovezao do nas, nakon prigodne besjede (kojom nas je još desetak minuta zadržao u dvorištu), uveo u stan, uzvanici su ispunili primaću sobu u tolikoj masi da sam se pobojao kako će se deka između Krležina i donjega kata prosjesti, pa sam se instinktivno povukao u kut (gdje bi deka zacijelo bila izdržala i da su oni u sredini sobe propali kat niže). Tu sam se pak suočio s predmetom koji mi je privukao znatiželju te mi olakšao boravak u ambijentu koji je više od svega pobuđivao želju da se iz njega kriomice pobjegne. Malo je reći da je neobični predmet bio radioaparat. Bila je to RIZ-ova glazbena kutija (kombinacija radioprijamnika, gramofona i magnetofona) u obliku oveće drvene komode s platnenim pokrovom preko ugrađenih zvučnika, s furniranim plohama i oštrim bridovima, tipičnima za ukus i dizajn ranih šezdesetih godina, kad su oble forme omiljene sredinom 20. stoljeća počele ustupati mjesto uglatima. Promrzao, umoran, pa i pomalo prestrašen okolnim žagorom, osamio sam se u kutu te se posvetio RIZ-ovu elektronskom čudovištu, privučen, istina, i Krležinim glasom koji je dopirao iz zvučnika i izgovarao tekst izvorno pročitan 29. ožujka 1966. na skupu o ilirskom pokretu. Očekujući da govornik dođe do znamenite rečenice kako su ilirci "bacili kroz prozor" jezik stare hrvatske književnosti (ona me je potresla već 1966., kad sam je kao gimnazijalac čuo u televizijskom prijenosu proslave), obilazio sam oko aparata i promatrao ga s radoznalošću s kakvom se i inače promatraju zastarjele tehničke naprave. Zapamtio sam ga toliko podrobno da i danas, zatvorivši oči, mogu dočarati njegove površine i bridove. Zadržao sam se kraj aparata sve dok nije došlo vrijeme za odlazak, a vani se počeo spuštati rani zimski sumrak. Kući sam se vratio već po mraku, umoran, bezvoljan, u jednom od onih raspoloženja kad svijest o protraćenu vremenu preraste u osjećaj obuhvatnijega besmisla, kad nelagodne pojedinosti što ih čovjek pamti u vezi sa sobom i drugima budu prisutnije nego inače, kad se poslovi što ih valja obaviti u skoroj budućnosti učine jalovima ili nesavladavima. Ali, kakav bio, taj je dan bio ispunjen Krležom, pa sam se odlučio da ga na odgovarajući način i zaključim. Možda u pokušaju da se nadovežem na štogod o čemu se govorilo za okruglim stolom, a možda i nasumice, uzeo sam s police svezak Simfonija te se, nakon nekoliko minuta nesabrana listanja i začitavanja na raznim mjestima, posvetio Panu. I gle, malo-pomalo zvuk stihova uljuljao me i raspoložio, rast pjesničkih slika reanimirao je umrtvljenu svijest, oživjele su i uspomene na nekadašnja čitanja, a ugođaj spjeva nametnuo se kao poetična protuvrijednost prozaičnim zbivanjima koja su me taj dan bila ozlovoljila. Još se, eto, može naletjeti na fine teme, u kojima ima objektivne težine i tragova osobne čitateljske biografije, a u krležijanskom kompleksu - kojem pripadaju i spjev iz 1917. i proslava s kraja 2001. - još se uvijek otkrivaju zanimljivi odnosi i suprotnosti. O svemu tome moglo bi se štogod napisati. Kad-tad.

Moj otac ima bratića čiji oćuh je oženjen njegovom blizankom. Njegov mu ujak običava reći: "Drago moje dijete, to su, dakle, gliste. Žabe jedu gliste; rode jedu žabe; rode donose djecu; a djeca imaju gliste. Eto ti krvotoka prirode.

Eran las 10 de la noche y Pep estaba solo en la ciudad deportiva del Barça. No quedaba nadie, ni siquiera sus ayudantes, solo él en un despacho iluminado de manera tenue. Imaginó a Messi moviéndose libremente por aquel enorme espacio vacío del estadio Bernabéu, a la espalda de los mediocentros madridistas y encarando en solitario a Metzelder y Cannavaro, petrificados sobre la línea del área, dudando si ir a por el delantero argentino. Tan clara vio la jugada que levantó el teléfono. No llamó a ninguno de sus analistas, ni a Xavi, el cerebro del equipo. Llamó directamente a Messi: «Leo, soy Pep, tengo algo importante, muy importante. Ven. Ahora. Ya», le dijo. A las diez y media de la noche, Leo Messi, de 21 años, golpeó suavemente la puerta del despacho de Pep. El entrenador le enseñó el vídeo y detuvo la imagen mostrándole la zona vacía que a partir del día siguiente iba a ser suya: la zona Messi, la del falso 9. «Leo, mañana en Madrid vas a empezar en la banda, como siempre. Pero si te hago una indicación te vas a la espalda de los mediocentros y te mueves por esta zona que te acabo de enseñar. Es lo mismo que hicimos en septiembre pasado en Gijón», le indicó. En Gijón, el 21 de septiembre de 2008, con el agua al cuello tras haber perdido el primer partido de liga ante el Numancia y empatado el segundo contra el también modesto Racing de Santander, Guardiola se jugaba su porvenir como entrenador del Barça. Decidió mandar a Eto’o a la banda derecha y jugar con Messi en la zona del falso 9, tal como el joven argentino había jugado muchas veces en su edad de cadete. Venció el Barça por goleada (1-6) y empezó la marcha triunfal de Pep. Siete meses más tarde, el entrenador rescataba la misma idea y se la explicaba en persona al protagonista: «Leo, cuando Xavi o Andrés se salten la línea y te pasen el balón, te vas directo a portería, a por Casillas». Fue un secreto entre ambos. Nadie más del Barça supo lo que Pep había transmitido a Messi aquella noche del primer día de mayo, salvo Tito Vilanova al día siguiente, ya en el hotel de concentración. Minutos antes de empezar el partido del 2 de mayo, Guardiola llamó aparte a Xavi e Iniesta y les dijo: «Si veis a Leo entre líneas y por el centro, no lo dudéis: pasadle el balón. Será como en Gijón». Aquel 2 de mayo de 2009, el Barça aplastó al Real Madrid por 2-6, Messi se convirtió en falso 9 y Pep sonrió, feliz.

สิ่งที่เคยคิดว่าเป็นสีดำนั้น ความจริงแล้วเป็นสีขาว แต่เป็นความรู้สึกในทำนองว่า สิ่งที่คิดไว้ว่ามีเพียงสีเดียวนั้น พอมองดูดีๆแล้วกลับพบว่ามันมีสีต่างๆซุกซ่อนอยู่ มีทั้งสีดำ มีทั้งสีขาว มีทั้งสีแดง สีน้ำเงิน และสีเหลือง มีทั้งสีสว่าง และสีมืด มีทั้งสีสวย และสีน่าเกลียด มองเห็นได้หลายสี เมื่อเปลี่ยนมุมมอง

Vama i ne treba Bog, nego bogati roditelj! Iluzionist! Baba gatara i bubanj za loto, eto to je za vas idealan Bog.

Nanovo na tratini, na žitku, šumaricama i ljuljem obraslu praporu, podlegnutu izlomljenu stijenju i žbunju, opojne isparine sada pod rosuljom, štapom se i rukama pokušavajući uspravnim održati, odglavinjao je Augustov otac do svoje kamenčine i na nju sjeo iznovice. Bila je studena, kakav je, uostalom, bio čitav taj čovjek. Dobrzo se ljudski glas rastaljen u riječima opetuje. Tihane, kroz karijes izgovarane i dikcije skoro nerazumljive, a opet Augustu koji ih je poznavao, a koji se moguće nalazio tamo a moguće i nije, zorne koliko su riječi samo mogle biti: “Mali, nemoj misliti da te krivim kad ovo izgovaram jer sa tvoje strane nema ničega čemu se smije zamjeriti, no postavljaš se kao da si jedini koji je prošao kroz što je prošao. Pa i ja sam bio dijete... Misliš da je moj otac bio bolji prema meni? Nije... naravno da nije ali i znam da se trudio, na njegov već ograničeni način kao što sam ograničen i ja svom u odnosu prema tebi. Auguste... ja sam krajnje nestabilan čovjek. Krajnje sam pokvaren čovjek i čak bi me uvrijedilo kad bi to netko pokušao negirati. Ali nemoj misliti ipak, to jest, nadam se da svemu usprkos nećeš misliti kako moja pokvarenost ima ikakva utjecaja na moju... toplinu. Ti vjerojatno nisi tu... ali i ne moraš tu biti. Bitno je da sam ja tu. Ja sam uvijek tu.” I kako je to izgovorio, Augustov se otac podnimi, pognu, postane još manji na tom kamenu pa gotovo završi nevidljiv ikomu tko bi se ovdje možda našao jer od kamena na kojem je sjedio, štoviše, od kamenja kojim je bio okružen, baš kako je ranije i rekao, konačno, učini se manjim. Takav nenaročit, nevidljiv, progovori: “Opet sam slagao, a ti to znaš jer da ne znaš ne bi otišao... Naravno da me nema. Naravno da ne želim biti dio tvog života. Kad sam bio dijete, Auguste, i kad sam se našao u situaciji sličnoj u kojoj si ti sada, govorili su mi: "Samo budi deset posto svoga oca i bit ćeš veliki čovjek.". To su mi govorili... Sa tim sam na mislima odrastao, vidiš. Ali ja nikada nisam poznavao tog čovjeka. A kako osoba sazrijeva, u njoj se kao nešto mijenja i kao plijesan iz vlažnih zidova cinizam mu se širi pameću pa on postane okorjeo, odvratan samome sebi i misli, kako ja sada mislim, odnosno... boji se: ako je moj otac bio deset posto pokvaren koliko sam ja, ma i jedan posto samo, Auguste... ne bih sa takvim htio imati posla. Nikada, ni u kakvom smislu. I to je eto razlog, možda... možda tek jer ne znam a ne znam jer nisam inteligentan čovjek, to je vjerojatno razlog zašto sam gledao biti dalje od tebe.” Kako je to izgovorio, uz polako budeće jutro je zaklopio oči i stisnut ostao sjediti nekoliko još trenutaka. Lica upijena. Nosa sa kojeg je kapala kišica. Lica upijena. Nosa sa kojeg su kapale suze. Zatvorenih očiju, tresućih ruku koje jedva da su štap i držale. I to je trajalo i trajalo, mnogih minuta, desetak-petnaestak kako se činilo pa je u jednom trenutku rosulja i prestala. A njegovo drhturenje se nastavljalo i bio je pognut sve niže, manji sad i od vlastita lodena koji kako je izgledalo iz daljine i bješe jedini na tom kamenu. Puka gomila odjeće, bez čovjeka, na ikakvu opstojnost ljudsku podsjećajući tek time što se jedva zamjetljivo tresla, nadimala blago i kratko, u ritmu disanja i drhturenja onoga kojeg je ona nosila.

He’s saying that Escapism needs to be treated as harshly as the ETO, and that a guided missile needs to be dropped on anyone making a Noah’s Ark.” “That’s kind of harsh.” “No,” he said forcefully. “It’s the wisest strategy. I came up with it long ago. And even if it doesn’t come to that, no one’s going to fly away, anyway. You ever read a book by Liang Xiaosheng called Floating City?” “I haven’t. It’s pretty old, isn’t it?” “Right. I read it when I was a kid. Shanghai’s about to fall into the ocean, and a group of people go house to house seizing life preservers and then destroying them en masse, for the sole purpose of making sure that no one would live if everyone couldn’t. I remember in particular there was one little girl who took the group to the door of one house and cried out, ‘They still have one!

Ponekad davna proleća, puna toplote i mirisa, procvetaju još jednom u nama. I mi ih pronosimo kroz sadašnju zimu štiteći ih prsima. A onda, jednoga dana, ta davna proleća počnu štititi naša prsa od mraza kad se nađemo s one strane prozora na kojoj mraz nije samo slika. (...) Zamisli sada, u ovoj zimi, dva takva proleća što se dodiruju kao dve livade mirisama. Eto šta nam je potrebno umesto ogrtača.

I eto, to vam je moja priča. Tako mi je život upropastila zemlja u kojoj osobe i građani nismo nikad, a ljudska bića smo samo dok imamo seće da smo zdravi. Čim nismo, čim padnemo šaka njoj, ovoj zemlji, ona nam pokaže da smo njeni pisoari. Obične krpe po kojima se gazi dok se ne pocepaju. A onda se, lepo, bace, u tišini i bez posledica.

Ty budesh' goret' v adu za eto!” I roar. “So there we have it. Two Kovalyov boys are in my custody,” he says triumphantly. “Two little toys for me to do with as I please.

Smaller companies often overlook manufacturing engineering, but a good manufacturing engineer who is competent in an ETO environment should produce three of four times his salary in improvements every year.

... Imao sam vremena biti na dnu. I upoznati čovjeka koliko mogu u kukavelji, kad je razoružan, kad je vraćen na ljudsko, i otkrilo mi se shvaćanje da je bijeda zapravo agens, neka sirova prilika za uzdizanje ili spuštanje, čisto jedno stepenište prema iznad-ustaljenom, iznad-vrijednom isto, kao posredstvo nečega osnovnog, uzvišenog, novostarog... a tu se malodušnik nužno vraća do beštije, no i bijednik se ovdje katkad uzdigne do nadljudskog.” Sve izgovoreno literat je iznio ne mnogo glasnije od šapta, nekako bezizražajno, blisko sugovorniku, tako da fluidno spajane riječi ustvari tu nisu imale funkciju kako bi nešto kazale, radije su povezivale dvije individue na razini manje dohvatljivoj riječima - tek je maršal tiho zapitao: “Čovjek kakav jest?...” i dozvolio literatu da nastavi: “Kakav jest i kakav može biti.”, Zanrev preuzme. “Kakav jest, čovjek je komforna životinja, posve očigledno, ona nije pitoma, nego samo sita, ona spava, docilna je, ne grize, u civilizaciji, dio je društva, društvena je, čita novine, pozdravlja susjede, naizgled čak i stvara... ali poljuljaj joj komfor, a nje očas eto bezumlju, kao refleksno, nasušno, odmah joj se nutrinom draži agresivna ljubav prema sebi, divlja i pasja neobzirnost prema tuđoj krvavoj sudbini, a da preživi, drugoga će rado i pojesti; zamišljam malograđanina, koji ne diže glas pred tuđom patnjom, koji ju prihvaća pa i slavi ako će to biti cijena njegova vlastita komfora, to je primitivan i čovjek na prodaju, da sutra kanibalizam postane norma, koliki bi već naši sugrađani skinuli kravate i stali u redove pred sirove ljudske lešine, otimali se oko njih, prepirali se oko ljudskoga mesa? I među kanibalima bili bi malograđani, stalno u strahu da će im netko nešto oteti, zvjerstvo, dakle, kao funkcija komfora, čak ne na razini zla, već toj niskoj, besadržajnoj, beskorisnoj... a kojoj, čini mi se, sam ipak pronašao natruhu protuteže - stvarno rijetki, a veliki, bijednici koji su bijednici bili oduvijek, ona sirotinja koja daje i kad nema ništa, koja ne traži, ne otima se, koja šuti i tavori, ona možda ne razumije, možda ne sluti, ne obuhvaća, ali svojim postojanjem ona opravdava čovjeka.

Jer sam čovječanstvo - i mrtve ću otkopavati, zakopavati, prevrtati; zatravljeno, u bezvjetrici sam se, ni ne brojim na samrti nalazio, a strahovao jesam, jer evo ga, eto zadaha od kojeg sam čitava života zadržavao dah...! Tu su porječja tragedija i oceana osmijesi, strah, to je strah nepomični, terevenka živovanja, a bud njega, bud toga da bih budan bio - za to sam se i otimao.

Nježni ponent hujeći poja zibljući polugole grmove pri tajanstvenu, istrajno živu, živopisno čarovitu odsječku ovozemnog postojanja, isto nekako vrckavo, nemirno u višebojnom, brzajućem, titravom razmetanju kojim eto i govori, izjašnjava se neodstupajuće da i on je tu. Oko nas srebro stijenja, vrtača, vododerinama se raspada smeđezelena mrtva mahovina, gdješto je prljavohrđava, prlja bjeljavinu kamenja kano je drobljiva kaluga. U taktu takvoga postojanja, ja slušam glas Atre: “Naveo si me na nešto čemu sam se protivio, čemu sam od početka zapravo bio i neprijatelj. Zatražio si me da posegnem i ocrtam ti svrhu. Da kažem dostojanstveno što je krv postojanja. Jer i ono je uvjetovano time, ja osjećam da se ti osjećaš uvrijeđeno, poniženo u neograđenosti samoga sebe, tebi je zbilja i mučna ova sloboda. Ja bih zaista volio, bio bih i počašćen, kad bi ti prihvatio, a zašto ne i sada u ovom životu, evo sada dok hodamo prema niskom suncu, da je postojanje garantirano nepostojanjem, jedno je odraz drugoga i taj garant je jedini okov koji ti se može ponuditi. “Atra... ali mene izluđuje neprestajuća nepredviđenost, beskrajno snalaženje, već mi je bljutava moja vlastitost i oslon na nju, zašto misliš kad bih pristao, ako bih već i mogao, a znam da ne mogu, da bi to bilo išta manje od mrcvarenja. Jedno jastvo rastegnuto između potpunih ispraznosti, pak na njima izgrađeno, dograđeno, uzdignuto prema jalovim visinama, a tako niskim visinama... U jednom životu sam ti o moći pripovijedao, o njezinoj ukupnosti, sadržini koja negira nepovredivost postojanja, čovjeka negira i oskvrnjuje ga, dokle istodobno njegova pojava, sam taj proces da je on tu, finalni jamac je bezvlasnog sljepila; moje već prisuće poriče ultimativni identitet i ono nije neopasno, unatoč tomu što sam sve vrijeme doista samo ja tu.” Prepoznat ću da izgovaranje riječi ako i rovito, razdrta glasa u razgaru misli me prikučuje ipak snažnije svemu onomu izvanjskom, kroz rastinje vukući tijelo čak i tako uz himbu smjelosti ustuk sam oćutio marazma duše i ja opažam pod progalinom kao polazište, plamsaj svega posvemašnjeg ne više no nemir neprilježni, tako posve opušteno, stuporozno, stupidno prolazim zarudjelim trnjakom makije, zuljećim u ćuhu vjetra, svrstavajući nepomirljivost, ratoljublje, krvoločje drzovito kao čak posljednjeg zastupnika svega onostranog. Ali u tom razumijevanju, krvlju crljeno izmrljanom lovcu ja svejedno sada govoriti prepuštam: “Ako se neka pojava trgne i odluči razglasiti da počinje naglašavati počelo stvari, recimo to, makar se time obraćala grotlu, mraku, samom koncu svega vlastitog - zbilja ona zbori eliminaciji sebe -, takva pojava zapravo prelako prilazi stupici kojoj upravo uz mene dolaziš i ti, pored toga što sam ti suputnik, pristojno se osvrćem na bogomračje, zaozbiljno i zatečen kako te zaobišla misao. Neprikladna je, teško prihvatljiva, veliki je pad čovjeka potreban kako bi se vidjelo i sa dna; u veličini vidjeti voljnost da sve nestane u bilo kojem trenutku, ali ne takvu ogorčenu težnju kakva je tvoja, već voljeti proces, biti proces, ja vrijedim onoliko koliko mi je malo stalo do toga, neogorčeno, ponavljam, ali dolično. Želiš izaći iz procesa, iz ritma, biti mrak, od čega sam ja recimo... a što dalje? Razumiješ li da fantazija - a mi znamo da je sve cilik perlica i šuštaj vea šarenih u svjetlu smrvljena zrcala, sve je i naivna sanja - razumiješ li da ona nije negacija niti opravdanje zazora stvarnosti, ono opipljivo i dalje je ozbiljno, i dalje šteti, ondje pak njeguje, uzdiže, sokoli, tu se nasiljem otimlje u borbi za život, ja ne moram biti stvaran da bih bio sirov, i mogu zaista naškoditi i onda kad me nema.

Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao već nisam uopšte umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, no podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim posljednje dane u svom kutu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala.

the organization operated semi-openly, but the governments of the world never paid much attention to the ETO. The ETO knew that they would be protected by the governments’ conservatism and lack of imagination.

No nervoza s kojom se ispucala teška municija etiketiranja s ciljem denunciranja i isključivanja govori i o nečem drugom, da stara čarolija – nazovi nekoga nepoželjnim imenom i makni ga sa svoga puta – više ne djeluje i čak proizvodi neočekivane rezultate: diskvalificira (barem kod većine mladih ljudi) one koji se njome koriste i izbacuje ih iz ozbiljne rasprave Ukratko, ako me nazoveš "Srbinom" ili "Jugoslavenom" ili "komunjarom", ne govoriš ništa o meni, već sebe identificiraš kao fašista. Možda svjedočimo promjeni mentaliteta, no o tome teško da sada možemo suditi. Ovdje smo tek pokušali zacrtati glavne tendencije diskreditiranja svake alternative dominantnom društvenom i političkom modelu koje objedinjujejedan te isti mehanizam: konstrukcija "politike straha" kao legitimacijskog sredstva za uvođenje daljnjih represivnih mjera od državnog aparata. U globalnom kontekstu to je "doktrina šoka" o kojoj govori Naomi Klein, kada pokazuje da upravo strah u mnogim povijesnim prilikama (npr. državni udar Pinocheta u Čileu, azijska financijska kriza 1997., uragan Katrina, financijska kriza 2009. itd.) daje mogućnost vladama da provedu u djelo neke dotad nepopularne ekonomske reforme. U to, svakako, spada i privatizacija obrazovanja. Kao što je u SAD-u – kako to pokazuje Michael Moore u dokumentarnom filmu "Sicko" (2007.) - privatizacija zdravstva uspjela bez većih problema, između ostalog i zato jer su korporacije populističkim argumentima, koji svoje porijeklo vuku još iz neslavne McCarthyjeve ere pedestih, besplatno zdravstvo za sve kontinuirano prikazivale kao "socijalizam" (što i dalje čine u kontekstu minimalnih i nedostatnih reformi koje pokušava provesti Barack Obama), tako se u Hrvatskoj upravo "doktrinom šoka" (eto, to su vam komunisti i teroristi, ne slušajte ih!) po tom uzoru najprije nastoji privatizirati obrazovanje – a onda, dakako, zdravstvo te svi drugi segmenti u kojima obitava potencijal Profita.

Već u izlogu knjižare uočio si korice s naslovom koji tražiš. Slijedeći taj vidljivi trag, probio si se knjižarom kroz gustu baražnu vatru Knjiga Koje Nisi Pročitao, a koje su te namršteno gledale s pultova i polica nastojeći da te postide. Ali, ti znaš da ne smiješ dopustiti da te zbune i da se ondje hektarima i hektarima prostiru Knjige Koje Možeš I Ne Pročitati, Knjige Koje Služe Drugoj Svrsi, A Ne čitanju, Knjige Koje Si Pročitao A Da Ih Nisi Morao Ni Otvoriti Jer Pripadaju Kategoriji Onoga Što Je Pročitano Još Prije Nego Što Je Napisano. Tako prolaziš prvi pojas utvrda, i na tebe se sručuje pješadija Knjiga Koje Bi, Da Imaš Više Života, Također Rado Pročitao, Ali, Na Žalost, Dana Koje Ti Je Dano Proživjeti Ima Toliko Koliko Ih Ima. Brzo ih prelaziš i upadaš usred falange Knjiga Koje Namjeravaš Pročitati, Ali Prethodno Moraš Pročitati Druge, Knjige Koje Su Preskupe, Pa Se Nadaš Kupiti Ih Kad Se Budu Prodavale U Pola Cijene, Knjiga Idem Kao Gore, Kad Ih Tiskaju U Džepnom Izdanju, Knjiga Za Koje Bi Nekoga Morao Zamoliti Da Ti Ih Posudi, Knjiga Koje Su Svi Pročitali, Pa Je, Dakle, Gotovo Isto Kao Da Si Ih I Sam Pročitao. Izbjegavši tim nasrtajima, dolaziš u podnožje tvrđave, gdje se još upiru Knjige Koje Odavno Planiraš Pročitati, Knjige Koje Si Godinama Tražio A Nisi Ih Našao, Knjige Koje Govore o Nečemu Čime Se Trenutno Baviš, Knjige Koje Želiš Imati Da Bi Ti Bile Pri Ruci Za Svaki Slučaj, Knjige Koje Bi Mogao Staviti Na Stranu Da Ih Možda Pročitaš Na Ljeto, Knjige Koje Ti Nedostaju Da Bi Ih Stavio Do Drugih Knjiga Na Svojoj Polici, Knjige Koje Te Ispunjavaju Iznenadnom Pomamnom I Ne Sasvim Opravdanom Znatiželjom. Eto, uspio si neograničen broj snaga na bojnom polju svesti na količinu koja je, doduše velika, ali ipak prestavlja konačan broj, premda ti to relativno olakšanje kao zamku iz zasjede namještaju Knjige Koje Si Davno Pročitao, Pa Bi Bilo Vrijeme Da Ih Pročitaš Opet, i Knjige Za Koje Si Uvijek Tvrdio Da Si Ih Pročitao, Pa Bi Bilo Vrijeme Da Ih Pročitaš Doista. Oslobađaš se u hitroj cik-cak liniji i jednim skokom prodireš u tvrđavu Noviteta Kojima Te Privlači Autor Ili Tema. I u unutrašnjosti utvrde možeš praviti breše u redovima neprijatelja, dijeleći ih na Novitete Kojima Autori Ili Teme Nisu Novi (za tebe ili apsolutno), i Novitete Kojima Su Autori Ili Teme Potpuno Nepoznati (barem tebi)...

Ništa ne miriše na život kao jesen. Bar meni. Nekako je realna. Ne laže da tek postaješ dok već godinama, pa i desetljećima, traješ. Proljeće već zna zavarati. Osjetiš da se tek budiš, kao što se budi sve oko tebe, i pomisliš da si na početku sebe. A nisi. I zima zna obmanuti. Kao, sve si namirila, zasluženo se smirila, i sad je tvoje samo da traješ prkoseći i najmanjem dahu topline koja te topi. Ljeto se lagahno (raz)odjene uzimajući sebi za pravo da mu se pripiše moranje otkrivanja svega što inače zovemo intimom, pa se insan polakomi za tom lahkoćom i podrazumijevanjem, kao da nije sebe – svoju vlastitu kožu – izložio vrelini da je prži. Kao… kao da kože ima unedogled. Kao da joj ne može ništa biti. Kao da je nepotrošni materijal. A nije. Jesen. Malo priča, malo šu(š)ti. Nešto rodi, nešto struhne. Samo što osmijehom Sunca umije obraze, eto ti suza iz oblaka „niodakle“. Život.

To my decydujemy o tym, w jakiej atmosferze spożywamy posiłki, życie będzie jednak znacznie łatwiejsze, gdy pozwolimy dziecku wybierać bądź odrzucać konkretne pokarmy Atmosfera. Rodzice, których dzieci „dobrze jedzą” to zwykle ludzie tworzący podczas posiłków pogodny i swobodny nastrój. Nigdy nie wmuszają w dziecko jakichkolwiek pokarmów i nie nakłaniają do jedzenia, gdy nie jest już głodne. Wiedzą, że czynność ta powinno być przyjemna, bez względu na to, jak bardzo kłopotliwe wydaje się zachowanie dziecka. Dobrych manier przy stole można nauczyć, w przeciwieństwie do upodobań pokarmowych. Stwierdzenia takie, jak: „Musimy go nauczyć jedzenia warzyw!” są zupełnie bezsensowne. Chcąc stworzyć przyjemną atmosferę w domu, trzeba zbadać własne postawy wobec jedzenia. Odpowiedzmy sobie zatem na następujące pytania: JAK JEDLIŚMY W DOMU RODZINNYM? Każda rodzina ma jakiś własny etos − zbiór postaw związanych z jedzeniem i jego znaczeniem − wywierający silny wpływ na dzieci. W rezultacie poglądy na temat jedzenia są nieświadomie przekazywane z pokolenia na pokolenie. Spożywaniu posiłków może towarzyszyć wielka radość lub wielki niepokój, świadomość obfitości bądź niedostatku pożywienia; jedzenie może być naturalne („zjedz tyle, na ile masz ochotę”) lub nienaturalne i pełne napięcia („musisz zjeść wszystko, co masz na talerzu”). Warto sobie uświadomić, jaki bagaż dźwigamy. Jeśli wzrastaliśmy w rodzinie, w której posiłkom towarzyszyły napięcia (a może nawet kary!), będziemy mieli skłonność do tworzenia podobnego nastroju we własnym domu. Trudno w takich warunkach oczekiwać, by nasze dziecko jadało z przyjemnością. Rodzice, których zmuszano do kończenia każdej porcji, z reguły próbują stosować podobną strategię wobec swoich dzieci. Osobiście mogę ich zapewnić, że nie jest to właściwa droga. CZY NAWYKI DZIECKA ZWIĄZANE Z JEDZENIEM BUDZĄ NASZ NIEPOKÓJ? Od czasów, gdy ludzie zaczęli polować i zbierać żywność w terenie, obowiązkiem dorosłych było dostarczanie pożywienia małym dzieciom. Nie można jednak zmusić dziecka do jedzenia, o czym wiemy równie dobrze, jak nasi przodkowie z buszu. Niektórzy przypisują sobie winę, gdy ich dziecko słabo je. Zdarza się też, że któreś z rodziców było w dzieciństwie przeraźliwie chude lub miało zaburzenia łaknienia w wieku dojrzewania. Jeżeli którekolwiek z tych niepokojów będą się odzywać podczas dziecięcych posiłków, to możemy mieć pewność, że karmienie stanie się ciągłą walką, a nasz mały miłośnik przygód będzie się lubił wspinać na wysoki stołek, ale nie będzie chciał na nim jeść. Im mocniej staramy się wmusić w dziecko nową potrawę lub zachęcić je do zjedzenia „jeszcze tylko kilku kęsów”, tym bardziej postrzega ono nasze działania jak przemoc. Proszę mi wierzyć, tą metodą nigdy z nim nie wygramy, a karmienie dziecka stanie się poważnym problemem na wiele następnych lat. Mimo aktywnego trybu życia maluszek nie zawsze ma apetyt i nastrój do jedzenia; nie musi mu też smakować to, co kładziemy przed nim na talerzu. Zamiast popadać w obsesję na temat niejedzenia, przyjrzyjmy się dziecku uważnie. Jeżeli jest czujne, aktywne i szczęśliwe, to przypuszczalnie otrzymuje wszystkie niezbędne składniki odżywcze. Badania wykazały, że nawet niemowlęta mają wrodzoną zdolność kontrolowania wartości kalorycznej pokarmu. Po kilku dniach niejedzenia zwykle przychodzi okres lepszego apetytu. Warto również rozejrzeć się i porozmawiać z innymi matkami. Wiele dzieci należy do tzw. niejadków w drugim i trzecim roku życia. Jakoś jednak nie umierają i później, po latach, opowiadają wspólnie z rodzicami zabawne historie o swojej niechęci do jedzenia.

Od karmienia do jedzenia W drugim i trzecim roku życia jedzenie plasuje się dość nisko wśród dziecięcych priorytetów; znacznie ciekawsze wydaje się maluszkom buszowanie po mieszkaniu. Niemniej jednak wtedy właśnie dokonuje się owa radykalna zmiana − przejście od karmienia do jedzenia. Niemowlę z zadowoleniem ssie pierś matki lub buteleczkę. Dwulatek je stałe pokarmy, tak jak dorośli. (No, może nie całkiem tak jak większość z nich). Kiedy usiłujemy go karmić, chwyta łyżeczkę i − umiejąc już nabierać niewielkie ilości pożywienia − dziękuje nam za pomoc i zaczyna samodzielnie nią wywijać. Karmienie niemowląt jest − w porównaniu z tym, co dzieje się teraz − zadaniem stosunkowo prostym. Pokarm naturalny lub odżywka dostarczają dziecku wszystkiego, czego mu potrzeba. „Chodziaczkowi” potrzebne są nie tylko stałe pokarmy, lecz także nauka czynności jedzenia. Indywidualne upodobania pokarmowe, zmienność apetytu oraz ogólna zmienność zachowań dziecka ogromnie komplikują rodzicielskie zadanie. Zważywszy, że rodzice miewają różne poglądy i przyzwyczajenia dietetyczne, trudno się dziwić, iż jest to droga dość wyboista. Jak się nią jedzie, zależy od trzech czynników: atmosfery (stosunku dorosłych do jedzenia i nastroju, który tworzą w domu), doświadczeń dziecka związanych z jedzeniem i stołem (społecznie i emocjonalnie przyjemnych bądź przykrych) oraz samego pożywienia (tego, co dziecko je). W dalszym ciągu opiszę każdy z tych czynników. Czytając, proszę pamiętać: To my decydujemy o tym, w jakiej atmosferze spożywamy posiłki, życie będzie jednak znacznie łatwiejsze, gdy pozwolimy dziecku wybierać bądź odrzucać konkretne pokarmy Atmosfera. Rodzice, których dzieci „dobrze jedzą” to zwykle ludzie tworzący podczas posiłków pogodny i swobodny nastrój. Nigdy nie wmuszają w dziecko jakichkolwiek pokarmów i nie nakłaniają do jedzenia, gdy nie jest już głodne. Wiedzą, że czynność ta powinno być przyjemna, bez względu na to, jak bardzo kłopotliwe wydaje się zachowanie dziecka. Dobrych manier przy stole można nauczyć, w przeciwieństwie do upodobań pokarmowych. Stwierdzenia takie, jak: „Musimy go nauczyć jedzenia warzyw!” są zupełnie bezsensowne. Chcąc stworzyć przyjemną atmosferę w domu, trzeba zbadać własne postawy wobec jedzenia. Odpowiedzmy sobie zatem na następujące pytania: JAK JEDLIŚMY W DOMU RODZINNYM? Każda rodzina ma jakiś własny etos − zbiór postaw związanych z jedzeniem i jego znaczeniem − wywierający silny wpływ na dzieci. W rezultacie poglądy na temat jedzenia są nieświadomie przekazywane z pokolenia na pokolenie. Spożywaniu posiłków może towarzyszyć wielka radość lub wielki niepokój, świadomość obfitości bądź niedostatku pożywienia; jedzenie może być naturalne („zjedz tyle, na ile masz ochotę”) lub nienaturalne i pełne napięcia („musisz zjeść wszystko, co masz na talerzu”). Warto sobie uświadomić, jaki bagaż dźwigamy. Jeśli wzrastaliśmy w rodzinie, w której posiłkom towarzyszyły napięcia (a może nawet kary!), będziemy mieli skłonność do tworzenia podobnego nastroju we własnym domu. Trudno w takich warunkach oczekiwać, by nasze dziecko jadało z przyjemnością. Rodzice, których zmuszano do kończenia każdej porcji, z reguły próbują stosować podobną strategię wobec swoich dzieci. Osobiście mogę ich zapewnić, że nie jest to właściwa droga. CZY NAWYKI DZIECKA ZWIĄZANE Z JEDZENIEM BUDZĄ NASZ NIEPOKÓJ? Od czasów, gdy ludzie zaczęli polować i zbierać żywność w terenie, obowiązkiem dorosłych było dostarczanie pożywienia małym dzieciom. Nie można jednak zmusić dziecka do jedzenia, o czym wiemy równie dobrze, jak nasi przodkowie z buszu. Niektórzy przypisują sobie winę, gdy ich dziecko słabo je. Zdarza się też, że któreś z rodziców było w dzieciństwie przeraźliwie chude lub miało zaburzenia

Bezrazložan i besciljan nemir u sadašnjosti, a u budućnosti tek neprekidne žrtve kojima neće ništa postići - eto što ga čeka na ovome svijetu. I što vrijedi što će mu za osam godina biti tek trideset dvije godine i što će mu iznova započeti život? Čemu da živi? Na što da računa? Čemu da teži? Zar da živi samo zato da opstoji? Pa i prije je bio tisuću puta voljan žrtvovati život za ideju, za nadu, pa čak i za tlapnju. Goli život nikad mu nije bio dovoljan; uvijek je htio nešto više. Možda je samo zbog svojih želja držao tada sebe za čovjeka kome je dopušteno više nego drugima.

Teta Doležal vjeruje da će jednom doći taj dan kada će Bog okupiti sve duše i podijeliti im ocjene. Vrijeme smrti u bolničkoj kartoteci čeka na taj dan, iako živimo u komunizmu i svi doktori vjeruju da Boga nema ali njihova vjera nije čvrsta, kao što nije čvrsta ni naša vjera. Eto, možda će Nano doći pred Boga i možda će Bog onda reći: Toliko si puta govorio da me nema, a sad se uopće ne čudiš što me vidiš.

Iz kuhinjske krpe odmotava fildžane i kaže: Eto, samo što smo čuli vijest da je Brod pao, pristavila sam kafu, to je jedino što sam stigla prije voza. Tanka, zbog žurbe ili navike. Ne znam. Ukusna. Zbog života i nade. U svakom slučaju, od tada i moja.

Ono što vidimo daje nam iskustvo, a ono što čitamo daje nam nauku i znanje. Prva tajna uspje­ha je poduprijeti iskustvo znanjem, ili ojačati znanje iskustvima. Eto, zbog toga je svakom čovjeku potre­bno čitanje. Međutim, stizanje razuma do željenog savršenstva zavisi od shvaćanja onoga što se čita.

Opet krenem, vođena zvukom, idem u crkvu, idem iz očajanja, idem da se vidim s Bogom i ljudima, iako mislim da su vernici nevernici, jer ne veruju u ovaj svet, takav kakav jeste, nego u neki drugi, iako mislim da su nevernici pravi vernici, jer veruju u ovaj svet, takav kakav jeste, a ne u neki drugi, ko zna koji i kakav, eto tako mislim, pa nije čudo što je moj hram daleko, daleko, dugo ima da se ide, ali krenula sam, idem polako, idem laka koraka, zvuk me vodi, tek okupana i svetlog pogleda, u kome se reflektuju očaj i radost što se vidi istina, pa šta bude - neka bude.

Napisi mi pesmu, molila je, I nisam znao da li cu umeti. Voleo sam je tako lako, I tako sam tesko to znao da pokazem. I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima, Kao tajnu mapu, Pokazala mi je you koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna...