Eto O Quotes

Minsan ang katangahan ay parang sipon. Hindi namamalayan pero kusang dumadapo. Walang gamot. Naiiwasan sa pamamagitan ng tamang life style o pagaalaga sa sarili. Pero hindi 100% na sipon-free kahit ang pinakamalusog na tao. Kapag dinapuan, may mga paraan para mapabilis ang pagtigil. Hindi nakakahiya ang magkasipon. Natural lang yan. Pero wag naman ipagmalaki kung meron na. Wag hayaang tumulo-tulo, lumobo-lobo at ipakitang apektado ang pagsasalita, panlasa, pandinig, at paningin.Wag ipangalandakan ang katangahan, tulad ng sipon, nakakahawa at baka maraming maapektuhan. Eto ako, di lang nagpakita, inirampa pa ang katangahan.

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Eto, to je moj zivot i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Eto kako je čovjek nespokojno biće, nikad mira u njemu. Vječno se koprcamo u blatu vlastitih želja. Kao da bez želje ne funkcioniramo i nemamo potrebe dočekati sutra, pa makar bila riječ samo o protezanju nogu.

Čujem priču o čovjeku koji je prije osamdesete imao 40,000 žena. Pitali ga da li se sjeća ičega zanimljivog, uzbudljivih detalja, itd. Čovjek je odgovorio da se eto ničega posebnog ne sjeća, da mu je to bilo isto kao popiti čašu vode. Ako se ova priča stavi u širi kontekst življenja, onda su sva putovanja, raftinzi na Uni, vožnje motorcikolom po francuskim plažama, izvanbračne avanture, seks, itd., samo divlji oganj, lažna vatra, koja gori ali ne grije, kako reče velikan hrvatskog pjesništva S S Kranjčević u "Mir Vam!". Jedino što je izvorno i istinito su momenti koji su nam dani, a ako su nam dani, nema razloga da za njima tumaramo. Ta, doći će ionako, najčešće iznenada, ako Gospod to tako odluči. Ako odluči?

Ako Uzvišeni Allah 30 puta u suri Er-Rahman postavlja pitanje: "Pa koju blagodat svoga Gospodara poričete?"... Ja te pitam: Misliš li da je poricanje to da nabrajaš šta sve ne vidiš da imaš od blagodati? Pa kako ćeš nabrojati ono što ne vidiš i ne osjećaš? Ili pak to da stalno nabrajaš šta sve od onoga što ne smatraš blagodatima imaš? Kao, na primjer, brige, nezadovoljstva, nade bez rada, neuspjehe bez truda... Dnevno sigurno možeš nabrojati bar 30 dobrih i lijepih stvari koje su ti date. Kreni od srca koje u ritmu kuca, a ti o tome ne moraš ni razmišljati. Ipak, nabrajamo vrteći se ukrug "problem" koji imamo, makar bio samo jedan, ali je nama vrjedniji spomena i razmišljanja od svega lijepog i dobrog. Eto, odatle ti tuga! Odatle ti briga! A Uzvišeni kaže da ne trebamo tugovati, i ne trebamo strahovati, ako smo vjernici. Tuga se veže za prošlost. A strah za budućnost. I jedno, i drugo - u Allahovoj su Vlasti, i u okviru Njegove Volje. Naša uloga u svemu je - da vjerujemo. Allahu, koliko i u Allaha. Možda je baš u tome problem? Možda nam se kroz ovo otkriva koliko uopće istinski vjerujemo? Resetiraj razmišljanje, i nasmiješi se!

Pa ako je Zemlja i okrugla, moje misli nisu kružnica! Ja mislim u tangentama! Vama je kružnica nada u povratak! Vama je Novo povratiti se neobretenim putem natrag u Staro! Govorio sam o Novom! Ali me nijeste pojmili! Noćas mi je postalo jasno da me nikad nijeste pojmili. Novo ne može biti u kružnici. Novo ne može biti u vraćanju. I ja vjerujem u oblike, ljudi, koji se ne vraćaju! Eto! Ja neću da se vratim! Ja sam odučio da otputujemo u Nepovrat! Eto - ja plovim naprijed. U Nepovrat. Do onih crvenih zvijezda plovim, naprijed, i preko njih plovim, do apstrakcije!

Otkrio sam da ljudi znatan dio vremena troše oko brige što drugi misle o njima. Kada se nitko od nas ne bi brinuo što se vrzma po tuđim glavama, naši bi životi i poslovi bili 33% djelotvorniji. Kako sam došao upravo do tog postotka? Ja sam znanstvenik. Volim egzaktne cifre, čak i kad ih ne mogu opravdati. Zato krenimo s navedenom brojkom. - Ne morate se brinuti oko onoga što ja mislim. Bilo dobro ili loše, ja ću vam to dati do znanja - običavao sam govoriti članovima svoje istraživačke grupe. To znači da sam govorio izravno i ne uvijek taktično ako mi nešto nije bilo po volji. Znao sam ih i umiriti prikazujući to u pozitivnom svjetlu. - Ako ne kažem ništa, znači da nemate o čemu brinuti — rekao bih. Studenti i kolege su cijenili ovakav način komunikacije jer nisu morali gubiti vrijeme opterećujući se »što Randy misli«. Zato što je ono što sam najčešće mislio bilo: u mom timu nalaze se ljudi koji rade 33% učinkovitije od bilo koga drugog. Eto to mi je bilo u glavi.

Moramo biti ono što jesmo. To je nužno. A šta smo mi? Eto, tu on nastoji da ne izgubi Ramonu u času dok bježi od nje. I misleći da vezuje nju, vezao je sebe, a vrhunac te mudre šašavosti bi moglo biti da se sam uhvati u klopku. Razvijanje vlastite ličnosti, njezino iživljavanje, sreća - to su zaglavlja pod kojima se odvijaju ti ljudski postupci. Ah, jadnik! - i Herzog se na trenutak pridruži objektivnom svijetu u podcjenjivanju sebe. I on se može smiješiti Herzogu i prezirati ga. Ali još uvijek preostaje činjenica. Ja sam Herzog. Ja moram biti taj čovjek. Nema nikog drugog da to obavi. Nakon smiješenja mora se vratiti vlastitoj ličnosti i svršiti stvar do kraja. Ali šta da se kaže o toj briljantnoj ideji - o trećoj gospođi Herzog! Eto šta čovjeku učine fiksacije djetinjstva, rane traume, koje se ne mogu ostaviti kao svlak na grmlju kao što čine cvrčci. Još nije postojala istinska individua koja bi mogla živjeti, mogla umrijeti. Samo bolesne, tragične, ili jadne i smiješne lude koje se ponekad nadaju da će postići neki ideal odlukom, velikom željom za njim. Ali obično tako da natjeraju cijelo čovječanstvo da im vjeruje.

- Kad sam bio klinac – odvrati Orr – hodao sam po cijeli dan s divljim jabukama u ustima. S po jednom ispod svakog obraza. Yossarian odloži torbicu iz koje je počeo vaditi toaletne potrepštine, pa se sumnjičavo sav ukruti. Prođe jedna minuta. - A zašto? – nije mogao da najposlije ne zapita. Orr se slavodobitno naceri. - Zato što su bolje nego divlje kestenje – odgovori. Orr je klečao na podu šatora. Radio je bez predaha, rastavljao ventil, pomno rasprostirao sve sićušne djeliće, brojio ih i onda beskonačno proučavao svaki pojedini od njih, kao da nikad u životu nije vidio ništa ni približno slično, pa onda ponovo sastavljao cijeli mali mehanizam, pa opet, i opet, i opet, i opet, a da nije ni najmanje gubio strpljenje ni zanimanje, niti pokazivao znakove umora ni namjeru da ikad završi posao. Yossarian ga je promatrao kako se bakće, i bio je uvjeren da će biti prisiljen da ga ubije s predumišljajem ako ne bude prestao. Pogled mu pade na lovački nož koji je mrtvac objesio iznad okvira mreže protiv komaraca onoga dana kad je stigao. Nož je visio uz mrtvačevu praznu kožnu futrolu iz koje je Havermayer ukrao revolver. - Kad nisam mogao doći do divljih jabuka – nastavi Orr – uzimao sam divlje kestenove. Divlji kestenovi su otprilike iste veličine kao divlje jabuke i zapravo imaju bolji oblik, iako oblik nije uopće važan. - A zašto si nosio divlje jabuke u ustima? – upita ga iznova Yossarian. – To sam te pitao. - Zato što imaju bolji oblik nego divlji kestenovi – odgovori Orr – Upravo sam ti to sad rekao. - A zašto si ti – opsova Yossarian i zadivljeno – zlopogleđo, odrode i kučkin sine sa sklonošću za tehniku, nosio bilo šta u ustima? - Ja nisam nosio bilo šta u ustima – reče Orr – Ja sam nosio divlje jabuke u ustima. Kad nisam imao divlje jabuke, nosio sam divlje kestenove. U ustima. Orr se kesio. Yossarian odluči da šuti i šutio je. Orr je čekao. Yossarian je čekao dulje. - Po jedan ispod svakog obraza – reče Orr. - Zašto? Orr to jedva dočeka. - Kako zašto? Yossarian odmahnu glavom smješkajući se i ne hoteći dalje govoriti. - Nešto je čudno na ovom ventilu – razmišljaše Orr naglas. - Šta to? – priupita Yossarian. - Zato što sam htio… Yossarian je već znao. - Isuse Kriste! Zašto si htio… - … Da imam obraze kao jabuke. - … Da imaš obraze kao jabuke? – pripita Yossarian. - Htio sam da imam obraze kao jabuke – ponovi Orr. – Još dok sam bio klinac, htio sam da jednom imam obraze kao jabuke, pa sam odlučio da radim na tome dok ih ne dobijem, i bogami sam radio dok ih nisam dobio, a eto vidiš kako sam to postigao, noseći divlje jabuke u ustima po cijele dane. On se ponovo naceri. – Po jednu ispod svakog obraza. - A zašto si htio da imaš obraze kao jabuke? - Nisam ja htio da imam obraze kao jabuke – reče Orr. – Ja sam htio da imam velike obraze. Nije mi bilo toliko stalo do boje, samo sam htio da budu veliki. Radio sam na tome baš kao oni luđaci o kojima pišu u novinama kako po cijele dane stišću gumene lopte samo zato da ojačaju ruke. Zapravo sam i ja bio jedan od tih luđaka. I ja sam po cijele dane nosio u rukama lopte. - Zašto? - Kako zašto? - Zašto si po cijele dane nosio u rukama lopte? - Zato što su lopte… - poče Orr. - … Bolje nego divlje jabuke? Orr odmahnu glavom smijuckajući se. - Ja sam to radio zato da sačuvam svoj dobar glas, ako me tko uhvati kako nosim divlje jabuke u ustima. Kad sam imao lopte u rukama, mogao sam poricati da u ustima imam divlje jabuke. Kad god bi me tko zapitao zašto nosim u ustima divlje jabuke, samo bih otvorio šake i pokazao da nosim gumene lopte, a ne divlje jabuke, i da su mi u rukama, a ne u ustima. To je dobar izgovor. Ali nisam nikad znao jesam li ga jasno izložio, jer te ljudi prilično teško razumiju kad govoriš sa dvije divlje jabuke u ustima.

KAKO SE ČITA MOJA PESMA O LETU": "Pođimo dakle od prve rečenice o letu: POJELI SMO OGROMNU LUBENICU NATAŠA JE ČAK I KORUGE JELA (ako ti je kornjača u naručju pusti kornjaču u njenu vodenu otadžbinu). čitaj polako i promišljeno nikad ne razmišljaj o onome što si pročitao kod POJELI SMO stani razmisli da li si i ti nešto pojeo u svom životu ako nisi učini to odmah pojedi jabuku ribu pečenu na žaru pojedi ne oklevaj sutra će biti kasno nestaće jabuka riba a sezona lubenica je vrlo kratka takođe i grožđa sve je manje na pijacama a višanja već trista godina nigde nema a pošto si se najeo dobro nastavi sa čitanjem ove pesme pridev OGROMNA (upotrebljen ovde u padežu) možeš preskočiti baš te briga za prideve mnogo su važnije imenice zastani dakle kod LUBENICE kao pred izvorištem mora glavni ti je posao da prebrojiš slova ove crvene svečanosti jer slova su ti slike zvukova od kojih zvoni zemlja osam slova to ti je osam bogova baci pesmu povedi bogove u šetnju osam bogova to ti je cela lubenica oslušni srcem da li je božanstvo zrelo da bude pojedeno osam slova to ti je čitavo čovečanstvo baci lubenicu uvedi čovečanstvo u leto to ti je kao da si napisao pesmu mada ni jedna pesma nije potpuna kao zemlja zato nemoj da se zaljubiš u pesme ali posle dvesta godina pitaj me gde smo stali stali smo kod NATAŠE to ti je mudrost zemaljska i nebeska to što je nataša koruge jela nemoj uzimati preozbiljno možeš i ti koruge jesti nataša je nataša a nije nataša divlja ruža nataša je humanizam i renesansa seti se trgovaca iz venecije seti se leonarda da vinčija nemoj dalje da čitaš pesmu o letu jer sad je leto prijatelju lepše od svake pesme eto tako treba čitati ovu pesmu.

– Je li istina da ste zaista poludeli Ferdinande? – upita me ona jednog četvrtka- – Poludeo sam! – priznadoh. – Onda će vas ovde lečiti? – Strah se ne leči, Lola. – Znači, toliko vas je strah? – I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim... Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo... Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka... Ipak može lakše da oživi od pepela... Pepeo znači kraj... Šta kažete na to? ... I onda, razume se, rat... – O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov... – Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide... Ne kažem da žalim zbog rata... Ja se s njim ne mirim... Ja zbog rata ne lijem suze... Ja ga načisto odbacujem sa svim ljudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak oni nisu u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću više da umirem. – Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti. – Onda živeli ludaci i kukavice! Ili tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lila, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?... Jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?... Niste, zar ne?... Nikad se niste potrudili da saznate! Za vas su oni isto toliko bezimeni, nevažni i neznani koliko i posledni atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pred nama, koliko i vaše govno od jutros... Eto vidite, Lola, da su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, budale jedne! To ja vama kažem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za deset hiljada godina, možemo da se kladimo, ovaj rat, koji nama uzgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen... Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio... To je sve što ljudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko godina, nekoliko časova... Ja u budućnost ne verujem, Lola...

Nakon što sam jednog prosinačkog dana 2001. u zagrebačkoj Nacionalnoj knjižnici prisustvovaoraspečaćenju pisane ostavštine Miroslava Krleže te sudjelovao u dugoj stručnoj raspravi o njemu, krenuo sam, zajedno s dijelom publike i sudionika, u piščev stan, gdje se upravo imao otvoriti Memorijalni prostor Miroslava i Bele Krleže. U dvorištu kuće na Gvozdu, dok sam zajedno s drugima cupkao na temperaturi od oko minus 10C po ledenu betonskom tlu i čekao gradonačelnika, iznenadilo me je mnoštvo meni nepoznatih ljudi o kojima sam od prisutnih kolega čuo da su iz kulturne administracije, državne i gradske, pa sam se u sljedećih pedesetak minuta - koliko nas je gradonačelnik pustio čekati - zapitkivao je li otvorenje moralo biti organizirano baš tako da među okupljenima bude barem dvije trećine kulturno neproduktivnih, a da se profesori, pisci i urednici osjećaju kao stranci. Kad se gradonačelnik napokon dovezao do nas, nakon prigodne besjede (kojom nas je još desetak minuta zadržao u dvorištu), uveo u stan, uzvanici su ispunili primaću sobu u tolikoj masi da sam se pobojao kako će se deka između Krležina i donjega kata prosjesti, pa sam se instinktivno povukao u kut (gdje bi deka zacijelo bila izdržala i da su oni u sredini sobe propali kat niže). Tu sam se pak suočio s predmetom koji mi je privukao znatiželju te mi olakšao boravak u ambijentu koji je više od svega pobuđivao želju da se iz njega kriomice pobjegne. Malo je reći da je neobični predmet bio radioaparat. Bila je to RIZ-ova glazbena kutija (kombinacija radioprijamnika, gramofona i magnetofona) u obliku oveće drvene komode s platnenim pokrovom preko ugrađenih zvučnika, s furniranim plohama i oštrim bridovima, tipičnima za ukus i dizajn ranih šezdesetih godina, kad su oble forme omiljene sredinom 20. stoljeća počele ustupati mjesto uglatima. Promrzao, umoran, pa i pomalo prestrašen okolnim žagorom, osamio sam se u kutu te se posvetio RIZ-ovu elektronskom čudovištu, privučen, istina, i Krležinim glasom koji je dopirao iz zvučnika i izgovarao tekst izvorno pročitan 29. ožujka 1966. na skupu o ilirskom pokretu. Očekujući da govornik dođe do znamenite rečenice kako su ilirci "bacili kroz prozor" jezik stare hrvatske književnosti (ona me je potresla već 1966., kad sam je kao gimnazijalac čuo u televizijskom prijenosu proslave), obilazio sam oko aparata i promatrao ga s radoznalošću s kakvom se i inače promatraju zastarjele tehničke naprave. Zapamtio sam ga toliko podrobno da i danas, zatvorivši oči, mogu dočarati njegove površine i bridove. Zadržao sam se kraj aparata sve dok nije došlo vrijeme za odlazak, a vani se počeo spuštati rani zimski sumrak. Kući sam se vratio već po mraku, umoran, bezvoljan, u jednom od onih raspoloženja kad svijest o protraćenu vremenu preraste u osjećaj obuhvatnijega besmisla, kad nelagodne pojedinosti što ih čovjek pamti u vezi sa sobom i drugima budu prisutnije nego inače, kad se poslovi što ih valja obaviti u skoroj budućnosti učine jalovima ili nesavladavima. Ali, kakav bio, taj je dan bio ispunjen Krležom, pa sam se odlučio da ga na odgovarajući način i zaključim. Možda u pokušaju da se nadovežem na štogod o čemu se govorilo za okruglim stolom, a možda i nasumice, uzeo sam s police svezak Simfonija te se, nakon nekoliko minuta nesabrana listanja i začitavanja na raznim mjestima, posvetio Panu. I gle, malo-pomalo zvuk stihova uljuljao me i raspoložio, rast pjesničkih slika reanimirao je umrtvljenu svijest, oživjele su i uspomene na nekadašnja čitanja, a ugođaj spjeva nametnuo se kao poetična protuvrijednost prozaičnim zbivanjima koja su me taj dan bila ozlovoljila. Još se, eto, može naletjeti na fine teme, u kojima ima objektivne težine i tragova osobne čitateljske biografije, a u krležijanskom kompleksu - kojem pripadaju i spjev iz 1917. i proslava s kraja 2001. - još se uvijek otkrivaju zanimljivi odnosi i suprotnosti. O svemu tome moglo bi se štogod napisati. Kad-tad.

Eran las 10 de la noche y Pep estaba solo en la ciudad deportiva del Barça. No quedaba nadie, ni siquiera sus ayudantes, solo él en un despacho iluminado de manera tenue. Imaginó a Messi moviéndose libremente por aquel enorme espacio vacío del estadio Bernabéu, a la espalda de los mediocentros madridistas y encarando en solitario a Metzelder y Cannavaro, petrificados sobre la línea del área, dudando si ir a por el delantero argentino. Tan clara vio la jugada que levantó el teléfono. No llamó a ninguno de sus analistas, ni a Xavi, el cerebro del equipo. Llamó directamente a Messi: «Leo, soy Pep, tengo algo importante, muy importante. Ven. Ahora. Ya», le dijo. A las diez y media de la noche, Leo Messi, de 21 años, golpeó suavemente la puerta del despacho de Pep. El entrenador le enseñó el vídeo y detuvo la imagen mostrándole la zona vacía que a partir del día siguiente iba a ser suya: la zona Messi, la del falso 9. «Leo, mañana en Madrid vas a empezar en la banda, como siempre. Pero si te hago una indicación te vas a la espalda de los mediocentros y te mueves por esta zona que te acabo de enseñar. Es lo mismo que hicimos en septiembre pasado en Gijón», le indicó. En Gijón, el 21 de septiembre de 2008, con el agua al cuello tras haber perdido el primer partido de liga ante el Numancia y empatado el segundo contra el también modesto Racing de Santander, Guardiola se jugaba su porvenir como entrenador del Barça. Decidió mandar a Eto’o a la banda derecha y jugar con Messi en la zona del falso 9, tal como el joven argentino había jugado muchas veces en su edad de cadete. Venció el Barça por goleada (1-6) y empezó la marcha triunfal de Pep. Siete meses más tarde, el entrenador rescataba la misma idea y se la explicaba en persona al protagonista: «Leo, cuando Xavi o Andrés se salten la línea y te pasen el balón, te vas directo a portería, a por Casillas». Fue un secreto entre ambos. Nadie más del Barça supo lo que Pep había transmitido a Messi aquella noche del primer día de mayo, salvo Tito Vilanova al día siguiente, ya en el hotel de concentración. Minutos antes de empezar el partido del 2 de mayo, Guardiola llamó aparte a Xavi e Iniesta y les dijo: «Si veis a Leo entre líneas y por el centro, no lo dudéis: pasadle el balón. Será como en Gijón». Aquel 2 de mayo de 2009, el Barça aplastó al Real Madrid por 2-6, Messi se convirtió en falso 9 y Pep sonrió, feliz.

Nježni ponent hujeći poja zibljući polugole grmove pri tajanstvenu, istrajno živu, živopisno čarovitu odsječku ovozemnog postojanja, isto nekako vrckavo, nemirno u višebojnom, brzajućem, titravom razmetanju kojim eto i govori, izjašnjava se neodstupajuće da i on je tu. Oko nas srebro stijenja, vrtača, vododerinama se raspada smeđezelena mrtva mahovina, gdješto je prljavohrđava, prlja bjeljavinu kamenja kano je drobljiva kaluga. U taktu takvoga postojanja, ja slušam glas Atre: “Naveo si me na nešto čemu sam se protivio, čemu sam od početka zapravo bio i neprijatelj. Zatražio si me da posegnem i ocrtam ti svrhu. Da kažem dostojanstveno što je krv postojanja. Jer i ono je uvjetovano time, ja osjećam da se ti osjećaš uvrijeđeno, poniženo u neograđenosti samoga sebe, tebi je zbilja i mučna ova sloboda. Ja bih zaista volio, bio bih i počašćen, kad bi ti prihvatio, a zašto ne i sada u ovom životu, evo sada dok hodamo prema niskom suncu, da je postojanje garantirano nepostojanjem, jedno je odraz drugoga i taj garant je jedini okov koji ti se može ponuditi. “Atra... ali mene izluđuje neprestajuća nepredviđenost, beskrajno snalaženje, već mi je bljutava moja vlastitost i oslon na nju, zašto misliš kad bih pristao, ako bih već i mogao, a znam da ne mogu, da bi to bilo išta manje od mrcvarenja. Jedno jastvo rastegnuto između potpunih ispraznosti, pak na njima izgrađeno, dograđeno, uzdignuto prema jalovim visinama, a tako niskim visinama... U jednom životu sam ti o moći pripovijedao, o njezinoj ukupnosti, sadržini koja negira nepovredivost postojanja, čovjeka negira i oskvrnjuje ga, dokle istodobno njegova pojava, sam taj proces da je on tu, finalni jamac je bezvlasnog sljepila; moje već prisuće poriče ultimativni identitet i ono nije neopasno, unatoč tomu što sam sve vrijeme doista samo ja tu.” Prepoznat ću da izgovaranje riječi ako i rovito, razdrta glasa u razgaru misli me prikučuje ipak snažnije svemu onomu izvanjskom, kroz rastinje vukući tijelo čak i tako uz himbu smjelosti ustuk sam oćutio marazma duše i ja opažam pod progalinom kao polazište, plamsaj svega posvemašnjeg ne više no nemir neprilježni, tako posve opušteno, stuporozno, stupidno prolazim zarudjelim trnjakom makije, zuljećim u ćuhu vjetra, svrstavajući nepomirljivost, ratoljublje, krvoločje drzovito kao čak posljednjeg zastupnika svega onostranog. Ali u tom razumijevanju, krvlju crljeno izmrljanom lovcu ja svejedno sada govoriti prepuštam: “Ako se neka pojava trgne i odluči razglasiti da počinje naglašavati počelo stvari, recimo to, makar se time obraćala grotlu, mraku, samom koncu svega vlastitog - zbilja ona zbori eliminaciji sebe -, takva pojava zapravo prelako prilazi stupici kojoj upravo uz mene dolaziš i ti, pored toga što sam ti suputnik, pristojno se osvrćem na bogomračje, zaozbiljno i zatečen kako te zaobišla misao. Neprikladna je, teško prihvatljiva, veliki je pad čovjeka potreban kako bi se vidjelo i sa dna; u veličini vidjeti voljnost da sve nestane u bilo kojem trenutku, ali ne takvu ogorčenu težnju kakva je tvoja, već voljeti proces, biti proces, ja vrijedim onoliko koliko mi je malo stalo do toga, neogorčeno, ponavljam, ali dolično. Želiš izaći iz procesa, iz ritma, biti mrak, od čega sam ja recimo... a što dalje? Razumiješ li da fantazija - a mi znamo da je sve cilik perlica i šuštaj vea šarenih u svjetlu smrvljena zrcala, sve je i naivna sanja - razumiješ li da ona nije negacija niti opravdanje zazora stvarnosti, ono opipljivo i dalje je ozbiljno, i dalje šteti, ondje pak njeguje, uzdiže, sokoli, tu se nasiljem otimlje u borbi za život, ja ne moram biti stvaran da bih bio sirov, i mogu zaista naškoditi i onda kad me nema.

No nervoza s kojom se ispucala teška municija etiketiranja s ciljem denunciranja i isključivanja govori i o nečem drugom, da stara čarolija – nazovi nekoga nepoželjnim imenom i makni ga sa svoga puta – više ne djeluje i čak proizvodi neočekivane rezultate: diskvalificira (barem kod većine mladih ljudi) one koji se njome koriste i izbacuje ih iz ozbiljne rasprave Ukratko, ako me nazoveš "Srbinom" ili "Jugoslavenom" ili "komunjarom", ne govoriš ništa o meni, već sebe identificiraš kao fašista. Možda svjedočimo promjeni mentaliteta, no o tome teško da sada možemo suditi. Ovdje smo tek pokušali zacrtati glavne tendencije diskreditiranja svake alternative dominantnom društvenom i političkom modelu koje objedinjujejedan te isti mehanizam: konstrukcija "politike straha" kao legitimacijskog sredstva za uvođenje daljnjih represivnih mjera od državnog aparata. U globalnom kontekstu to je "doktrina šoka" o kojoj govori Naomi Klein, kada pokazuje da upravo strah u mnogim povijesnim prilikama (npr. državni udar Pinocheta u Čileu, azijska financijska kriza 1997., uragan Katrina, financijska kriza 2009. itd.) daje mogućnost vladama da provedu u djelo neke dotad nepopularne ekonomske reforme. U to, svakako, spada i privatizacija obrazovanja. Kao što je u SAD-u – kako to pokazuje Michael Moore u dokumentarnom filmu "Sicko" (2007.) - privatizacija zdravstva uspjela bez većih problema, između ostalog i zato jer su korporacije populističkim argumentima, koji svoje porijeklo vuku još iz neslavne McCarthyjeve ere pedestih, besplatno zdravstvo za sve kontinuirano prikazivale kao "socijalizam" (što i dalje čine u kontekstu minimalnih i nedostatnih reformi koje pokušava provesti Barack Obama), tako se u Hrvatskoj upravo "doktrinom šoka" (eto, to su vam komunisti i teroristi, ne slušajte ih!) po tom uzoru najprije nastoji privatizirati obrazovanje – a onda, dakako, zdravstvo te svi drugi segmenti u kojima obitava potencijal Profita.

Već u izlogu knjižare uočio si korice s naslovom koji tražiš. Slijedeći taj vidljivi trag, probio si se knjižarom kroz gustu baražnu vatru Knjiga Koje Nisi Pročitao, a koje su te namršteno gledale s pultova i polica nastojeći da te postide. Ali, ti znaš da ne smiješ dopustiti da te zbune i da se ondje hektarima i hektarima prostiru Knjige Koje Možeš I Ne Pročitati, Knjige Koje Služe Drugoj Svrsi, A Ne čitanju, Knjige Koje Si Pročitao A Da Ih Nisi Morao Ni Otvoriti Jer Pripadaju Kategoriji Onoga Što Je Pročitano Još Prije Nego Što Je Napisano. Tako prolaziš prvi pojas utvrda, i na tebe se sručuje pješadija Knjiga Koje Bi, Da Imaš Više Života, Također Rado Pročitao, Ali, Na Žalost, Dana Koje Ti Je Dano Proživjeti Ima Toliko Koliko Ih Ima. Brzo ih prelaziš i upadaš usred falange Knjiga Koje Namjeravaš Pročitati, Ali Prethodno Moraš Pročitati Druge, Knjige Koje Su Preskupe, Pa Se Nadaš Kupiti Ih Kad Se Budu Prodavale U Pola Cijene, Knjiga Idem Kao Gore, Kad Ih Tiskaju U Džepnom Izdanju, Knjiga Za Koje Bi Nekoga Morao Zamoliti Da Ti Ih Posudi, Knjiga Koje Su Svi Pročitali, Pa Je, Dakle, Gotovo Isto Kao Da Si Ih I Sam Pročitao. Izbjegavši tim nasrtajima, dolaziš u podnožje tvrđave, gdje se još upiru Knjige Koje Odavno Planiraš Pročitati, Knjige Koje Si Godinama Tražio A Nisi Ih Našao, Knjige Koje Govore o Nečemu Čime Se Trenutno Baviš, Knjige Koje Želiš Imati Da Bi Ti Bile Pri Ruci Za Svaki Slučaj, Knjige Koje Bi Mogao Staviti Na Stranu Da Ih Možda Pročitaš Na Ljeto, Knjige Koje Ti Nedostaju Da Bi Ih Stavio Do Drugih Knjiga Na Svojoj Polici, Knjige Koje Te Ispunjavaju Iznenadnom Pomamnom I Ne Sasvim Opravdanom Znatiželjom. Eto, uspio si neograničen broj snaga na bojnom polju svesti na količinu koja je, doduše velika, ali ipak prestavlja konačan broj, premda ti to relativno olakšanje kao zamku iz zasjede namještaju Knjige Koje Si Davno Pročitao, Pa Bi Bilo Vrijeme Da Ih Pročitaš Opet, i Knjige Za Koje Si Uvijek Tvrdio Da Si Ih Pročitao, Pa Bi Bilo Vrijeme Da Ih Pročitaš Doista. Oslobađaš se u hitroj cik-cak liniji i jednim skokom prodireš u tvrđavu Noviteta Kojima Te Privlači Autor Ili Tema. I u unutrašnjosti utvrde možeš praviti breše u redovima neprijatelja, dijeleći ih na Novitete Kojima Autori Ili Teme Nisu Novi (za tebe ili apsolutno), i Novitete Kojima Su Autori Ili Teme Potpuno Nepoznati (barem tebi)...

To my decydujemy o tym, w jakiej atmosferze spożywamy posiłki, życie będzie jednak znacznie łatwiejsze, gdy pozwolimy dziecku wybierać bądź odrzucać konkretne pokarmy Atmosfera. Rodzice, których dzieci „dobrze jedzą” to zwykle ludzie tworzący podczas posiłków pogodny i swobodny nastrój. Nigdy nie wmuszają w dziecko jakichkolwiek pokarmów i nie nakłaniają do jedzenia, gdy nie jest już głodne. Wiedzą, że czynność ta powinno być przyjemna, bez względu na to, jak bardzo kłopotliwe wydaje się zachowanie dziecka. Dobrych manier przy stole można nauczyć, w przeciwieństwie do upodobań pokarmowych. Stwierdzenia takie, jak: „Musimy go nauczyć jedzenia warzyw!” są zupełnie bezsensowne. Chcąc stworzyć przyjemną atmosferę w domu, trzeba zbadać własne postawy wobec jedzenia. Odpowiedzmy sobie zatem na następujące pytania: JAK JEDLIŚMY W DOMU RODZINNYM? Każda rodzina ma jakiś własny etos − zbiór postaw związanych z jedzeniem i jego znaczeniem − wywierający silny wpływ na dzieci. W rezultacie poglądy na temat jedzenia są nieświadomie przekazywane z pokolenia na pokolenie. Spożywaniu posiłków może towarzyszyć wielka radość lub wielki niepokój, świadomość obfitości bądź niedostatku pożywienia; jedzenie może być naturalne („zjedz tyle, na ile masz ochotę”) lub nienaturalne i pełne napięcia („musisz zjeść wszystko, co masz na talerzu”). Warto sobie uświadomić, jaki bagaż dźwigamy. Jeśli wzrastaliśmy w rodzinie, w której posiłkom towarzyszyły napięcia (a może nawet kary!), będziemy mieli skłonność do tworzenia podobnego nastroju we własnym domu. Trudno w takich warunkach oczekiwać, by nasze dziecko jadało z przyjemnością. Rodzice, których zmuszano do kończenia każdej porcji, z reguły próbują stosować podobną strategię wobec swoich dzieci. Osobiście mogę ich zapewnić, że nie jest to właściwa droga. CZY NAWYKI DZIECKA ZWIĄZANE Z JEDZENIEM BUDZĄ NASZ NIEPOKÓJ? Od czasów, gdy ludzie zaczęli polować i zbierać żywność w terenie, obowiązkiem dorosłych było dostarczanie pożywienia małym dzieciom. Nie można jednak zmusić dziecka do jedzenia, o czym wiemy równie dobrze, jak nasi przodkowie z buszu. Niektórzy przypisują sobie winę, gdy ich dziecko słabo je. Zdarza się też, że któreś z rodziców było w dzieciństwie przeraźliwie chude lub miało zaburzenia łaknienia w wieku dojrzewania. Jeżeli którekolwiek z tych niepokojów będą się odzywać podczas dziecięcych posiłków, to możemy mieć pewność, że karmienie stanie się ciągłą walką, a nasz mały miłośnik przygód będzie się lubił wspinać na wysoki stołek, ale nie będzie chciał na nim jeść. Im mocniej staramy się wmusić w dziecko nową potrawę lub zachęcić je do zjedzenia „jeszcze tylko kilku kęsów”, tym bardziej postrzega ono nasze działania jak przemoc. Proszę mi wierzyć, tą metodą nigdy z nim nie wygramy, a karmienie dziecka stanie się poważnym problemem na wiele następnych lat. Mimo aktywnego trybu życia maluszek nie zawsze ma apetyt i nastrój do jedzenia; nie musi mu też smakować to, co kładziemy przed nim na talerzu. Zamiast popadać w obsesję na temat niejedzenia, przyjrzyjmy się dziecku uważnie. Jeżeli jest czujne, aktywne i szczęśliwe, to przypuszczalnie otrzymuje wszystkie niezbędne składniki odżywcze. Badania wykazały, że nawet niemowlęta mają wrodzoną zdolność kontrolowania wartości kalorycznej pokarmu. Po kilku dniach niejedzenia zwykle przychodzi okres lepszego apetytu. Warto również rozejrzeć się i porozmawiać z innymi matkami. Wiele dzieci należy do tzw. niejadków w drugim i trzecim roku życia. Jakoś jednak nie umierają i później, po latach, opowiadają wspólnie z rodzicami zabawne historie o swojej niechęci do jedzenia.

Od karmienia do jedzenia W drugim i trzecim roku życia jedzenie plasuje się dość nisko wśród dziecięcych priorytetów; znacznie ciekawsze wydaje się maluszkom buszowanie po mieszkaniu. Niemniej jednak wtedy właśnie dokonuje się owa radykalna zmiana − przejście od karmienia do jedzenia. Niemowlę z zadowoleniem ssie pierś matki lub buteleczkę. Dwulatek je stałe pokarmy, tak jak dorośli. (No, może nie całkiem tak jak większość z nich). Kiedy usiłujemy go karmić, chwyta łyżeczkę i − umiejąc już nabierać niewielkie ilości pożywienia − dziękuje nam za pomoc i zaczyna samodzielnie nią wywijać. Karmienie niemowląt jest − w porównaniu z tym, co dzieje się teraz − zadaniem stosunkowo prostym. Pokarm naturalny lub odżywka dostarczają dziecku wszystkiego, czego mu potrzeba. „Chodziaczkowi” potrzebne są nie tylko stałe pokarmy, lecz także nauka czynności jedzenia. Indywidualne upodobania pokarmowe, zmienność apetytu oraz ogólna zmienność zachowań dziecka ogromnie komplikują rodzicielskie zadanie. Zważywszy, że rodzice miewają różne poglądy i przyzwyczajenia dietetyczne, trudno się dziwić, iż jest to droga dość wyboista. Jak się nią jedzie, zależy od trzech czynników: atmosfery (stosunku dorosłych do jedzenia i nastroju, który tworzą w domu), doświadczeń dziecka związanych z jedzeniem i stołem (społecznie i emocjonalnie przyjemnych bądź przykrych) oraz samego pożywienia (tego, co dziecko je). W dalszym ciągu opiszę każdy z tych czynników. Czytając, proszę pamiętać: To my decydujemy o tym, w jakiej atmosferze spożywamy posiłki, życie będzie jednak znacznie łatwiejsze, gdy pozwolimy dziecku wybierać bądź odrzucać konkretne pokarmy Atmosfera. Rodzice, których dzieci „dobrze jedzą” to zwykle ludzie tworzący podczas posiłków pogodny i swobodny nastrój. Nigdy nie wmuszają w dziecko jakichkolwiek pokarmów i nie nakłaniają do jedzenia, gdy nie jest już głodne. Wiedzą, że czynność ta powinno być przyjemna, bez względu na to, jak bardzo kłopotliwe wydaje się zachowanie dziecka. Dobrych manier przy stole można nauczyć, w przeciwieństwie do upodobań pokarmowych. Stwierdzenia takie, jak: „Musimy go nauczyć jedzenia warzyw!” są zupełnie bezsensowne. Chcąc stworzyć przyjemną atmosferę w domu, trzeba zbadać własne postawy wobec jedzenia. Odpowiedzmy sobie zatem na następujące pytania: JAK JEDLIŚMY W DOMU RODZINNYM? Każda rodzina ma jakiś własny etos − zbiór postaw związanych z jedzeniem i jego znaczeniem − wywierający silny wpływ na dzieci. W rezultacie poglądy na temat jedzenia są nieświadomie przekazywane z pokolenia na pokolenie. Spożywaniu posiłków może towarzyszyć wielka radość lub wielki niepokój, świadomość obfitości bądź niedostatku pożywienia; jedzenie może być naturalne („zjedz tyle, na ile masz ochotę”) lub nienaturalne i pełne napięcia („musisz zjeść wszystko, co masz na talerzu”). Warto sobie uświadomić, jaki bagaż dźwigamy. Jeśli wzrastaliśmy w rodzinie, w której posiłkom towarzyszyły napięcia (a może nawet kary!), będziemy mieli skłonność do tworzenia podobnego nastroju we własnym domu. Trudno w takich warunkach oczekiwać, by nasze dziecko jadało z przyjemnością. Rodzice, których zmuszano do kończenia każdej porcji, z reguły próbują stosować podobną strategię wobec swoich dzieci. Osobiście mogę ich zapewnić, że nie jest to właściwa droga. CZY NAWYKI DZIECKA ZWIĄZANE Z JEDZENIEM BUDZĄ NASZ NIEPOKÓJ? Od czasów, gdy ludzie zaczęli polować i zbierać żywność w terenie, obowiązkiem dorosłych było dostarczanie pożywienia małym dzieciom. Nie można jednak zmusić dziecka do jedzenia, o czym wiemy równie dobrze, jak nasi przodkowie z buszu. Niektórzy przypisują sobie winę, gdy ich dziecko słabo je. Zdarza się też, że któreś z rodziców było w dzieciństwie przeraźliwie chude lub miało zaburzenia

Guardiola told me that if there is a hint of disharmony within the group he removes it, as he did with Eto’o and Ibrahimović, who wanted to be stars in a team where no one feels a star.

Svi prijavljuju jedni druge. Dodao je da je - dok je obilazio najzabačenije krajeve Anadolije - uvidio kako su svi muškarci njegove zemlje naprosto paralizirani očajem. "Danima sjede po čajanama, danima ne rade ništa", nastavio je. "U svakoj kasabi možete vidjeti stotine takvih nezaposlenih, neuspješnih, beznadnih, nepokretnih, bijednih muškaraca. A u cijeloj zemlji mora da ih ima i na stotine tisuća, ako ne i na milijune. Zaboravili su što znači izgledati pristojno, nemaju volje zakopčati svoje masne, flekave jakne; mlitavi su kao puževi, nemaju snage ni toliko da pomaknu rukom i nogom; koncentracija im je na takvoj razini da ni najkraću priču ne mogu odslušati do kraja; zaboravili su što znači nasmijati se nekoj šali. Eto, u takvome su stanju bijedna moja braća." Mnogi od očaja ne mogu spavati, uživaju u cigaretama jer su svjesni da se time ubijaju, usred započete rečenice shvate koliko je kraj besmislen pa je radije ostave nedorečenu, televiziju gledaju ne zato što žele ili bi ih nešto zanimalo, nego zato što ne mogu gledati bijednike kojima su okruženi; svi bi zapravo željeli umrijeti, ali misle da nisu vrijedni ni samoubojstva; na izborima glasaju za najgore kandidate iz najslabijih stranaka da bi tako sami sebi dodijelili zasluženu kaznu, i više vole sudionike vojnog udara nego političare: dok im političari uši pune neostvarivim nadama, generali barem govore o kažnjavanju.

Dakle, pročitao si u novinama da je izašlo djelo Ako jedne zimske noći neki putnik, novi roman Itala Calvina, koji već nekoliko godina nije ništa objavio. Svratio si u knjižaru i kupio knjigu. Dobro si učinio. Već u izlogu knjižare uočio si korice s naslovom koji tražiš. Slijedeći taj vidljivi trag, ptobio si se knjižarom kroz gustu baražnu vatru Knjiga Koje Nisi Pročitao, a koje su te namršteno gledale s pultova i polica nastojeći da te postide. Ali, ti znaš da ne smiješ dopustiti da te zbune i da se ondje hektarima i hektarima prostiru Knjige Koje Možeš I Ne Pročitati, Knjige Koje Služe Drugoj Svrsi, A Ne Čitanju, Knjige Koje Si Pročitao A Da Ih Nisi Morao Ni Otvoriti Jer Pripadaju Kategoriji Onoga Što Je Pročitano Još Prije Nego Što Je Napisano. Tako prolaziš prvi pojas utvrda, i na tebe se sručuje pješadija Knjiga Koje Bi, Da Imaš Više Života, Također Rado Pročitao, Ali, Na Žalost, Dana Koje Ti Je Dano Proživjeti Ima Toliko Koliko Ih Ima. Brzo i prelaziš i upadaš usred falange Knjiga Koje Namjeravaš Pročitati, Ali Prethodno Moraš Pročitati Druge, Knjige Koje Su Preskupe, Pa Se Nadaš Kupiti Ih Kad Se Budu Prodavale U Pola Cijene, Knjiga Idem Kao Gore, Kad Ih Tiskaju U Džepnom Izdanju, Knjiga Koje Bi Nekoga Morao Zamoliti Da Ti Ih Posudi, Knjiga Koje Su Svi Pročitali, Pa Je, Dakle, Gotovo Isto Kao Da Si Ih I Sam Pročitao. Izbjegavši tim nasrtajima, dolaziš u podnožje tvrđave, gdje se još upiru Knjige Koje Odavno Planiraš Pročitati, Knjige Koje Si Godinama Tražio A Nisi Ih Našao, Knjige Koje Govore O Nečemu Čime Se Trenutno Baviš, Knjige Koje Želiš Imati Da Bi Ti Bile Pri Ruci Za Svaki Slučaj, Knjige Koje Bi Mogao Staviti Na Stranu Da Ih Možda Pročitaš Na Ljeto, Knjige Koje Ti Nedostaju Da Bi Ih Stavio Do Drugih Knjiga Na Svojoj Polici, Knjige koje te ispunjavaju Iznenadnom, Pomamnom I Ne Sasvim Opravdanom Znatiželjom. Eto, uspio si neograničen broj snaga na bojnom polju svesti na količinu koja je, doduše velika, ali ipak predstavlja konačan broj, premda ti to relativno olakšanje kao zamku iz zasjede namještaju Knjige Koje Si Davno Pročitao, Pa Bi Bilo Vrijeme Da Ih Pročitaš Opet, i Knjige Za Koje Si Uvijek Tvrdio Da Si Ih Pročitao, Pa Bi Možda Bilo Vrijeme Da Ih Pročitaš Doista. Oslobađaš se u hitroj cik-cak liniji i jednim skokom prodireš u tvrđavu Noviteta Kojima Te Privlači Autor Ili Tema. I u unutrašnjosti utvrde možeš praviti breše u redovima neprijatelja, dijeleći ih na Novitete Kojima Autori ili Teme Nisu Novi (za tebe ili apsolutno), Novitete Kojima Su Autori Ili Teme Potpuno Nepoznati (barem tebi), i određivati snagu kojom te privlače na temelju svoje želje i potrebe za novim i za onim što nije novo (za novim koje tražiš u onome što nije novo, i za novim koje tražiš u onome što jest novo). A zapravo si saom prešao pogledom po naslovima knjiga u knjižari, uputio se prema jednoj hrpi svježe otisnutih svezaka knjige Ako jedne zimske noći neki putnik, uzeo jedan primjerak i odnio ga na blagajnu, kako bi se onde uspostavilo tvoj epravo vlasništva nad njim. Bacio si još jedan izgubljen pogled na knjige unaokolo (ili bolje: knjige su tebe gledale izgubljenim pogledom pasa što iz kaveza u gradskoj živodernici gledaju svojega bivšeg druga kako se udaljava, dok ga na uzici vodi gospodar koje je došao da ga iskupi), pa si izašao.

Otišao bih malo dalje... moćan čovjek je oksimoron. Moć negira čovjeka, odnosno uzlazak do čovjeka uvjetovan je abrogacijom moći. Govorim ti samo... do čega sam došao, ma i tako ne sasvim svoj.”, sam protisnuo oporo, riječi nižući ne značajnije nego izdisajem bolesnoga daha, no morao sam se izjasniti dok sam i dalje to bio sposoban. “Još nešto, o tiraniji, njezinoj genezi kao nečega istovjetnog sa zlom... otkrio sam da ona pak dolazi od čina dobrote, ispoljavanja saučešća ravnodušnoj pojavi. Tiranija je primanje saučešća na dug kojeg potajice ne mislimo platiti, ili mislimo ali stvar ostavljamo postrance dok ju jednom sasvim ne zaboravimo. Prevara dakle, a tu nas eto opet onomu instinktivnom, nerazumnom iz čega sve potječe.

Luv misli kako kada je daleko od Luz ponekad osjeća radost, ponekad muku. Kada joj je blizu ponekad joj pogodi želju, ponekad ništa. To kada pogodi, to je toliko rijetko. S druge strane, neosporno je da ga Luz izaziva, potiče, daruje mu snagu, odvažnost. Pa eto sada i ta njezina ljubomora. Koliko god bila besmislena, ona mu na neki čudan način vraća samopouzdanje. Osjeća se bolje. Nikada ranije nije ni pomišljao da je tamo neki frajer zbog kojeg bi žene tako ludile. Izigravao je alfa mužjaka, glumio, sve prema van, od kožnatog kaputa do cigare i borselina ili šilterice. Strogo je pazio da ne bi neku pičku poševio više od tri puta, jer bi u tom slučaju stvar za njega mogla završiti brakom. Ne zbog nekih tamo osjećaja, odnosa među njima, kurac, nego zato što on pristojno zarađuje pa je i on nekakva kurčeva prilika za te žene. Materijalna prilika. Ali pazi ti sada ovo. Ako jedna prilično zgodna žena, kakva je ta moja Luz, k tome i senzibilna i radišna, ako jedna takva žena zbog njega takve ljubomorne napade, onda on tu stvarno dođe kao nekakva faca. Pa pazi ti, nju ne zanimaju čak ni dućani u Veneciji, iako zna da bi joj on sve kupio, ne, ona ostaje čitati Casanovine memoare misleći kako čita o njemu, hej, čovječe, pa to stvarno nije mala stvar. Zapravo, Luz mu vraća samopouzdanje koje ranije nije imao. Hej! Luz ga čini moćnim poput Casanove. Hoćeš-nećeš, njezina ljubomora u njemu budi strast i oslobađa ga drugih demona.

... zbilja je tako, mi smo smiješni, lakomisleni, s lošim navikama, dosađujemo se, ne znamo gledati, ne umijemo razumjeti, ta svi smo mi takvi, svi, i vi, i ja, i oni! Ta vi se evo ne vrijeđate što vam u oči kažem da ste smiješni? A ako je tako, zar vi niste materijal? Znate, prema mojem je sudu katkad i dobro biti smiješan, pa i bolje je: brže može jedan drugomu oprostiti, brže se umiriti; ne može se sve razumijevati u isti mah, ne može se započinjati ravno od savršenstva! Da postigneš savršenstvo, trebaš najprije mnogo razumjeti! A ako prebrzo pojmimo, možda i nećemo valjano pojmiti. To ja govorim vama, vama koji ste već tako mnogo znali razumjeti i... ne razumjeti. Sada se ne bojim za vas; ta vi se ne srdite što vam ovakav dječak govori takve riječi? Dakako da se ne srdite! O, vi ćete znati zaboraviti i oprostiti onima koji su vas uvrijedili, i onima koji vas nisu uvrijedili ničim; jer od svega je teže oprostiti onima koji nas nisu uvrijedili ničim, i baš zato jer nas nisu uvrijedili, nije dakle osnovana naša tužba: eto, tomu sam se nadao od viših ljudi, eto, to sam im htio reći kad sam išao ovamo, a nisam znao kako bih kazao...

A onda je rekao da su danas muslimanski narodi svugdje u velikom neredu zato što su u malim ratovima, od kojih nikada ne može nastati velika sreća. Velika sreća nastaje samo iz velikog rata! Svi vidimo kako već godinama nema mira ..., niti između Iraka i Irana, ni u Eritreji i Somaliji, ni između muslimana u Afganistanu, nema mira zato što se vode mali i uglavnom neugledni, dosadni i sirotinjski ratovi, fukaralučki i za sitan groš, iako uz mnogo mrtvih i obogaljenih. Nažalost, tako će biti sve dok ne dođe do još jačeg sukoba, pravog, koji će jednog zasvagda pokazati ko je na isitini i pravom haku, a ko u zabludi. Mali ratovi su nalik osoki iz đubreluka, samo prljaju put, ništa ne riješe, posvuda smrdi i dalje, čak i više. U Hamburgu je čitao nekavu učenu studiju o tome da jedino veliki ratovi pokažu ko je velika sila. Eto Amerike ne bi bilo bez Drugog svjetskog rata, tog velikog i slavnog sukoba, nakon kojeg se nedvojbeno zna ko je jači. A ko je jači on je i sveti! U Evropi su se krščani među sobom trvili dva i po stoljeća malim i neuglednim ratovima, a onda su nastali Prvi i Drugi svjetski rat, i sa njima se uzdigla Amerika. I sad Amerika ne da da krščanski narodi, katolički i protestantski, ratuju jedni protiv drugih, niko više ne smije ni zucnuti! Isto je i sa Sovjetski savezom, i on je razvio mišice iz dva svjetska rata, poklopio većinu pravoslavnih naroda, i usput po neki katolički, ne da im da se bave malim i fukaralučkim ratovima, ne da im da džaba gube vrijeme. E draga braćo, i mi muslimani trebamo imati Ameriku, muslimanksu Ameriku. Pa da ona odmah udari čušku svakom onom malom muslimanskom narodu koji je nabodica i fukaraluča prznica, pa hoće povesti mali rat! Pljujem ti ja takav rat!

A sjećaš li se", dodala je, "onog našeg razgovora o upravljanju automobilom?" "Pa... ne baš potpuno." "Rekao si tada da je loš vozač siguran samo dotle dok se ne susretne s drugim lošim vozačem. Pa, eto, ja sam naletjela na takvoga drugog lošeg vozača, zar ne? Mislim, naime, da sam bila vrlo lakomislena kad nisam to odmah primijetila. Pretpostavljala sam da si ti pošten i iskren čovjek. Mislila sam da se potajno ponosiš time." "Meni je trideset godina", rekoh. "Prestar sam za barem pet godina da lažem samom sebi i onda to još nazivam poštenjem." Nije odgovorila. A ja sam se, ljutit, ali još napola zaljubljen u nju i strašno žalostan, okrenuo i otišao.