Dva Quotes

Možda bi trebalo da ih mrzim ali ne mogu. Ja nemam dva srca jedno za mržnju drugo za ljubav. Ovo što imam sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora moj život i moja smrt sve to pripada Bogu stvoritelju svijeta. Ali moja žalost pripada meni.

Svi tvrde da postoji jedan svijet... Ja tvrdim da postoje dva... Jedan je moj, a drugi dijelite kako hoćete...

Samo su dva iskonska straha, jesi znala to? Rodiš se sa strahom od glasnih zvukova i strahom od padanja. Ozbiljno, imaš na internetu. Ostalih stotinu fobija naučiš od bližnjih. Neke te čuvaju od opasnosti, da. Ali većina je tu samo da zbija šale s našim životima.

Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti sa dva polgeda koja se susreću sa istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavnošću odbijaju da se puste.

Šta sam to imao od života? Nečiju kosu, nečiju ruku, jedno srce ustreptalo. I dva tri osmeha tiha i prosta. Sve je to ponekad tako malo. Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

Ja zaista nemam mnogo da ti ponudim, par toplih zagrljaja, čistu dušu i jedno maleno ali vjerno srce. Imam i kofer pun ljubavi i dva jastuka, pomalo već stara, al' se još osjeća miris mojih snova.

PESMA ZA NAS DVOJE Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla. Ne znam. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da,mora da je tako.

Hořčice Od země k nebi strmí se, tráva ostřice. Šli dva a dva a dva, v rukou kalich hořčice. Než jsem jim stačil cokoli říci, umírám, pokryt hořčicí.

Mora da je imao blizu dva metra. Uve je uvek nagonski bio skeptičan prema svim ljudima višim od metar i osamdeset pet. Krv ne uspeva da im stigne do mozga, govorilo mu je iskustvo.

Sasvim tanki prsti Ti ćeš mi pomoći da ostarim jer si oluja. Tajna dugovečnosti leži u skrivanju. Ti kad prekrižiš limun dobiješ dva sunca. Onda ih podeliš na mesece. Takvi su tvoji prsti.

Zamišljao je, naime, pravu ljubav kao vezu dve potpuno odvojene, samostalne sudbine, dva ravnopravna života čoveka i žene, koji se u pauzi između dve bitke, dva okršaja i dve usamljenosti, sreću i vole, a da niko ne pokušava da potčini svog partnera. Odmor ratnika! Poštena I čista igra.

Nemiluj přespříliš, chceš-li býti milován; vyčerpáš sám všechnu lásku, určenou pro dva.

Postoje mnogi načini uranjanja u postojanje, a ja sam ih uglavnom doživljavo na dva načina: kada sam se budio uz djevojku koju volim i kad sam putovao. Spoj tog dvoje vjerojatno je moj životni cilj.

Ne treba mene žaliti. Jer svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta; jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.

Ja sam čovjek začet u sljepilu strasti, u mraku utrobe, porinut u vrijeme za mučno trajanje. Dali su mi na put radosti i boli (više boli, manje radosti) i dva oka da gledam mučenje i dva uha da slušam jecanje najmukotrpnijeg bića koje je izmislilo i plač i smijeh. I usta su mi dali da žvačem gorki zalogaj. I jezik da govorim: jao! Dali su mi ruke da gradim i rušim, da grlim i ubijam! I noge da bježim kad me progone, i sam da progonim. Imam srce da bih trpio jače od svih životinja. Imam razum da bih se mogao nadati sutrašnjemu danu koji bi mogao donijeti nešto radosti. A kad radosti ne bude, opet ću se nadati i lažima ispunjavati misli svoje da bi mi san pao na oči. I sanjat ću da sam ŽIV ZAUVIJEK. Ali probudit će se tada Polifem-kiklop jednooki, i navalit će golem kamen na spilju moga sna i neće biti izlaza. Zgrabit će me nešto strašno, ogromno, i probudit ću se u rukama ljudoždera...

Zeleno, volim te, zeleno. Zelen vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. Opasana senkom ona sanja na verandi, zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Zeleno, volim te, zeleno! Pod lunom Cigankom stvari pilje u nju a ona ih ne vidi. Zeleno, volim te, zeleno! Velike zvezde od inja dolaze sa ribom senke što otvara put zori. Smokva trlja vetar korom svojih grana, a breg, mačak lupež, ježi svoje ljute agave. Ali ko će doći? I odakle? Ona čeka na balkonu, zelene puti, kose zelene, sanjajuci gorko more. -Kume, daću ti konja za kuću, sedlo za njeno ogledalo, nož za njen ogrtač. Kume, dolazim krvareći iz Kabrinih klanaca. -Kad bih mogao, mladiću, lako bi se nagodili. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. Kume, hoću da umrem pristojno u svojoj postelji od čelika i, ako je moguce, sa holandskim čaršavima... Zar ne vidiš moju ranu od grudi do grla? -Trista crnih ruža pokrivaju tvoj beli grudnjak. Krv ti vri i miriše oko pojasa. Ali ja više nisam ja niti je moj dom više moj. -Pusti me bar na visoke verande, pusti me da se popnem! Pusti me na zelene verande. Verandice mesečeve, gde kaplje voda. Već se penju dva kuma na visoke verande. Ostavljajući trag krvi. Ostavljajući trag suza. Drhtali su krovovi, fenjerčići od lima. Hiljadu staklenih defova ranjavalo je zoru. Zeleno, volim te, zeleno! Zelen vetar, zelene grane. Dva kuma su se popela. Širok vetar ostavljao je u ustima čudan ukus žuči, mentola i bosiljka. -Kume, gde je, reci mi, gde je tvoje gorko devojče? -Koliko puta te je čekala sveža lica, crne kose, na toj zelenoj verandi. Nad ogledalom bunara Ciganka se njiha. Zelene puti, kose zelene, sa očima od hladnog srebra. Mesečev stalaktit od leda drži je nad vodom. Noć je postala intimna kao mali trg. Pijani su žandari lupali na vrata. Zeleno, volim te, zeleno! Zelene vetar, zelene grane. Brod na moru i konj u planini. - ROMANSA MESECARKA

Jak říkával Harry, sériový vrah je jako bílá velryba. A sériový vrah policistů je bílá velryba s růžovými puntíky. Nenajdeš dva takové.

Ne htedoh, ne htedoh ti nista reci. Videh u tvojim ocima dva mala, luda drveta. Od povetarca, smeha i zlata njihala su se. Ne htedoh ti nista reci.

Pa život čestitog čovjeka i prolazi u tome da riješi jedan problem i tako napravi dva nova. Što se tu može.

U Beogradu ne postoje dva ista dana, dva ista jutra, dva ista pogleda. Svaki dan je priča za sebe.

Premda sam imala samo četrnaest godina, činilo mi se kao da sam već živjela dva života. Moj novi život još uvijek nije pravo započeo, iako je moj stari život završio prije dosta vremena.

LJUBAV. To nikako ne mogu objasniti. Kako objasniti zašto volim prirodu u svim njenim oblicima? Ne samo sezonski, nego i ljeto i zimu i sunce i kišu i snijeg. Mogu li se dva partnera voljeti ako ne znaju svoje 'ružne strane'? Ako se neka osoba voli samo u njenom dobrom svjetlu, je li ljubav potpuna, je li prava? Je li to uopće ljubav? I tako svi ... Svi vole samo sunčano vrijeme, a kada je ružno zatvaraju se u svoja skloništa. Čovjekov iskustveni raspon temperature je 20°C. Od +10°C do +30°C. Sve više ili manje je neudobno. Pa, jesam li onda ja, koji hodam po kiši bos i uživam, lud? Jesam li lud kad vičem niz vjetar koji je toliko jak da se mogu nasloniti na njega? Kada silazim niz snježnu planinu, proklizavam i padam jer ne vidim prst pred sobom, a smijem se i istovremeno divim njenoj moći i svojoj neustrašivosti - jesam li lud? Vjerojatno jesam, ali ja samo igram iskreno, uživam u igri i takve karte dobivam.

Beogradski pijanci su, inače, najizdržlјivija stvorenja na svetu. Lako je Francuzima i Italijanima da piju svoja čuvena vina; lako je Rusima da se opijaju votkom i Škotima viskijem – voleo bih da ih vidim sledećeg jutra, posle dva litra popijenog „banatskog rizlinga”, najpopularnijeg vina beogradskih špriceraša!

Svijetla kosa i tamna kosa, to su dva pola ljudskog karaktera. Tamna kosa znači muževnost, odvažnost, otvorenost i poduzetnost, dok je svijetla kosa simbol ženstvenosti, nježnosti, bespomoćnosti i pasivnosti. Plavuša je, prema tome, dvostruka žena. Princeza mora biti plavokosa. Zato žene, da bi bile ženstvenije, boje kosu u žuto, a nikad u crno.

Kako je čitanje nešto neobično!Kako je čudno to čitanje koje poništava vreme, pretače vrtoglavi prostor, a da pri tom ne zaustavlja dah niti oduzima život čitaocu. Verujemo da smo nevidljivi, odsutni, iako smo svuda prisutni, čak i tamo gde smo, grozničavi, s tom knjigom u ruci koju gutamo, jedemo očima, kao u nekoj radnji bele magije, da bismo nahranili svoj duh. A čitanje je zbilja čarobna radnja svesti koja otkriva jednu od najnepoznatijih sposobnosti čovekovih i daje mu veliku moć: sposobnost da bude na dva mesta istovremeno i moć da se usami, da se potpuno odvoji od okoline, da izađe iz svog vlastitog života a da ne izgubi vezu sa životom; ukratko, da saobraća sa svim i svačim, čak i kada više ne veruje ni u šta.

Čtyřicet šest. Nemysli na to, stejně tu není víc místa než pro jednoho. Čtyřicet pět. Navíc ho z té židle nestihneš odvázat. Čtyřicet čtyři. I kdybys chtěl, už na to není čas. Čtyřicet tři. Dávno vypršel. Čtyřicet dva. Kurva. Čtyřicet jedna. Kurva, kurva!

... ni u najvećem gradu, nad čijim ulicama vise samo uska platna neba, proleće se ne da sakriti. ... ima dva načina da se bude veseo i sretan: imati mnogo novca ili imati veliko mišljenje o sebi. Ja mislim da se misao o Bogu začela pred velikom pučinom ili usred pustinje, jer se samo tamo mogla steći ideja o neizmernom i večnom. Zato ljudima rođenim pored mora pučina izaziva samo besnu ljubav za život. Tako je i Bog jedna istina srca. Zato ga nece ni ubiti razum, jer ga on nije sazdao... Umreti u lepoti, to izgleda vrhunac života na zemlji. ... lepota se izgubila zato što je postala lepa za ceo svet. Ne kajem se za grehove koje sam učinila, nego za one koje nisam učinila. Ima nešto savršenije od lepote stvari u prirodi: to je sve ono što je ljudska misao dodirnula i ljudska lepota osvestila.

Po tom pitanju" zapravo imam samo dva jednostavna pravila: prvo, nikad ne pijem alkohol pre zalaska sunca; i drugo, uvek pijem alkohol po zalasku sunca. Njih se držim sa vrlo retkim izuzecima, i kršim ih samo kad baš moram, prvo uglavnom na svadbama, a drugo kad sam bolestan.

... ako otkriješ tajnu, postaješ deo tajne. Ja sam ovog jutra opet lagala u snu. A laž ima miris. Svak može da umre, ali svak ne može da se rodi. Oni najbolji ostaju nerođeni. Poslednjih sedmica i moji snovi zaudaraju. Gusti kao kačamak i crni kao katran. A kroz njih teku ogromne količine vremena, kao reke ponornice, iako pri buđenju nisam starija no inače i ranije. Kao da postoje dva vremena u mom životu. Od jednog se ne stari nego se troši nešto drugo umesto tela. Karma? Jesu li naše telo i duša gorivo? Gorivo čega? Da li je vreme pogon na koji se kreće telo, a Večnost gorivo duše? Jednina, tačka i sadašnji trenutak, eto od čega je sastavljen ceo tvoj mehanički svet i njegova računica. U srcu ne postoji prostor, u duši ne postoji vreme... SNOVI SE ZABORAVE ČIM PROĐEŠ KROZ NAJBLIŽA VRATA. OD NJIH TADA OSTAJE SAMO KOSTUR. ALI, KAKO ZABORAVITI JEZIK NA KOJEM SANJAŠ I S KOJIM SI ODRASTAO? Ne znam da li znaš da se šume sele? Kada krenu, one polako i dugo putuju tražeći sebi bolje mesto. Najradije s jeseni polaze na put... Kao ptice. Ili kao čovek... SNOVI NE STARE. ONI SU VEČNI. ONI SU JEDINI VEČITI DEO ČOVEČANSTVA...

- Vidite, umetnik, to je "sumnjivoo lice", maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Unutrašnja strana vetra je ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu." "Bilo je nešto što nikako nije uspevala da uklopi u svoju čistu sliku sveta. To su bili snovi. Otkud u tako jednostavnom životu, u kome se može trčati samo između dva uha, svake večeri nešto tako neobjašnjivo kao što su snovi? Nešto što traje i posle smrti." "Lingvistika snova govorila je jasno da postoji prilog vremena sanjanog i da put do sadašnjice vodi preko budućnosti, i to kroz san. Jer ni prošlog vremena nema u snovima. Sve liči na nešto još nedoživljeno, na neku čudnu sutrašnjicu koja je počela unapred. Na neki predujam uzet od budućeg života, na budućnost koja se ostvaruje pošto je sanjač izbegao neminovno SADA." "Ljubav je kao ptica u kavezu; ako je svaki dan ne nahraniš, ugine." "OTVARAM VRATA, U SOBU ULAZI MESEČINA, KROZ MESEČINU ULAZIM JA." "Ničega tajanstvenog, nažalost, nema na svetu. Svet nije pun tajni, svet je pun ušiju koje pište. Čitava priča može da stane u pucanj biča." "Svi smo mi zidari vremena, teramo senke i hvatamo vodu na pupak; svak zida od časova svoju kuću, svak od vremena svoj uljanik podiže i svoj med bere, vreme u mehovima nosimo da nam vatru raspiruje." "Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je ona bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sada, jer toliko treba da naš pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stigne do našeg unutrašnjeg oka i da ga obasja. Ponekad tako vidimo dušu koje odavno nema.

Jenom v osloském policejním obvodě je… kolik policistů?“ „Sto tisíc osm set sedmdesát dva,“ přispěchala s odpovědí Katrine. Zadívali se na ni. Pokrčila rameny. „Dočetla jsem se to ve výroční zprávě osloského krajského ředitelství.“ Dál na ni hleděli. „Mám doma rozbitou televizi a nemohla jsem spát, tak co má být?

Nismo mnogo kupovali, ali smo štošta znali. Moj otac je posjedovao zaraznu radoznalost prema tekućim događajima, povijesti, pa i našim životima. Odrastajući, shvatio sam da postoje dva tipa obitelji: 1. One kojima treba rječnik da dovrše večeru. 2. One kojima to ne treba. Mi smo pripadali prvoj grupi. Gotovo svake večeri zbog nečega smo morali konzultirati riječnik, koji se nalazio na polici nekoliko koraka od stola. — Ako imaš kakvo pitanje - govorili su moji - onda potraži odgovor.

A pak jednoho čtvrtka, téměř dva tisíce let poté, co jednoho člověka přibili na kříž za to, že říkal, jak by bylo ohromně bezva chovat se k sobě pro změnu trochu slušně,

Ljubav je sastavljena od jedne duše koja naseljava dva tela.

Posle toga bismo na koji trenutak zaspali i, utapajući se u svoju ljubav, bili bismo dva uporna ronioca koja izlaze na površinu vode samo da udahnu vazduh.

Za dva stranca, mnogo smo godina proveli zajedno i za sve provedene godine... Mnogo smo veliki stranci.

Može li čovjek u životu imati dva zavičaja? Ne može. Samo grobno mjesto u tuđini

Oduvek je tako, ko je dotakao slavu, izgubio je mir, ko je pronašao mir, odrekao se slave, a ko je nekako uspeo da ova dva dobra sastavi, uglavnom se odricao života i postajao svetac.

To je tako malograđanski, obavezati se na poglede, koji stotina milja dalje već ne obavezuju. Ja hoću da učinim pokušaj, da dođem do slobode, kaže sebi mlada duša; i tu bi trebalo da je spreči to, da se slučajno dve nacije mrze i ratuju, ili da se more nalazi između dva kopna, ili da se u njenom okruženju podučava neka religija, koja ipak nije postojala pre nekoliko hiljada godina.

Dán několikrát zatočil vlasy, jedním krokem se odrazil, rozmáchl se paží podél těla jako hráč bowlingu a hlavu pustil. Plachtila vzhůru s vlasy rozevlátými, ale v příliš příkrém úhlu, takže zasáhla strop, odrazila se opět na schody a kutálela se zpátky k nám s křupáním, jako když lžičkou rozbíjíte skořápku vajíčka natvrdo. „Musím jenom pořádně zamířit,“ zamumlal Dán, hlavu zas popadl, srovnal si nohy, pro lepší soustředění zavřel oči a přitom se několikrát zhluboka nadechl. Došlo mi, že psychicky je to teď se mnou na hraně, protože jsem se málem rozesmál. Pak Dán oči otevřel, udělal dva kroky vpřed a rozmáchl se. Uvolnil úchop. Čtyři a půl kila lidské lebky vykroužily pěkný oblouk k vrcholu schodiště, dopadly na podlahu a my jsme slyšeli, jak hlava poskakuje a kutálí se chodbou.

Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest, i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.

„Dva su načina na koja gledamo lice druge osobe. Jedan je da gledamo oči kao dio lica. A drugi, gledamo u oči i to je to, kao da su one lice. Takvih se stvari čovjek jednostavno preplaši. Jer oči su život u malome.

I nema ga sutra, ni preksutra ne, I vele da bolestan leži, I nema ga mjesec, I nema ga dva, I zima je već, I sniježi... A prolaze kao i dosada ljudi I maj već miriše - A njega nema, i nema, i nema, I nema ga više...

Ali nekad, kasno uvečer, dok na neudobnom kauču vrti programe na televiziji ne bi li nekako usnula, uspijeva pomisliti da je problem baš u tom preživljavanju. Sve je ona preživjela dosad, sa svime se nakako izborila, ali možda, samo možda, bolje bi bilo da nekad jednostavno nije preživjela. Da je pukla, slomila se, dopustila da je boli dulje od dan, dva, pet. Da je boli mjesecima. Da je boli pa što bude. Da jednostavno prestane preživljavati.

Budeme si tedy říkat pravdu jako dva muži? Nikoli přátelé, ale nepřátelé a muži sobě rovní? Takovou nabídku dostaneš málokdy, Rolande. Jenom nepřátelé mluví pravdu. Přátelé a milenky neustále lžou, lapeni pavučinou povinnosti.

Šovinizam vodi nepromišljenim akcijama i nacionalnom zatvaranju, što izaziva još veći šovinizam. Istodobno šovinizam uzrokuje revanšizam na drugoj strani, dva šovinizma hrane jedan drugi, i međunacionalni se odnosi truju unedogled.

Nisam ratnik da bih vjerovao u pobjedu. Nisam državnik da bih vjerovao u silu. Nisam pjesnik da bih vjerovao u slavu. Nisam vjernik da bih vjerovao u trublje anđeoske na posljednjem sudu. Nisam pokajnik da bih očekivao milost. Nisam očajnik da bih priželjkivao smrt. Ja sam čovjek začet u sljepilu strasti, u mraku utrobe, porinut u vrijeme za mučno trajanje. Dali su mi na put radosti i boli (više boli, manje radosti) i dva oka da gledam mučenje i dva uha da slušam jecanje najmukotrpnijeg bića koje je izmislilo i plač i smijeh. I usta su mi dali da žvačem gorki zalogaj. I jezik da govorim: jao! Dali su mi ruke da gradim i rušim, da grlim i ubijam! I noge da bježim kad me progone, i sam da progonim. Imam srce da bih trpio jače od svih životinja. Imam razum da bih se mogao nadati sutrašnjemu danu koji bi mogao donijeti nešto radosti. A kad radosti ne bude, opet ću se nadati i lažima ispunjavati misli svoje da bi mi san pao na oči. I sanjat ću da sam živ zauvijek. Ali probudit će se tada Polifem-kiklop jednooki, i navalit će golem kamen na spilju moga sna i neće biti izlaza. Zgrabit će me nešto strašno, ogromno, i probudit ću se u rukama ljudoždera...

Aby nevypadal jako morous krkavec, nalil hostům ze svých zásob nefalšovanou kopaničářskou slivovici. Ruský režisér chtěl okamžitě koupit dva kartony, ale Watzka se jen zasmál. „Tavarišč režisjor, eto medicina, nět chlast,“ vysvětloval...

Já jsem já a ona je ona. Mezi tím je prostor, který se snažíme překlenout. Ale ten prostor přece existuje. Souvisíme spolu, ale jsme dva. Je jen třeba, aby ten prostor byl čistý a průzračný jako zářijový den. Proto je třeba být upřímný vždycky.

Když čtyřnožec běží, zůstává zajatcem cyklu jeden krok - jeden nádech," říká doktor Bramble. "Zatímco lidští běžci, které jsme studovali, tento poměr nikdy nedodržují. Mohou si vybrat z mnoha jiných a obvykle dávají přednost poměru dva ku jednomu.

Chudí lidé, jako byli tihle dva, opravdu nemají vůbec nic. Chybí jim televize, penzijní spoření, dovolená v Chorvatsku, možnost závidět sousedům, dokonce i o designových předmětech z IKEA si mohou nechat jenom zdát. A tak už jim zbývá jen jediné - příležitosti být šťastní...

Gledao sam naokolo. Više nisam bio sam. Na jugu, iza horizonta, urlao je sad jedan motor. Iza magle, bledim putevima jurila je pomoć. Farovi su sipali svetlost, gume su zviždale, a dve ruke čvrsto držale volan. Dva oka su prodirala kroz tamu, hladno i pouzdano - oči mog druga...

Čudna stvar'', mislim, ''videli smo toliko mrtvaca u ratu, i znamo da nas je dva miliona beskorisno palo - zašto smo onda tako uzbuđeni zbog jednog jedinog, a dva miliona smo već skoro zaboravili?'' No to je valjda zato što je pojedinac uvek smrt - a dva miliona uvek samo statistika.

Svi smo mi nesretni i treba da se toleriramo! Svi smo mi promašeni i svi smo promašili. Samljeveni smo kao između dva žrvnja... Pa zašto da sa krvavim prstima stupimo u tminu? Skomraka će isto tako jesti crvi kao i mene i tebe! Pa bi bilo glavno da poživimo tu gdje jesmo, kako najbolje znamo...

Přiložil jsem mu pistoli k hrudníku. „Kolik ti zaplatil?“ „Dvac… dvacet táců.“ „Připadá ti to dost za vraždu?“ Otevřel a zavřel pusu. „Stejně tě zabiju, takže si nemusíš vymejšlet žádnou chytrou odpověď.“ „Máme čtyři děti a bydlíme ve dva plus jedna,“ pronesl. „Doufám, že ti vyplatil zálohu,“ opáčil jsem a vypálil.

Ali za ljubavnog čina ni jedna žena ne ostaje u tom uzvišenom položaju. Vrlo brzo i šarmantno mlada si gospoda uzimaju neka prava koja vrijede izvan njihova stana. Ženi odjednom zaboravljaju pridržati vrata, a do-godi li joj se neka nespretnost, obasiplju je porugom. Zatim joj počinju lagati, počinju je varati i mučiti te je napokon prestaju nazivati. Namjerno se ne žele očitovati o svojim namjerama.-Slijede dva-tri pisma na koja ne žele odgovoriti. Žena čeka i čeka, no čeka uzalud. I ne pita se zašto čeka, jer se odgovora boji više od čekanja. A za to vrijeme muškarac u nekom drugom životu odlučno počinje obrađivati neku drugu ženu.

Ne treba njegov život, ne treba njegov rad i dar! Mnogo je tri odlikaša, dosta je dva, a možda samo jedan, a možda nijedan ne treba životu!... Oj, groblje! Prebriši iz ove mature što ne treba! Zbriši naročito "odabrane i srećne"! Nema dovoljno sreće ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!...

Ruští bolševici říkali, že je dobrý pracovník, kdo vydrží v ilegalitě dva roky. Ale hořela-li jim půda pod nohami v Moskvě, mohli ještě zmizet do Petrohradu a z Petrohradu do Oděsy, ztratit se v milionových městech, kde je nikdo neznal. Tady máš jen Prahu, Prahu, Prahu, kde tě zná polovina lidí a kde se může soustředit celá smečka provokatérů.

Podobně jako Machiavelli podává i Kautilja analýzu toho světa, který měl reálně před sebou, a poskytuje nikoli normativní, ale praktické vodítko k jednání. Staví přitom na stejné morální bázi jako Richelieu, který žil o téměř dva tisíce let později: stát je křehká struktura a státník nemá morální právo riskovat, že etické ohledy ohrozí jeho další existenci.

V mezinárodním uspořádání v éře studené války se odrážely dva typy rovnováhy, poprvé v dějinách navzájem podstatně nezávislé: jednak nukleární rovnováha mezi SSSR a USA, jednak vnitřní rovnováha uvnitř Severoatlantické aliance, jejíž působení bylo v podstatné míře psychologické. Evropa uznala americké prvenství výměnou za poskytnutí americké nukleární ochrany.

Žena je u stanju da voli i da za čitavu jednu godinu čoveku koga stavlja ispred ostalih kaže samo deset ili dvanaest reči. U dubini njenog srca uvek je zabeleženo koliko puta ga je videla, da je išla dva puta s njim u pozorište, da se dva puta srela sa njim na nekom ručku, da ju je tri puta pozdravio u šetnji.” (VII O razlikama u rađanju ljubavi kod dva pola, VIII)

Ziveti pod vedrim nebom, nikada ne provodeci vise od sat ili dva u zatvorenom, otupljuje i zaslepljuje mozak kao sto ti jaka svetlost zaslepi oci. Ponasas se, i planiras i patis, ali i dalje ti je sve nekako daleko, kao da ti je zivot izasao iz fokusa, kao da postaje nerealan. Svet, spoljnji i unutrasnji, kao da polako bledi dok ti ne postane nesto poput vecega sna.

Láska je přechodné šílenství, vybuchne jako sopka a potom opadne. A když opadne, musíš se rozhodnout. Musíš zjistit, zdali je vaše kořeny propletený takovým způsobem, že váš rozchod není vůbec myslitelný. Protože právě tohle je láska. Láska není ta bezdechnost, není to vzrušení, nejsou to halasné sliby věčné vášně, není to touha pářit se čtyřiadvacet hodin denně a není to, když v noci zůstaneš vzhůru a představuješ si, že líbá každý záhyb tvého těla. Ne, nečervenej se, já ti teď říkám náramné pravdy. To je jenom zamilovanost, to svede každý hlupák. Láska samotná je to, co zbude, když se zamilovanost vyčerpá, a to je jak umění, tak šťastná náhoda. Mně a tvé mamince se to povedlo, měli jsme kořeny, které kdesi v podzemí srostly k sobě, a když nám z větvi opadaly všechny ty krásné květy, zjistili jsme, že jsme jeden strom, ne dva. Ale někdy korunní plátky opadnou a ty zjistíš, že kořeny nesrostly. Představ si, že opustíš domov a svůj lid, jen abys po šesti měsících, roce, třech letech zjistila, že strom tvé lásky nezapustil kořeny a vyvrátil se. Představ si to zoufalství, představ si, jak by tě to dusilo.

Umjesto da tragaju za suštinom i prihvate Kuran kao cjelinu ljudi puni predrasuda izdvajaju ajet ili dva oslanjajuči se samo na one Božije zapovijesti koje podupiru i poklapaju se sa zamislima njihovih ustrašenih umova. Opsjednutost mukama i nagradama, vatrom i plodovima, melekima i šejtanima, je tolika da u težnji za boljom budućnošću u kojoj će biti nagradjeni za ono što su danas potpuno zaborave na Boga

Metropolitan policija je uhapsila bugarskog emigranta koji je džepario po terminalu 2 za vreme provale putnika iz tranzita u glavni hol. Kod njega je nađeno više novčanika, satova i nešto nakita. Bugarin nije nalazio da je, u okolnostima u kojma će verovatno ubrzano umreti, krađa besmislena. "A ako ne umrem?" pitao je trezveno. I načelno bio u pravu, bez obzira što je dva sata nakon hapšenja pobesneo. Bio je to slučaj. Mogao je i ne pobesneti.

Smrt ima dva vida: ona je nebivanje, ali i strašna stvarna okolnost leša. [...] Biti leš, to je nepodnošljiva uvreda. Još prije nekoliko sekundi biti ljudsko biće koje je branilo svoj stid, posvećenost golotinje i intimitet, a zatim tek sekunda smrti da bi naše tijelo odjednom bilo na raspolaganju bilo kome, da ga se može razgolititi, razrezati, pregledavati mu utrobu gadljivo začepljena nosa zbog njezinog smrada, gurnuti u hladnjak ili u vatru.

studie prokazují, že strach z ponížení na veřejnosti je mocná síla. Například během basketbalové sezony 1988/1989 sehrály dva basketbalové týmy NCAA jedenáct zápasů bez diváků, bylo to následkem epidemie spalniček, která vedla ke karanténě pro všechny studenty na jejich univerzitách. Oba týmy hrály mnohem lépe (například vyšší procentuální úspěšnost volných hodů) bez fanoušků, dokonce i bez zbožňujících domácích fandů, kteří by je znervózňovali.

Najednou jsem žila úplně stejný scénář, jaký mají všechny ty stupidní filmy, ve kterých si dva hlavní hrdinové něco udělají, ale ten jeden to nenechá toho druhého vysvětlit, a tak se následujících třicet minut filmu oba trápí a vyčítají si to. A za těch třicet minut samozřejmě uběhne třeba sedm let, než se nakonec náhodou potkají, konečně si promluví, odpustí si a pak už jen žili spolu šťastně až do smrti a titulky. Já nemám čas čekat sedm let na to, až si někdo laskavě poslechne, co mu chci říct!

Ona je imala te svoje momente, kada se povuče, skloni, vrlo malo govori, ili ne govori uopšte, a i kada nešto kaže, izgovara to bez osećanja, hladno, ljutito, kao neprijatelju. Iako sam tokom vremena shvatio da se kod nje tako ispoljava nervoza, smetalo mi je potpuno odsustvo emocija, bolelo, nerviralo, iako sam uvek znao me voli. Na mom mestu, svaki normalan čovek bi sačekao da prođe nekoliko sati ili dva dana najviše, pa bi sve iznova postalo lepo. Međutim, ja nisam bio normalan čovek. Ja sam bio zaljubljen.

Stari Indijanac ispričao je jedne večeri unuku priču o večnoj borbi koja se odvija u ljudima. Rekao je: "Sine, borba između dva vuka događa se u svima nama. Jedan je zločest, u njemu prevladavaju gnev, zavist, ljubomora, pohlepa, oholost, samosažaljenje, ljutnja, inferiornost, laž, lažni ponos i egoizam. Drugi je dobar i u njemu prevladavaju radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, ljubaznost, ljubav, saosećanje, darežljivost, istina i vera." Pita unuk: "Koji vuk pobeđuje?" Indijanac odgovara: "Onaj kojeg bolje nahraniš.

Ocel zreziví; starověký Bůh stvořil starověkého, tj. chybujícího člověka, a tedy se sám dopustil chyby. Násobilka je moudřejší, absolutnější než starověký Bůh: nikdy – chápete, nikdy se nedopouští chyby. A nic není šťastnějšího než číslice, žijící podle věčných, logických zákonů násobilky. Žádná nejistota, žádná mýlka. Pravda je jedna a pravdivá cesta je jen jedna; a tato pravda je dvakrát dva, a tato pravdivá cesta jsou čtyři. Nebylo by absurdní, kdyby ty šťastně, ideálně násobené dvojky začaly přemýšlet o nějaké svobodě, tj. samozřejmě – o chybě?

On stavi ček u novčanik, a na sto pored kreveta položi paket knjiga. Kupio ih je pre dva dana, da ih čita kad ne bude mogao da spava. Čudna je stvar bila s knjigama - postojale su za njega sve važnije i važnije. Nisu mogle da naknade sve, ali su dopirale nekuda gde ništa više nije dopiralo. Seti se da prvih godina nijednu nije dodirnuo; bile su blede u poređenju s onim što se desilo. Ali sad su već bile kao bedem - ako i nisu štitile, bar se mogao osloniti na njih. Nisu pomagale mnogo; ali su u vremenu koje je jurilo natrag u mraku čuvale od poslednjeg očaja. To je bilo dosta. Negde u nekom vremenu izrečene su misli koje su danas ismevane i prezirane; ali one su stvorene i one će ostati, a to je bilo dosta.

Ovakvi nasrtljivi i zloćudi manijaci redovno su drski i uporni ljudi. (A drskost i uporstvo su brat i sestra.) I kad vam nanesu neku štetu ili sramotu, oni redovno uspevaju da ubede najpre sebe a zatim i većinu sveta da ste vi sami odgovorni za svoju nezgodu. Tako vi imate dve štete, a njihova sujeta dva uspeha. Jedan, kad su vas nagovorili na pogrešan korak. Drugi, kad su uspeli da odgovornost za to skinu sa sebe i prebace na vas. Zato se drski i uporni ljudi nikad ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje, pa ma kako dobra i na izgled privlačna bila svojstva koja oni inače imaju.

NIŠTA DVAPUT Dvaput se ništa ne događa niti će se dogoditi. Zbog toga neuvežbani smo se rodili i nerutinski pomrećemo. Makar učenici najgluplji u školi sveta bili, nijednu zimu ni leto nećemo ponavljati. Nijedan dan se neće ponoviti, dve slične noći ne postoje, ni dva ista poljupca, ni dva jednaka pogleda u oči. Juče, kada ime tvoje neko kraj mene glasno izgovori, bi mi kao da ruža kroz otvoren prozor pade. Danas, kada smo zajedno, okrenula sam lice ka zidu. Ruža? Kako izgleda ruža? Da li je to cvet? A možda je kamen? Zbog čega se, trenu crni, s nepotrebnom zebnjom mešaš? Postojiš - prema tome moraš proći. Proći - prema tome to je lepo. Nasmejani, zagrljeni, pokušavamo sklad da nađemo, iako se kao dve kapi čiste vode razlikujemo.

Svjetionici imaju zajedničkih crta sa samostanima, koje prosvijećeni laici ne bi smjeli potcjenjivati. Spomenimo samostane ili manastire koji nadvisuju more: još ih ima na otocima; u Grčkoj ih zovu meteorima; u Antiohiji i Kapadociji dobili su odavno druga imena. Nekad su bili ugledni na rubu pustinje, pokraj mora, od Libije do Sirije, u Egiptu i u Palestini: na takvim mjestima (posjetio sam neka od njih, govorit ću o njima) spajaju se pogled na pučinu i pustinjska molitva. O monaškim redovima i bratovštinama, te razlikama među njima na istočnim i zapadnim mediteranskim obalama, malo tko govori bez pristranosti. Mogli bi se razvrstavati samostani ili manastiri i po tome koliko je u njihovim riznicama i aulama, klaustrima i kapitulima ostalo važnih stvari, svetih i svjetovnih: kao što su stari libri, evangelistari, manuskripti i prijepisi, kronike, likaruše, iluminacije, vezeni ornati (na kojima je najvažniji sam vez), obrađeno zlato ili srebro (gdje je obrada vrednija od plemenita metala), te kaleži nalik na pehare, ikone i liturgijski napjevi koji se ne mogu ni s čim usporediti. Po takvim ostavštinama, više nego i po čemu drugom, mediteranski se samostani i manastiri razlikuju od drugih. U nekim krajevima (na istočnoj jadranskoj obali koju najbolje poznajem, na Egejskom moru koje sam nastojao bolje upoznati, na dva ili tri mjesta u Španjolskoj i Italiji) izgledaju nekako prozračniji ili čišći nego drugdje, premda su upravo tu bliži nagosti i grijehu. Mediteran je stalno iskušenje, zemaljsko more.

Nevidí mne, protože stojím právě za jejich zády, za dveřmi, které otevřeli. Mohu tedy nerušeně střílet. Ale devět pistolí míří na dvě ženy a tři neozbrojené muže. Vystřelím-li, padnou dříve oni než já. I kdybych chtěl zastřelit jen sebe, začne přestřelka a oni se stanou její obětí. Nebudu-li střílet, posedí si snad půl roku, snad rok a revoluce je vysvobodí živé. Jen Klecan a já z toho nemůžeme vyjít, budou nás mučit – ze mě nic nedostanou, a z Klecana? Člověk, který bojoval ve Španělsku, člověk, který prožil dva roky v koncentračním táboře ve Francii a který se ilegálně uprostřed války dostal z Francie až do Prahy, – ne, ten přece nezradí. Mám dvě vteřiny na rozmyšlenou. Nebo jsou to snad tři vteřiny? Vystřelím-li, nic nezachráním, jen sebe uchráním muk, ale zato obětuji zbytečně životy čtyř soudruhů.

Jonathan Swift: Guliverova putovanja ll. dio U nadi da ću se još više umiliti njegovu veličanstvu, pripovjedio sam mu o izumu koji je pronađen prije tri-četiri stotine godina: neki prah, pa kad u hrpu toga praha padne najsitnija iskrica, začas će planuti... Najveća zrna, ispaljena ovako, ne nište samo u jedan mah cijele redove vojske, nego i sravnjuju sa zemljom najjače zidove; potapaju na dno morske brodove, s tisuću ljudi na svakom; a kad se spoje lancem, presijecaju jarbole i užeta, raspolovljuju stotine tjelesa i pustoše sve pred sobom. ... Kralja spopala strava od mojega opisa tih grozovitih sprava i od moje ponude. Začudio se kako ovako nemoćan i puzav kukac, kao što sam ja (to su mu bile riječi), može imati takve nečovječne misli, kao da ga nimalo ne diraju svi oni prizori s krvlju i pustošenjem što sam ih naslikao kao obična djela onih razornih strojeva kojima je, reći će on, prvi izumitelj bio valjda kakav zao duh, neprijatelj čovječanstva. Što se njega samoga tiče, izjavio je da ga doduše malo stvari veseli tako koliko ga vesele nova otkrića u umjetnosti ili u prirodi, ali bi volio izgubiti pol kraljevine nego da bude upućen u takvu tajnu; i zapovjedio mi da je ne spominjem nikad više, ako mi je mila glava. ... ... iskazao je mišljenje da onaj tko stvori da dva klasa žita ili dva lista trave izrastu na komadu zemlje gdje je prije rastao samo jedan, zaslužniji za čovječanstvo, i stvarniju uslugu čini svojoj domovini nego sva savcata političarska bagra. lll. dio ... družio bih se samo s nekoliko najvrednijih između vas smrtnika, te bih s s vremenom bih otvrdnuo tako da bi mi mala ili nikakva zlovolja bila što gubim vas, a s vašim potomstvom postupao isto tako; baš onako kako se čovjek veseli što mu se svake godine redaju u vrtu karanfili i tulipani, a ne žali za onima što su povenuli lanjske godine. lV. dio Ako koji vladar pošalje svoje čete na narod gdje je svijet siromašan i neuk, zakonito je da je on polovicu poubija, a druge okrene u robove, da bi ih civilizirao i odvratio od barbarskog načina života. ... I da proslavim hrabrost svojih dragih zemljaka, zajamčim mu da sam vidio kako su za opsade bacili u zrak u jedan mah sto neprijatelja, a isto toliko na brodu; i gledao kako su raskomadana mrtva tijela padala iz oblaka, na veliku zabavu gledateljima. Htjedoh zaći dalje u potankosti, ali mi domaćin naloži da šutim, a sam reče: Tko god zna yahoosku narav, drage će volje vjerovati da bi ovako jadna životinja bila podobna učiniti sve što sam spomenuo, da joj je snaga i vještina jednaka sa zlobom.

Nejsou-li řeči doktora Vlacha zrovna osobní, dají se docela dobře poslouchat. Vypravuje velmi živě, dovede napodobovat způsob řeči lidí, o nichž vykládá, a přitom se obyčejně tak upřímně rozhorluje, že je to zábavné. Stmívalo se čím dále tím více a v přestávkách mezi řečí občas zazářil ohníček doktorovy cigarety. Bývaly doby, řečnil, kdy člověk, který šil boty, říkal si švec. A nejen že si to říkal, měl to také napsáno na vývěsním štítu, kde vedle obrázku vysoké dámské šněrovací boty bylo napsáno třeba: Alois Krátký, švec. A ten pan Krátký, mistr ševcovský, sedával večer u piva a vedl takovéhle řeči: "Milej zlatej, když já vám ušiju nový boty, můžete v nich jít pěšky na pouť na Svatou horu a zase zpátky za jedinej den, a až se vrátíte, tak nebudete línej a přijdete mi poděkovat, i kdyby to bylo v deset hodin večer. Takový já šiju boty." Jak víte, povídal dále doktor Vlach, ševci vymřeli. Nestalo se to tím, že by na ně přišla nějaká nemoc nebo že je zničila Baťova továrna. Přišla horší pohroma. V příští generaci se z nějakých naprosto nepochopitelných důvodů začal švec stydět za to, že je ševcem, truhlář, že je truhlářem, zámečník, že je zámečníkem. Syn mistra Krátkého pracuje na tátově verpánku v témže kumbálku, ale na firmě má napsáno: výroba obuvi. Já vím, rozčiloval se doktor, že kdyby jeho táta vstal z mrtvých, že by vlastnoručně tu firmu sundal a řekl by synovi: "Tak ty se stydíš za tátovo řemeslo? Copak ty jsi nějaká výroba obuvi? Ty jsi švec! Vždyť je to učiněná hrůza. Člověk kouká po firmách a vůbec to nepoznává. A co ten Volek naproti? Ten se také nějak zmohl. Má tam napsáno: tovární sklad nábytku. On má továrnu?" Syn by shovívavě vysvětloval, že Volek nemá továrnu, že je to jen taková reklama, víš? "Reklama?" vybuchl by starý pán, "u mne to není reklama, u mne je to lež, klamání lidí a jalová pejcha. Reklama je u mne poctivě udělaná bota nebo jarmara." Doktor Vlach povídal, že toho starého pána by to rozčilovalo, ale my že už jsme na to zvyklí. Přečteme firmu a hned si ji v duchu přeložíme do prosté mluvy obecné. Pánský módní salón, to je přece krejčí, návrhy, dekorace, interiéry, to je malíř pokojů, výroba železných konstrukcí, to je malý zámečník s jedním učněm, protože kdyby to byli dva takoví, tak už to budou spojené strojírny nebo tak nějak. Továrna dehtových výrobků, nad tím už byste zaváhali. Jen se nedejte zmásti, to je náš starý známý mistr pokrývač, a dehtové výrobky, které potřebuje, si z některé továrny pěkně kupuje. Já ho náhodou znám. Skutečnost, že dnešní řemeslníci se většinou za své řemeslo stydí, je zastíněna tím, jak se stydí dnešní výrobky za své původce. Předměty jsou tu jen proto, aby za ně byla zaplacena příslušná cena, ale zatvrzele odmítají sloužit svému účelu. A neříkejte mi, povídal doktor Vlach, že vidím příliš černě. Že ještě dnes jsou řemeslníci, kteří dělají dobré a poctivé věci, že lze ještě dostat například nábytek provedený tak, že se srdce směje, nábytek, jehož skříně se kupodivu otvírají, aniž je nutno jimi lomcovat, v jehož knihovně se skla posunují lehce, nábytek, který si tyto své vlastnosti udrží dlouhou řadu let. Mám z toho radost, ale většině lidí je to málo platné. Myslím tu převážnou většinu, pro kterou 50 000 korun reprezentuje asi tak celoživotní úspory a ne nábytek do jednoho pokoje. Tito lidé se většinou smířili se svým životním standardem, ale je pochopitelné, že trvají na tom, aby se i jejich skříně otvíraly, skla v knihovně posunovala a aby nedocházelo k paradoxu, který by je nutil, aby proto, že nejsou bohati, musili kupovat každé tři roky nový nábytek.

Neće ti smetati ako slušamo muziku?" pita Ošima. Neće, kažem. On pritisne dugme cd plejera. Počinje klasična klavirska muzika. Neko vreme pomno slušam tu muziku i dobijam ideju šta bi to moglo biti. Nije ni Betoven, ni Šuman. Istorijski gledano, tu je negde između. "Šubert ?" pitam ja. "Da", kaže on. I sa rukama na volanu, u položaju u kom kazaljke na satu pokazuju 10.10, pogleda me krajičkom oka. "Voliš Šubertovu muziku ?" Ne nešto naročito, kažem. Ošima klimne glavom. "Kad vozim, često odvrnem Šubertove klavirske sonate do daske. Šta misliš zašto ?" "Ne znam", kažem ja. "Zato što su klavirske sonate Franca Šuberta među najtežim kompozicijama na svetu da se savršeno izvedu. Naročito ova sonata u D-duru. Ta je strašno komplikovana. ako se izdvoji samo jedan ili dva stava tog dela, ima pijanista koji su u stanju gotovo savršeno da ih odsviraju. ali, ako slušaš sva četiri stava zaredom kao jedinstveno delo, ne postoji ni jedna njihova zadovoljavajuća interpretacija, bar ne koliko je meni poznato. Do sada su se razni čuveni pijanisti okušali u izazovu ove kompozicije, ali svaki od njih ima očigledne nedostatke. Još nije bilo nijedne izvedbe za koju možeš da kažeš 'E, to je to !' Šta misliš, zbog čega ?" "Ne znam", kažem. "Zato što je sama kompozicija nepotpuna. Robert Šuman, koji je bio odličan poznavalac Šubertove klavirske muzike, ovu je kompoziciju ocenio kao 'nebeski preopširnu'. "Ako je sama kompozicija nepotpuna, zašto su se razni čuveni pijanisti oprobavali na njoj ?" "To je dobro pitanje", kaže Ošima. Onda zastane. Tu tišinu ispunjava muzika. "Nemam konkretno objašnjenje za to. Ali mogu jedno da kažem, a to je da dela koja poseduju određenu vrstu nepotpunosti, upravo zbog te nesavršenosti privlače čovekovu dušu - bar snažno privlače dušu određene vrste ljudi. Recimo, tebe privlači 'Rudar". Zbog toga on ima moć da te usisa kakve nema u zaokruženim delima kao što je 'Duša' ili 'Sanširo'. Ti to delo pronađeš ili ono pronađe tebe. Šubertova sonata u D-duru je upravo takva. U njoj postoji nešto što veže nit tvoje duše kako nijedna druga kompozicija ne može. "Dakle", kažem ja, "da se vratim na prvo pitanje - zbog čega ti slušaš Šubertove sonate ? Naročito dok voziš automobil." "Šubertove sonate, posebno sonata u D-duru, ne mogu se smatrati umetnošću samo zato što su dobro izvedene. Kao što je Šuman ukazao, ova sonata je previše pastoralna i predugačka je, a i sa stanovišta tehnike je isuviše jednostavna. Kad se ta kompozicija dosledno odsvira, pretvori se u najobičniji bljutavi, suvoparni antikvitet. Zato joj svojom virtuoznošću svaki pijanista doda ponešto. Smisli nešto. Recimo, evo ovako pojačava artikulaciju. Ili svira rubato, ubrza tempo ili uradi varijaciju. Ako to ne učini, nema čime da popuni vreme. Ali, ako se to ne izvede pažljivo, takav jedan dodatak naruši integritet dela. To onda nije više Šubertova muzika. Bez izuzetka svi pijanisti koji sviraju sonatu u D-duru upadnu u taj paradoks. On osluškuje muziku. Pevuši melodiju. A onda nastavlja priču. "Zbog toga ja često slušam Šuberta dok vozim. Kao što sam ti malopre rekao, baš zato što su izvedbe njegove muzike u izvesnom smislu nepotpune. Kvalitetna nesavršenost puna naboja stimuliše čovekovu svest, izoštrava mu pažnju. Kad bih u vožnji slušao savršenu muziku bez premca u savršenom izvođenju, možda bih poželeo da samo zatvorim oči i tako umrem. Zauzvrat, ja slušam sonatu u D-duru i u njoj razaznajem granice čovekove moći. Spoznajem da određena vrsta savršenstva može da se otelotvori isključivo beskonačnom akumulacijom nesavršenosti. To me ohrabruje. Razumeš šta hoću da ti kažem?

Došao je Hitler, zatim požar Rajhstaga, te tobožnji izbori. Pitao sam se šta se događa s Bernardom. Triput sam mu telefonirao — iz javnih govornica, kako ne bih stvorio neprilika gospođici Šreder; nikada se niko nije javljao. Onoga jutra kada je bio zakazan bojkot jevrejskih dućana, pošao sam da pogledam radnju Landauerovih. Spolja je izgledalo da stvari teku obično. Na svim velikim ulazima bila su postavljena dva ili tri uniformisana pripadnika S.A. Kad god bi se neki kupac približio, jedan od njih bi rekao: Upamtite, ovo je jevrejska radnja! Mladići su bili sasvim učtivi, kesili se, međusobno se šalili. Male skupine prolaznika sakupljale su se da gledaju šta se događa — nezainteresovani, razdragani ili naprosto apatični; još nisu bili sigurni da li da odobravaju ili ne. Kupih prvu stvar na koju sam naišao — slučajno je to bio ribež za orahe — i ponovo iziđoh, vrteći svoj paketić na prstu.

Ovde sam veoma srećan jer volim pomorandže i govorim loš latinski s fratrima koji ga razumeju pošto je i njihov takav, i odlazim u društva (s mojim džepnim pištoljima), i preplivavam reku Tažuu jednom mahu, i jašem na magarcu ili mazgi, i psujem na portugalskom, i imam proliv, i komarci su me izujedali. Ali šta to mari ? Ljudi koji krenu na put iz zadovoljstva ne treba da očekuju udobnost. Kad su Portugalci drski, ja uzviknem carracho! – tu krupnu psovku velike gospode koja zamenjuje naše “prokletstvo”, a kad mi sused nije po volji kažem za njega da je ambra di mierdo. Sa ta dva izraza, i trećim, avra bouro, što znači “nabavi mi magarca”, svi shvataju da sam otmen gospodin i da znam strane jezike. Kako mi putnici veselo živimo! Kad bismo samo imali hrane i džebane! Ali, ozbiljno i tužno, sve je bolje od Engleske, i ja sam se do sada izvanredno zabavljao na ovom putešestviju. Bajron Frensisu Hodžsonu, Lisabon, 16. Juli 1809.

Život je oduvijek bio najčistiji i najdublji tamo gdje se objavljuje u tajanstvenom trenu ljepote: razastrto golubinje krilo tamnoocalne boje u modrikastom sedefnom preljevu pastelnog, toplog proljetnog neba, lepet čistog ptičjeg krila kad sviće, a mladi jablan treperi na jutarnjem nebu. Otputovati iz ove strašne, crnim zavjesama zamračene sobe, u pastelnoplava svitanja, negdje daleko na jugu. Škrinula su vrata tihe osamljene kućice na dnu drvoreda, bijelo jare provirilo je između dva kamena stupa, jutarnji lahor nad plohom ustalasane rosnate trave, cvrkut ptičji nad lovorikama i oleandrima. Frascati, Grotta-ferrata, Castel Gandolfo, kao crta svijetle plave simfonije, u prozirnom pianissimu obrisa albanskih brda, pinije, čempresi, klokot vodoskoka, svjetlomrak teške, smeđe, mračne zlatnouokvirene renesansne slike. Žubori vrelo u sjeni hrastika, bijeli oblaci plove iznad krajine, zvone klepke, čuje se frula: idila. U jednu riječ: idila.

Pametan i čestit čovjek se hvata samo onih konopaca koji prolaze preko njegovog vrta i tako ostaje u onome o čemu ponešto zna. Ostani u svom vrtu Omare, bave se onim što znaš! –Ma bojim se da je u pravu Abul-Hasan, on kaže da se čovjek danas mora miješati u sve, jer jedino trud i snaga dobrih ljudi mogu usporiti opći raspad svijeta. A svijet se raspada, to valjda ni ti nećeš osporiti. –Pa ga ti odlučio uvezati i spasiti – riknuo je Abu Said. –Vrane vade oči jedna drugoj, ali se razumiju, teško golubu koji se umiješa među njih, moj hakime! Obje će se okrenuti protiv njega i srediti ga, pa se onda opet obrušiti jedna na drugu. Ali golubu neće oprostiti, ni to što je golub, ni to što se umiješao. –A što ćemo sa dugom prema svijetu? – nije se predavao Hajjam. –Kako mirno gledati raspad svega svijeta, kako pristati na njega? -Tako na primjer što ćeš se sjetiti da si se i ti sam počeo raspadati, i da ćeš se sigurno raspasti bar dva dana prije nego svijet.

Oko se sporo privikava na polutamu, na zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na treperave senke. Privučen plamenom, pogled se ustremljuje na lampu, na tu još jedinu svetlu tačku u velikom mraku sobe, ustremljuje se na nju kao zalutala muva i zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti, koje treperi kao neka daleka, slučajna zvezda. Na trenutak zaslepljeno i kao omađijano tom svetlošću, oko ne vidi ništa drugo do tu svetlost, ništa, ni druge senke, ni zalelujane površine, ni krpe koje se klate; ništa. Oko vidi samo tu svetlost, taj grebenasti plamen, nekako izvan prostora, kao što su zvezde izvan prostora, a zatim počinje polako da je rastvara (tu svetlost), da je prelama kroz svoju prizmu, da otkriva u njoj sve boje spektra. I tek tada, kada ju je rastvorilo, kada ju je raščinilo, oko otkriva, u sporim talasima sve bleđe svetlosti koja se širi oko plamena, sve ono što se još može otkriti međ naborima senki i praznine: prvo cilinder, taj kristalni omotač plamena, u prvi mah sasvim neprimećen, apstrahovan, kao da je to samo eho plamena i svetle jezgre, eho iza kojeg nastupa tama, jasno, kao da je svetlost izrezana staklom, kao da je smeštena u jamu, ukopana u mrak, pa okolo vlada ne samo pomračina, nego neka druga materija, gusta i sasvim različite specifične težine od one kojom je obavijen plamen. Ali to traje samo tren. Samo dok se oko ne privikne na tamu, nego na svetlost. Tada oko otkriva polako varku i vidi garež na bokovima cilindra, garež koja se preliva iz karatamnog u srebrnkasto, kao na oslepelom ogledalu, i vidi da taj stakleni omotač nije granica svetlosti, kao što otkriva, ne bez čuđenja, i da je srebrnkasti preliv gareži takođe varka, a da poređenje sa oslepelim ogledalom nije igra duha nego igra svetlosti, jasno vidljiva u okruglom ogledalu koje stoji uspravno iza cilindra i u kojem se vidi drugi plamen, plamen-blizanac, gotovo nestvaran, ali plamen; i ako ga oko sve dosad nije primećivalo, to je bilo samo stoga što se duh opirao toj varci, što duh nije hteo da prihvati privid (kao na onom crtežu gde oko vidi belu vazu, vazu ili peščanik, ili putir, sve dok duh – volja? – ne otkrije da je ta vaza praznina, negativ, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva identična profila, ona dva lika okrenuta licem jedan prema drugom, taj simetrični "en face", kao u ogledalu, kao u nepostojećem ogledalu, čija bi osa prolazila kroz osu sad već nepostojeće vaze-peščanika, putira, sasude, dvostrukom, zapravo, ogledalu, kako bi oba lika bila stvarna, a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio samo odraz, odjek onog prvog, i tada više ne bi bili simetrični, ne bi bili čak ni stvarni; kako bi, dakle, oba lika bila ravnopravna, oba platonovski prauzori a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio nužno samo "imitatio", odraz odraza, senka; pa stoga ta dva lika, posle dužeg posmatranja jednako se približavaju jedan drugom, kao u želji da se spoje, da potvrde svoju identičnost).

U našoj, a i u europskoj kulturnoj javnosti, osobito u onoj intelektualnijoj, osjeća se u nekih otpor da prihvate rezultate istraživanja kakvi se ovdje iznose. Radije tvrde da takva čega ne može biti, da toliko snažno izražen kontinuitet tako duboke starine naprosto a priori nije moguć, a čini im se da nije moguć jer ga, kako oni misle i osjećaju, ne smije biti. A ne smijega biti zato jer svaka starina, a osobito tako davna, mora biti u našoj suvremenosti potpuno beznačajna, a ne da u prežitcima traje sve do naših dana. Ako to nije tako, ruši im se njihov svijet. Vjerojatno se tada osjećaju sputani davninom. Zato dopuštaju samo da se govori o mijeni, a nikako o trajanju. Kao da mijena i trajanje nisu dva lica istoga bivanja, kao da ne impliciraju jedno drugo. Ništa se ne može promijeniti ako nešto pri tome ne ostane isto. Jer ako nešto ne ostaje, samo se pojavljuje drugo, a nema ničega što bi se promijenilo. Ako se nije zadržao bar neki identitet, ništa se nije promijenilo, nastupilo je samo drugo.

Ubrzo sam shvatio da u meni postoje dva Akropolja, dnevni i noćni. Prvi je bio analitičan, s vodičevom glavom. Provera plana, istraživanje strukture celine, dodirivanje kamenja, zamišljanje onog što je propalo - poput studije anatomije iskopane životinje. Prvi pokušaji privikavanja, uspostavljanja ličnog odnosa prema spomeniku kulture. "Za sebe" sam izabrao Propileje i Partenon. Zbog njihove energije, mase i reda. Hram Nike je bio suviše filigranski da bih osetio njegovu kamenu materijalnost - pre je na mene ostavljao utisak uspešne kopije, Dobro urađenog zadatka na klasičnu temu. Najteže mi je bilo da uspostavim vezu s Erehtejonom. Portik karijatida ružile su metalne cevi podupirača koji su građevini oduzimali smisao i planiranu lakoću. Same karijatide, ubogaljene i lišene šarma, kao da su se zaustavile na pola puta između ljudskog oblika i stuba. Nad tamnim jezerom starih atinskih kultova ovaj jonski hram kao da govori o nemogućnosti povezivanja drevne vere s novim arhitektonskim izrazom. Drugi Akropolj - noćni, upaljen na nebu, koji se u celosti prepušta pogledima. Sedao bih na Brdo Muza, kraj samog spomenika Filopapu. Odozdo, iz sirotinjske četvrti Plaka, dopirala je banalna, svakodnevna vreva. U mraku se sjajio kreč belih kuća. U vazduhu se dizao miris ovčetine, maslina i belog luka. Akropolj u vencu mirisa crnog luka. Levo, među drvećem, svake večeri izvođena je predstava 'Son et Lumiere'. Sofoklovi horovi plakali su čas na francuskom, čas na engleskom. Svetlost je iz noći izvlačila fragmente svetog brežuljka. Crveni sjaj reflektora imitirao je požare. Tada je za mene Akropolj bio skulptura; ne arhitektonski kompleks, već skulptura. Ruinirana južna kolonada Partenona, nisko posečena stabla stubova izazivali su grč u mom srcu. Kamenje se borilo s napadom pustoši. S estetskog plana Akropolj se u mojoj svesti prebacio na plan istorije. Nisam mogao da ponovim ni uzbuđenje, ni molitve humaniste iz prošlog veka.(...) Akropolj koji mi se nalazio pred očima, sveden na skelet, odran od tela, za mene je istovremeno bio delo volje, reda i haosa, umetnika i istorije, Perikla i Morosinija, Iktinoja i lupeža. I, dodirujući pogledom njegove rane i ožiljke, osetio sam kako se u meni mešaju divljenje i sažaljenje. Ako sam crpeo posebno osećanje sreće u opasnosti, po svoj prilici to je proisticalo iz svesti o toj neobičnoj činjenici da sam "uspeo da stignem", pre nego što podelimo sudbinu svih ljudskih tvorevina na mračnom poluostrvu vremna, pre nepoznate budućnosti.

Već smo posetili 6-7 institucija, prepešačili milje kroz sneg, praznih stomaka, išli utihnulim ulicama gde su se retko mogli videti prolaznici kako vuku noge, neki noseći džakove, drugi halapljivo proždirući slabašan obrok iz masnih činija. Kroz samo par sati smo naučili više o revoluciji nego što smo to mogli kroz duge razgovore i razmišljanja. Realnost nam se javljala u drugačijim aspektima od onih koje nam je u svest prizivala mašta, oblikovana legendom i istorijom, a istorija ni sama nije daleko od legende. Nekada smo sanjarili o trgovima preobraćenim u užarene govornice, o vatrenim debatama po klubovima kao 1792, o cvetanju slobodne štampe, gde svaki list nudi svoje rešenje, svoj sistem, svoje fantazije. Mislili smo na velike dane Sovjeta, na kongrese. U sveprisutnom jeziku, u sloganima izlepljenim svuda, u samo dva štampana lista, među ljudima, nalazili smo ogromnu uniformnost jednog načina mišljenja, mišljenja koje je skoro despotski vladalo. Međutim, ono je bilo prihvaćeno i nadmoćno, užasno istinito i otelovljeno u svakom tenutku kroz dela ljudi. Nismo otkrili mase u zanosu kako marširaju pod zastavama u nove svakodnevne borbe kroz tragičnu i plodonosnu konfuziju, već neku vrstu ogromne administracije, armiju, mašinu. Tu su se najvreliji zanosi i najbistriji uvidi sjedinjavali u hladnu odlučnost i taj aparat je izvršavao svoje zadatke bez zastoja.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
 zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu, 
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
 kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu. … Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga Između presečene narandže i sapuna
 zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,
 što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna. Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje 
sa prstima kao cveće što u čiraku gore…
 Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
 taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more. Ti ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije
 tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
 Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije 
taj radosni bunar, ta životinja Hana, kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
 i ljulja poljupcima bez severa i smera,
 zagrljaji njeni u meni toče i izruče
 sve što divljak ruča i matroz večera. Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
 Te kapke što se dižu: spore zavjese; oko što sine: beli badem oljušten,
 njene zube krilate, zube od malih reči 
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten. ... ... Masakri, masakri,
 nigde polja časti,
 nigde živa brata. 
U lepljivo blato 
mrtvi ćemo pasti
 sa čioda ratnih karata. .... ... Ja nisam od ića, od kolenovića
 što bez straha ležu, ustaju veseli.
 Ja sam od onih crnih nikovića 
što su krv pljuvali i mnogo voleli. ... Ja sam od gorkih nigdenikovića ... ... (1939)

I ja sam plesao u krugu. Bilo je proljeće 1948., u mojoj zemlji su pobijedili komunisti, socijalistički i demokratski ministri su izbjegli u inozemstvo, i ja sam se držao za ruke ili za ramena s drugim studentima komunistima, i plesali smo dva koraka na mjestu, jedan naprijed, a potom digli lijevu na jednu, pa desnu na drugu stranu, a radili smo to gotovo svaki mjesec jer smo stalno nešto slavili, neku obljetnicu ili događaj, stare su nepravde bile ispravljene, nove nepravde su bile počinjene, tvornice su bile nacionalizirane, a tisuće ljudi je odlazilo u zatvor, liječnička je njega bila besplatna, kiosci za prodaju duhana su oduzimani vlasnicima, stari su radnici prvi put odlazili na odmor u eksproprirane vile, i na licima smo imali osmijeh sreće. A zatim sam jednog dana rekao nešto što nije trebalo reći, bio sam isključen iz partije i morao sam napustiti krug. Tada sam shvatio magično značenje kruga. Kad se udaljimo iz reda, možemo se vratiti u njega. Red je otvorena formacija. Ali krug se zatvara i njega napuštamo bez povratka. Nije slučajno što se planeti kreću u krugu, i ako se od njih odvoji kamen, neumitno se udaljuje nošen snagom centrifugalne sile. Poput meteora, istrgnutog od nekog planeta, ja sam napustio krug, i do dan-danas nisam prestao padati. Postoje ljudi kojima je dano da umru u kruženju i postoje drugi, koji se razbijaju u toku pada. I ti drugi (a taj sam i ja) čuvaju uvijek u sebi tugu za izgubljenim krugom, jer svi smo stanovnici jednog svemira, gdje se sve vrti u krugu.

Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom” smislu, dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavlјenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišlјenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš” – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca. Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Iz te svoje tekovine ili bolјe reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: „Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!” Nјemu je izgledalo nepojmlјivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmlјivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan. Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije cilјeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržlјao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavlјen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste. Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: 1. Da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca prestane da slabi; 2. Da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Svako dalje ratovanje na ovim prostorima bi bilo bezumno naplaćivanje drumarine preko jednog porušenog mosta ljudskosti. Plaćanje novim životima preko ruševine koja nikuda ne vodi, a koja samo optičkom varkom razdvaja jednu te istu obalu. Nismo mi isto, reći će zadrti, mada dva metra zemlje i crv ne prave neku razliku. Krv je krv. Jetra je jetra. Mozak je mozak. Smrt je smrt. Ali to sve i ne čini ono što je bio neki čovek. Već sadržaj istog. Sadržaj čini i nečoveka. To je najporaznije od svega, mogućnost za zverstvo sa ljudskom sposobnošću ignorisanja razuma i onog što se zapravo čini. Uniženje činom. Konačnog razrešenja slepog creva nerazumnosti na prostoru Balkana ne može biti, jer on zahteva jednu zversku bezumnost i demonsku brutalnost. A posle zverstava nema pobednika. Posle zverstava ne ostaju ljudi. Niti zver može biti pobednik ičega. Tu, oko tih ruševina, svi osećaju nekakve oči na svom potiljku. Opuštanje je samo privid. Život ti se "kao" normalno odvija, ako ne gledaš ka ruševini, ali gorčina ostaje, jer ruševina stoji, zagađuje vodu koju svi piju. Natopila se krvlju i piša sad, kad god je narod najžedniji. Ulazi u sistem, upisuje se u gene. Truje organizam. I što je najgore, zapaljiva je. Samozapaljiva. Ruševina mosta, koji ne vodi nigde, podignutog da ubeđuje da postoje nekakve strane, da se išta razdvaja. Mada nije razdvajao nikad taj most ljude od ljudi, razdvojio je ljude od neljudi. Što je i jedina podela na ovom svetu, sve ostale podele su delo neljudskosti. Pravio ih ili prihvatao.

Duhovna sloboda sveta direktno zavisi od politicke slobode Indije. Molimo Vas da stavite nesto sitinine u kasu. Posle tri cetvrti sata gubi svaku sigurnost, posle sat i po, sasvim je rastrojen. I dok prodju dva sata straze, njegove granice su se savsim istopile i on je potpuno izgubljen, ili mozda ne toliko izgubljen koliko razasut svuda po tami, okretanje njegovog sveta ima iznenadne zastoje i sada uopste nije siguran ni ko je, ni sta je, ni gde je ili cak da li uopste ima pravo da naziva sebe on. Dzonatan je naucio trik. Ljudi mare samo za spoljasnji izgled: sirinu manzetne, izgovor dentalno-labijalnog frikativa V. Da bi postao neko drugi treba samo da promenis krojaca i zapamtis da moras da dodirujes donjom usnom ivicu gornjih zuba. Lako je. Ali ako se promena lika ne desava spontano, onda noge gube oslonac i hvata te panika i onda nista ne moze zaustaviti pad. Onda je promena lika beg, onda je to trcanje uz saznanje da zaustavljanje moze izazvati sumnju da ustvari niko i ne trci. Niko ne trci. Niko se ne zaustavlja. Tu uopste i nema nikoga. Kako se coveculjak okrece, tako se pojavljuju razne licnosti jedna za drugom. Svaka pojava traje samo nekoliko sekundi, najvise minut. Svaka brise onu prethodnu. Ovaj covek postaje neko drugi tako potpuno da se nista od njegove sopstvene licnosti ne moze prepoznati. Izmedju svaka dva utiska koja coveculjak stvara, u trenutku dok jedna osoba odlazi, a druga jos nije stupila na njeno mesto, coveculjak, imitator-impresionista, sasvim je bezlican, potpuno prazan. On je niko.

Povratak se na grčkom kaže nostos. Algos znači patnja. Nostalgija je, znači, patnja izazvana neostvarenom željom za povratkom. Za to osnovno značenje većina Evropljana može da se posluži rečju grčkog porekla (nostalgia) i drugim izrazima koji svoj koren imaju u njihovom jeziku : anoranya, kažu Španci; saudade, kažu Portugalci. U svakom od jezika, ove reči nose drugačiju semantičku nijansu. Najčešće označavaju samo tugu izazvanu nemogućnošću povratka u domovinu. Tugovanje za domovinom. Tugovanje za zavičajem. To se na engleskom kaže : homesickness. Ili na nemačkom : Heimweh. A na holandskom : heimwee. Ali to je samo prostorno ograničenje jednog sveobuhvatnog značenja. Jedan od najstarijih evropskih jezika, islandski, dobro razlikuje ta dva izraza : soknudur : tugovanje u opštem značenju, heimfra : tugovanje za domovinom. Česi, pored reči nostalgija, pozajmljene iz grčkog, imaju za taj pojam i sopstvenu imenicu, stesk, i njoj odgovarajući glagol; najdirljivija rečenica na češkom glasi : stzska mi se po tobe : tugujem za tobom, ne mogu da podnesem bol zbog našeg rastanka. Na španskom, anoranza nastaje od glagola anorar (tugovati) koji dolazi od katalonskog glagola enjorar, koji je, pak, izveden od latinske reči ignorare. Pod tim semiotičkim osvetljenjem, nostalgija se javlja kao patnja zbog onoga što ne znamo. Ti si daleko i ne znam šta se dešava sa tobom. Moja je domovina daleko i ne znam šta se tamo događa. Neko jezici iamju poteškoća sa nostalgijom : Francuzi mogu jedino da je izraze imenicom grčkog porekla, a nemaju glagol; oni mogu da kažu : je m' ennuie de toi ali reč s' ennuzer je slaba, hladna, u svakom slučaju previše lagana za jedno tako ozbiljno osećanje. Nemci retko koriste reč nostalgija u njenoj grčkoj formi i više vole d akažu : Sensucht : tuga za odsutnim; ali Sehnsucht može da se tiče onoga što se zbilo kao i onoga što se još nije (nova pustolovina) i ne uključuje obavezno ideju nostosa; jer da bi se u reči Sehnsucht uključila ideja povratka, treba dodati neku od odredbi : Sehnsucht nach der Vergangenheit, nach der verloren Kindheit, nach der ersten Liebe (tuga za prošlošću, za izgubljenim detinjstvom, za prvom ljubavi). Odiseja, epopeja koja je rodonačelnik priče o nostalgiji, rođena je u zoru antiučke grčke kulture. naglasimo i to : Odisej, najveća lutalica svih vremena, ujedno je i najveći nostalgičar. Otišao je (bez vidljivog zadovoljstva) u trojanski rat koji je potrajao deset godina. Potom je požurio da se vrati na svoju rodnu Itaku, međutim, svađe bogova produžiše njegovo stradanje najpre na tri godine ispunjene najčudnovatijim događajima, a potom na još narednih sedam kao talac i ljubavnik boginje Kalipso koja ga, zaljubljena, nije puštala da napusti njeno ostrvo. Na kraju petog pevanja Odiseje, on joj kaže : "Stoga se, boginjo gospo, ne srdi na me, ja znadem veoma dobro da se Penelopa mudra i licem i veličinom na oči neznatnija čini; ona je smrtna, a ti si vekovita i vazda mlada; ali i takvu ja je žudim i jednako želim domu svojem da dođem i ugledam povratku danak!" I Homer nastavlja : "Tako Odisej reče, i spusti se mrak, jer sunce se već smiri, a njih oboje uđu u prostranu špilju pa se ležeć jedno kraj drugoga ljubiše slatko.

Glavni junak "Lovca u raži" nikada nije bio samo književni lik: za generacije čitalaca na većini svetskih jezika on je već šezdesetak godina neporecivo živ, kao prijatelj, sabesednik, sapatnik, kao stariji ili mlađi brat. Šesnaestogodišnji begunac iz škole, begunac je i iz licemernog sveta odraslih koji uvredljivo rutinski nastoji da ga proguta. Holden Kolfild je prerano ostareli, razočarani Mali Princ; jednu deceniju ranije, u vreme kada je Egziperi ispisivao svoj evergrin, možda je za čovečanstvo još i bilo nekakve nade: godine 1951, Selindžerov junak rezignirano je zaključio da više ništa – čak ni kazna i pokora u vidu svetskog rata – ne može ljudski rod privesti pameti, dobroti, i humanosti. Konj je human, automobil nije - kaže Holden u jednom trenutku. Takav cinizam mogao je usred snažnog talasa poratnog optimizma delovati kao puka tinejdžerska poza; vrlo brzo, međutim, ispostavilo se da je imao i te kakvo opravdanje. Stoga i nije čudno što su dva najznačajnija američka romana pedesetih – Selindžerov "Lovac u raži" i Keruakov "Na putu" – romani bekstva, poslednji pokušaji da se umakne iz potrošačkog raja u nastajanju. No dok Keruakov Din Morijarti bez suvišnih emocija beskrajnim putovanjem jednostavno pokušava da sačuva sebe, Holden Kolfild u teskobnoj sobi jeftinog njujorškog hotela beskrajno pati – ne toliko zbog toga što je neprilagođen, sam i zbunjen svim i svačim, koliko zato što je svet tako neizlečivo bolestan. Kontrast njegovog "frajerskog" jezika i ranjive detinje prirode na potresan način odražava jade adolescencije, objedinjene apsurdnom željom da se odraste pre vremena – posebno svojstvenom onima koji, poput Holdena, nikada neće uspeti da odrastu.

Pri prvom zahlađenju, relativnom, uostalom, jer nikad nije bilo mraza, a ipak osetnom posle više meseci vrućine, laste, koje su obično letele iznad bulevara uz obalu, iznad trga pred gimnazijom ili po nebu nad siromaškim četvrtima, obrušavajući se uz piskav cvrkut na koji plod fikusa, otpadak na moru ili svež izmet, pojavile bi se isprva pojedinačno u tome hodniku koji je činila ulica Bab-Azun, leteći nisko u susret tramvajima, pa ulećući odjednom da bi nestale na nebu iznad kuća. I odjednom, jednog jutra, bilo ih je na hiljade na svim žicama nad trgom Svete Viktorije i po krovovima kuća. Stiskale su se jedna uz drugu klimajući glavom iznad beličastih grudi, malo pomicale nožice i mrdale repom da načine mesta kojoj pridošlici, prekrivale trotoar svojim sitnim pepeljastim izmetom, proizvodile sve zajedno potmulo pijukanje, iz kog bi probio po koji kratak cvrkut, i to njihovo neprestano zborovanje orilo se od jutra iznad ulice, malo-pomalo sve glasnije, pa gotovo zaglušujuće kad se spusti veče i deca potrče ka tramvajima da se vrate kući, a onda bi odjednom prestalo, na neki nevidljiv znak, i one bi zaspale, oborivši glavice i crno-bele repove. Dva-tri dana su tako doletale iz svih krajeva Sahela, pa i iz daljih, u malim jatima, pokušavale da se smeste između ranije prispelih, pa se malo-pomalo razmeštale po ispustima na fasadama duž ulice, s obe strane glavnog skupa, uz sve brujnije lepršanje krila i sveopšte cvrkutanje, koje je naposletku postajalo zaglušno iznad prolaznika. A onda, jednog jutra, ulica je odjednom bila pusta. Noću, tik pred zoru, laste su zajedno odletale na jug. Za decu je zima tada počinjala, mnogo pre pravog datuma, pošto za njih nije moglo biti leta bez piskavog cvrkuta lasta po još toplom večernjem nebu.

A i Burazer je umro. Kad kažem da je i on umro prosto me dođe sramota, pa i po tome vidim da je smrt bestidna. On grijeha nije imao, a hoće li gore odgovarati zato što je rakiju pio, to ne znam. Bogu, doduše, u početku nije ni na kraj pameti bilo da brani pit, ali kad je nakon šestotina godina uvidio da ljudi kvare rakiju, a rakija ljude, onda je moro. A da Burazer grijeha nije imao sudim po tome što je poštovao »nimet«. A evo kako. Pošao on jedared sa svojim pajdašima na akšamluk. Za one koji ne znaju šta je to akšamluk, a izgleda da to više niko ne zna, moram reći da je to: k a d s u n c e z a đ e k r a j k a k v e v o ­ d e u šu t n j i p i j e n j e r a k i j e u z m e z u. Može se koja i prozboriti, ali samo da bi se šutnja održala.. Svi su, određenu sumu dali »u paj«, ali Burazer nije imao sitnih, pa je ponudio đinar-dva više, što njegovi jarani odlučno odbiše. »Idi«, vele, »vrati se u čaršiju, razmijeni, pa donesi.« A bili su već preko mosta. Burazer se vrati, usitni i jedva ih stigne. To mu je već bilo načelo ćejf. Kupe rakiju, svakom polovka i jedno tridesetoro jaja. »Kako ćemo jaja?«—pitaju. »Sve u čimbur!« — odgovaraju. »Zašto sve u čimbur?«, pita Burazer, »zar nije bolje nešto skuhati?«...»Jok«, odgovaraju, »sve u čimbur.« Uzmu tepsiju, zapale vatru, ubiju tridesetoro jaja, pa onda odu još granja da sakupe, a Burazera ostave da pazi na čimbur. Krivo Burazeru što je moro u čaršiju da sitni novce, a ni oko jaja ga nisu poslušali, pa skine gaće i posere se po sred onog čimbura...»Izašlo«, tvrdio je poslije, »zdravo govno, mogli su ga okružiti, pa ono oko njega baciti, a ostalo pojesti...«Kada su se jarani pomolili i vidjeli šta je bilo s čimburom svima je ono granje poispadalo iz ruku. Uzeli su tepsiju i bacili je u potok. Burazeru su odmah odijelili njegovu polovku i taj dan sa njim nisu pili. — Da si ti kakav čovjek — govorili su — ne bi u nimet nuždu vršio! A Burazer je tvrdio: — Jaje nije nimet, jer je iz kokošije guzice izašlo...

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka. Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.

Nasred trga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Mađarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipa, sitna, beskrajna - no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo sam ja patetičan, noći je svejedno. Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja. Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može šta zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarećeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne ? Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti. U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d'Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. Oni javljaju da dolazi proleće.

Na zlomeček věčnosti oběma lodím nic nebránilo ve volné střelbě na protivníka a v tom okamžiku dva různé počítače odstartovaly své palebné plány. Žádný lidský smysl nedokázal postřehnout, co se odehrálo potom; žádný lidský mozek by si to neuměl přebrat. Vzájemná vzdálenost činila dvacet tisíc kilometrů a řízené střely, lasery a grasery dštily zkázu přes tu miniaturní propast vakua jako rozzuření démoni. Ahmed zavrávoral, když jeho bočním štítem bez námahy prošel první graserový svazek. Jeho boky byly opatřeny metrovým pancířem z nejtvrdší slitiny keramiky a kompozitu, jakou se člověk doposud naučil odlévat, a přesto se jí graser prodral pohrdavě snadno. Od strašlivé rány se rozlétly obrovské úlomky a vzájemný pohyb lodi změnil to, co by bývalo kruhovým otvorem, v dlouhou zející trhlinu. Paprsek rozpáral bok lodi, jako když vyvrhovací nůž rozpáře žraloka, a z rány vytryskl vířící cyklon vzduchu, trosek a lidských těl. Ale to byl pouze jeden z osmi takových graserů. Všechny do jednoho zaznamenaly přímé zásahy a na bitevním křižníku nikoho ani ve snu nenapadlo, že by přestavěná obchodní loď mohla nést takové zbraně. Zatímco si zuřivý úder Poutníka s křižníkem pohrával, komunikační obvody zahlcovala kakofonie výkřiků bolesti, šoku i hrůzy a potom se přihnaly řízené střely Q lodě a znovu a znovu křižník probodávaly jednorannými lasery, aby dokončily strašlivé dílo graserů. Zbraňová stanoviště se rozlétala na kusy, výboje bláznivě sršely a kabely syčely, pukaly a explodovaly. Příďová místnost gravitoru vybuchla, když jeden graser zasáhl naplno generátory, a tlaková vlna změnila sto metrů pancéřovaného trupu v pokroucené trosky. Všechny tři fúzní jednotky se automaticky nouzově zastavily a po celé lodi se zavírala vzduchotěsná vrata. Ale v příliš mnoha případech neměla ta vrata v čem zadržovat vzduch, neboť grasery Poutníka se propálily naskrz celým trupem a křižník se převaloval v prostoru jako umírající bezmocný vrak. Ale nezahynul sám. Poutník vypálil o zlomek sekundy dříve než Ahmed - ale jen o zlomeček a na rozdíl od Ahmeda neměl žádný pancíř a žádná hermeticky uzavíratelná oddělení. Byla to obchodní loď, jenom tenká slupka kolem obrovského prázdného prostoru pro náklad, a to nemohla žádná přestavba změnit. Zbraně, které přežily, aby se mohly zakousnout do jeho trupu, byly mnohem lehčí než ty, jež rozpáraly Ahmeda, ale proti tak zranitelnému cíli byly děsivě účinné. Celý pravobok od přepážky třicet jedna dozadu po přepážku šedesát pět byl na padrť. Prázdné doky LAC se rozlétly jako rozšlápnuté sklenice. Zásobníky dva a čtyři byly roztrhány na kusy, stejně jako všechny výmetnice kromě čísla dva. Šest z osmi graserových stanovišť vybuchlo a prakticky celá jejich obsluha zahynula. Jeden laser se prořízl až k jádru lodě, zničil fúzní reaktor jedna a prorazil palubní vězení, z něhož už Randy Steilman a jeho druhové nikdy neměli vyjít před soud, a další se prořízl až na samotnou velitelskou palubu. Můstek zametla tlaková vlna, přepážky a podélníky se trhaly jako papír a zuřící hurikán vytrhl Jennifer Hughesovou navzdory tlumícímu postroji z křesla a odnesl ji do prostoru mimo loď. Její tělo už nikdo nikdy nenajde, ale na tom sotva záleželo, protože svištící příval atmosféry s ní udeřil o okraj trhliny v trupu a na místě jí roztříštil přilbu. John Kanehama zaječel do interkomu, když ho jako oštěp probodla dlouhá letící tříska slitiny. Staršího seržanta O’Haleyho přesekl vejpůl plochý úlomek, dlouhý jako on sám, a Aubrey Wanderman se pozvracel do přilby, když tentýž úlomek prolétl mezi osazenstvem jeho stanoviště a roztrhal Carolyn Wolcotovou a poručíka Jansena. Tento výjev z pekla se po obrovském trupu Poutníka opakoval znovu a znovu. Další výbuchy a odletující trosky zasahovaly lidi, které minula palba Ahmeda, jako by se umírající loď mstila posádce za to, do čeho ji přivedla, a HMS Poutník se potácivě převaloval pryč s nefunkčním pohonem, zničeným hypergenerátorem a s osmi sty mrtvými a umírajícími lidmi v rozbitých odděleních.