Sva Quotes

Buđenje u zoru! Oduvek je bila navikla da u to vreme rešava sva pitanja za koja ni dan ni noć nisu mogli da nađu rešenja.

Šta vredi sva ta huka, kad evo dođe ovakvo vreme pa čovek propadne tako da ne može ni da izgine ni da živi, nego trune kao direk u zemlji i svačiji je, samo nije svoj.

Pa dobro, sva ta viša matematika nije nego obična glupost. Šta ima čovjek od toga što može da riješi svaki problem više matematike, a ne zna da zaviri drugom čovjeku ni za desetinu milimetra ispod kože? Nekada sam mislio da mi je otvoren čitav svemir, a sada stojim tu i ne shvaćam ni ono što sam uvijek mislio da mi je najbliže i što najviše volim.

Sva od stvarnosti, a sama nestvarna, koja nije ni ono što je bilo juče ni ono što će biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi vremena.

Mislim da svaki čovjek, ako je čovjek, mora imati neke svete neprikosnovene principe, preko kojih jednostavno ne smije prijeći. Nema cilja koji vrijedi toliko da se zbog njegova ostvarenja sva sredstva dopustiva, prvenstveno pred sopstvenom savješću.

Svijet smo ti i ja, sva naša ukupnost koja nas konstituira i sva naša konstitucija koja nas čini različitima. I ako nas već nešto čini raznovrsnima, to je želja u tebi da budeš i želja u meni da budem. I sve što nas čini harmoničnim u bilo kojem suodnosu jeste jedan skromni zahtjev: »Pusti me da budem», koji nužno uključuje jednu drugu rečenicu cjelovitog pristanka: »Puštam te da budeš».

Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim. Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu. Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim, To njeno zbogom beše premnogo i za česmu MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA... I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena, Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom. Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena, Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA... Ne reče ko je krivac za taj metak od reči, Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna... U meni prošlo vreme kao parastos ječi, A negde ispred oka mota se kosa crna I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA... Možda ću doći sebi kada pobegnu laste, Kad leto zaboravim i sav u jesen odem. Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste U meni i za mene, kad mrak okom ubodem... UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA... U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti, Kunući ono zbogom što ga izreče ona. A nije dobro nikom svom bolu da se sveti, Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona... UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...

Čini mi se da je ljubav od svega najvažnija. Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je stvar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem, i sa strahopoštovanjem.

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti. Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,... Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled... Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka. Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Promatra njihova usta koja se otvaraju sva istodobno, usta koja melju, izbacuju riječi i bez prestanka praskaju u smijeh (zagonetka: kako se žene koje se međusobno ne slušaju mogu smijati onome što govore?).

Ja smatram da postoje svi razlozi za život, ali ne uvek, ne i za svakoga. Ponekad nema smisla živeti samo života radi. Ali o tome ne možemo ubedljivo razgovarati. Ni sporiti. Sva su ta velika pitanja života sasvim lična stvar.

Potrošio je svežinu, dah, otvorenost, radoznalost, sve. Šta je ostalo umesto toga? Samo želja za nežnošću. Samo ona još nije potrošena, čini mi se da je njen izvor snažniji nego ikada ranije, a da su se one važne, nenadoknadive stvari, sva energija i polet sagoreni da bi se na toj staroj vatri, na njenom ohlađenom žaru nekim misterioznim procesom iskristalisala suština čežnje.

I koga boli ona stvar zbog toga što sva naša putovanja u bolji svijet obično završe u savršenoj klopci.

U koracima je uglavnom sva promena.

Shreyaan sva dharmo vigunaha para dharmaat svanushthitat.

Sva su slova moja - Tvoja ni ja nisam svoja srećom... jer ja bih, bez Tebe - sebe izgubila sigurno! Zahvalnošću vidim blagodat još većom.

Sekcirajte dublje svoje motive. Naći ćete da niko nikada nije učinio ništa uzvišeno za drugoga. Svi postupci su usmjereni ka sebi, sve usluge sebi, sva ljubav je ljubav prema sebi. Izgledate iznenađeni ovim komentarom? Možda imate na umu one koje volite. Zaronite dublje i shvatićete da ne volite njih: ono što volite su prijatni osjećaji koje takva ljubav stvara u vama!

A one malobrojne, sto su nesto i saznali, al' nisu znali vesto da skrivaju saznanja ta, no su ih, srca nabujala sva, prostome puku obznanjivali, - njih su, otkad za svet se zna, razapinjali i spaljivali.

... sva ta težnja ljudi da budu više nego ljudski. Idiotska zato što nikada ne uspijeva. Nastojiš biti više nego ljudski, a uspijevaš postati samo manje nego ljudski... Hodamo po zemlji i nisu nam potrebna krila...

mnogi koje znam peru čaše u jeftinim barovima i ovde i tamo a noću pišu poeziju nadaju se sigurnom životu ali nema sigurnosti nema sigurnosti to je sve što smo naučili ovde.

TA LJUBAV Ta ljubav Tako žestoka Tako krhka Tako nežna Tako beznadežna Ta ljubav lepa kao dan I ružna kao vreme Kad je vreme ružno Ta ljubav tako istinita Ta ljubav tako lepa Tako srećna Tako radosna I tako nejasna Što drhti od straha ko dete od mraka Tako sigurna u svoje moći Ko smiren čovek u mrkloj noći Ta ljubav koja je plašila druge Koja ih je terala da govore Koja ih je terala da blede Ta vrebana ljubav Jer smo ih vrebali Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili Sva ta ljubav Još tako živa I tako osunčana Ljubav je tvoja Ljubav je moja Ono što je bilo Ono uvek novo Što se nije promenilo Istinito kao biljka Ustreptalo kao ptica Toplo živo kao leto Možemo oboje Otići vratiti se Možemo zaboraviti I posle opet zaspati Probuditi se patiti Ostariti opet zaspati O smrti snevati Probuditi se smešiti smejati Podmladiti se pevati Naša ljubav ostaje tu Tvrdoglava kao mazga Živa kao želja Svirepa kao pamćenje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Kao dete slabašna Smeši nam se nestašno Govori a ništa ne kaže Slušam je drhteći strašno I vičem Vičem zbog tebe Vičem zbog sebe Preklinjem te Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole I što su se voleli Da vičem joj Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih Koje ne poznajem Ostani tu Ostani gde si Tu gde si nekad bila Ostani tu Ne miči se Ne odlazi Mi što smo voljeni Mi smo te zaboravili A ti nas ne zaboravi Samo smo tebe na zemlji imali Ne dozvoli da postanemo hladni Mnogo dalje uvek I bilo gde Javi nam se da si živa Mnogo kasnije u nekom šumarku U šumi pamćenja iskrsni I nama se pridruži Ruku nam pruži I spasi nas

Bila je to prva godina našeg prijateljstva, samo što tada nismo tako razmišljale. Niko ne razmišlja tako kada neke priče počinju. Ne možeš da znaš da je to prvo poglavlje. U tom trenutku to je sve vrijeme i sva priča, nema ništa prije niti poslije.

...bajka i jest bajka jer je priča o sretnome završetku, samo što sretnih završetaka ima malo i ljudi uglavnom ostaju izvan bajki. Ne mogu svi stati u njih. U bajkama ima mjesta za nekoliko starih kraljeva, njihove dobre, loše i pametne kćeri, za kraljicu i par vještica, ali ne i za ljude, njih milijune milijuna; nema mjesta ni za moju mamu koja nije ni kraljica ni princeza, nego je samo obična mama koja radi u računovodstvu, boluje od migrene i pjeva subotom, sva u pari i vodi, dok na ruke pere veš koji se ne smije stavljati u mašinu.

Epska svijest je kao sifilis - ne možete je se osloboditi. Ona čovjeka čini erektiranim i usmjerava ga ka herojstvu, a herojstvo i jeste - erektiranost prema smrti. Ali ga, kao i u slučaju sifilisa, na koncu upravo ta erektiranost košta života. ... Erekcija je savršena metafora herojstva - mozak je tada stavljen van funkcije jer sva krv hita drugdje; i kao što se želi prodrijeti u ženu, hita se da se penetrira u smrt. Kasnije sve splasne - u miru utrobe mlohave i vlažne zemlje, tamo gdje smo se probili, kriknuli, prosuli sjeme i krv i napokon pali.

Sva su ljudska bića pripovjedači koji pričaju sa svojega vlastitog, jedinstvenog stajališta. Kad to shvatimo, više nećemo osjećati potrebu da svoju priču namećemo drugima ili branimo ono u što vjerujemo. Umjesto toga, sve ćemo ljude promatrati kao umjetnike koji imaju pravo stvarati vlastitu umjetnost.

Hoćeš li se prezirno nasmiješiti ovom bijelom papiru što je samilosno primio šapat jednog srca koje si ti zapalila sunčanim žarom? Nemoj se smiješiti, jer blijedi će papir proplakati nevidljivim suzama, a krv kojom su pisane riječi, otkinute iz ranjave duše - problijedit će. Ti ne znaš tko sam i gdje sam. Od tebe me dijeli i nebo i zemlja. Sunce je daleko od tebe, ali ono te grli svojom zlatnom toplinom. Zvijezde su daleko od tebe, ali one ti šapću drhtavim svojim titranjem u tihoj ljubavnoj noći. Ja sam još dalje od tebe, a ipak - budim te ujutro glasnim kucajima srca svoga, uspavljujem te uvečer šapatom pjesme zakopane ljubavi svoje. Kad sjedim osamljen u noćnoj tami i slušam šušanj lišća, tad mislim da je to šušanj tvoje haljine. Kad slušam pjev ptica šumskih, mislim da slušam tvoj čarobni glas. Kad gleda kako se budi sunčani dan, osjećam da si to ti! Krv iz moje desnice donijet će ti pjesmu što je moje grudi pjevaju tebi. Ne, na svijetu nema ništa dragocjenjijeg od bijelog papira i rujne krv iz mojih žila. Da mogu naći papir velik kao cijela zemlja, i da na njega potrošim svu krv svoga tijela, još mi srce ne bi moglo iskazati svu ljubav što je osjećam za te. Znam da si vjerna, znam da si nedostižna, ali sam sretan jer mi je sva grud ispunjena tobom...

Baka je rekla da svaki čovjek ima dvije pameti. Jedna ima veze sa svime što je neophodno za život u tijelu. Tu pamet moraš upotrebljavati za smišljanje kako ćeš naći sklonište i hranu i slične stvari koje su potrebne tvom tijelu; ta pamet je na djelu također kad muškarac i žena imaju djecu, i tome slično. Rekla je da tu pamet moramo imati kako bi se život nastavljao. Ali, rekla je i da imamo još jednu pamet koja nije imala nikakve veze sa svim tim stvarima. Duhovnu pamet. Po bakinom, ako čovjek upotrebljava tjelesnu pamet na pohlepan ili zao način, ako ju upotrebljavaš da bi naškodio drugim ljudima i smislio kako ćeš ih iskoristiti i zaraditi na njima... onda se tvoja duhovna pamet skupi i postane manja od hikori-oraha. „Kad naše tijelo umre“, rekla je baka, „tjelesna pamet isto umre, a ako smo cijeloga života bili sebični i pohlepni onda nam na kraju ostane samo taj hikori-orah od pameti, jer duhovna pamet je jedino što ostaje kad tijelo umre. I kad se onda ponovo rodimo - a mi se rađamo ponovo“, rekla je baka, „onda moramo živjeti s duhovnom pameću veličine hikori oraha, koja ništa ne zna i ništa ne razumije. A tad se može dogoditi da se još više skupi, do veličine zrna graška i može potpuno nestati ako tjelesna pamet preuzme svu vlast. Kad se to dogodi, onda si izgubio svoj duh, onda si skroz izgubljen.“ To je uzrok zašto po svijetu hoda toliko mrtvih ljudi. Baka je rekla da ih je sasvim lako prepoznati: oni vide ženu i ne vide ništa osim prljavštine, vide druge ljude i ne vide ništa osim zla; vide drvo i vide samo daske i profit; nikad ljepotu, ni ljubav. Baka je rekla da su takvi ljudi mrtvi i samo se čini da su živi. „Duhovna pamet je naime kao i svaki drugi mišić“, rekla je baka. „Ako marljivo vježbaš, postaje sve veća i jača.“ „Ali kako se vježba duhovnu pamet?“ „Vrlo jednostavno“, rekla je, „tako što se trudiš razumjeti sve ljude i sva bića i stvari. Ali to možeš samo ako ne upotrebljavaš svoju tjelesnu pamet na pohlepan i pokvaren način. Onda razumijevanje dolazi samo odsebe, i što više se trudiš razumjeti, to veća i veća postaje tvoja duhovna pamet. Naravno, razumijevanje i ljubav su jedno te isto“, dodala je baka. „Osim kad si ljudi nešto umišljaju; kad tvrde da vole nekoga, koga ne razumiju. Jer to se ne može.

„Što će ti sva geografija, trigonometrija i aritmetika svijeta ako ne naučiš misliti svojom glavom? To te ne nauče ni u jednoj školi. Nije u programu.

... i najtvrđe srce da se rasplače. Ili ja to kroz svoje, sva druga srca gledam.

Mi Hrvati imamo dvije mane, iz kojih izvire sva naša narodna nesreća: mi svakome vjerujemo bez da premišljamo i lako zaboravljamo krivice koje nam drugi učine.

S vremena na vreme treba češati srce sebi s malo bola, da sva gamad sa njega spadne.

Tajna srece sastoji se u tome da posmatras sva cuda ovog sveta, ali da nikada ni ne zaboravis na one dve kapi ulja u kasicici.

Gleda, bled i prljav. Ne ume ni da čita ni da piše, a u njemu već klija naklonost ka bezumnom nasilju. Sva se istorija vidi na tom licu: dete, otac čovekov

Sva surovost proizilazi iz slabosti.

Pretpostavimo da sam ja apsolutno u pravu a da monsignor, na primjer, ima potpuno krivo. Ako sam ja u pravu, problem suvislosti svijeta, i sva odgovornost za nju, postaju moji.

Spremnost da se odgovori na sva pitanja nepogrešivi je znak gluposti.

U njezinim očima drhtale su suze...A on je osjećao da pripadaju njemu...Sva mu duša zatrepti. Nije vidio ništa drugo nego njezine suzne oči, ni na šta nije više mislio, samo je osjećao nju. U tom osjećaju povuče njezine ruke i privine ih na svoje grudi. Ona se nije opirala. Osjećala je da mu srce burno udara, da je svaki udar jedan krik za njom, vapaj k njoj, da je svaki dah ovog muškarca njezin...Kroz tvrdi oklop kojim je okovala svoje srce provali zatajena ljubav. Misli i razbor utekoše, ona klone na njegove grudi...Zadrhtao je kao trstika, kad je zahvati vihor. Njegove jake ruke obuhvate je, privinu k sebi tako čvrsto, silno i pohlepno kao da će je pretvoriti u sebe. Sve misli, sav razbor zanijemiše, obamriješe. Samo srca šapću, dozivaju se i cjelivaju u besvjesnom omamnom zagrljaju. Sunce se spuštalo na zapad i kroz velike prozore opraštalo se s njima svojim krvavim suzama. Tiho i nečujno šuljaju se trenuci da ih ne probude iz sna.

Ne treba da prodam dušu da bih ostvarila sreću. Unutar mene posedujem blago koje može da me održi u životu čak iako sva spoljašnja zadovoljstva nestanu, ili budu ponuđena po ceni koju ja ne želim da platim.

MOŽDA SPAVA Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice ne znam kakvo,možda dečije, Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene; Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih: Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Ja sad slutim za te oči da su baš one Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu da me vide šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad; Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas, Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Rat kao takav nadasve je zagonetan događaj svoje vrste. U ratu sva ljudska svojstva dobivaju neko posebno osvjetljenje, kada se mnoge stvari, što ih u mirnom civilnom životu, gledamo svakodnevno maskirane i šminkane (kako-tako podnošljive) najednom prikažu u svoj očajnoj bijedi, kao stare bludnice na stolu za seciranje. U ratovima javlja se u prvom planu ljudska glupost. Ljudska glupost je sama po sebi elementarna, ogromna, svakodnevna pojava, a čini se da rat djeluje na ljudsku glupost kao grmljavina na gljive: ona niče na svim stranama sablasno. Glupost ratna, što je susrećemo svaki dan na ulici, u društvu, po kavanama, po novinama, tako je sablasna, da pod korakom njenog mamutskog stopala zdrava pamet ostaje zgnječena kao mozak s jajetom na tanjiru. A kod nas ta ratna glupost, naravno glupa i kretenska sama po sebi, poprimila je neke regionalne, naročito blesave forme po domaćim nastranostima.

A mladic je dugo ostao sjedeci pored bunara, shvatajuci da mu je jednog dana vetar zapuhnuo lice mirisom te zene i da ju je voleo jos pre nego sto je saznao da ona postoji i da ce ga ta ljuba nadahnuti da pronadje sva blaga ovoga sveta.

Od onog časa kad ste me vi počeli mrziti, ja sam vas počeo ljubiti. (...) Sav moj život od onog časa bio je prazan, nikad mi srce nije u ljubavi zadrhtalo, nikad propatilo, nikad žena nije potresla moju dušu. (...) Svojim glasom koji mi je prodirao u dušu posijali ste u meni onu klicu iz koje je proklijala moja bezumna ljubav. Ljubio sam vas bez nade, bez cilja, divlje poput luđaka i nježno poput djeteta. Sva moja divlja ćud promijenila se u janje što leži do nogu svog gospodara i onda kad ga odgurne. A kad sam poslije govorio s vama, bio sam osoran i grub, a ipak, svaka moja gruba riječ milovala vas je tajno, svaki moj hladni pogled kriomice vas je cjelivao. Svaki moj divlji, sablažnjiv čin bio je krinka - da sakrijem svoju beznadnu ljubav. Vi ste se grozili od mene, smatrali me svojim zlotvorom, a pred vama je bio nesretnik koji nije želio ništa drugo nego da mu dopustite da vas spasi iz ruku progonitelja! Ali vi to niste osjetili, vi o tom niste razmišljali. Kako je velika i beskrajna bila moja ljubav, tako je velika i beskrajna bila vaša mržnja. Šutio sam i patio...Danas bih kleknuo i blagoslivljao sve te svoje boli, jer su mi donijele najveću sreću o kojoj se nikad nisam usudio pomišljati ni u snu.

Ko se nikad nije uplašio sebe samog, taj ne zna za strah. Jer sva čudovišta spoljašnja,kojih se čovek straši, nalaze se unutra u njemu i to u nerazblaženoj esenciji. Postoji nekakva bezdan u nama, nad koju kada se čovek jednom nadnese ostaje do smrti zadivljen i ustrašen. Svi svetovi mogu stati u tu bezdan i ne ispuniti je. I sa svima našim imenovanjima ta bezdan - duša, um, volja, osećaji, efekti, strasti, unutrašnji čovek, slovesnost - bezdna ostaje neiskazana, neopredeljena i bezimena.

Posve sam jasno iskusio da strahovi i brige postaju to manji, što je čovjek više zaštićen u Bogu. Dokle god se sva nada i sve pouzdanje stavlja u ljude i materijalne stvari, koje su tako ranjive i tako brzo prolaze, strahovima i brigama samo se daje nova hrana.

Suština vlasti je i prirodna i strašna. Nada u vlast je smiješna. Duž nje, od dna do vrha, vladaju smišljeno nasilje i neizlječiva njena strepnja iz koje se zlo toči. Silne ljudske snage sposobne za sva dobročinstva, propadaju u napetom lukavstvu i troše se u žalosnim trvenjima.

Nobenega razkritja ni v očeh, vidim njegovo smrt in njegov prah, ki se sprijema v grudice in nato znova postaja njegovo telo. Torej je res, umrl je. Da me ne bi nikoli več ljubil. In razumem boj, ki ga je sprejemal, sam, tisto noč in vse življenje. Narobe sva storila, da nisva umrla na začetku.

Alex se tada nasmiješila, jedva primjetno, pa se ne tren ukazala ona djevojka koja se krila u njoj, neka vesela, manje progonjena djevojka. Upravo to čini magija. Otkriva srce čovjeka kakav je bio prije nego što mu je život oduzeo vjeru u moguće. Vraća svijet za kojim čeznu sva usamljena djeca.

Alex se tada nasmiješila, jedva primjetno, pa se na tren ukazala ona djevojka koja se krila u njoj, neka vesela, manje progonjena djevojka. Upravo to čini magija. Otkriva srce čovjeka kakav je bio prije nego što mu je život oduzeo vjeru u moguće. Vraća svijet za kojim čeznu sva usamljena djeca.

-Tomo! Vi imate - suza? (...) -Recite zbog čega vas je snašla tolika bol da vam se srce rasplakalo? Trenutak šutnje, a onda on odvrati šapatom koji odaje teški napor: -Obeščašćujem vas time što sam ovdje! (...) -Da mogu popraviti to, kneginjice, pretvorio bih sve što je gore na palubi živo u leševe. -Pa ipak ste život svoj žigosali za sva vremena - sramotnim imenom viteza otimača. -Vitez otimač slavan je i častan prema onom mom drugom nedjelu. -Ubojica ste? -Mnogo gore. (...) -Što ste još? -Svetogrdnik! -Svetogrdnik? Kakvu ste to svetinju pogrdili? -Vas! Vas...

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta, lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj... i samo postoji taj trenutak

Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup ? Nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i do mile volje okiva sebi srce ... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći : sit sam sveta ! Sit sveta ! Žalosno zaista : sit sveta u osamnaestoj godini ! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka ? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, neka se drolja svlači, sto mu muka ! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sva gamad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da primenim. – Ernestu Ševalijeu, 15. Aprila 1839

A ako patnje djece samo popunjavaju onu količinu patnje koja je bila potrebna da se otkupi istina, onda unaprijed tvrdim da sva istina ne vrijedi toga...Ja ne želim harmoniju, ne želim je iz ljubavi prema čovječanstvu. Radije ću ostati sa svojim neosvećenim patnjama. Radije ću ostati na svojoj neosvećenoj patnji i na svom neiskaljenom ogorčenju, makar i ne bio u pravu. Pa i previsoku su cijenu odredili toj harmoniji, nije za naš džep tolika ulaznica. I zato hitam da vratim svoju ulaznicu. Ako sam pošten čovjek, dužan sam je što prije vratiti. To upravo i činim. Nije da ja Boga ne priznajem, Aljoša, nego mu samo najponiznije vraćam ulaznicu.

U periodnom sistemu raznih sumnjivih elemenata koje sam otkrivao u životu, sva upražnjena mesta su uveliko popunjena, i pokraj te liste ostala mi je još jedino crvena olovčica, za štrikliranje greškica , podvlačenje linije i cifranje zaključne ocene. I nema šta: Najbolji ljudi koje sam sreo bile su Žene. I već sam sunjao daimaju više čula od nas, ali One samo imaju bolja čula od nas. Ponešto za mrvicu bolje uoče, za mrvicu bolje nanjuše, taman da u konačnom zbiru dodaju tu presudnu decimalu intuicije. I tim pre me zbunjuje da sve te mudrice i sposobnice , sve te pragmatuše i inventuše, ipak bez izuzetka padaju na tu istu izraubovanu priču..

Po mirijaditi put kresnula je u dvoje ljudi ljubav, po mirijaditi put i svemiri i svjetovi i sva ljudstva i sve zvijezde i sva sunca neznana i znana, i tramvaji u gradu i brodovi u lukama grada i kapi kiše i goli drvoredi kestenova stropoštavali su se bezglasno niušta pred milosrdnim, pred jednostavnim, pred najnedokučivijim.

Što će mi takva osveta,što će mi pakao za mučitelje,što tu pakao može popraviti kad je dijete već nastradalo?I kakva je to harmonija ako postoji pakao:ja želim oprostiti i želim sve zagrliti,ja neću da ljudi i dalje pate.A ako patnje djece samo popunjavaju onu količinu patnje koja je potrebna da se otkupi istina,onda unaprijed tvrdim da sva istina ne vrijedi toga.Na kraju krajeva,ja ne želim da se majka grli s krvnikom koji joj je dao rastrgati sina! Postoji li na cijelom svijetu biće koje bi moglo i imalo pravo oprostiti?Ja ne želim harmoniju,ne želim je iz ljubavi prema čovječanstvu.Radije ću ostati sa svojim neosvećenim patnjama.Radije ću ostati na svojoj neosvećenoj patnji i na svom neiskaljenom ogorčenju,makar i ne bio u pravu.Pa i previsoku su cijenu odredili toj harmoniji,nije za naš džep tolika ulaznina.I zato hitam da vratim svoju ulaznicu.Ako sam pošten čovjek,dužan sam je što prije vratiti.To upravo i činim.Nije da ja Boga ne priznajem,Aljoša,nego mu samo najponiznije vraćam ulaznicu.

-Da- reče Tony zamišljeno -Svakako- Bila je svesna svojih dužnosti prema obitelji i prema firmi, i bila je ponosna zbog tih dužnosti. Ona, Antonija Buddenbrook, pred kojom je nosač Matthiesen duboko skidao svoj rutavi cilindar i koja je, kao kćerka konzula Buddenbrooka, hodala kroz grad kao mala kraljica, bila je sva prožeta povješću svoje obitelji.

Čujem priču o čovjeku koji je prije osamdesete imao 40,000 žena. Pitali ga da li se sjeća ičega zanimljivog, uzbudljivih detalja, itd. Čovjek je odgovorio da se eto ničega posebnog ne sjeća, da mu je to bilo isto kao popiti čašu vode. Ako se ova priča stavi u širi kontekst življenja, onda su sva putovanja, raftinzi na Uni, vožnje motorcikolom po francuskim plažama, izvanbračne avanture, seks, itd., samo divlji oganj, lažna vatra, koja gori ali ne grije, kako reče velikan hrvatskog pjesništva S S Kranjčević u "Mir Vam!". Jedino što je izvorno i istinito su momenti koji su nam dani, a ako su nam dani, nema razloga da za njima tumaramo. Ta, doći će ionako, najčešće iznenada, ako Gospod to tako odluči. Ako odluči?

a sve vreme sam mislila dok smo hodali da je najtužnije u smrti ne sama smrt već sunčan dan naspram mračne rake

Lokalne novine bile su pune jezičnih uputa. Svatko je odjednom postao jezični autoritet: i mesar i frizerka i električar. S ratom su se u knjižarama pojavili razlikovni rječnici. Srbi, koji su bili uveliko prešli na latinično pismo, sada su se vraćali ćiriličnome. Hrvati su, u nastojanju da hrvatski jezik što temeljitije kroatiziraju, uveli u opticaj neke nezgrapne konstrukcije, koje su preuzeli iz ruskoga, i neke još nezgrapnije riječi, koje su bile u optjecaju za vrijeme Drugoga svjetskoga rata. Bilo je to vrijeme puno jezičnog razvoda punog buke i bijesa. Jezik je bio oružje. Jezik je odavao, markirao, razdvajao i spajao. Hrvati su odlučili da jedu svoj kruh, Srbi svoj hleb, a Bosanci svoj hljeb. Riječ smrt bila je na sva tri jezika ista.

Vreme je u suštini jedini idol, jedini bog koga poštujem i očigledno sva moja zadovoljstva i sve teškoće vezuju se upravo za vreme. Znam da ovaj jablan živi duže od mene, ali trava će zato uvenuti pre mene; znala sam da me čekaju kod kuće, ali sam mirno mogla da ostanem jedan sat pod ovim drvetom. Znala sam isto tako da bi svaka moja žurba bila podjednako neumesna kao i zadržavanje.

Sva raskoš ta je, Onjegine, Pozlata mog života mučnog; Jer čemu sve te svetkovine I uspesi kod sveta hučnog? Dala bih rado odmah sada Sve, sve te krpe maskarada, Sav ovaj blesak, dim i sjaj Za svoje knjige, divlji gaj. Za boravište naše bedno, Za mesta gde sam kraj mog sela Vas, Onjegine, nekad srela, I za to groblje neugledno Gde stoji krst i senka grana Nad grobom gde je moja nana.

… To je bila svetloba, ki si je še trenutke pred tem ne bi mogla predstavljati in tudi zrak je bil tako topel in miren, da bi travnik ne mogel biti bolj nebeški. Ko sva pomislila, da to ni bil osamljen pojav, ki se ne bo zgodil nikoli več, temveč da se bo dogajal večno, ob nešteto večerih, in razsvetljeval ter pomirjal najnovejše otroke, ki bodo hodili tamkaj, se je zdel še veličastnejši.

Ona je zabacila glavu i pila. Kosa joj pade na ramena; ona je u tom trenutku izgledala kao da je sva samo pijenje. Ravik je to na njoj primetio ranije. Potpuno se predavala onome što je trenutno činila. Neodređeno ga se tače misao da u tome nema samo draži nego i opasnosti. Bila je samo pijenje kad je pila; samo ljubav kad je ljubila; samo očajanje kad je očajavala; i samo zaborav kad je zaboravljala.

Najgore je što se čovek onda pita kako će sutra da smogne snage da radi ono što i juče, što već radi toliko dugo, i gde da nađe snage za glupe pokušaje, za hiljadu planova koji ničemu ne vode, za poduhvate koji se uvek izjalove, a sve to samo da bi se još jednom osvedočio da je sudbina nesavladljiva, da svake večeri mora da sklizne do podnožja zida, pritisnut strahom od sutrašnjice, sve neizvesnije i sve mračnije. A možda svemu doprinose i godine, podmuklo nam preteći najcrnjim. Nema više u čoveka dovoljno muzike da bu mi život zaigrao, eto. Sva je mladost već otišla, da umre na kraju sveta, u tišini istine. A kuda poći, pitam ja vas, kad čovek više u sebi ne nosi dovoljnu količinu ludosti? Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt. Treba izabrati, umreti ili lagati. Ja nikad nisam mogao da se ubijem.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje - misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi - sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrti ili nesmisao, Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Vsak od nas začne kot za vodo neprepustna posoda. Potem pa se zgodijo stvari - ljudje nas zapustijo, ali nas nimajo več radi, ali nas ne razumejo, ali pa mi ne razumemo njih in izgubimo, naredimo napake ali se prizadenemo. In posoda dobi razpoke. ... Kdaj sva zares videla drug drugega? Šele ko si ti videla v moje razpoke, jaz pa v tvoje. Pred tem sva gledala samo predstavi o drugem, kot bi gledal žaluzije na tvojem oknu, pa nikoli videl v notranjost.

Allahu moj, ja Te molim za Tvoju ljubav, ljubav prema onima koji Tebe vole i ljubav prema djelima koja će mi priskrbiti Tvoju ljubav. Allahu moj, ljubav koju si mi podario usmjeri prema nome što Ti voliš, ono što si mi uskratio što ja volim nadomjesti mi onim što Ti voliš. Allahu moj, učini da mi ljubav prema Tebi bude draža od ljubavi prema porodici, imetku, i od hladne vode kada sam veoma žedan. Allahu moj, učini da me Ti voliš, Tvoji meleki, vjerovjesnici i poslanici i Tvoji dobri robovi. Učini me od onih koji Te vole i koji vole Tvoje meleke, vjerovjesnike i poslanike, i Tvoje dobre robove. Allahu moj, oživi moje srce ljubavlju prema Tebi i učini me onakvim kakvim ćeš Ti biti zadovoljan. Allahu moj, učini da Te svim srcem volim i da krajnjim naporom nastojim da Te učinim zadovoljnim sa mnom. Allahu moj, učini da sva moja ljubav bude usmjerena prema Tebi i učini da svaki postupak koji uradim bude s ciljem da Tebi udovoljim.

Ćovek može svašta izdržati, jer se na svašta ume naviknuti. Što u zamišljanju izgleda nepodnosivo, u stvarnosti postane obično. Zato je odstojanje važno. Važno je naviknuti se na stvarnost, imati vremena za to. Nisam bio srećan zbog moga mudrovanja, ali nisam ni potcenjivao njegovu upotrebnu vrednost. Treba nešto učiniti, rekoh sebi, da Elizabeta ovo veče preturi preko glave. Sutra će nam sva zla ovog sveta izgledati manja, a nedoumice takve da iz njih ipak izlaz postoji.

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano. Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima

KORIJEN Bit ću što sam bio kad nisam bitisao. Ne žive samo ruke, živi i bilje. U mome snu davno sažgani korijen procvjetava. I tamo u zaboravu, u bistrom dnu, moj odraz još se ocrtava. Pod svodom glave sva u sazvježđa skrita: kružnice bez središta: središta bez kraja. Vatra sam koja seli u noć bez zvijezda, u sunce bez sjaja. Ni veći ni manji od travke ja sam samo drugi i svaki čovjek, a opet samo jedan. Zemlja sam kao i zemlja ja sam nutaživo žedan. Ja sam ovo tijelo ili: nisam

Iako najavljena, kiša nas je zaobišla. Nebo se zgusnulo, teklo je nad selom poput muljevite rijeke. Ptice su u bijegu kričale i jedna za drugom nestajale u krošnji oraha. Stakla su se tresla, povijali vrhovi jablana. Otvorila sam prozor i skinula spavaćicu. To je jedini način da dotakneš vjetar. Zamisli me. Ležim na krevetu i mislim o stvarima koje ne znam o tebi i koje se nisu dogodile. Ne znam gdje smo, gradovi koje poznajemo iznevjerili su sva očekivanja. Naše mjesto je skriveno, rupa iskopana prema obrisima zagrljaja.

Rules vary with context. In the Ramayana, which takes place in Treta yuga, Vishnu is Ram, eldest son of a royal family. In the Mahabharata, which takes place in Dvapara yuga, Vishnu is Krishna, youngest son of a noble family, who is raised by cowherds but who performs as a charioteer. They are expected to behave differently. Ram is obligated to follow the rules of the family, clan and kingdom, and uphold family honour. Krishna is under no such obligation. This is why Krishna tells Arjuna to focus on dharma in his context (sva-dharma) rather than dharma in another’s context (para-dharma). Arjuna, better to do what you have been asked to do imperfectly than try to do perfectly what others have been asked to. All work has inadequacies; even fire is enveloped by smoke.—Bhagavad Gita: Chapter 18, verses 47 and 48 (paraphrased). In the Ramayana Ram upholds rules, while Ravana breaks them. In the Mahabharata Duryodhana upholds rules, while Krishna breaks them. As eldest sons of their respective clans, Ram and Duryodhana are obliged to uphold rules. Ravana, son of a Brahmin, and Krishna, raised by cowherds, are under no such obligations. Dharma, however, is upheld only by Ram and Krishna, not Ravana and Duryodhana. Ram is constantly concerned about his city Ayodhya’s welfare, while Ravana does not care if his Lanka burns. Krishna cares for the Pandavas, who happen to be the children of his aunt, but the Kauravas do not care for the Pandavas, who happen to be the children of their uncle. Dharma thus has nothing to with rules or obligations. It has to do with intent and caring for the other, be it your kingdom or your family.

Ima jedan dan kada svaka mlada djevojka pogleda ovako. Teško onome ko se nađe tu! Ovaj prvi pogled duše koja još samu sebe ne poznaje kao zora je na nebu. To je buđenje nečega zračog i nepoznatog. Ništa ne može da izrazi opasnu čar ove neočekivane svjetlosti koja najedn neodređeno obasje divne tmine i u kojoj su spojena sva sadašnja nevinst i sva buduća strast. To je neka vrsta neodlučne nježnosti koja se otkrije nasumice i koja očekuje. To je zamka koju nevinost nehotice razapinje i u koju hvata srce i ne hoteći i ne znajući. To je djevojče koje gleda kao žena.

Razmrsio sam niti snova i stvarnosti, otkrio sam da postoji na jednoj strani san kada sam lebdeo bolje od kakvog orla, a na drugoj strani neki drugi, istinski svet, tvrd kao stene na kojima se zamalo nisam polomio. ... ja sam stvoren da živim zauvek... Bio sam besmrtan, nigde u sebi nisam osećao smrt... Nisam imao nikakve veze sa smrću. Porasti značilo je opovrgnuti. Porasti značilo je pad. Svojstvo da sam odrastao spoznao sam kroz povrede, nasilje, nagodbe i osvešćenje. Svet je izgubio čari. Jer, šta je čovek? Jednostavno, to je neko-ko-ne-može. Ko-ne-može sve znati. Ko-ne-može sve učiniti. Ko-ne-može ne umreti. Saznanje o svojim granicama načinilo je pukotinu na jajetu mojega detinjstva: rastavljanje mi je pomoglo da porastem, to jest da se smanjim. Sa sedam godina, konačno sam prestao biti bog. -Ali, mama, ne treba oklevati da se ljudima kaže da ih volimo: mogli bismo svi umreti, zar ne? Ona je tiho plakala kada bih tako govorio i milovala me po kosi da bi smirila moje misli. -Mali moj Isuse - govorila je - ne treba suviše voleti. Inače ćeš mnogo patiti. -Ali ja ne patim. Ja sam ljut. Odlučio sam da više ne volim Boga. Optužio sam Boga za sve gluposti, za sva ljudska zlodela; težio sam za nekim pravednijim svetom u kojem se više voli; okrenuo sam svet protiv Boga, kao dokaz o njegovoj bezvrednosti ili njegovoj lenjosti. Istraživao sam njegov postupak od jutra do mraka. Bunio sam se protiv sveta. Očekivao sam da on bude lep kao stranica rukopisa, da je skladan kao molitvena pesma. Očekivao sam od Boga da bude veštiji majstor, brižljiviji, pažljiviji, onaj ko bi brinuo o pojedinostima koliko i o celini, Bog koji bi vodio računa o pravdi i ljubavi. Međutim, Bog nije održao svoja obećanja. ... ne prihvatam stvari takve kakve jesu, želim da su onakve kakve treba da budu. Vera kakva bila je uvedena, organizovana, sa svojom hijerarhijom, prežvakavala je mrtvu reč, izgubila osećanje za smisao. A ja sam pokušavao da u ćutanju i razmišljanju nađem Boga. Od sreće više sam voleo Ljubav. Rušio sam se sam u sebi. Kako sam mogao i naslutiti da postoje toliki klanci, neki tako vrtoglavi ponor, stotine i stotine koraka u unutrašnjosti jednoga čovečijega tela? Strovaljivao sam se u prazninu. Žele da ubede, a kada neko želi da drugoga ubedi, iskrenost i prevara ponekada idu zajedno.

Sve vrline za nas su manje strašne dok je čovjek svjestan da ih posjeduje, no to je posebno istinito kod poniznosti. Ščepaj ga u trenutku kada bude stvarno siromašan duhom i prokrijumčari u njegove misli ugodnu primjedbu: ''Stvarno! Postao sam ponizan!'', i gotovo nezadrživo javit će se ponos, ponos o vlastitoj poniznosti. Sva poniženja i prijezir prema samome sebi služe na koncu samo tome cilju; samo, ako taj cilj ne postignu, malo nam škode. Naprotiv, mogu nam biti od koristi ako se čovjek zbog njih bavi sam sa sobom, a osobito ako prijezir sama sebe postane ishodište za prijezir ostalih i na koncu za smrknutost, cinizam i grubost.

Izlazeći iz taksija sjetio se kako bi majka ovlažila rupčić u ustima i obrisala mu lice. Znao je da se toga ne treba sjećati i krenuo je prema Grand Central Station pod slamnatim šeširom. Sada pripada zrelom pokoljenju i raspolaže vlastitim životom da nešto učini s njim, ako može. Ali nije zaboravio miris majčine pljuvačke na rupčiću tog ljetnog jutra u onoj niskoj praznoj kanadskoj stanici, crnog željeza i dostojanstvene mjedi. Sva djeca imaju obraze i sve majke vlaže rupčiće slinom da ih nježno obrišu. Te su stvari ili važne ili nisu. A što su, to ovisi o svemiru. Te žive uspomene vjerojatno su znak poremećenosti. Za njega je neprestana pomisao na smrt bila grijeh. Potjerajte kola i plug preko kostiju mrtvih.

Braćo, ne bojte se grijeha ljudskog, volite čovjeka i u njegovu grijehu jer ta je ljubav slična božanskoj ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sva stvorenja Božja, i cjelinu i svako zrnce pijeska. Volite svaki listak, svaku zraku Božju. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li volio svaku stvar, spoznat ćeš i tajnu Božju u stvarima. A kad je jednom spoznaš, upoznavat ćeš je neprestano, svakog dana, sve bolje i bolje. Najposlije ćeš zavoljeti cijeli svijet sveobuhvatnom, svemirskom ljubavlju. (...) Pred gdjekojom mišlju staneš u nedoumici, pogotovo kad vidiš grijehe ljudske, pa se pitaš: "Da se poslužim silom ili poniznom ljubavlju?" Uvijek se radije odluči za "poniznu ljubav". Ako se tako odlučiš jednom zauvijek, možeš cijeli svijet pridobiti za se. Ponizna je ljubav strahovita snaga, najmoćnija od sviju, njoj nema ravne na svijetu. Svakog dana i sata, svake minute ispituj se i pazi na sebe da ti vanjština bude dolična. Prošao si, recimo, mimo malog djeteta, prošao si srdit govoreći ružne riječi, s gnjevom u duši; možda nisi ni opazio djeteta , ali je ono vidjelo tebe, i tvoj je možda ružni i zazorni izgled ostao urezan u njegovu nezaštićenu srcu. Nisi to znao, a možda si mu baš time bacio u dušu zlo sjeme koje će zacijelo jednog dana niknuti, a sve samo zato što se nisi suzdržao pred djetetom, što nisi uzgojio u sebi djelatnu i brižljivu ljubav. Ljubav je, braćo, učiteljica, ali je treba znati steći, jer se teško stječe i skupo plaća, dugim radom i na dugu stazu, jer ne smije se voljeti samo na trenutak i slučajno, nego do kraja života. Slučajno može svak zavoljeti, čak i zlikovac. Moj brat mladac molio je i ptice za oproštenje: to je naoko besmisleno, a ipak ima smisla, jer je sve kao ocean, sve teče i dodiruje se, na jednom mjestu dotakneš, a na drugom se kraju svijeta osjeti. Ako je i ludo ptice moliti za oproštenje, i pticama bi bilo lakše, i djetetu i svakoj životinji oko tebe kad bi bio bar malo plemenitiji nego što jesi, bar malčice plemenitiji. Sve je kao ocean, kad vam kažem. Onda bi se i pticama počeo moliti, prožet općom ljubavlju, kao u kakvu zanosu, i molio bi se da ti i one oproste grijeh tvoj. Čuvaj taj zanos, koliko se god on ljudima činio besmislen.

U muzeju stakla videli smo rimska filigranska stakla, pa neka rana vizantijska i sirijska, pa jasna renesansna, pa flaše u obliku konja i miševa, posude na lomljivom federu, osamnaestovekovna ogledala i lustere. Duvač je pred nama iz crvenog embriona naduvao bokal i vatrenog konja. Duvač je škljocao zlokobnim makazama. Gledali smo kako se prah topi i kristalizuje i kako se pesak hemijski pretvara u providnu tvrdu tečnost. Gledali smo rimske suzne bočice. Ko je toliko plakao ? Uvek sam verovao u vezu stakla i civilizacije. Furije su furije ali se moramo praviti da su Eumenide. Ima mnogo stakla na civilizovanim mestima. Krhka je civilizacija. Na tu pomisao, duša mi je izbutra postala sva staklena i pomislio sam : - Kako je čudno živeti u telu.

Tri sata. Tri sata, to je vrijeme kad je uvijek prekasno ili prerano za sve ono sto covjek kani uciniti. Cudan popodnevni trenutak. Danas je upravo nepodnosljiv" "Ne slusam ih vise - idu mi na zivce. Ovo ce dvoje zavrsiti u krevetu. I oni to znaju. Svako od njih zna da i ono drugo zna. Ali, kako su mladi, cedni i pristojni, kako svako od njih zeli cuvati svoju cast i cast onoga drugoga, kako je ljubav velicanstvena poetska stvar koju ne valja poplasiti, oni odlaze viseput tjedno na ples i u restorane da pred svijetom izvode svoju predstavu, sa svojim malim obrednim i mehanickim plesovima...Na kraju krajeva, treba nekako utuci vrijeme. Mladi su i dobro gradjeni, imaju jos snage za tridesetak godina. Stoga im se ne zuri, sve nesto odgadjaju i imaju pravo. Kad jednom odspavaju zajedno, morat ce naci nesto drugo da prikriju golemi apsurd svoje egzistencije. Pa ipak...je li bas prijeko potrebno da lazu sami sebi?" "Oduvijek su vidjeli samo ukrocenu vodu sto curi iz slavine, samo svjetlo sto izvire iz zarulje na prekidac, samo krizano, bastardno drvece poduprto rasljastim podupiracima. Sto puta na dan dobivaju dokaze da se sve radi mehanicki, da se svijet pokorava fiksnim i nepromjenjivim zakonima. Tijela pustena u prazninu padaju sva istom brzinom, javni park zatvara svakog dana u sesnaest sati,a ljeti u osamnaest, olovo se tali na 335 stupnjeva Celzijevih, posljednji tramvaj polazi od Gradske vjecnice u dvadeset tri sata i pet minuta. Oni su mirni, pomalo mrzovoljni, misle na sutrasnjicu, sto ce jednostavno reci na novu danasnjicu; u gradovima je uvijek jedan te isti dan koji se svakog jutra potpuno jednak vraca. Samo ga nedjeljom malo iskite, Idioti!

Jonathan Swift: Guliverova putovanja ll. dio U nadi da ću se još više umiliti njegovu veličanstvu, pripovjedio sam mu o izumu koji je pronađen prije tri-četiri stotine godina: neki prah, pa kad u hrpu toga praha padne najsitnija iskrica, začas će planuti... Najveća zrna, ispaljena ovako, ne nište samo u jedan mah cijele redove vojske, nego i sravnjuju sa zemljom najjače zidove; potapaju na dno morske brodove, s tisuću ljudi na svakom; a kad se spoje lancem, presijecaju jarbole i užeta, raspolovljuju stotine tjelesa i pustoše sve pred sobom. ... Kralja spopala strava od mojega opisa tih grozovitih sprava i od moje ponude. Začudio se kako ovako nemoćan i puzav kukac, kao što sam ja (to su mu bile riječi), može imati takve nečovječne misli, kao da ga nimalo ne diraju svi oni prizori s krvlju i pustošenjem što sam ih naslikao kao obična djela onih razornih strojeva kojima je, reći će on, prvi izumitelj bio valjda kakav zao duh, neprijatelj čovječanstva. Što se njega samoga tiče, izjavio je da ga doduše malo stvari veseli tako koliko ga vesele nova otkrića u umjetnosti ili u prirodi, ali bi volio izgubiti pol kraljevine nego da bude upućen u takvu tajnu; i zapovjedio mi da je ne spominjem nikad više, ako mi je mila glava. ... ... iskazao je mišljenje da onaj tko stvori da dva klasa žita ili dva lista trave izrastu na komadu zemlje gdje je prije rastao samo jedan, zaslužniji za čovječanstvo, i stvarniju uslugu čini svojoj domovini nego sva savcata političarska bagra. lll. dio ... družio bih se samo s nekoliko najvrednijih između vas smrtnika, te bih s s vremenom bih otvrdnuo tako da bi mi mala ili nikakva zlovolja bila što gubim vas, a s vašim potomstvom postupao isto tako; baš onako kako se čovjek veseli što mu se svake godine redaju u vrtu karanfili i tulipani, a ne žali za onima što su povenuli lanjske godine. lV. dio Ako koji vladar pošalje svoje čete na narod gdje je svijet siromašan i neuk, zakonito je da je on polovicu poubija, a druge okrene u robove, da bi ih civilizirao i odvratio od barbarskog načina života. ... I da proslavim hrabrost svojih dragih zemljaka, zajamčim mu da sam vidio kako su za opsade bacili u zrak u jedan mah sto neprijatelja, a isto toliko na brodu; i gledao kako su raskomadana mrtva tijela padala iz oblaka, na veliku zabavu gledateljima. Htjedoh zaći dalje u potankosti, ali mi domaćin naloži da šutim, a sam reče: Tko god zna yahoosku narav, drage će volje vjerovati da bi ovako jadna životinja bila podobna učiniti sve što sam spomenuo, da joj je snaga i vještina jednaka sa zlobom.

Neće ti smetati ako slušamo muziku?" pita Ošima. Neće, kažem. On pritisne dugme cd plejera. Počinje klasična klavirska muzika. Neko vreme pomno slušam tu muziku i dobijam ideju šta bi to moglo biti. Nije ni Betoven, ni Šuman. Istorijski gledano, tu je negde između. "Šubert ?" pitam ja. "Da", kaže on. I sa rukama na volanu, u položaju u kom kazaljke na satu pokazuju 10.10, pogleda me krajičkom oka. "Voliš Šubertovu muziku ?" Ne nešto naročito, kažem. Ošima klimne glavom. "Kad vozim, često odvrnem Šubertove klavirske sonate do daske. Šta misliš zašto ?" "Ne znam", kažem ja. "Zato što su klavirske sonate Franca Šuberta među najtežim kompozicijama na svetu da se savršeno izvedu. Naročito ova sonata u D-duru. Ta je strašno komplikovana. ako se izdvoji samo jedan ili dva stava tog dela, ima pijanista koji su u stanju gotovo savršeno da ih odsviraju. ali, ako slušaš sva četiri stava zaredom kao jedinstveno delo, ne postoji ni jedna njihova zadovoljavajuća interpretacija, bar ne koliko je meni poznato. Do sada su se razni čuveni pijanisti okušali u izazovu ove kompozicije, ali svaki od njih ima očigledne nedostatke. Još nije bilo nijedne izvedbe za koju možeš da kažeš 'E, to je to !' Šta misliš, zbog čega ?" "Ne znam", kažem. "Zato što je sama kompozicija nepotpuna. Robert Šuman, koji je bio odličan poznavalac Šubertove klavirske muzike, ovu je kompoziciju ocenio kao 'nebeski preopširnu'. "Ako je sama kompozicija nepotpuna, zašto su se razni čuveni pijanisti oprobavali na njoj ?" "To je dobro pitanje", kaže Ošima. Onda zastane. Tu tišinu ispunjava muzika. "Nemam konkretno objašnjenje za to. Ali mogu jedno da kažem, a to je da dela koja poseduju određenu vrstu nepotpunosti, upravo zbog te nesavršenosti privlače čovekovu dušu - bar snažno privlače dušu određene vrste ljudi. Recimo, tebe privlači 'Rudar". Zbog toga on ima moć da te usisa kakve nema u zaokruženim delima kao što je 'Duša' ili 'Sanširo'. Ti to delo pronađeš ili ono pronađe tebe. Šubertova sonata u D-duru je upravo takva. U njoj postoji nešto što veže nit tvoje duše kako nijedna druga kompozicija ne može. "Dakle", kažem ja, "da se vratim na prvo pitanje - zbog čega ti slušaš Šubertove sonate ? Naročito dok voziš automobil." "Šubertove sonate, posebno sonata u D-duru, ne mogu se smatrati umetnošću samo zato što su dobro izvedene. Kao što je Šuman ukazao, ova sonata je previše pastoralna i predugačka je, a i sa stanovišta tehnike je isuviše jednostavna. Kad se ta kompozicija dosledno odsvira, pretvori se u najobičniji bljutavi, suvoparni antikvitet. Zato joj svojom virtuoznošću svaki pijanista doda ponešto. Smisli nešto. Recimo, evo ovako pojačava artikulaciju. Ili svira rubato, ubrza tempo ili uradi varijaciju. Ako to ne učini, nema čime da popuni vreme. Ali, ako se to ne izvede pažljivo, takav jedan dodatak naruši integritet dela. To onda nije više Šubertova muzika. Bez izuzetka svi pijanisti koji sviraju sonatu u D-duru upadnu u taj paradoks. On osluškuje muziku. Pevuši melodiju. A onda nastavlja priču. "Zbog toga ja često slušam Šuberta dok vozim. Kao što sam ti malopre rekao, baš zato što su izvedbe njegove muzike u izvesnom smislu nepotpune. Kvalitetna nesavršenost puna naboja stimuliše čovekovu svest, izoštrava mu pažnju. Kad bih u vožnji slušao savršenu muziku bez premca u savršenom izvođenju, možda bih poželeo da samo zatvorim oči i tako umrem. Zauzvrat, ja slušam sonatu u D-duru i u njoj razaznajem granice čovekove moći. Spoznajem da određena vrsta savršenstva može da se otelotvori isključivo beskonačnom akumulacijom nesavršenosti. To me ohrabruje. Razumeš šta hoću da ti kažem?

Sjedili smo u vrtu ispod stare jabuke na kojoj su se već zametnuli plodovi. Vrt je mirisao i šumorio. Izgubila sam osjećaj vremnea i svaka stanka među izgovorenim rečenicama činila mi se beskonačnom. Prostranstvo vremena otvorilo se pred nama. Razgovarali smo cijela stoljeća, neprestano smo govorili o istom, jednom jednim, drugi put drugim ustima, i nitko oda nas nije se sjećao da je argument s kojim se upravo sporio bio maloprije onaj koji je branio. A zapravo se uopće nismo sporili; vodili smo dijalog, trijalog, tri fauna, druga vrsta ljudi, napola ljudski, napola životinjski. I shvatila sa da nas ima puno u vrtu i šumi, lica su nam pokrivena dlakom. Čudni stvorovi. A na drvo su sletjeli naši Šišmiši i zapjevali. Njihovi tanašni, treperavi glasovi sudarali su se s mikroskopskim djelićima magle pa je Noć oko nas počela tiho zvoniti, prizivajući sva Stvorenja na noćnu pobožnost." str. 164.

Kako pak čovjek zna koji je to trenutak u kojemu mu je odlučiti hoće li uzvodno ili nizvodno, kako zna gdje je Huča plitka, a gdje duboka? I kad kocka, zna da je pokušao i da je na kocki dobio, ili izgubio, svejedno, jer takvi barem znaju da su stranu birali kad su umjesto zadnjeg pića u “Vrilu“ uplatili tiket lutrije, a ne kad su kupovali cigarete kod sisate trafikantice. Takvi znaju da su svoj put izabrali kad su kupili autobusnu kartu za Split, Beograd, Frankfurt, ili ubili susjeda, brata, jebiga, ili predsjednika države, ili pročitali knjigu koja će im promijeniti život, ili otkrili lijek za nekakvu boleštinu, ili upoznali trenera iz Sarajeva, ili menadžera iz Beograda ili s lovom za listić lutrije popili još jedno piće u “Vrilu“. Sva su takva raskršća u životu obilježena i sve u su takve odluke važne, i one dobre i one pogrešne, svaka je neponovljiva i velika poput cijele čovjekove sudbine.

Helen je ugasila svjetlost, prišla žurno prozoru i provirila napolje. Svjetlost iz dnevne sobe je kroz otvorena vrata padala na pod u zlatnom romboidu. Helen je stajala iza postelje kao da je promatrala neku divljač. Oko mene je još lebdio dah njenog parfema. Okrenula se. 'Ne smiješ ići na stanicu', rekla je. 'Neko bi te mogao poznati. Moraš otići! Pozajmit ću kola od Ele, pa ću te odvesti u Minster. Kakve smo budale bili! Ne smiješ ostati ovdje!' Osjetio sam oštar bol koji se odmah pretvorio u žudnju. Izgleda da je Helen prvi put stvarno shvatila da se moramo rastati. Ili je to možda tek sad najzad sama sebi priznala. Nestalo je sve one rezerviranosti koja je u toku dana tinjala. Helen je vidjela opasnost, vlastitim očima vidjela, a to je za nju bilo jače od ma kakve mašte. Odjednom mi je izgledala kao da je sva samo strah i ljubav — i već za jedan korak udaljena i izgubljena. Pokušao sam da je zadržim. I ja sam najzad gledao bez vela. Ona se opirala i šaputala: 'Ne sad! Moram da telefoniram Eli! Ne sad! Pa moramo ...' Ništa ne moramo, mislio sam. Imao sam još jedan sat vremena, a onda neka svijet propadne. Zašto ranije to nisam jače osjetio? Osjetio sam, ali zašto nisam razbio stakleni zid između sebe i svog osjećanja? Ako je moj povratak besmislen, onda je ovo još besmislenije! Morao sam nešto od Helene ponijeti sobom u sivu prazninu u koju ću se vratiti ako budem imao sreće. Nešto više od osjećanja na opreznost i okretanja u krug. Sad sam ushtio da se raširim preko nje kao neki pokrivač, zaželio sam da imam hiljadu ruku i usana, da postanem savršen konkavan oblik, preko i oko njenog konveksnog, bez igdje ijednog međuprostora, da bih je svuda dodirivao, koža uz kožu, centimetar po centimetar, a ipak još sa starim bolom što je to koža na kožu, i što ne može biti krv u krvi — spajanje umjesto sastavljanja.

Stabla po zimi Ta stabla pod snijegom, sva ogoljela, jednom je moja duša voljela, dok se nisu razboljela. A sad, možda, manje im se divi, ali ih više ljubi i grli i poklonički časti. Ta ipak, kako su divni ti kosturi! Mili su nam kao uzvišene starosti mudraca ili prolazne nedaće drugih, mlađih bića. Onaj studeni, ledeni srh što njih zebe steže i muči sve nas, mene, tebe. Prutići tako vješto nacrtani, tankoćutne i točne grane drva bez jednog lista još su urez grada, oslon živaca, zanimljivosti ceste. Kad ih vjetrić dirne, s grane prahati snijeg. Mi tugujesmo s njima. Te gole grane osjećamo kao svoje rane. Samcu prave društvo na ulici, brate se s beskućnikom. Studen ih grči, vjetar pahuljice stresa, studen i vjetar, strpljenje našeg mesa. Žalosna su bez jarkoga sunca i bez bujne prizme dana. Počitanja ih barem bratska prate. Čekati ćemo, da se sunca vrate. Eto mrznu u nadi razvigora. Tako imamo bolnih drugova i braće, što tuguju bez spektra i bez ptica. No imat će opet svojih vedrih dana Uskrska, kad šuma prolista i nadživjeti mnogi crni čas. Ta stabla pod snijegom znak su korota kao katarke na brodu razlupanom. I nepomična duša drva strada kao božanstvom što skriva glatku golgotu u divljoj kori. Pa ipak, svojojm čistoćom linija taj pusti crtež debla, grane, grančica, šiba, kako zatravljuje sjenu! Svejedno, ti crni križevi znak su nada: bolno drvo još pred sobom čeka spas. Kada snijeg kipovima pjesnika i mudraca na šetalištu nače kukuljicu kao mali brijeg vrh glave, hladni kipovi su čudovišno ljepši u perspektivi zime; ali bijelo deblo strada, no duboko pod korom i u žilju svim sokovima i svim vlakancima još se životu nada. Stablo želi, stablo žudi, ono strepi, ono hlepi, ono čezne, ono hoće, ono čeka; pati strasti, želje, čuva volju u patnji, vjeruje u udes tmasti i u vrijeme trajno. Dušo, zavoli ta stabla po zimi, tu neoskvrnjenu sliku sloma, i u vlastitu toplinu kao uz vatru u kutu doma njih primi!

Ljudi koji neprestano govore kako su spremni na svaku žrtvu i kako bez prestanka žrtvuju sve, uključujući i život i tako dalje, sveci koji na svoje žrtvovanje i spremnost za žrtvom navaljuju kao svinje na korito i kojih ima u svim zemljama i delovima Zemlje, nosili oni sva moguća i nemoguća imena, zvali se Albert Švajcer ili Majka Tereza, meni su najdublje antipatični. Ti ljudi na umu nemaju ništa drugo do lovorovo lišće kojim će ih zasuti i ordenje kojim će ih natovariti na račun onih koje navodno tako dobro snabdevaju i koji ih dozivaju ispruženih ruku što traže pomoć. Te opasne, najegoističnije i najvlastoljubivije despote, kojih od Franje Asiškog do Majke Tereze ima na milione i koji se isključivo iz pomame za slavom iz dana u dan muvaju u bezbroj udruženja po celom svetu, od religioznih do političkih, prezirem iz dubine duše. Takozvani socijalni element o kome se neprekidno i do dodijalosti govori već stolećima, najpodlija je laž. Ja je se odričem, čak i uz opasnost da budem pogrešno shvaćen, za šta mi je, ako ću da kažem istinu, oduvek bilo svejedno.

Bilo je to lice Isusa Hrista. Savršeno spokojno, gledalo je u jednu tačku, ali u isto vreme i svima njima u oči, svakome od njih ponaosob. Radoje Bakrač uzdahnu od ushićenja, no tada to presveto lice poče da iščezava i on ponovo oseti nemir. Ne prestajući da sija, lice izgubi oblik i nastavi da se preobražava. Onda ponovo stade da se uobličava, i, na kraju, ukaza se lice Bude. Zatim se ponovo nagužva, pa se ukaza lice Alaha. Pa Zevsa. Pa Peruna... Ljudi nikada ranije nisu videli ta lica, a opet, kako bi se koje pojavljivalo, tako su ga prepoznavali. Radoje Bakrač zbunjeno je gledao lica njemu znanih i neznanih bogova. Smenjivala su se velikom brzinom, a opet dovoljno lagano da svaki čovek koji je tu stajao ugleda svako lice. Onda počeše da se pojavljuju i neka druga lica. ...svakidašnja lica, lica običnih ljudi! Radoje stade da zvera oko sebe i, zaista, poznade da su to lica ljudi koji su ga okruživali. I neka od lica iz autobusa. A onda nastaviše da se menjaju u mnoga druga, u beskonačno mnogo drugih, u sva moguća ljudska lica... Radoje Bakrač oseti mir celom svojom dušom i uzdrhta. Potekoše mu suze. Uskoro je ugledao i svoje lice. Ono mu se blagosloveno osmehnu i namignu mu.

Razgledao sam podrobnije freske koje su me prethodno veče onoliko iznenadile. Bile su deo atoskog slikara po imenu Teofan koji je živeo u Lavri u XIV veku. Iako je posredi manastirska trpezarija a ne crkva, tematski raspored odgovarao je vizantijskim ikonografskim kanonima. Desno od ulaza, na velikoj kompoziciji bio je prikazan ulazak svetaca u raj. Levo se uzdizalo rodoslovno stablo sa svim lozama patrijarha, mudraca i proroka od Adama do Hrista. Iznenadio sam se kad sam video da tu stoje i glavni filozofi antičke Grčke. U Vatopedu sam, na zidovima ulaznog trema, već primetio freske koje su predstavljale Platona, Aristotela i Sofokla. Platon je bio u stojećem stavu, sa strogim izrazom, i u rukama držao pergament na kom je pisalo: Staro je novo, novo je staro. U Lavri su bili prikazani mnogi drugi mudraci čija imena nisam uspeo sva da pročitam, u istom stavu kao pustinjski anahoreti i pravoslavni sveci ali, jasno, bez oreola oko glave. Poslednja traka, sasvim gore, bila je još osobenija: predstavljala je boginju Atenu koju s neba proteruje Bogorodica. Kažem proteruje zato što to zaista jeste smisao slike, ali prizor ni u čemu nije sadržao nasilje. Atena je odlazila svojom voljom, da ustupi mesto onoj koju je priznala za novu vrhovnu vladarku neba i zemlje.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
 zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu, 
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
 kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu. … Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga Između presečene narandže i sapuna
 zavoleh je što je najljepša, zavoleo sam je stoga,
 što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna. Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje 
sa prstima kao cveće što u čiraku gore…
 Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
 taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more. Ti ne znaš njene usne što se svlače; zube što škripe, sneg što vrije
 tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
 Njeh smeh me svog iscepa i smehom sve zašije 
taj radosni bunar, ta životinja Hana, kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
 i ljulja poljupcima bez severa i smera,
 zagrljaji njeni u meni toče i izruče
 sve što divljak ruča i matroz večera. Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
 Te kapke što se dižu: spore zavjese; oko što sine: beli badem oljušten,
 njene zube krilate, zube od malih reči 
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten. ... ... Masakri, masakri,
 nigde polja časti,
 nigde živa brata. 
U lepljivo blato 
mrtvi ćemo pasti
 sa čioda ratnih karata. .... ... Ja nisam od ića, od kolenovića
 što bez straha ležu, ustaju veseli.
 Ja sam od onih crnih nikovića 
što su krv pljuvali i mnogo voleli. ... Ja sam od gorkih nigdenikovića ... ... (1939)

Dok je kraljica govorila o slici i odijelu, uđe u dvoranu lakaj sa srebrnim poslužavnikom, na kome je bio oveći kristalni suds a onim izvrsnim voćnim kompotom, što ga u Srbiji zovu „slatko“. Na Kraljičinu ponudu, latih se žlice i stadoh da se pomalo zalažem. Kompot je bio slađi od meda, pa se meni, koji baš ne volim slatkarije, teško niz grlo omicao. Bio sam u velikoj neprilici, jer sam smatrao da jedan dio toga moram, iz učtivosti, da pojedem. U neki mah poče da me obliva znoj, jer sam osećao da ću teško moći da i pola toga pojeden, a da se kakogod ne osramotim. Najedamput se kraljica sva zažari u licu i prsnu u smijeh. Ujedno me učtivo opomenu da, za Boga, ne jedem toliko tog „slatkog“, jer da bi mi to moglo naškoditi. I uze da se žali na dvorskog maršala, što me nije upozorio na običaj (u istini malo čudnovat) da se od tog kompota uzima samo jedna žličica i odmah zaliva vodom. Ja sam, svakako, u tom trenutku odahnuo; pa iako mi nije bilo do šale, rado sam se i sam nasmijao; ali čim smo se malo smirili, odmah sam Njeno Veličanstvo upozorio da nijesam Francuz, da sam rodom iz Dubrovnika, odnosno iz Cavtata, i da je moj jezik srpski, naime taj isti, kojim se govori u Beogradu (...) Poslužavnik je, međutim, donio novi kompot. Kraljica, kao da je htjela da me pouči kako se uzima „slatko“, zahvati žličicom i prinese ustima malo kompota, pa onda položi žličicu na drugu stranu poslužavnika. Sad sam tek shvatio kraljičin smijeh, i moj užas postade još veći !

„Ne bori se protiv svojih misli, jače su od tebe. Ako želiš da ih se oslobodiš, prihvati ih. Misli o čemu one žele da misliš, dok se ne umore.“ „Anđeli su vidljivi onima koji prihvate svetlost. I raskinu sporazum s tamom.“ „Bog je u rečima, ali i demon takođe.“ „Ako je postojalo užasno zlo koje su osetili, istina je onda i da postoji carstvo nebesko.“ „NA REKAMA VAVILONSKIM SEĐASMO I PLAKASMO. O VRBAMA OKO NJIH VEŠASMO HARFE SVOJE.“ „Budite hrabri. Otvorite svoje srce i čujte šta nam govori. Sledite svoje snove jer samo čovek koji se ne stidi sebe u stanju je da ispolji slavu Božju.“ „Nema drugog greha do nemanja ljubavi. Imajte hrabrosti, budite sposobni da volite, makar ljubav delovala izdajnički i užasno.“ „Dobro je da držiš jedno, a drugo da ne puštaš iz ruke; jer ko se boji Boga, izbaviće se od svega.“ „Ako volimo, svet se preobražava. Svetlost ljubavi razara tamu krivice.“ „Ratnici smo i Ratnice Svetlosti, ove svetlosti koju s ponosom nosimo. Oganj koji nam je, kada je prvi put upaljen, otkrio naše mane i našu krivicu. Iznenadili smo se, uplašili, i osetili se nedoraslima. Ali bio je to oganj ljubavi. I kada smo ga prihvatili, spržio je loše u nama. Pokazao nam je da nismo ni bolji ni lošiji od onih koji su nas strogim okom posmatrali. I zato prihvatamo oproštaj. Nema više krivice, možemo se vratiti u Raj. I ponećemo oganj koji će pržiti na zemlji.“ „Svet je u rukama onih koji imaju hrabrosti da sanjaju i da žive svoje snove.“ „Čovek dođe, sagradi, nada se da će delo koje stvara biti važno. Ali, u nekom trenutku shvati da je tražio više nego što zemlja može da mu da. Tada sve napušta i nastavlja dalje, ne primećujući da je povukao i druge u svoj san – druge koji, pošto su slabiji, staju. Kao napušteni gradovi u pustinji.“ „Ovo je tvoje lice, anđele moj čuvaru. Vidim te. Uvek si bio preda mnom i skoro te nikada nisam prepoznao. Čujem tvoj glas, i iz dana u dan mi je sve jasniji. Znam da postojiš, jer o tebi govore u svakom uglu ove planete. Možda jedan čovek, ili čitavo jedno društvo, može da greši. Ali sva društva i sve civilizacije u svim krajevima Zemlje uvek su govorili o anđelima. Danas deca, starci i proroci slušaju. Ipak, o anđelima će se pričati tokom vekova jer će uvek biti proroka, dece i staraca.“ „Kada Bog želi nekoga da zaludi, zadovolji mu svaku želju.“ „Bog nam je darežljivo stavio Svoju mudrost i Svoju ljubav nadohvat ruke i lako je, veoma lako, pronaci ih.“ „Odgovorni smo za sve što se dešava na ovom svetu. Mi smo Ratnici Svetlosti. Snagom svoje ljubavi i volje možemo promeniti svoju sudbinu i sudbinu mnogih.“ „... ljubav – božija i naših bližnjih – ukazuje nam put. Nisu bitne naše mane, naši opasni lični bezdani, naša potisnuta mržnja, naši dugi trenuci slabosti i očaja: ako budemo želeli da se popravimo pre nego što krenemo u potragu za našim snovima, nikada nećemo stići u Raj. Ako, međutim, prihvatimo sve što u nama ne valja – i uprkos tome pomislimo da zaslužujemo radostan i srećan život, tada ćemo otvoriti ogroman prozor kroz koji ljubav može da uđe. Malo – pomalo mane će nestajati same od sebe, jer onaj ko je srećan na svet može da gleda samo s ljubavlju – silom koja preporađa sve što u univerzumu postoji.

Krajem 1880 godine otišao sam jednog dana da se obrijem kod berberina, kog sam ranije bio takođe „ovjekovječio“ jednim svojim portretom. Ta je slika visjela u dućanu i među brijačevim mušterijama bila predmet velikog divljenja. Jedno poslije podne predstavi me brica jednom mladom gospodinu, svome klijentu, koji me najučtivije zamoli da mu izradim portret. Po spoljašnjosti, ocijenih da je čovjek imućan i potražih za sliku sto i pedeset franaka. On pristade bez pogovora i pozva me da sutradan dođem k njemu na ručak. Čim nas ostavi, brijač mi malko potkresa kosu, a zatim, da bih izgledao ljepši, pređe preko nje vrućim željezom, tako da se moja kika nakostriješi i načini oko moje glave kao neki kolut. Tako dotjeran, uputim se niz bulevar Sen Mišel. Bila je vrućina, pa sam išao gologlav, a i stoga što mi se šešir jedva držao na glavi zbog kose, koja je stršila u visinu kao ustremljeno klasje. Bilo mi je dvadeset i pet godina, a i pomisao na sutrašnji dobar ručak, davala je neku neobičnu elastičnost mome duhu i mojim nogama. Prolazio sam taman pored kafane „Au Moulin“, gdje se sva sila đaka (ponajviše medicinara) zabavljala sa svojim prijateljicama, kad najedamput jedna od tih devojaka uznese nosić u mom pravcu, pa će duhovito dobaciti : „Dođi, mali moj Isuse, da te ižljubim!“ Ja se učinim nevješt i pođem dalje, a oni pred kafanom da popucaju od smijeha. Meni dotle, od stida, vrcale iskre pred očima. Skočih na prvi omnibus koji prođe, samo što prije da iščeznem. Kako sam stigao u atelje, zaronio sam glavu u lavoar, i kosu tako dugo ispirao i masirao, dok je umekšala i opet polegla. To me je naučilo pameti, i od tog dana nisam više nikad dopustio da mi neko vrućim gvožđem u kosu dira.

Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.

[...] ima dojam da je ljudski par stvoren tako da njihova ljubav bude a priori gore vrste nego što može biti (barem u najboljem slučaju) ljubav između čovjeka i psa, taj bizarni odnos u povijesti čovjeka, koji Stvoritelj vjerojatno nije planirao. Ta ljubav je bez interesa - Tereza ništa ne traži od Karenjina. Ne traži od njega ni ljubav. Nikad sebi nije postavljala pitanja koja toliko muče ljudske parove: voli li me? Je li volio nekoga više od mene? Voli li on mene više nego što ja volim njega? Možda sva ta pitanja što se postavljaju u ljubavi, koja je mjere, ispituju, proučavaju, saslušavaju, u stvari u samom početku uništavaju ljubav. Možda nismo u stanju voljeti se upravo zato što želimo biti voljeni, to jest zato što od onoga drugog tražimo nešto (ljubav), umjesto da mu prilazimo bez zahtjeva i želimo samo njegovu prisutnost. I još nešto - Tereza je prihvatila Karenjina onakvog kakav je bio, nije ga htjela mijenjati prema svom liku, unaprijed se suglasila s njegovim psećim svijetom, nije mu ga pokušavala uzeti, nije bila ljubomorna na njegove tajne interese. Trudila se oko njega ne zato da ga promijeni (kao što muž želi promijeniti svoju ženu, a žena muža), nego samo zato da ga nauči elementarni jezik koji će im omogućiti sporazumijevanje i zajednički život. Naposljetku, ljubav prema psu je dobrovoljna, nitko joj je nije nametnuo. [...] Glavno je, međutim, da ni jedan čovjek ne može donijeti drugom idilu na poklon. To može samo životinja, zato što nije bila istjerana iz Raja. Ljubav između čovjeka i psa je idilična. U njoj nema konflikta, nema mučnih scena, nema razvoja. Karenjin je okružio Terezu i Tomaša svojim životom zasnovanim na ponavljanju i očekivao je od njih isto. Da je Karenjin bio čovjek, a ne pas, sigurno bi već odavno rekao Terezi: "Molim te, više me ne zabavlja svaki dan nositi kiflu u zubima. Zar ne možeš za mene izmisliti nešto novo?" U toj je rečenici obuhvaćena čitava sudbina čovjeka. Ljudsko vrijeme se ne okreće u krugu, nego juri po ravnoj crti naprijed. To je razlog zašto čovjek ne može biti sretan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem.

Tokom dvadeset godina njegovog odsustva, Itačani su sačuvali mnoga sećanja na Odiseja, ali nisu za njim tugovali. Pri tom, Odisej je patio od nostalgije, ali se nije sećao gotovo ničega. Tu čudnu protivrečnost možemo razumeti ako prihvatimo da sećanje, kako bi moglo dobro da nas služi, moramo neprekidno vežbati; ako, u razgovorima između prijatelja, uspomene nisu stalno prisutne njih nestane. Emigranti okupljeni u svoje zajednice prepričavaju do mučnine uvek iste priče i na taj način pamte. Međutim, oni koji ne viđaju svoje zemljake, kao Irena ili Odisej, neminovno budu pogođeni gubitkom sećanja. Što nostalgija jača, to se više oslobađa uspomena. Što je Odisej više čeznuo, više je zaboravljao. Jer, nostalgija ne pojačava rad pamćenja, ne budi sećanja, sebi samoj dovoljna, služi sebi samoj, potpuno predana tuzi. Pošto je poubijao prosce koji su hteli da se ožene Penelopom i zavladaju Itakom, Odisej je bio primoran da živi sa ljudima o kojima nije ništa znao. Da bi mu se dodvorili, prežvakavali su mu sve čega su mogli da se sete do njegovog polaska u rat. Ubeđeni da ga ništa drugo osim njegove Itake ne zanima (kako bi i mogli misliti drugačije kad je on preplovio morski beskraj da se u nju vrati ?), do zamora su ponavljali događaje koji su se odigrali u njegovom odsustvu, željni da odgovore na sva njegova pitanja. Ništa mu nije bilo dosadnije od toga. On je očekivao samo jednu stvar; da mu napokon kažu : pričaj ! a to je bila jedina reč koju mu nisu nikada rekli. Dvadeset godina maštao je samo o povratku, a kada se vratio, razumeo je, začuđen, da se suština njegovog življenja, njeno središte, njeno blago, načazi izvan Itake, u onih dvadeset godina lutanja. To blago je izgubio, a mogao ga je pronaći samo pričajući. Nakon što je napustio Kalipso, ploveći natrag, on je doživeo brodolom kod Fenikije čiji ga je kralj primiio na svome dvoru. Tamo je bio stranac, tajanstveni neznanac. Svakog neznanca zapitaju „Ko si ti ? Odakle dolaziš? Pričaj!“ I on je pričao. Tokom dugih osam pevanja Odisej, potanko je opisivao svoje pustolovine pred zabezeknutim Feničanima. Međutim, na Itaki, nije bio stranac, bio je jedan od njihovih, te zato nikome od njih ne dođe pomisao da mu kaže : „Pričaj !“.

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka. Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.

Nasred trga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Mađarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipa, sitna, beskrajna - no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo sam ja patetičan, noći je svejedno. Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja. Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može šta zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarećeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne ? Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti. U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d'Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. Oni javljaju da dolazi proleće.

Svaki pogled njenih očiju, svaku reč iz njenih usta želim da imam samo za sebe. To što ne mogu da se odvojim od nje, to što ne mogu da ustanem i zauvek završim s time! To boli, to gori u meni!" "Ali demonima pakla je data sva moć, nastupio je dan, poslednji dan, sudnji dan, sotona trijumfuje nad grešnom dušom, i jadikujući ljudski glas se ruši sa visine i tone u Judinom smehu očajanja.

Tokom dvadeset godina njegovog odsustva, Itačani su sačuvali mnoga sećanja na Odiseja, ali nisu ya njim tugovali. Pri tom, Odisej je patio od nostalgije, ali se nije sećao gotovo ničega. Tu čudnu protivrečnostmožemo razumeti ako prihvatimo da sećanje, kako bi moglo dobro da nas služi, moramo neprekidno vežbati; ako, u razgovorima između prijatelja, uspomene nisu stalno prisutne njih nestane. Emigranti okupljeni u svoje zajednice prepričavaju do mučnine uvek iste priče i na taj način pamte. Međutim, oni koji ne viđaju svoje zemljake, kao Irena ili Odisej, neminovno budu pogođeni gubitkom sećanja. Što nostalgija jača, to se više oslobađa uspomena. Što je Odisej više čeznuo, više je zaboravljao. Jer, nostalgija ne pojačava rad pamćenja, ne budi sećanja, sebi samoj dovoljna, služi sebi samoj, potpuno predana tuzi. Pošto je poubijao prosce koji su hteli da se ožene Penelopom i zavladaju Itakom, Odisej je bio primoran da živi sa ljudima o kojima nije ništa znao. Da bi mu se dodvorili, prežvakavali su mu sve čega su mogli da se sete do njegovog polaska u rat. Ubeđeni da ga ništa drugo osim njegove Itake ne zanima (kako bi i mogli misliti drugačije kad je on preplovio morski beskraj da se u nju vrati ?), do zamora su ponavljali događaje koji su se odigrali u njegovom odsustvu, željni da odgovore na sva njegova pitanja. Ništa mu nije bilo dosadnije od toga. On je očekivao samo jednu stvar; da mu napokon kažu : pričaj ! a to je bila jedina reč koju mu nisu nikada rekli. Dvadeset godina maštao je samo o povratku, a kada se vratio, razumeo je, začuđen, da se suština njegovog življenja, njeno središte, njeno blago, načazi izvan Itake, u onih dvadeset godina lutanja. To blago je izgubio, a mogao ga je pronaći samo pričajući. Nakon što je napustio Kalipso, ploveći natrag, on je doživeo brodolom kod Fenikije čiji ga je kralj primiio na svome dvoru. Tamo je bio stranac, tajanstveni neznanac. Svakog neznanca zapitaju „Ko si ti ? Odakle dolaziš? Pričaj!“ I on je pričao. Tokom dugih osam pevanja Odisej, potanko je opisivao svoje pustolovine pred zabezeknutim Feničanima. Međutim, na Itaki, nije bio stranac, bio je jedan od njihovih, te zato nikome od njih ne dođe pomisao da mu kaže : „Pričaj !“.

Svijetliš u tmini,sanuješ pod štitom sva od straha,sva od dobrote. U gori rasteš,bubriš u zori, oplođuješ se kroz živote. Neranjiva si,sva si od sna, sva si od krvi,sva od mesa, raskrili se,natkrili,krili, nad lešinare,nad nebesa.