Suse Quotes

-Tu crois que c'est comme tes mines de crayon ? Tu crois que ça s'use quand on s'en sert ? - De quoi ? -Les sentiments.

Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je prekonoć, u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.

All that evening Nell sat alone in her bedroom trembling with curious satisfaction. For punishment Eva had been sent to her room without supper and Nell sat listening now to the even, steady sobs far off down the hall. It was dark and on the river shore a night bird tried its note cautiously against the silence. Down in the pantry, the dishes done, Suse and Jessie, dark as night itself, drank coffee by the great stove and mumbled over stories of the old times before the War. Nell fetched her smelling salts and sniffed the frosted stopper of the flowered bottle till the trembling stopped. ("Where The Woodbine Twineth")

Kad neko umre susedi donose hranu, cveće kad se neko razboli, a između toga malo šta. Bu je bio naš sused. Poklonio nam je dve lutkice od sapuna, pokvareni sat na lancu, dve parice koje donose sreću, i naše živote. Ali susedi vraćaju uzdarjima. Mi u drvo nikada nismo vratili ono što smo izvadili iz njega; mi njemu nismo dali ništa, i ja se rastužih zbog toga.

Milly nodded absent-mindedly and stared into the fire. She was thinking now of Suse, busily bossing the candy and crackerjack making in the kitchen. Aye, Lord, it would be better never to have a girl child; they saw nothing but pain and trouble and work, and so many went wrong, or else married some good-for-nothing little feist when they were too little to know that kisses come easier than victuals and that a houseful of youngens comes easiest of all.

Tokom noći, ustajao sam da bih potražio svoju omiljenu Bodlerovu knjigu, male pesme u prozi, i glasno sam čitao najlepšu od njih U osvit. Znač li je ? Počinje ovako : Najzad sam ! Nema više tandrkanja okasnelih i satrvenih fijakera. Ako ne i počinka, nekoliko časova ćemo imati tišinu. Najzad je iščezla tiranija ljudskog lica, i ostaće mi jedino da podnosim bolo d sebe. A završava se grandiozno, uzdiže se, uspravan, i okončava kao molitva; istinska molitva, veoma jednostavna, izvedena rukama, nespretna i lepa kao molitva nekog Rusa. – Priličan put je imao da pređe da bi dospeo do tog cilja, Bodler, i prešao ga je na kolenima. Koliko god bio daleko od mene, jedno od bića koja su mi najviše strana – često nisam kadar da ga razumem – pokatkad, ipak, u dubini noći, dok bih ponavljao njegove stihove poput deteta, on je bio moj bližnji, moj smoždeni sused, osluškujući, prislonjen uz tanku pregradu, kako moj glas jenjava. Tada je među nama postojala neka neobična veza, totalna deoba, jednako siromaštvo i, možda, jednaki strah.

Bilo je to u Veneciji, u jesen, u jednom od onih salona u kojima se tuđinci prolazno okupljaju oko domaćice koja je tuđinka kao i oni. Ovi ljudi stoje unaokolo sa svojom šoljom čaja i ushićeni su kad god ih neki vični sused hitro i krišom okrene prema vratima da im se došapne neko ime koje zvuči venecijanski. Oni su spremni na najfantastičnija imena, ništa ih ne može iznenaditi; jer ma koliko inače bili štedljivi u doživljavanju, u ovom gradu se nonšalantno predaju najpreteranijim mogućnostima. U svom običnom životu oni neprestano brkaju izvanredno sa zabranjenim, tako da se očekivanje čudesnog, koje sad sebi dozvoljavaju, javlja na njihovim licima kao grub, raspustan izraz. Što im se kod kuće samo za koji trenutak dešava na koncertima ili kad su sami s nekim romanom, to oni pod ovim laskavim okolnostima izlažu svačijem pogledu kao opravdano stanje. Kao što, sasvim nepripremljeni, ne shvatajući opasnost, dozvoljavaju da ih gotovo smrtonosna priznanja muzike nadraže kao telesne indiskrecije, tako se, ni najmanje ne savladavši postojanje Venecije, predaju nagradi koju pruža nesvestica u gondolama. Ne više skorašnji bračni parovi, koji su tokom celog putovanja izmenjivali samo reči pune mržnje, tonu u ćutljivo podnošenje; muža obuzima prijatan umor njegovih ideala, dok se ona oseća mlada i tromim domaćima podsticajno klima glavom, s osmehom kao da su joj zubi od šećera pa se neprestano tope. A kad se posluša šta govore, ispada da putuju sutra ili prekosutra ili krajem nedelje. Tu sam, dakle, stajao među njima i radovao se što neću otputovati. Ubrzo će zahladneti. Meka, kao opijumom uspavljujuća Venecija njihovih predrasuda i potreba nestaće sa ovim somnolentnim strancima, i jednog jutra će se pojaviti ona druga, stvarna, budna, do prskanja krta, nimalo nastala u snovima : ona usred ništavila na potonulim šumama željena, s mukom postignuta i najzad toliko potpuno postojeća Venecija. Očvrslo, na najneophodnije ograničeno telo, kroz koje je i noću budni arsenal slao krv svoga roda, i prodoran duh ovoga tela koji se neprestano širi i koji je bio jači od mirisa aromatičnih zemalja. Sugestivna država, koja je so i staklo svoje bede menjala za blaga naroda. Lepa protivteža sveta, koja je sve do svojih ukrasa puna latentnih energija što su se granale u sve tananije živce - : ova Venecija.

Ovde sam veoma srećan jer volim pomorandže i govorim loš latinski s fratrima koji ga razumeju pošto je i njihov takav, i odlazim u društva (s mojim džepnim pištoljima), i preplivavam reku Tažuu jednom mahu, i jašem na magarcu ili mazgi, i psujem na portugalskom, i imam proliv, i komarci su me izujedali. Ali šta to mari ? Ljudi koji krenu na put iz zadovoljstva ne treba da očekuju udobnost. Kad su Portugalci drski, ja uzviknem carracho! – tu krupnu psovku velike gospode koja zamenjuje naše “prokletstvo”, a kad mi sused nije po volji kažem za njega da je ambra di mierdo. Sa ta dva izraza, i trećim, avra bouro, što znači “nabavi mi magarca”, svi shvataju da sam otmen gospodin i da znam strane jezike. Kako mi putnici veselo živimo! Kad bismo samo imali hrane i džebane! Ali, ozbiljno i tužno, sve je bolje od Engleske, i ja sam se do sada izvanredno zabavljao na ovom putešestviju. Bajron Frensisu Hodžsonu, Lisabon, 16. Juli 1809.

The obvious question is, what are the “conditions to which presumably we are genetically adapted”? As it turns out, what Donaldson assumed in 1919 is still the conventional wisdom today: our genes were effectively shaped by the two and a half million years during which our ancestors lived as hunters and gatherers prior to the introduction of agriculture twelve thousand years ago. This is a period of time known as the Paleolithic era or, less technically, as the Stone Age, because it begins with the development of the first stone tools. It constitutes more than 99.5 percent of human history—more than a hundred thousand generations of humanity living as hunter-gatherers, compared with the six hundred succeeding generations of farmers or the ten generations that have lived in the industrial age. It’s not controversial to say that the agricultural period—the last .5 percent of the history of our species—has had little significant effect on our genetic makeup. What is significant is what we ate during the two and a half million years that preceded agriculture—the Paleolithic era. The question can never be answered definitively, because this era, after all, preceded human record-keeping. The best we can do is what nutritional anthropologists began doing in the mid-1980s—use modern-day hunter-gatherer societies as surrogates for our Stone Age ancestors.

Mais le premier de tous est un savant illustre, qui n'appartient pas seulement à la Bretagne, mais à la France, le célèbre voyageur en Égypte, M. Caillaud. Doué de l'esprit le plus sagace et le plus pénétrant, il a fait en histoire naturelle plusieurs découvertes, une surtout, des plus intéressantes, pour laquelle la Hollande lui a décerné, il y a peu d'années, un prix extraordinaire, la découverte du procédé de perforation des pholades. On avait jusqu'alors cru que les pholades, petits mollusques très-communs sur les côtes de Bretagne, employaient, pour percer le dur granit où elles vivent, un acide qu'elles distillaient à travers les valves de leur coquille. M. Caillaud eut des doutes à ce sujet: il recueillit, près du Pouliguen, des pholades attachées à des morceaux de roc (gneiss), les plaça dans un bocal d'eau de mer incessamment renouvelée, et attendit l'effet de leur travail. Huit jours, quinze jours se passèrent sans que les pholades donnassent signe de vie, lorsqu'une nuit il fut éveillé par un bruit de scie qui retentissait dans le bocal; il se lève, et, à la lueur d'une lampe, il voit un des petits animaux se tournant et se retournant à droite et à gauche, avec un mouvement régulier, à la manière d'une vrille qui perce un trou; puis, après un certain temps, la pholade s'arrête, et un jet de poussière fine obscurcit l'eau du bocal; c'était le résidu de son travail, la partie du roc pulvérisé où elle avait pénétré, dont elle se débarrassait et qu'elle chassait au dehors. Et tour à tour le savant, attentif et charmé, surprend une à une les pholades accomplissant leur patient ouvrage, et se creusant leur demeure, l'arrondissant et la polissant, comme avec la râpe la plus délicate, sans autre instrument que leur coquille; et cette coquille, au lieu de se détériorer par le frottement continu, se développe à mesure que le travail avance; à la scie qui s'use une autre scie s'ajoute, puis une troisième, une quatrième, et ainsi de suite jusqu'à quarante, que M. Caillaud a comptées, et avec lesquelles le petit animal, à force de tourner et retourner sa frêle enveloppe, cette coquille que la pression d'un doigt d'enfant suffirait à briser, perce à jour le granit sur lequel s'émousse un ciseau de fer! phénomène admirable qui confond la sagesse humaine,

Strah postaje samac u kući duše, tihi sused, neka užasavajuća bolest sa kojom ne želim da se suočim. O tome nikad nikome nisam govorila, o tom vonju, o tom podrumskom vonju. Strah miriše na podrum, na odškrinuta vrata podruma, to je vlažni miris koji uvek dolazi nekako odozdo, odnekud, taj miris koji puzi nagore, poput zmije, ponekad mi je kosa mirisala na to, na taj užas, ponekad sam osećala to u svom dahu, to ne može ničim da se poništi, taj strah, to je kolaps sistema, pad emocionalnog imuniteta, to je ono što se primeti tek kad taj miris zaposedne svaku poru na koži, ono je što se udiše i ono što se izdiše. Ozbiljni ljudi seju to sivo seme, jer drhte iznutra, to sam kasno shvatila, kasno, mnogo kasnije.

The moment I opened my eyes on Suse and Jonah’s wedding day, there was only one thing on my mind – Gary. I knew he was in town, and his presence was everywhere. It was in the sheets on my bed, it wrapped itself around me in the shape of my bathrobe and stirred into my coffee with the sugar. The stupid thing was that I didn’t even know if he was in town yet. Maybe he was still on the way.

She flushed and looked away and saw on Sue Annie's wash bench, packed tightly in the scant space and perspiring from the heat, a row of the neighbor women, school mothers Sue Annie had put near the hearth in a place of honor...Suse studied them, then shivered and looked away; she would never be like that, dull and dead and uncaring; she thought of Milly sleeping at home; she would fit well with the others on the bench. Had she or any of them ever heard the trains blow far away and sad, calling you to come away, calling so clearly you wanted to cry? Or had they ever wanted to run and run through the woods on a windy moonlight night in spite of what God would thin and the neighbors say? How could they sit so quietly now? How?