Sto Je Quotes

Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte

U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka. Najveća od njih je bila sto sam se bavio znacima, umesto da pazim na predznak.

Ono sto je najljepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama isčezava, a ono što je dobro ustostruči se.

Nije svatko kovac svog zivota. Nije nitko. Na neke stvari mozes utjecati, na neke ne. Nesto kujes, a nesto nosis kako ti je skovano. No, i jedno i drugo, i to sto kujes i to sto ti je skovano, zapravo su okovi. Sanduk iz kojeg ces kad tad morati izvuci ruku ili ces biti uhvacen.

Sto vise samujes i cutis o sebi,sve ti je plici u ludji razgovor tvog susjeda.

Secanje nije zapecana konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadrzaj; ono preobrazava proslost, upisujuci joj sadasnje znanje, iskustvo i osecajnost. Zato pricu o proslom (a svaki trenutak je vec proslost; prokletstvo vremena je upravo u tome sto retko uspevamo da uhvatimo i prozivimo trenutak, neponovljivost i punocu sadasnjosti, bez tereta proslosti i nezivesnosti buducnosti), dakle, govor o bilo cemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mesavinu malo nehoticnih lazi, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj tastini, i sasvim malo iskrenosti

Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...

Tako je to sa dvanaestogodisnjacima. U tim godinama volimo stvari koje nas plase. Kad porastemo sve postane drugacije, tada se plasimo onoga sto volimo.

Da je cutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se i po tome sto starci i deca vole da pricaju.

Volela sam da volim vise nego sto je uobicajeno. Zato moji snovi nisu imali kuda da odu. Pa sam se do zemlje savila. Ostavite nocu prozore otvorene. Ostavite ih da snovi mogu slobodno da odu da se pretvore u vetar, pero, oblak, prah... Da vas nikada ne zabole..

...noc donosi ono sto hoce, i covjek ne moze nista da izmjeni. Moze samo da se osveti, i to je ljudsko, ako moze. Nije uvijek pametno, nije nikad pametno, ali i to biva.

Ali nocu, tek nocu, kad ozive i planu nebesa, otvara se, beskrajnost i silna snaga toga sveta u kom se ziv covek gubi i ne moze da se priseti ni sama sebe ni kuda je posao ni sta hoce ni sta treba da radi. Tu se samo zivi, istinski, vedro i dugo; tu nema reci koje tesko obavezuju za ceo zivot, ni smrtonosnih obecanja ni bezizlaznih polozaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo tece i istice, a sa smrcu ili sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom zivotu, gde ono sto je jednom receno ostaje neporecivo, a obecano neizbezno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo.

Poceo sam da ceznem za zavicajem; za nekim toplim krevetom, ljudima koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima je voda ruzicasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebicno za put. Kako je to kurvinsko osecanje, ta ceznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga sto si nekud daleko otisao - to je bila ceznja u najcistijem obliku, uvek sanjas o necemu DRUGOM.

Jer, ako ima boga, on je samo jedan. I ne treba ti mač i crkva da mu budeš odan. On od tebe jednostavno želi da budeš dobar, a ne da plaćaš popa i da se šlihtaš do groba. Ako sve ovo ikad kažeš, izdajnik si roda. Jer ovde si to: vera, nacija i boja. Ljudi umiru zbog toga, zbog slučajne lutrije, a da su izvučeni drugde, sve bi bilo drukčije: voleli bi ono sto sad mrze jednakim žarom, i opet bi im bilo vredno da to plate glavom. (Pismo vanzemaljcu)

Ljudsko iskustvo se ne prenosi tako lako s koljena na koljeno kako neki misle. Svi, izgleda, moramo nauciti iz osobnih gresaka, zasluziti vlastite oziljke, kusati vlastita govna. Najvise stoga sto nam dse serviraju usminkane verzije proslosti, sadasnjosti i buducnosti, te pateticno-romanticne bajke o ljubavi, obitelji, bratstvu medju ljudima i zrtvama za domovinu i o covjecanstvu uopste. Gdje bismo inace danas dogurali da svakih sto godina makar imalo uznapredujemo, ali sve je isto od nastanka ljudskog svijeta.

Dok god muzika svira, igraj dok te noge nose. Razumes li sta ti govorim? Igraj dok te noge nose. Ne smes da razmisljas zasto igras. Ne smes da razmisljas o znacenju toga. Jer, u osnovi, znacenja nema. Pocnes li da razmisljas, noge ce ti se zaustaviti. Zaustave li ti se jednom noge, ja tu vise nista ne mogu. Tvoje veze ce nestati. Nestace zauvek! I vise neces moci da zivis nigde drugde osim u ovom svetu. Brzo ces biti uvucen u ovaj svet. Zato noge ne smeju da ti se zaustave. Koliko god ti se cinilo besmisleno, ne smes da mislis na to. Prati korake i igraj dok te noge nose. A ono otvrdlo razmeksaj, makar malo. Mora da je ostalo i nesto za sta jos nije prekasno. Upotrebi sve sto se moze upotrebiti. Ucini sve sto mozes. Nema cega da se plasis. Svakako si umoran. Umoran si i uplasen. Svi imaju takve trenutke. Cini ti se da je sve pogesno. I noge ti se zaustave.

Integracija ljudi po bioloskim, religioznim i slicnim datostima, ljude odvaja. Srodnost se ne stvara po principima biologije.Ja nijesam sa nekim srodan sto je crn ili bijel, nego zato sto imamo jednomislenost i komplementarnost, sto izvire iz naseg srca i uma.

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti. Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,... Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled... Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka. Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Ali ne smemo nikad smetnuti s uma da je duhovno iskustvo Ljubavi. A u Ljubavi ne postoje pravila. Mozemo pokusavati da se pridrzavamo prirucnika, da vladamo svojim srcem, da izgradimo strategiju ponasanja-ali sve su to kojestarije. Srce odlucuje, i to sto ono odluci, jedino i vazi.

Lekcije iz kontriranja svemiru nauče se u pubertetu ili nikad, a ona glavna ide ovako: na stolu je tanjir i u njemu zrno pasulja - ti si zrno a tanjir je sistem. Ti ne želiš da te tanjir ograničava, zato hrabro odbiješ da boraviš u njemu i iskočiš; mašala, zeznuo si sistem. Elem, sledi neugodna spoznaja: čitav sto je sistem, ti si iz tanjira sagledavao samo njegov mali, lako prejebivi ogranak. Lepo, sad kad si to shvatio, bunt ide dalje: skačeš sa stola. Neugodna spoznaja 2: em što si doznao da je cela soba sistem, em si, tako tvrdopasuljast, pošteno napukao od skoka sa astala. E, ta igranka ide u nedogled i sad još samo treba da budeš dovoljno klinac da nastaviš otkrivanje sve većih jedinica sistema. Pametnijima je već u toj tački jasno da nema izlaza. I još gore: sesitem em dopušta, em predviđa buntovnike. Na taj način, reguliše se princip nade - a bez nade vazda ništa ne ide. Hajdučija je, dakle, sistemu dobrodošla. Stoga ostaje samo jedno: nauči da funkcionišeš unutra i da što manje izneveriš sebe. Nauči da je moguće spasiti samo dušu - sebi i još nekima - ne i spasiti svet. Ko nađe načina za to, kanda nalazi i svoj recept sreće.

A tamo,na nebesima,sedeo je Bog i nije odvajao pogled od mene,pazio je da se moja propast odvija po svim pravilima umetnosti,ravnomerno i polako,ne izlazeci iz ritma.A u ponorima pakla djavoli se ljute sto se toliko dugo opirem da izvrsim neki veliki zlocin,neki neoprostiv greh za koji bi me Gospod u svojoj pravednosti bacio u bezdan...

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Eto, to je moj zivot i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Ako Bog uopste postoji, zasigurno mrzi ljude. To je sve sto mogu da kazem.

Moto koji me vuče napred je: nikada se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono sto će većina da podrži

Hrabrost je kad znas da si potucen i prije no sto si krenuo u borbu, ali ti ipak kreces i uprkos svemu stremis cilju. Rijetko kad pobjedjujes ali nekad pobijedis.

Brak je vec u pocetku stao da se pokazuje kao ono sto i jeste u ovakvim slucajevima:strahovita zabluda sa jedne strane, a strahovita prevara sa druge.

- Draga moja prijateljice, imam sezdeset godina, ne plasim se smrti! - Zasto onda odlazite? - Ne mogu da podnesem ovaj haos, ove izlive mrznje, odvratni prizor rata. Otici cu u beki miran kutak, na selo. Zivecu od ono malo para sto mi je ostalo dok se ljudi ponovo ne dozovu pameti.

Sta je dobro? — Sve sto u coveku podstice osecanje moci, volju za moc, moc samu. Sta je rdjavo? — Sve sto potice iz slabosti. Sta je sreca? — Osecanje da moc raste — da je savladan neki otpor.

Trebao bi se ponositi bolom - svaki bol nas podseca na nas visoki polozaj'. Divno! Osamdeset godina pre Nicea! Ali to nije izreka na koju sam mislio - cekajte, evo je. Dakle: 'Vecina ljudi nece da pliva pre neo sto nauci'. Zar to nije saljivo? Razume se da nece da plivaju! Ta rodjeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, nece ni da misle; stvoreni su da zive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, moze da dotera daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom ce se udaviti.

Kao i on, mnogi veruju da su znanje i pamet najbolja precica za nesrecu: sto vise neko zna ili je pametniji, to mu je teze u zivotu, a blazeni su neobrazovani i glupi. Tupi i prosti su osudjeni na glupa zadovoljstva i radosti, oni ne znaju kakve sve divne i zanimljive i uzbudljive stvari postoje na ovom svetu.

Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci, probuditi se u danu a ne znati sta ciniti, biti uplasen svojih vlastitih uspomena. Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono sto zelis, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvaris svoje snove. Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno. Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe. Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog, biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje, ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah. Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboravis neciji smeh i oci, sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost i zameniti je njegovom sadasnjoscu. Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge misliti da je njihov zivot vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu. Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima. Zabranjeno je ne traziti srecu, ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek mozemo biti bolji; Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti...

- Sada se meso raspada ko duša, vidi! - pokazivao je otac. - Kako se meso može raspadati ko duša? - Filozofe, to se samo onako kaže! - Ali stvarno, kako se raspada duša? - Raspada se pod naletom vulgarnog materijalizma!

Rouz je bila na mojoj strani onako kako niko nikada nije bio na mojoj strani. Rouz je bila dobrovoljac. Bilo joj je stalo do mene. Voleci me, ona me je oslobodila. Bio sam slobodan da budem ono sto jesam. Nije u meni videla samo coveka kakav jesam, nego i coveka kakav bi mogao da budem. Voleci me, ucinila je da poverujem da bi moji snovi mogli da postanu stvarnost.

- Ti mislis da si sigurna ovdje medu ljudima – rece on – Medu svojom bracom. Ali koliko bi mi bilo tesko odvesti te odavde? Ti samo naslucujes moje snage, ali ono sto naslucujes nije jace od odjeka. Moja snaga je velika. Zapamti to. Zurno odmahnem glavom. - Niti se sigurno osjecam, niti se u koga pouzdajem. Nitko mi ne bi priskocio u pomoc, svjesna sam toga. Situacija je ista kao da sam sama s tobom o tebi sve ovisi. To mi se ne svida, ali to je istina. No, po nekom cudnom poretku stvari, ja tebi vjerujem vise nego njima, "svojoj braci". Jer nemam iluzija o tome sto si. Ti si lazac. Prevarant. Demon u tom liku koji zavodi. Obris varljivog prikaza. Ne vjerujem ti. I zato sam sigurna od tebe. Ali oni... oni su maske izvinute na nalicja. Oni glume od rodenj i uce ih od rodenja vjestini glume. "Ne pokazi sto jesi." U njima je dobro i zlo relativno. Oni su moja braca, ali ja ih kao takve ne osjetim. Oni bi trebali biti dobro, "djeca Bozja". Ali oni to nisu. Oni su djeca Izdajstva. - A sto sam ja kada njih zoves takvim imenom? Osmjehnem se, dignem casu koja je bila prazna i kao da nazdravljam rekoh mu: - Ti si Izdajstvo samo.

Jenom v osloském policejním obvodě je… kolik policistů?“ „Sto tisíc osm set sedmdesát dva,“ přispěchala s odpovědí Katrine. Zadívali se na ni. Pokrčila rameny. „Dočetla jsem se to ve výroční zprávě osloského krajského ředitelství.“ Dál na ni hleděli. „Mám doma rozbitou televizi a nemohla jsem spát, tak co má být?

Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.

Sreca je nesto sto se deljenjem umnozava.

Kada ideali, moralni, estetski, religiozni ili socijalni, nisu vise kadri da upravljaju zivotom i da mu odrede kraj, kako se zivot moze odrzati a da ne postane praznina? Strast apsurda je jedina koja jos baca demonsku svetlost na haos. Samo vezivanjem za apsurd, kroz ljubav apsolutno nepotrebnu, to jest za nesto sto ne moze poprimiti konzistentnost ali koje kroz sopstvenu funkciju moze da stimulise zivotnu iluziju. Strast apsurda moze se roditi jedino u coveku u kome je sve likvidirano, ali u kome se mogu pojaviti stravicna buduca preobrazenja.

Treba se cuvati sanjarije koja se namece. Sanjarija nosi u sebi tajanstvenost i opojnost mirisa.Ona je katkada kao otrovna ideja koja se siri i prodire kao dim. Covek moze da otruje snovima isto onako kao i sa cvecem. Opojno divno i kobno samoubistvo. Rdjave misli su samoubistvo duse.U tome se i sastoji trovanje. Masta privlaci, pridobija lepim,mami,veze,a potom postajete njen saucesnik. Ona vas uortaci da zajednicki obmanjujete svest. Opcini vas,a potom vas pokvari. O mastanju se moze reci ono isto sto i o igri. Najpre bivas prevaren,a zatim i sam postajes varalica.

Tijekom mog liječenja, kada sam doznao da samo četiri posto oboljelih od raka gušterače živi pet godina, pala mi je na pamet fraza iz jednog filma o Zvjezdanim stazama, Khanov gnjev. U filmu se prikazuju kadeti Flote koji se na simulatoru suočavaju sa situacijom u kojoj bez obzira na njihove napore pogiba cjelokupna posada. Kada je Kirk bio kadet, reprogramirao je simulaciju jer »nije vjerovao u scenarij bez mogućnosti pobjede«. U kasnijim godinama neki od mojih profinjenih akademskih kolega s prezirom su gledali na moju opčinjenost Zvjezdanim stazama. Ali ja dobro znam koliko mi je to poslužilo. Nakon sto je Shatner doznao za moju dijagnozu, poslao mi je svoju fotografiju kao kapetana Kirka. Na njoj je pisalo: »Ne vjerujem u scenarij bez mogućnosti pobjede.«

Ali od sveg njegovog lika, vidljivog i nevidljivog, samo sam ociju bila svjesna, sivih, velikih, upornih, nepomicnih. Te oci... o, Boze, kakve oci! Oci koje osvoje i ne pustaju... Koje zovu. Mame i oduzimaju um. Oci kojim ne treba rijec. Ledene, s dubokim crnim zjenicama u kojim kao da su bili hipnoticki virovi i kao da ih je okruzivala tanka nit od zlata koja se spustala u spirali sve do u dubinu njegove duse. A kad me njegov pogled dotaknuo, ta nit se pruzala preko prostora i sputala me. Osjecala sam da ne zelim da me pusti ikad vise. Stajala sam nepomicna i sledena nasred puste ulice. On, tamo u uglu, zasjenjenog lica, leda okrenutih svjetlosti, nije davao znak zivota od sebe. Kao da je lutka koju je netko za salu ostavio da stoji na uglu. Samo njegove oci su bile zive. I od tog sjaja ili mozda zracenja, koje sam mogla osjetiti kako jaca, nesto se oslobodi u meni, panicno se trgne kao da u ljudskoj utrobi postoji kakav mjerni uredaj koji vristi kad se sretne s necime sto dise drugim zivotom. Nova zapazanja, ponovno izdvojena iz konteksta. Kosa mu je bila boje staroga zlata i padala je do ramena i mutna je svjetlost cinila da ta boja postane tamnija i toplija. A lice, koje nije bilo blijedo vec bijelo, bijelo poput papira ili zida iza njega, sjalo je na nacin na koji ljudsko lice nebi smjelo sjati. I bila sam svjesna toga da zaboravljam crte njegovog lica svakoga trenutka i svakoga ga trenutka ponovno upoznajem, uvijek s onim istim odusevljenjem i s mislju: Zaista, to je najljepse lice koje sam ikad vidjela. I bila sam svjesna toga da je ostatak njegovog tijela sjena i da uopce nije vazno tko je on i sto je on, da je vazno samo to da je on sad tu i da sam ja tu i onda bi se to ponavljalo, ta ideja u mojoj glavi, kako je to u redu, kako je to upravo ono kako bi trebalo biti i da nema razloga za strah, jer on je tu i ja sam tu i to je upravo kako treba biti... u beskonacnost, stvarajuci blagu vrtoglavicu i osamucenost.

bojim se utoliko vise sto sam ja prirodno rodjen da budem osudjivan, i to veoma tesko, ali svakako ne u sustinskom smislu tvoje price, dakle mozda jos teze osudjivan, rekla bi ti; da, vise volim da podnesem najtezu osudu koja pociva na istini nego laksu osudu koju ne zasluzujem." "Ima li na svetu toliko strpljenja koliko mi je potrebno?" "I uprkos svemu, ponekad verujem: ako je mogucno umreti od srece, to ce se meni dogoditi. I ako je sreca u stanju da u zivotu odrzi nekog coveka, osudjenog na smrt, onda cu ja ostati ziv." "... kada sam licem u lice s tobom, cak i ako se stvari ne menjaju, sve nestaje i pretvara se u nista." "Ili je svet tako majusan ili smo mi gorostasni - u svakom slucaju ga oboje potpuno ispunjavamo." "Kad bi vec bila ovde! Ovde nemam nikog, bas nikog osim straha s kojim se, on grcevito zakacen za mene, a ja za njega, valjam kroz noc." "... CEKACU TE DO POSLEDNJEG DANA BAS KAO STO SAM DO PRVOG." "Niko ne peva cistije od onih koji su u najdubljem paklu; ono sto smatramo za pesmu andjela, u stvari je njihova pesma." "Zasto ne mogu da prihvatim cinjenicu da se ne moze uraditi nista bolje nego ziveti u ovoj jedinstvenoj napetosti nalik stalno odlaganom samoubistvu?" "Proveo sam zivot braneci se od zelje da ga okoncam." "... grese ljudi kad se smeju junaku koji lezi na pozornici smrtno ranjen sve pevajuci neku ariju. Svi mi lezimo i pevamo, godinama.

A mladic je dugo ostao sjedeci pored bunara, shvatajuci da mu je jednog dana vetar zapuhnuo lice mirisom te zene i da ju je voleo jos pre nego sto je saznao da ona postoji i da ce ga ta ljuba nadahnuti da pronadje sva blaga ovoga sveta.

Te sam večeri naučila nešto važno. Ne trebaš baš sve pokušati spriječiti. Katkad ti treba biti neugodno. Katkad trebaš biti ranjiv pred ljudima. Katkad je to nužno zato sto je također dio puta prema novom dijelu tebe, prema sutrašnjem danu.

Jakmile je práh sto padesáti osob překročen, situace se změní. Divize s tisíci vojáky se nedá řídit jako četa a úspěšná rodinná firma se často dostává do krize, když si najme více zaměstnanců. Pokud nepřijme zásadní organizační změny, zkrachuje.

Na konci devatenáctého století jsme v darwinovském paradigmatu viděli nesmiřitelný boj silných proti slabým, silní vítězí, slabí prohrávají, příroda se jeví s krvavými tesáky a drápy. O sto let později vidíme sítě vztahů a přírodu jako prostor, kde se spolupracuje, kde jeden pomáhá druhému, včela opyluje rostlinu a rostlina jí dává nektar, kde i parazit a predátor mají své místo. Otázkou samozřejmě je, co uvidíme za dalších sto let. Jak radikálně se promění náš pohled? Příroda je stejná, to náš pohled na ní se změnil.

Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije, od najmanjih nogu i mnogo pre nego sto sam na ulicama Osla poceo da pratim neku devojku sa pomorandzama. Idalje imam osecaj da sam video nesto sot niko drugi nije. Tesko je opisati to osecanje jednostavnim recima, ali zamisli ovaj svet pre sveg ovog modernog raspredanja o prirodnim zakonima, evolucionistickoj teoriji, atomima i molekulima DNK, biohemiji i nervnim celijama - da, pre nego sto je ova lopta pocela da se okrece, pre nego sto je svedena na "planetu" u svemiru i pre nego sto je ponosno ljudsko telo podeljeno na srce, pluca, bubrege, jetru, krvni sistem, misice, zeludac i creva. Pricam o onom vremenu kada je ljudsko bice blo ljudsko bice, tj. celovito i ponosno ljudsko bice, ni manje ni vise. Tada svet nije bio nista drugo do iskricava bajka.

Stvarnost budi zelje, ali nikad ne moze da ih zadovolji. Ljubav pocinje u covjeku, ali se nikad ne svrsava u njemu. Cak i kad je sve tu: i covjek, i ljubav i sreca i zivot, jos uvijek je sve to, po nekom strasnom udesu, suvise malo, i sto vece izgleda, sve manje biva.

Vjecni zivot Bozji mora sebe naci, postati sebe svjestan, uskladiti se sa sobom. U tom uspinjanju dolazi do otudjenja, razjedinjavanja, ali u prirodi je duha, ideje, da sebe otudjuje kako bi se ponovno nasla. To kretanje je upravo ono sto sloboda jest; jer, gledajuci stvar izvana, kazemo da je slobodan onaj covjek koji ne ovisi o nekome drugom, koji nije potlacen, nije vezan uz nekoga. Vracajuci se samome sebi, duh postize slobodu - to opce kretanje je niz oblikovanja duha. Taj niz ne treba sagledavati pravocrtno, nego kao krug koji se vraca u sebe...

Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup ? Nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i do mile volje okiva sebi srce ... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći : sit sam sveta ! Sit sveta ! Žalosno zaista : sit sveta u osamnaestoj godini ! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka ? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, neka se drolja svlači, sto mu muka ! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sva gamad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da primenim. – Ernestu Ševalijeu, 15. Aprila 1839

Ako ja, ma kako se na to gledalo, sa svog licnog gledista bacim, razdvojivsi samoga sebe, pogled na onog mladog covjeka kakav sam tada bio, treba da se zalim, sto me sudbina nije rodila pomalo niktovom, i ne mogu se utjesiti zbog svog prevelikog postenja. Ne bih li ja, naprotiv, sve bio dao, da u sebi izbrisem svako iskustvo, da opet imam svoju djetinju dusu i da s njome zivim u cistoci? To moje JA, sto ga svi poznajete, ne zaboravite, to je uprljano svom necistocom zivota. Ako je istina, da covjek moze izvuci neki ponos iz hrpe onih godina koje je prozivio u necistoci, tad me, pristajem, nazovite svojim starijim bratom.

Obojica su istodobno spoznala da je tamo unutra uvijek ožujak i stalno ponedjeljak, shvativši da José Arcadio Buendía nije bio tako lud kako je obitelj mislila, već, štoviše, jedini dovoljno oštrouman da nasluti istinu o vremenu; i ono je bilo podložno greškama i kojekakvim nezgodama, tako da se moglo skrhati i u nekoj sobi zaboraviti jedan okršak za vječnost.

Ziveti pod vedrim nebom, nikada ne provodeci vise od sat ili dva u zatvorenom, otupljuje i zaslepljuje mozak kao sto ti jaka svetlost zaslepi oci. Ponasas se, i planiras i patis, ali i dalje ti je sve nekako daleko, kao da ti je zivot izasao iz fokusa, kao da postaje nerealan. Svet, spoljnji i unutrasnji, kao da polako bledi dok ti ne postane nesto poput vecega sna.

Da, u covjeku se razvio strašan apetit za zivotom. Otkada je postalo izvjesno da ga na nebu ne očekuje drugi život, da su kriteriji za vizu u pakao ili raj poljuljani, te da reinkarnacija u vepra ili štakora nije baš neki bingo, čovjek je odlucio da se zadrži tu gdje jest koliko može, ili drugim riječima da žvaće žvakaću gumu svoga života sto duže i da se pri tom zabavlja napuhujući balončiće.

Sela je za svoj sto i izvadila pribor za pisanje. - Ljubljeni, pisala je, ti sa nejasnim licem, nepoznati, koji nikad nisi došao, stalno očekivani, zar ne osećaš kako vreme izmiče? A onda je prestala da piše i odgurnu kasetu u kojoj su ležala mnoga neposlata pisma, pisma za koje nije znala adrese - pogleda u beli list pred sobom i pomisli: zašto plačem? Time se ionako ništa ne može izmeniti...

Ne valja kada covecanstvo prenapreze mozak i pomocu razuma pokusava da uredjuje stvari koje uopste nisu pristupacne razumu. Tada se radjaju ideali kao sto su ideali Amerikanaca ili Boljsevika, koji su, i jedni i drugi neobicno razumni, ali koji ipak vrse nasilje i pljacku nad zivotom, jer ga tako naivno uproscuju. Slika coveka, nekada visok ideal, pocinje da se pretvara u klise. Mozda cemo je mi ludaci oplemeniti.

Za trenutak je pomislio da se vratio u tridesete, sto i ne bi bilo cudno, ako se ima u vidu da u Beogradu, kao i u svim velikim gradovima u svetu, postoje takozvana "mekana mesta". Rec je o tackama u univerzumu u kojima se ukrstaju proslost, sadasnjost i buducnost, i u koje covek moze namerno ili nenamerno zalutati tako da jednom nogom bude, recimo, u viktorijanskoj Engleskoj, a drugom, recimo, u rimskom Singidunumu.

Kud sam ja sve lutao? Kud su padale moje teznje, koliko posrtao, koliko bludio u mislima i grijesio u zivotu! - Kako da vam kazem kad to i rodjeno moje sjecanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala dusa nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah. Na borbe svijeta ja sam gledao kao sto se s vedra visa gleda na magle koje se nadvijaju po dolinama. Bio sam nijemi, oholi gost zivota.

A víte co? „Kilowatthodiny za sol“ je zbytečně složitý výraz. Vymyslím té jednotce nové vědecké pojmenování. Jedna kilowatthodina za sol bude… může to být cokoli… hm… kašlu na to… budu jí říkat „pirát-nindža“. Velká trojka dohromady potřebuje 69,2 pirát-nindžů, z čehož většina připadá na oxygenátor a regulátor atmosféry. (Recyklátor vody žere jenom 3,6.) Musím to nějak zkrouhnout. Nejjednodušší to bude s recyklátorem vody. Mám 620 litrů vody (míval jsem daleko víc, než praskl Hab). Na sol mi stačí tři litry, takže mi zásoba vydrží 206 solů. Až odsud odjedu, musím přečkat jen sto solů, než mě vyzvednou (nebo umřu při pokusu o odlet z planety). Závěr: Regulátor vody vůbec nepotřebuju. Budu pít podle potřeby a moč a výkaly vyhazovat ven. Jo, už je to tak, Marse, hodlám na tebe chcát a srát. To máš za to, že se mě v jednom kuse snažíš zabít. To by bylo. Ušetřil jsem 3,6 pirát-nindžů.

A možda vi to sad govorite u bunilu – zaključi generalica, pa nadmenim gestom odbaci od sebe fotografiju na sto. Aleksandra je uze, njoj priđe i Adelaida, pa je obe stadoše razgledati. U taj mah se Aglaja opet vrati u salon. Kakva je to sila! – viknu najedared Adelaida, požudno se zagledajući u sliku preko sestrinog ramena. Gle? Kakva sila – oštro je zapita Lizaveta Prokofjevna. Pa takva lepota je sila – vatreno reče Adelaida - S TAKVOM LEPOTOM MOŽEŠ SVET PREOKRENUTI.

Jessica pak viděla v Richardovi obrovské možnosti, jež z něho, pokud ho osedlá správná žena, udělají dokonalý společenský doplněk. Jen kdyby se trochu víc snažil, stěžovala si pro sebe, a dávala mu knihy s tituly jako Oblečením k úspěchu a Sto a jeden návyk úspěšného muže a knihy o tom, jak vést podnik jako válečné tažení, a Richard vždycky poděkoval a vždycky si sliboval, že si je přečte. (...) "Proč s ní chodíš?" ptal se ho Garry v účtárně o osmnáct měsíců později. "Jde z ní strach.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

POD RALOM Ralo tvog blagog čelicnog pogleda izbrazdalo je moje srce i iz te zemlje preorane cvet rastanka je zaridao Danas u istom gradu u kome smo se rastali jedino ja vidim tvoju statuu na trgu Izgubljenja Hiljade dana vec je prošlo od dana kada smo se poslednji put ljubili nekad se gledam u ogledalo nemajući hrabrosti da se obrijem I to uvek padne ponedeljkom ponedeljkom kad su berbernice zatvorene i onda se dosađujem I onda otvaram prozor zovem te i ti si tu sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika sa četrdeset konja od groma i vetra I letim ti i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao i kupam se sa sto pedeset na sat kako se niko na svetu sem onih kojima se tako nešto već desilo okupao nije Ne pitam te čak ni kamo idemo ne zato što me ne zanima već zato što znam da ni ti sama ne znaš I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice te kada je rođena smrt te kada će život konačno umreti onda zašto se smejem i zašto smo se ono rastali Za volanom je čovek plemenita roda a ni on ne zna ko mu je sve u kolima I ja onako još nasapunjanih ruku zatvaram mu oči UU uu! pogodi ko je I kola tako polete u stranu da... Ali u zidini zime uvek će postojati otvor kroz koji će se moći videti ono najlepše leto Smotana gvožđurija prelivena krvlju eksplozija radosti A da ih i ne zoveš srećne uspomene javljaju se tu sam i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre Vreme ne zna koje je doba doba ne zna koje je vreme Jednoga dana talas toplote oboje nas je zahvatio modrica sreće koja se više ne da izbrisati.

A ono sto se u meni dogadja u retkim casovima radosti, sto je za mene slast, dozivljaj, ekstaza i uzvisenost, to svet voli i trazi mozda jedino u pesnickim delima, a u zivotu smatra ludoscu. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu- onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe cesto nazivao, stepski vuk, zivotinja koja je zalutala u tudj i nerazumljiv svet, koja vise ne nalazi onu svoju postojbinu, vazduh i hranu.

Individualität!... Ach, was man ist, kann und hat, scheint arm, grau, unzulänglich und langweilig; was man aber nicht ist, nicht kann und nicht hat, das eben ist es, worauf man mit jenem sehnsüchtigen Neide blickt, der zur Liebe wird, weil er sich fürchtet, zum Haß zu werden. (Serbian translation) Individualnost!...Ah,sve sto jesmo,sto umemo i imamo,izgleda jadno,sivo,nedovoljno i dosadno;a ono pak sto nismo,ne umemo i nemamo,to je bas ono na sta svak gleda sa onom ceznjivom zaviscu koja biva ljubav,zato se plasi da bude mrznja. II tom,deseti deo,224 strana

Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći. Zapamti! Zasad još veselo govorim! Sedi, evo ovde, za sto, a ja ću pored tebe, i gledaću te, i neprestano ću govoriti. Ti ćeš jednako ćutati, a ja ću stalno govoriti, jer je kucnuo čas. Ali, uostalom, znaš, mislim da treba, zbilja, govoriti tiho, zato što ovde... ovde... mogu da iskrsnu sasvim neočekivane uši. Sve ću ja to objasniti, kazao sam ti: nastavak sledi. Zašto me je srce vuklo k tebi, zašto sam žudio za tobom za sve ovo vreme, i sada? Za sve ovo vreme? Zato što ću samo tebi kazati, zato što tako treba, zato što si mi potreban, zato što ću ja sutra pasti s oblaka, zato što će se sutra život svršiti i početi. Da li si osećao, da li si viđao u snu kako se s visine pada u bezdan? E, eto ti, tako ja sad letim, samo ne u snu. I ne bojim se, ni ti se ne boj. To jest, bojim se, ali mi je slatko. To jest nije slatko, nego ushićenje... Eh, do đavola, svejedno, kako mu bilo! Jaki duh, slabi duh, ženski duh - što mu drago! Slavimo prirodu: vidiš šta je tu sunca, kako je nebo vedro, lišće je sve zeleno, sasvim je još leto, četvrti sat posle podne, tišina! Kud si bio pošao?

U mašti mi je sve zanimljivo, atraktivno i stvarno. Počeo sam da od celog ovog poznatog sveta stvaram jedan novi. Da bih mogao dobro da pišem, treba da mi je dobrano dosadno; da bi mi bilo dobrano dosadno, treba da uđem u život. Taman kad se nalazim u toj gunguli, kancelarijama, telefonskim razgovorima, ljubavnoj vezi, prijateljstvu, sunčanoj obali ili sahrani na kiši, dakle kad samo što ne stupim u samu srž zbivanja, odjednom osetim da sam po strani. Počnem da maštam. Ako ste pesimista, možete pomisliti da se dosađujete. U oba slučaja neki unutrašnji glas vam govoru : "Vrati se u sobu i sedi za sto.

...Morate razumjeti.ja nisam posebna.Ja sam tek jedna obična djevojka visoka metar i pedeset osam i prosječna po svemu. No imam jednu tajnu.Možete izgraditi zidove sve do neba,ali ja ću pronaći način da ih preletim.Možete me sa sto tisuća ruku pokušati prikovati za tlo,no nekako ću se uspjeti oduprijeti.Mnogo nas je takvih,više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati vjerovati.Ljudi koji se odbijaju spustiti na zemlju.Ljudi koji vole u svijetu bez zidova,ljudi koji vole uprkos mržnji i odbijanju,koji se nadaju unatoč tomu što nade baš i nema, i koji su u tome neustrašivi. Volim te.zapamti.ne mogu mi to oduzeti.

On stavi ček u novčanik, a na sto pored kreveta položi paket knjiga. Kupio ih je pre dva dana, da ih čita kad ne bude mogao da spava. Čudna je stvar bila s knjigama - postojale su za njega sve važnije i važnije. Nisu mogle da naknade sve, ali su dopirale nekuda gde ništa više nije dopiralo. Seti se da prvih godina nijednu nije dodirnuo; bile su blede u poređenju s onim što se desilo. Ali sad su već bile kao bedem - ako i nisu štitile, bar se mogao osloniti na njih. Nisu pomagale mnogo; ali su u vremenu koje je jurilo natrag u mraku čuvale od poslednjeg očaja. To je bilo dosta. Negde u nekom vremenu izrečene su misli koje su danas ismevane i prezirane; ali one su stvorene i one će ostati, a to je bilo dosta.

Smajlice Silva vjerojatno obilato koristi, salje ih porukama na mobitelu, lijepi u attachmentu na email, postao je to znak sretnog stanja. Ona pripada generaciji koja je u skoli, u prvom razredu, prije ocjena, dobivala smajlice, kao sto ih dobiva i moj Denis. Andrea pak, koja je znatno starija i od moje kceri, dobivala je pcelicu. Onda je vladao kult rada i drugarska pjesma koja slavi rad, sada vlada kult srece i uzitka. To ce svi reci. Medutim, stvar je obrnuta. Onda se o radu vise govorilo i pjevalo, ali definitivno se manje radilo. Danas pak, kad se toliko slavi uzitak i govori o sreci, radi se neusporedivo vise nego prije. Pcelice i smajlici, cudni mali, obrnuti znakovi u koje se sabila ova nasa kratka ljudska povijest.

„Kako je naucno razumevanje raslo, tako je nas svet postajao dehumanizovan. Covek se oseca usamljenim u vaseljeni zato sto vise nije povezan s prirodom i izgubio je svoj emotivan "nesvestan identitet" sa prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolicka znacenja. Grmljavina vise nije glas razbesnelog Boga, niti je munja njegovo osvetnicko koplje. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije covekov zivotni princip, nijedna zmija nije otelovljenje mudrosti, nijedna planinska pecina dom velikog demona. Coveku vise ne govore nikakvi glasovi iz kamena, biljaka i zivotinja, niti se on obraca njima, verujuci da ga oni mogu cuti. Nestao je njegov dodir sa prirodom, a s njim i duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolicka povezanost.

Mnogo puta sam pokusao da ta svoja osecanja prenesem Naoko. Nekako mi se cinilo da bi ona u izvesnoj meri mogla na pravi nacin da ih razume. Ali nisam uspevao da pronadjem reci kojima bih mogao da se izrazim. Bas cudno, mislio sam. Kao da je njena boljka neprestanog trazenja reci presla na mene. Subotom uvece, sedeo bih na stolici u holu doma gde je bio telefon, i cekao da me Naoko pozove. Manje-vise svi su subotom uvece izlazili u grad, pa je hol obicno bio prazan i mrtvacki tih. Posmatrajuci tracke svetlosti kako sijaju u tisini tog prostora pokusavao sam da preispitam svoja osecanja. Sta ja to trazim? Sta uopste drugi traze od mene? Ali pravi odgovor nisam nalazio. Ponekad bih pruzio ruku ka tim zrncima svetlosti sto su lebdela u vazduhu, ali moji prsti ne bi dodirnuli nista.

Kada svako u vrijeme akšama postavi sto i svijeće za večeru Ja sanjam o svom Voljenom Zamisljajući u tugi i jadu njegovu sliku Abdest uzimam sa suzama i stoga ce moj namaz biti poput žeravice A vrata džamije će se zapaliti na zvuk mog ezana I ako učeni želite biti spavajte i dalje Ja razum svoj sam odbacio Ako već niste potpuno goli ogrnite se haljom vase slatkorječivosti i nastavite spavati Oni koji sada tragaju za vidjenjem umiru sretni i nasmijeseni u središtu tog istog vidjenja Oni koji su u potrazi za sticanjem Muhamedovih as vrlina umiru poput Omera i Ebu Bekra. Daleka je od njih smrt i poništenje. I ti se taodjer prijatelju moj moraš pomiješati, budući da su i zemlja i nebo pomiješani, baš za tebe i mene. Budi kao sećerna trska slatka a tiha, ne miješa se sa gorkim riječima.

Tri sata. Tri sata, to je vrijeme kad je uvijek prekasno ili prerano za sve ono sto covjek kani uciniti. Cudan popodnevni trenutak. Danas je upravo nepodnosljiv" "Ne slusam ih vise - idu mi na zivce. Ovo ce dvoje zavrsiti u krevetu. I oni to znaju. Svako od njih zna da i ono drugo zna. Ali, kako su mladi, cedni i pristojni, kako svako od njih zeli cuvati svoju cast i cast onoga drugoga, kako je ljubav velicanstvena poetska stvar koju ne valja poplasiti, oni odlaze viseput tjedno na ples i u restorane da pred svijetom izvode svoju predstavu, sa svojim malim obrednim i mehanickim plesovima...Na kraju krajeva, treba nekako utuci vrijeme. Mladi su i dobro gradjeni, imaju jos snage za tridesetak godina. Stoga im se ne zuri, sve nesto odgadjaju i imaju pravo. Kad jednom odspavaju zajedno, morat ce naci nesto drugo da prikriju golemi apsurd svoje egzistencije. Pa ipak...je li bas prijeko potrebno da lazu sami sebi?" "Oduvijek su vidjeli samo ukrocenu vodu sto curi iz slavine, samo svjetlo sto izvire iz zarulje na prekidac, samo krizano, bastardno drvece poduprto rasljastim podupiracima. Sto puta na dan dobivaju dokaze da se sve radi mehanicki, da se svijet pokorava fiksnim i nepromjenjivim zakonima. Tijela pustena u prazninu padaju sva istom brzinom, javni park zatvara svakog dana u sesnaest sati,a ljeti u osamnaest, olovo se tali na 335 stupnjeva Celzijevih, posljednji tramvaj polazi od Gradske vjecnice u dvadeset tri sata i pet minuta. Oni su mirni, pomalo mrzovoljni, misle na sutrasnjicu, sto ce jednostavno reci na novu danasnjicu; u gradovima je uvijek jedan te isti dan koji se svakog jutra potpuno jednak vraca. Samo ga nedjeljom malo iskite, Idioti!

Jonathan Swift: Guliverova putovanja ll. dio U nadi da ću se još više umiliti njegovu veličanstvu, pripovjedio sam mu o izumu koji je pronađen prije tri-četiri stotine godina: neki prah, pa kad u hrpu toga praha padne najsitnija iskrica, začas će planuti... Najveća zrna, ispaljena ovako, ne nište samo u jedan mah cijele redove vojske, nego i sravnjuju sa zemljom najjače zidove; potapaju na dno morske brodove, s tisuću ljudi na svakom; a kad se spoje lancem, presijecaju jarbole i užeta, raspolovljuju stotine tjelesa i pustoše sve pred sobom. ... Kralja spopala strava od mojega opisa tih grozovitih sprava i od moje ponude. Začudio se kako ovako nemoćan i puzav kukac, kao što sam ja (to su mu bile riječi), može imati takve nečovječne misli, kao da ga nimalo ne diraju svi oni prizori s krvlju i pustošenjem što sam ih naslikao kao obična djela onih razornih strojeva kojima je, reći će on, prvi izumitelj bio valjda kakav zao duh, neprijatelj čovječanstva. Što se njega samoga tiče, izjavio je da ga doduše malo stvari veseli tako koliko ga vesele nova otkrića u umjetnosti ili u prirodi, ali bi volio izgubiti pol kraljevine nego da bude upućen u takvu tajnu; i zapovjedio mi da je ne spominjem nikad više, ako mi je mila glava. ... ... iskazao je mišljenje da onaj tko stvori da dva klasa žita ili dva lista trave izrastu na komadu zemlje gdje je prije rastao samo jedan, zaslužniji za čovječanstvo, i stvarniju uslugu čini svojoj domovini nego sva savcata političarska bagra. lll. dio ... družio bih se samo s nekoliko najvrednijih između vas smrtnika, te bih s s vremenom bih otvrdnuo tako da bi mi mala ili nikakva zlovolja bila što gubim vas, a s vašim potomstvom postupao isto tako; baš onako kako se čovjek veseli što mu se svake godine redaju u vrtu karanfili i tulipani, a ne žali za onima što su povenuli lanjske godine. lV. dio Ako koji vladar pošalje svoje čete na narod gdje je svijet siromašan i neuk, zakonito je da je on polovicu poubija, a druge okrene u robove, da bi ih civilizirao i odvratio od barbarskog načina života. ... I da proslavim hrabrost svojih dragih zemljaka, zajamčim mu da sam vidio kako su za opsade bacili u zrak u jedan mah sto neprijatelja, a isto toliko na brodu; i gledao kako su raskomadana mrtva tijela padala iz oblaka, na veliku zabavu gledateljima. Htjedoh zaći dalje u potankosti, ali mi domaćin naloži da šutim, a sam reče: Tko god zna yahoosku narav, drage će volje vjerovati da bi ovako jadna životinja bila podobna učiniti sve što sam spomenuo, da joj je snaga i vještina jednaka sa zlobom.

Sve mi se čini da je taj zgodni dečko u tebe zaljubljen, zajedljivo komentira majka dok odlaze s konzervatorija, gdje ju je majka nakon nastave dočekala, kako bi dvije dame, ruku pod ruku i uopće vrlo komplicirano povezane, prošetale središtem grada. Jako je važno i kakvo je vrijeme, jer o tomu ovisi kojim će putem dame krenuti. U izlozima ima puno toga što privlači pozornost prolaznika, a što Erika nikako ne smije vidjeti. Upravo je zato majka dočekuje nakon posla. U izlozima su elegantne cipele, torbice, šeširi i nakit. Majka odvlači Eriku na drugu stranu, opravdavajući duži put lijepim vremenom. Osim toga, u parku se već rascvjetalo cvijeće, ruže i tulipani, a ni oni još nisu odabrali svoje halje. Majka govori Eriki o prirodnoj ljepoti, koja ne treba nikakve dodatne ukra¬se. Pa Erika je prirodno lijepa, ma kakva da je. Sto će joj sve te bezvrijedne krpice?

Čak i da živiš tri hiljade godina, ili možda deset puta toliko, uvek treba da misliš na to kako niko ne može izgubiti nikakav drugi život, do li onaj kojim je živeo i da niko nije živeo nekim drugim životom, nego onim koji je izgubio. Zato je i najduži život jednak onome koji je najkraći. Jer je sadašnji život isti za sve, onaj koji je izgubljen, nije više naš, a ono što gubimo, osećamo kao gubitak samo u jednom trenutku. Niko ne može izgubiti prošli ili budući život, jer kako neko može uzeti nekome ono što nema ? Prema tome, uvek treba misliti o dve istine : prvo, da je sve od pamtiveka isto, da se sve u određenim vremenskim razmacima ponovo vraća i da ne postoji nikakva razlika u tome da li iste stvari posmatraš tokom sto ili dvesta godina ili tokom čitave večnosti; drugo, da smrću podjednako gube i najstariji starac i najmlađi mladić. Jer svaki od njih može biti lišen samo sadašnjeg trenutka, pošto, u stvari, samo njega i ima, a ono što neko nema ne može ni izgubiti.

Ako više ne želite stvarati bol sebi i drugima, ako više ne želite povećavati ostatke bolova iz prošlosti koji još žive u vama, tada više ne stvarajte vrijeme ili ga barem ne stvarajte više nego što je potrebno dok se bavite praktičnim vidovima vlastita života. Kako prestati stvarati vrijeme? Duboko u sebi shvatite kako uvijek imate samo sadašnji trenutak. Neka Sada postane prvobitna žarišna točka vašega života. Dok ste prije boravili u vremenu i tek nakratko posjećivali Sadašnji trenutak, sada prebivajte u njemu, a tek nakratko posjećujte prošlost i budućnost kad se morate pozabaviti praktičnim vidovima svoje životne situacije. Sadašnjem trenutku uvijek recite: »Da«. Što bi moglo biti jalovije i lude nego stvarati unutarnji otpor nečemu što već postoji! Sto bi moglo biti lude nego se suprotstavljati samom životu, koji jest sada i uvijek samo sada? Predajte se onome što jest. Recite »da« životu - i vidjet ćete kako život iznenada počinje raditi za vas, umjesto da vam se suprotstavlja.

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven medju perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o sto severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pščeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života. Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje ništa osim sebe i nšta ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem." I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve. Ljubav nema drugih želja, nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnočću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama…

Jsem úplně ztracený. Nejhorší je, že nevím, co všechno ty symboly na plánech znamenají. Tak třeba takové oné – nejdřív si myslím, že to znamená okno. Je to čtvereček s křížkem uprostřed a jsou toho plné plány. Myslím si, že to je okno, ale ne, okno to být nemůže, protože to není vždy na kraji. Mám sto chutí se zeptat, co to je. Určitě jste se už někdy ocitli v podobné situaci, že jste prošvihli pravý čas, kdy se zeptat. Kdybyste se byli zeptali hned, bylo by to v pořádku. Ale teď už se mluví trošku moc dlouho. Moc dlouho jste váhali. Když se zeptáte teď, řeknou: „Tak to jsme celou tu dobu jenom mařili čas!?” Co teď? Něco mě napadlo: třeba to je záklopka. Položím ukazováček na jeden z mysteriózních křížků uprostřed jednoho plánu na straně tři a řeknu: „Co se stane, když se zablokuje tahle záklopka?” V duchu čekám, že odpovědí: „To není záklopka, pane, to je okno.” Načež jeden se podívá na druhého a říká: „No, když se tahle záklopka zablokuje…,” jezdí prstem po plánu nahoru a dolů, druhý inženýr se dívá nahoru a dolů a dopředu a dozadu a nakonec se podívají na sebe. Pak se otočí ke mně s pootevřenými ústy, jako ryby na suchu, a řeknou: „Máte úplnou pravdu, pane!” Srolovali plány a vytratili se ven a my jsme odkráčeli za nimi.

Krajem 1880 godine otišao sam jednog dana da se obrijem kod berberina, kog sam ranije bio takođe „ovjekovječio“ jednim svojim portretom. Ta je slika visjela u dućanu i među brijačevim mušterijama bila predmet velikog divljenja. Jedno poslije podne predstavi me brica jednom mladom gospodinu, svome klijentu, koji me najučtivije zamoli da mu izradim portret. Po spoljašnjosti, ocijenih da je čovjek imućan i potražih za sliku sto i pedeset franaka. On pristade bez pogovora i pozva me da sutradan dođem k njemu na ručak. Čim nas ostavi, brijač mi malko potkresa kosu, a zatim, da bih izgledao ljepši, pređe preko nje vrućim željezom, tako da se moja kika nakostriješi i načini oko moje glave kao neki kolut. Tako dotjeran, uputim se niz bulevar Sen Mišel. Bila je vrućina, pa sam išao gologlav, a i stoga što mi se šešir jedva držao na glavi zbog kose, koja je stršila u visinu kao ustremljeno klasje. Bilo mi je dvadeset i pet godina, a i pomisao na sutrašnji dobar ručak, davala je neku neobičnu elastičnost mome duhu i mojim nogama. Prolazio sam taman pored kafane „Au Moulin“, gdje se sva sila đaka (ponajviše medicinara) zabavljala sa svojim prijateljicama, kad najedamput jedna od tih devojaka uznese nosić u mom pravcu, pa će duhovito dobaciti : „Dođi, mali moj Isuse, da te ižljubim!“ Ja se učinim nevješt i pođem dalje, a oni pred kafanom da popucaju od smijeha. Meni dotle, od stida, vrcale iskre pred očima. Skočih na prvi omnibus koji prođe, samo što prije da iščeznem. Kako sam stigao u atelje, zaronio sam glavu u lavoar, i kosu tako dugo ispirao i masirao, dok je umekšala i opet polegla. To me je naučilo pameti, i od tog dana nisam više nikad dopustio da mi neko vrućim gvožđem u kosu dira.

Od trenutka kada pocnemo da se trudimo da zivimo iskreno, sve ce biti dobro, mada cemo neizbezno prolaziti kroz teske patnje i istinska razocaranja; verovatno cemo ciniti i krupne greske, pa i losa dela, ali cinjenica je da je bolje imati vatren duh, makar zbog njega vise gresili, nego biti uskogruf i previse oprezan. Treba voleti sto vise mozemo, jer u ljubvi pociva istinska snaga, a onaj koji mnogo voli sposoban je za velika dela i ono sto se cini iz ljubavi, dobro je; kada nam se mnogo svidi neka knjiga, to je zato sto su te knjige pisane od srca, u jednostavnosti duha. Bolje je izgovoriti svega nekoliko reci, ali koje imaju smisao, nego mnogo onih koje su samo suplji zvuci i cija je lakoca izgovaranja u srazmeri sa njihovom beskorisnoscu. Ako nastavimo iskreno da volimo ono sto je zaista dostojno ljubavi, postacemo prosvetljeni i jaci. Sto pre pokusavamo da se osposobimo u nekoj oblasti, nekom zanatu i usvojimo relativno nezavisan nacin misljenja i delanja, to ce jaci postati nas karakter, a necemo zbog toga postati ograniceni. Mudro je ciniti ove stvari, jer zivot je kratak i vreme brzo prodje; ako se usavrsimo u samo jednoj stvari i dobro je shvatimo, to nam onmogucava da shvatimo i mnoge druge stvari. (...) Nikada ne smemo dopustiti da zgasne plamen u nasoj dusi, moramo ga stalno odrzavati. A onaj kome je i dalje drago vlastito siromastvo poseduje veliko blago i uvek ce jasno cuti glas svoje savesti; onaj koji slusa i sledi taj unutrasnji glas, koji je najlepsi boziji dar, na kraju ce pronaci prijatelja i nikada nije sam... Neka to bude nasa sudbina, decace moj, neka te uspeh prati na tvom putu i neka Bog bude s tobom i omoguci ti da uspes, to je ono sto ti zelim, srdacno se rukujuci s tobom dok polazis. Voli te tvoj brat, Vinsent

Samo da nije te taštine. Te vražje taštine. Erikina taština za¬daje majci brige i pravi joj je trn u oku. Jedino što bi Erika postupno morala naučiti jest ne biti tašta. Bolje sada nego poslije, jer je u dobi koja već kuca na vrata taština poseban teret. A starost je dovoljan teret sam po sebi. Ah, ta Erika! Zar su velikani glazbene povijesti možda bili tašti? Nisu. Je¬dino čega se Erika mora odreći jest taština. U slučaju nužde majka će Eriku lijepo istesati, tako da se za nju ne može uh¬vatiti ništa suvišno. Mama pokušava djetetu istrgnuti haljinu koju ono grčevito drži prstima, dobro uvježbanim za takve borbe. Pusti, viče majka, daj to ovamo! Treba te kazniti zbog požude za ispraz¬nim stvarima! Dosada te život kažnjavao tako što nije obra¬ćao pozornost na tebe, a sada će te dodatno kazniti i tvoja majka tako što ni ona neće obraćati pozornost na tebe, iako se kinduriš i lickaš poput klauna. Daj tu haljinu ovamo! Odjednom se Erika okrenula i odjurila do svojeg ormara s odjećom. Obuzela ju je nejasna slutnja, koja se već više puta obistinila. Danas opet nešto nedostaje, ovaj put tamnosivi jesenski komplet. Sto se dogodilo? Čim je primijetila da nešto nedostaje, Erika je odmah znala tko je za to odgovoran. Samo jedna osoba dolazi u obzir. Ti, gaduro, gaduro jedna, urla Erika na sebi nadređenu instanciju i poput pandži zabija nok¬te u majčinu tamnoplavo obojenu kosu s prst izraslim sjedi-nama. Frizer je naime skup pa zato majka njemu i ne odlazi. Jednom mjesečno Erika majci boji kosu kistom i Polycolo~ rom. Sada čerupa majčinu glavu, koju je vlastoručno uljepšala. Bijesno majku vuče za kosu. Majka jauče. Kada je prestala vući, Eriki su ruke pune pramenova, koje nijemo i u čudu promatra. Kemija je već ionako slomila svaki otpor u majčinoj kosi, ali ni priroda tu nije izvela majstorsko djelo. Erika u prvi tren ne zna kamo s vlasima. Napokon odlazi u kuhinju i u kantu za smeće baca tamnoplave pramenove prošarane sjedinama.

Adolf Basler bio je jedan od onih pariskih trgovaca koje tamo zovu “trgovci kod kuće”, jer trguju slikama a nemaju galeriju. Bio je ludo zaljubljen u Derena. Jednog zimskog popodneva, dok sam sedeo na terasi “Café des deux Magots”, a to je izvikana kafana intelektualaca sa leve obale, prisustvovao sam neobičnom i zabavnom prizoru : odnekuda je, sam, kao po običaju, naišao Deren i seo za sto na spoljnoj terasi. Zimsku terasu zagrevale su jake grejalice, a sa strane štitili veliki stakleni paravani. Čim je seo, Deren je naručio demi, kriglu piva, zatim je od arapskog prodavca u prolazu kupio grickalice koje zovu cacahuetes (kikiriki) i njima napunio džepove. Dok je natenane grickao kikiriki i pijuckao pivo, sedeo je nepomično, uopšte se nije osvrtao, a na licu je imao izraz čoveka koji se iz dna duše gadi svakoga i svačega. Slonovskim okom zurio je preko puta u portal crkve Saint Germain des Pres. Utom, kao da su ga vile donele ili po tajanstvenom pozivu, na vidiku se pojavio Adolf Basler. Pošto je izdaleka prepoznao Derena, prišao je i počeo da šetka, topeći se od miline gledao je slikara užagrenim očima, a rukama i glavom upućivao mu diskretne pozdrave. Ukrućen, nepomičan i ravnodušan, Deren je nastavio da gleda u portal crkve. Pošto su svi stolovi oko Derena bili zauzeti, Basleru je preostalo da šetkajući pričeka. Međutim, levo od Derena, gosti su ustali i oslobodili jedan sto. Basler je kao bez duše jurnuo da ga zauzme. Ali pre nego što će sesti, sa uvažavanjem je upitao Derena da li je slobodno, kao da on sedi za oba stola. Pošto slikar nije ni beknuo, Basler je bojažljivo krajičkom zadnjice seo na ivicu stolice. Onda je započela još jedna ujudurma : Basler je pokušao da se upusti u razgovor sa Derenom. “Bonjour, monsieur Derain, vous allez bien ?” (“Dobar dan, gospodine Deren, kako ste?”) Onaj ćuti kao zaliven. “Da li sada mnogo radite, gospodine Deren ?” A onaj drugi ni da obeli zuba ! Tada Basler, na vrhuncu ljubavnog ushićenja,pruža drhtavu ruku i vrhom prsta dotiče Derenovo rame. Kako se usuđuješ ! Snažno brundanje, čak nešto poput rike razjarenog slona i ne manje snažno otresanje Derenovog ramena koga je dotakla ruka sirotog Baslera, bili su jedini odgovor na onaj bojažljivi pokušaj nežnosti. Basler je odmah povukao ruku kao da se opario, a onda je, onako poražen i očajan, odustao od sveg, tužno izvukao iz džepa primerak – više se ne sećam čega – Gringoire ili Les nouvelles litteraires i zaronio u čitanje jedne od onih beskonačnih uspavanki kojima obiluju pariski književni nedeljnici.

HELENA: Proč jim nestvoříte duši? DR. GALL: To není v naší moci. FABRY: To není v našem zájmu. BUSMAN: To by zdražilo výrobu. Propánička krásná dámo, vždyť my to děláme tak lacino! Sto dvacet dolarů ošacený kus, a před patnácti lety stál deset tisíc! Před pěti lety jsme pro ně kupovali šaty; dnes máme vlastní tkalcovny, a ještě expedujeme látečky pětkrát laciněji než jiné továrny. Prosím vás, slečno Gloryová, co platíte metr plátna? HELENA: Nevím – – skutečně – – – zapomněla jsem. BUSMAN: Můj ty Tondo, a pak chcete zakládat Ligu humanity! Stojí už jen třetinu, slečno; všechny ceny jsou dnes na třetině a ještě půjdou níž níž níž, až – takhle. He? HELENA: Nerozumím. BUSMAN: Jemináčku slečno, to znamená, že práce klesla v ceně! Vždyť Robot i s krmením stojí za hodinu tři čtvrtě centíku! To je vám legrační, slečno: všechny továrny praskají jako žaludy, nebo honem kupují Roboty, aby zlevnily výrobu. HELENA: Ano, a vyhazují dělníky na dlažbu. BUSMAN: Haha, to se rozumí! Ale my, boží dobroto, my jsme zatím vrhli pět set tisíc tropických Robotů na argentinské pampy, aby pěstili pšenici. Buďte tak dobrá, co stojí u vás libra chleba? HELENA: Nemám ponětí. BUSMAN: Tak vidíte; teď stojí dva centíky v té vaší dobré staré Evropě; ale to je náš chlebíček, rozumíte? Dva centíky libra chleba; a Liga humanity o tom nemá tušení! Haha, slečno Gloryová, vy nevíte, co to je příliš drahý krajíc. Pro kulturu a tak dále. Ale za pět let, no tak vsaďte se! HELENA: Co? BUSMAN: Že za pět let budou ceny všeho na žádná celá deset. Lidičky, za pět let se utopíme v pšenici a všem možném. ALQUIST: Ano, a všichni dělníci světa budou bez práce. DOMIN (vstane): Budou, Alquiste. Budou, slečno Gloryová. Ale do desíti let nadělají Rossumovi Univerzální Roboti tolik pšenice, tolik látek, tolik všeho, že řekneme: Věci už nemají ceny. Nyní ber každý, kolik potřebuješ. Není bídy. Ano, budou bez práce. Ale pak nebude už vůbec žádné práce. Všechno udělají živé stroje. Člověk bude dělat jen to, co miluje. Bude žít jen proto, aby se zdokonaloval. HELENA (vstane): Bude to tak? DOMIN: Bude. Nemůže to být jinak. Předtím snad přijdou strašlivé věci, slečno Gloryová. Tomu se nedá prostě zabránit. Ale pak přestane služebnictví člověka člověku a otročení člověka hmotě. Nikdo už nebude platit za chléb životem a nenávistí. Ty už nejsi dělník, ty už nejsi písař; ty už nekopeš uhlí a ty nestojíš u cizího stroje. Už nebudeš své duše utrácet v práci, kterou jsi proklínal! ALQUIST: Domine, Domine! To, co říkáte, vypadá příliš jako ráj. Domine, bývalo něco dobrého v sloužení a něco velkého v pokoření. Ach Harry, byla nevímjaká ctnost v práci a únavě. DOMIN: Snad byla. Ale nemůžeme počítat s tím, co se ztratí, když předěláváme svět od Adama. Adame, Adame! už nebudeš jíst chléb svůj v potu tváře; už nepoznáš hladu a žízně, únavy a ponížení; vrátíš se do ráje, kde tě živila ruka Páně. Budeš svobodný a svrchovaný; nebudeš mít jiného úkolu, jiné práce, jiné starosti než zdokonalit sama sebe. Budeš pánem stvoření. BUSMAN: Amen.

I jos jednom se javi misao s kojom je sto puta zaspao,nejasna,nikada do kraja domisljena, a uvredljiva i jadna misao: zasto je put do zene tako vijugav i tajan,i zasto on sa svojom slavom i snagom ne moze da ga predje, a prelaze ga svi gori od njega? Svi,samo on, u silnoj i smijesnoj strasti, cio svoj vijek pruza ruke kao u snu. Sta zene traze?

Stąd jakieś cztery kilometry do Tiananmen. Dymy w oddali widać, strzały słychać – ale słabo. Biegnijmy! Partyjny dyplomata pierwszy, ja za nim; wyprzedzam go – przecież nie wypada mi być w tyle; ten trzeci (nie wiem, kto taki) nie odstaje o krok, też ambitny. W tym momencie nie dzielą nas żadne różnice polityczne, łączy nas identyczne wzburzenie – i nienawiść do oprawców. Na wiadukcie, pod którym biegnie obwodnica, dużo wojska i pojazdów w barwach ochronnych. Ta jednostka nie strzela, ale broń ma w gotowości. Nie puszczają. Okrążamy ich dołem, pod filarami. Tam jakiś Anglik z obłędem w oczach: „Wracajcie! Dalej zabijają, strzelają do wszystkich!”. Chińskie kobiety także dają nam znaki podniesioną dłonią: nie idźcie! Kiedy mijamy je, skłaniają głowy gestem aprobaty. Im bliżej – tym straszniej. Płonie żywym ogniem kilka pojazdów, dymy zasnuwają głębię alei. Tuż za ekstrawagancko nowoczesnym hotelem Beijing International, z którego wyglądają przelęknieni cudzoziemcy, pierwsza kałuża krwi, już zaskrzepła, sprzed paru godzin. Dookoła setka ludzi. Pieczołowicie odgradzają cegłami czerwoną, rozciągniętą plamę, by nikt nie deptał po świętym miejscu. Kładą gałązki zieleni ułamanej z krzewów. Druga kałuża o kilkanaście metrów, też zamieniona w kapliczkę. Nieco dalej trzecia – świeża. Maczają dłonie we krwi, malują na tlącym się jeszcze autobusie dazibao – wielkie znaki. Dyplomata odczytuje: „Krew za krew”. Następny: „Pomścimy studentów”. Sto metrów i kolejna ogromna plama na asfalcie. W kwiatek wetknięte legitymacyjne zdjęcie młodziutkiej dziewczyny. Chińczyk coś do mnie mówi gorączkowo, pokazuje fotografię, daje mi łuskę. Tym pociskiem zabita… Zapłakane kobiety, bluzgający gniewem mężczyźni, zaciśnięte pięści, rozpłomienione oczy. Dwudziestu naraz krzyczy histerycznie – moi współtowarzysze tłumaczą na wyrywki – znowu ręce we krwi – odciskają znaki na murach. Nakazują nam głosem i mimiką: „Patrzcie na to… Zapamiętajcie, co oni z nami robią… Opowiedzcie o tym w swoim kraju… Patrzcie się, patrzcie, przekażcie światu… Nie zapomnijcie…”. Kolejny napis krwią: „Śmierć Li Pengowi”. A potem, znów na wraku autobusu, sławny cytat z Mao: „Władza rodzi się na lufie karabinu”. I jeszcze: „Faszyzm nie przejdzie!”. Piszą na ścianach, na kioskach ulicznych, ogrodzeniach, pojazdach. Jak w Termopilach ów bezimienny żołnierz Leonidasa, który przekazał krwią wszystkim pokoleniom: „Przechodniu, idź i powiedz Sparcie, że tu spoczywają wierni jej prawom”. Tak rodzi się nowa chińska mitologia. Mitologia jest siłą, która może zmienić bieg dziejów. Zdyszani mijamy masyw hotelu Pekin. Wszystkie jego bramy zawarte, w oknach nikogo; stąd już bardzo blisko do Tiananmen i wojsko strzelało po oknach, by przegonić świadków zbrodni. Siódma kałuża krwi. Ósma. Już przestaję liczyć, nie mam czasu niczego notować, trzymam przy ustach mały magnetofon i nieskładnie rejestruję, co widzę. Biegniemy dalej, odruchowo przykurczeni, ku strzałom, potrącani przez mknących w obie strony rowerzystów, przez dwa strumienie ludzi: tych, co chcą zobaczyć, i tych, co już widzieli. Znowu nas powstrzymują i wyrażają podziękowanie oczami, gdy nie reagujemy na ostrzeżenia. Mija nas, ze strasznym krzykiem, grupka młodych, popychających platformę rowerową, z której zwisa krwawiące ciało. Chyba trup. Już widać plac. Tam dojść się nie da. Zagradza go zwarta kolumna czołgów; przed nimi falanga żołnierzy – jedni siedzą, inni klęczą, dalsze szeregi stoją – broń gotowa do strzału. Chronimy się za krzakami, za szpalerem drzew – cienkich niestety, za plecami kilkuset Chińczyków (są wśród nich kobiety, są małe dzieci), którzy wygrażają żołnierzom, rzucają bezsilne obelgi: „Pre

Jer, kad čovjek zapadne u neimaštinu, dođe do jedne spoznaje koja preteže nad ostalima. Otkrije dosadu, gnjavažu zbog trica i nagovještaje gladi, ali otkirije i važnu osobinu bijede koja sve iskupljuje: činjenicu da ona poništava budućnost. Unutar stanovitih granica, uistinu je točno da što manje novaca imaš, to te manje brige more. Kad imaš sto franaka, ne možeš se oteti kukavnim strahovanjima. Kad imaš samo tri franka, potpuno si ravnodušan; jer tri franka će te hraniti do sutra, a dalje od toga ne možeš ni misliti. A javlja se još jedan osjećaj osobito utješan u bijedi. Vjerujem da je to iskusio svatko tko je živio u oskudici. To je osjećaj olakšanja, gotovo užitka, u tome što znaš kako si sad zaista na dnu. Toliko si pričao o tome kako ćeš propasti-i gle, tu je propast, došao si do nje, i možeš je podnijeti. To znatno umanjuje tjeskobu.

U treptaju oka, trojica kelnera su na naš sto spustili čaše, flašu apsinta, kocke šećera, kašiku sa prorezima kroz koje će kapati za¬slađena voda, i fantastičnu fontanu u koju su iz dva bokala sipali ledenu vodu. Došlo mi je da zatražim da meni naliju jednu čašu te vode, ali pre nego što sam stigao da zaustim, suvonjavi mladići, svi samrtno bledi i upalih očiju, već su u čaše sipali apsint… položili na njih kašike, a na kašike po kocku šećera… i podmetnuli ih pod slavinu fontane koje su odvrnuli. Drugih čaša nije bilo, a toliko su se brzo i utvarno udaljili da nisam stigao da zatražim još jednu. Takođe, primetio sam da su me kradomice posmatrali… nekako čudno, neprijateljski, mada ne kao što vojnik na ratištu posmatra neprijatelja, već kao što u afričkoj savani kralj životinja posmatra podanike, gazele, kojima će se nahraniti. Ponovo mi postane ne¬prijatno, kao kad sam skrenuo u ovu odbojnu ulicu i produžio pločnikom ka restoranu… Ponovo me je spopala ta strahovita po¬misao o motrenju, samo što su na mene, sad, stvarno čudnovato motrili. - Iz pripovetke ''La fee verte

Glad me mori, a na tu ranu so sipa kelner, koji na sto, pred na¬smejanu mladu gošću spusti porcelanski tanjir, pa pokraj njega složi salvetu. Nigde ne spusti ni jedan jedini komad escajga. Sto¬mak mi zakrči, a glad mrzovoljno prozbori: „Izvinite, ja – Mogu li dobiti jelovnik?“ Kelner pogleda gospođicu Leblank, pa pogleda mene. „Nije vam potreban jelovnik. Zar niste pročitali da večeras za nas kuva gospodin Liše? Prilično je popularan, ako niste znali.“ „Pročitao sam, da. Međutim — Kako ste vi, gospođice, naručili svoje jelo? Naručili ste ga kad sam stigao, kad sam seo.“ Mladić promrmlja. „Znate— red — “ „Red?“ zaprepašćeno ću ja, jasno prenagljujući. Ne, nisam pre¬naglio: gladan sam, a sa mnom se poigravaju kao sa žabom, koju su metnuli u lonac i polako ga zagrevaju, misleći da sam žaba kô žaba – da neću primetiti šta je posredi… da su se urotili protiv mene! Povičem: „Kakav red?“ „Neki red“, zbunjeno će mladić. „Znate, mora — “ Gospođica Leblank ga dražesno dopuni: „…postojati neki red. Naprosto, mora. Tako vam je – kako vam je, mili moj. Vi ste moj gost i bićete posluženi.“ - Iz pripovetke ''La fee verte

Samo srž bića sve¬doči o njegovoj pravoj prirodi, lišenoj svih zabluda koje su, naizgled, izvitoperile njegovu prirodu. Dabome, priroda je nepromenljiva – ničim se suština ne dâ zamutiti ili razbistriti. Čini mi se da isto važi i kad su u pitanju zakoni fizike… Drevni alhemičari su, sto¬ga, pogrešili, a pogrešili su po pitanju svojih teorija i praktičnih postupaka. Vidite, oni su pokušavali da pročiste materiju, da je zapanjujućim metodama promene – i time joj promene suštinu. Suština se samo može manifestovati ovako ili onako… Kao voda: da li je smrznuta, da li teče ili isparava – nije važno, jer voda je, i dalje, voda. Dakle, suština, naprosto, jeste – i ne menja se. - Iz pripovetke ''Srce lutke

Ležal je poleg Kamile, vedel je, da jo neizmerno ljubi, toda v mislih ni bil prisoten. Božal jo je po licu, kot da bi jo božal iz neizmerne daljave, iz nekaj sto kilometrov velike razdalje.

Ti se mene sto posto ne sjećaš. Isto ko što se sad ni ja ne mogu nikako sjetit šta točno ide iza "dođi kraljevstvo tvoje"... - šaptao je Siniša. - Ali sigurno znaš, znam da znaš...

Ne brini za ono što nemaš. To ti je nešto za šta te Allah neće pitati. Nešto što ne možeš iznevjeriti ili zloupotrijebiti. To ti je... minus ahiretskog tereta. Nasmiješi se i budi zahvalna riječima i djelima za ono sto imaš.

Ty nejlepší nové písně se zapíšou do paměti, budou putovat od jednoho zpěváka k druhému, vylepšovat se a doplňovat. A za sto let možná přijde nějaký folklorista a nazve je folkovými písničkami. Náš prach proti tomu nebude nic namítat.

Tražim mesto na koje ću bešumno moći da odem i gde ću moći da vežbam slova. Pisaću reči kao što su žbun, ovca, tata, jelen, olovka, lopta, ljubav, sto, paradajz, luk, beba, prozori. A onda ću zuriti u reč ljubav ponosan što sam je tako dobro sakrio. Tu reč koje treba da se stidim. Gledaću je dok ne postane žive.

Razumela ga je. Nije mogao da joj oprosti, ali nije mogao da bude neosetljiv. Iako ju je osudjivao zbog proslosti i gledao na to sa velikom i nepravednom ozlojedjenoscu, iako potpuno ravnodusan prema njoj, iako je postajao privrzen drugoj, ipak nije mogao da gleda kako ona pati, a da ne zazeli da joj pruzi pomoc. Bio je to ostatak nekadasnjeg osecanja; bila je to pobuda cistog, mada nepriznatog prijateljstva, dokaz njegovog toplog i neznog srca, sto ona nije mogla da gleda bez uzbudjenja toliko sazdanog od zadovoljstva i bola da nije znala sta preovladjuje.

Gleda biblioteku: dva zida puna knjiga do tavanice - to je sav njegov svet. Iz njega ga niko ne ugrožava i ne ponižava. Tu bira sabesednike. Spusti pogled na radni sto i pisaću mašinu: taj ružni predmet organ je njegovog tela; on ga na ovom svetu jedino poznaje, njemu je skoro sve rekao što je moglo da stane u reč, on je sve zapamtio.

Čovjeku je obaveza da uči svoju vjeru i da se vlada po onome sto nauči.

Bračni zivot je život zajedništva i sistem porodice. Cilj je harmonije da porodica ne doživi kolaps. Muškarac ima vece pravo da bude vodja shodno svojoj fizičkoj snazi i psihološkoj stabilnosti. On bolje sagledava koristi i sudjeluje ili donosi odluke. Propis o brizi ne znači da je ona lišena htijenja. Nije muškarca odlikovao da bi ženu ponizio nego da bi se smilovao i pomogao ih. Muškarac je zaštitnik njene časti. Zena je buntovna po prirodi, potpada lakse pod propagandu. "Muskarci vode brigu o zenama zato sto je dao prednost jednima nad drugima, i zato sto oni trose imetke svoje".