Smo Quotes

Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti

Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja tada treba malo vremena da se digne s dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.

Zapamtite, svijet je počeo ići k vragu onog trenutka kad smo dragim ljudima rekli da nemamo vremena s njima popiti kavu.

Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drukčije budni?

Ljudi su nepravedni, izigravaju naše povjerenje i ostavljaju nas kad nam je teško, potrebni smo im samo neoštećeni i jaki.

— Zar smo svi zli? — Svi. Neko manje, neko više. Ali svi.

Čim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio, to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi.

Sumatra Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče, znamo da, negde, neki potok mesto njega, rumeno teče! Po jedna ljubav, jutro, u tuđini, dušu nam uvija, sve tešnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavičaja, trešnje. Probudimo se noću i smešimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom. I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini, ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti, jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

Djeca nemaju strah od smrti, to i jest ono što ih čini djecom. Djeca imaju strah od roditelja. Kada strah od roditelja istisne strah od smrti, može se reći da smo odrasli.

Već osamnaest milijuna godina hodamo na stražnjim nogama a još smo četveronošci uglavnom svi I što to znači znati čitati i pisati kada pišemo već sigurno dulje od pedeset hiljada godina a svakih se stotinu godina rodi po jedan čovjek koji umije doista pisati a njega ne čita nitko

Mi smo vremenom prožeti, a ono tek po nama ima svoj smisao.

Ne nismo mi bili ljubavnici. Nikad… Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali. I to je sve… Oboje smo na lančiću nosili po polovinu davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo. Ko zna zašto, ta je tajna lebdela nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena, kao ukleta lađa. Negde ovde, daleko. Negde tamo, blizu. Ni na nebu, ni na zemlji… Nismo mi bili ljubavnici. Nikad. Samo smo se ponekad u dugim noćima punog meseca malo tražili po talasnim dužinama čeznje. I to je sve…

Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od svega toga u sećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.

Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.

Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini

Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se događalo.

Smrtonosan je život, ali smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili! I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. nek srce ne okleva, Isto je pevati i umirati.

Svijet mi je odjednom postao tajna, i ja svijetu, stalni smo jedan prema drugome, začuđeno se gledamo, ne raspoznajemo se, ne razumijemo se više.

Na kraju - kažem na kraju, a trebalo je da prođu godine patnji, rastanaka, raskida - uvideli smo da su nam životi vezani zauvek i da svojim slabim ljudskim snagama ne možemo ništa ni protiv svoje ljubavi ni protiv prepreka koje joj stoje na putu.

Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni s kim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti !

Snovi su se raspršili, ostala je gola, opora realnost. Ipak, osjećam da bez obzira gdje sada bio, šta radio, bio pijan ili trijezan, pričljiv ili šutljiv, misliš isto što i ja - da na kraju svijeta, u beskraju svemira, postojimo samo nas dvoje, da smo nas dvoje zapravo cio jedan kosmos. Tako će i ostati.

Mi nekog ljubimo ne zаto što tu ljubаv zаslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi nа tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje gа je ozаrilo i izdvojilo od sveg drugog nаokolo po zemlji.

Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...

Ima neobičnih ljudi, susreta posle kojih smo trajno drugačiji.

Mi smo išli putem. Put je bio dug. Kasno opazismo da je taj put krug.

Kad bismo svi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan dio svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi cijelom svijetu i nama samima odmah jasno ko smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo.

Mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.

Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.

Nažalost, odrasli smo u podrugljivoj sredini, gde se lako žigošu ljudi, a teško pokazuje ljubav.

Ja! - Teška riječ, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mjesto, kobno i nepromjenjivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i izvan naših snaga. Strašna riječ koja nas, jednom izgovorena, zauvijek vezuje i poistovjećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovjetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

Često je teže oprostiti se s nečijom prošlošću nego s osobom iz sadašnjosti koju smo prestali voljeti. I kad ljubav prestane, prošlost se još opire i pravi probleme.

Trebali smo promijeniti svijet,zar ne?Sranje.Umjesto toga svijet je promijenio nas.

Ako bih te zvao da ustaneš u tri ujutru i da ideš sa mnom ispod Bečeja na ustavu da pecamo ribe, znam da ne bi došla. Tako ti je u životu: ako nećeš - znamo na čemu smo.

Ima među ženama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi celu istoriju prigrabili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom.

Kakvi smo mi to ljudi? Kakav smo mi to narod?... Između Azije i Evrope, na granici vera, carstava, ginuli smo nerazumno, više za druge nego za sebe... i ne stekosmo ni jednog vernog prijatelja. Taj nesrećni i prokleti srpski narod! U Evropi smo danas jedina država koja nema nijednog istinskog prijatelja. Nijednog! Ali nas Bog opet sačuva. Sačuva nas zbog nečeg. I za nešto.

Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti.

Ako postoji nešto što se može smatrati ljudskom srećom, onda je to pre svega ljubav. Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole. Ja ti kao ratnik, ratnički savetujem: voli, Milena! Voli, ne plaši se šta će sutra biti.

PESMA ZA NAS DVOJE Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla. Ne znam. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da,mora da je tako.

Sve uspomene sa kaputa stresi, samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi ti budi ok. I nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga voliš, a mrziš; kad mrziš, a voliš i lomiš se da izdrziš. Ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati. I ko zna, možda jednom nađeš me - tamo gde prestajem ja gde počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi. Ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe. (Jedan)

Kako nas je život gazio, kako smo sve više postojali, ono što se kaže, zreliji ili bogatiji iskustvom, a ustvari bivali sve umorniji, zasićeniji, puni gorčine, jada i jeda, snovi su otpadali s nas, kao malter s vlažnih zidova, ostavljali ružne rane i ožiljke.

Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku miješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potones.

Jer superheroji izmišljaju identitete da bi odbranili kostim. A mi, mi smo samo izmislili kostim da branimo identitet. (Kostim)

Svi smo mi maske i svi smo mi zakrinkani i svaki čovjek ima s vremena na vrijeme potrebu da skine svoju masku na jedan tren, da se raskrinka, da progovori po crti svog intimnog raspoloženja...

Znaš, pile. Ja te ni ne poznajem, takoreći. Ono, malo što smo bili zajedno, ništa je spram večnosti koju sam samo čeznuo za tobom. I onim pogledom koji je trajao milijun godina, po mom proračunu.

Ljuta si na sebe, jer ti nedostajem, prznice mala. Nedostajem i sebi otkad smo sazvežđe podelili, pa svako gazduje svojom samoćom… Budalo jedna, nemaš pojma koliko te volim, ovako budalast. I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja da lepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivom… Žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lepo sa tobom.

Ipak smo svi mi tek obični ljudi, i jedino što je važno to je da li je netko dobar ili nije.

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili… Ja, priznajem, ne… Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljubca, pa nadalje.

Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?

Na zapadu smo zbog ljudi izbrisali granicu, a na istoku smo zbog granice izbrisali ljude.

Ja sam pesnica koja je udarila u zid. Ja sam udarac koji boli onog koji udara. Ja sam pijesak pod njihovim nogama, ptica što zanijemi kad kobac nadleti šumu, glista koju kokoš kljucne, kad izađe iz svojih podzemnih hodnika. Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim. Zašto im treba ta osveta? Da me uplaše? Da mojom kaznom uplaše druge? Da likuju nad slabim? Da zabrane misao? Da zabrane riječ? Nikakva odgovora nisam mogao da nađem. Javio se u meni užas zbog te besmislene surovosti. Gdje smo mi? U kakvom to svijetu živimo?

Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...

Oni što kopaju, oni valjda mogu zavoljeti samo nedostižno, povremenu uspomenu, možda nešto što ne razumiju. Oni vole izdaleka. Osluškuju. Očajnici zavole druge očajnike, samo nikada one svoje vrste. Nekoga tko ih možda razumije, ali im se ne gadi. Osvetnici zavole nešto čime mogu upravljati. Cinici zavole nešto što im ne može nanijeti bol. A oni koji žele živjeti? Sudeći po sebi, oni zavole ono što nipošto ne smiju. Takvi smo živi, jedino takvi.

Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.

Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.

Čovek ostavlja sebe svuda gde je voleo. Onoga koga volimo, uvek možemo naći tu gde smo zajedno bili.

Mi smo u ratu sve znali. I oni s druge strane su isto sve znali. Svi su sve znali jebote, pa kako smo onda uspjeli s toliko znanja, vrhunac pameti svesti na međusobno uništavanje?

...i ljeto se ohladilo, a mi smo se krili mrakom, ne želeći da iko sazna koliko smo postali potrebni jedno drugome. A svi su znali. Sve više sam s njom, i kad sam sam.

Jao nama dok smo slabi u vjeri, a brzi na sumnjama!

Tuga je vrlo neobičan osjećaj, tako smo bespomoćni kad se s njome suočimo. To je nešto poput prozora koji se otvara po vlastitoj volji. Soba se hladi, a mi možemo samo bespomoćno drhtati.

Sirotinji su svi ratovi isti, jer je sirotinja budalasta pa gine i vjeruje kako je žrtva beskrajnome Bogu mila. A on ustvari okrene glavu na drugu stranu da ne gleda kako mu stvorenja odlaze u štetu. Stvorio je i jedne i druge, krst i polumjesec je stvorio, ljude s obje strane koji jednako vjeruju u jedinoga Boga, stvoritelja Neba i Zemlje, pa kad im sablja odcapari glavu, posljednja misao glavi je da pada u blato na svetome putu i u svetome ratu. I da će duša otići u raj u kojem su valjda, iako se o tome ništa ne govori, razdvojene odaje onih koji padoše pod krstom i nas koje mlad mjesec čuva. Ako nisu razdvojene, pa ako je i džennet udešen da se duše miješaju jedne s drugima, tada smo zalud krvavili sablje.

Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l' noć na tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sad Ti? Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, k'o u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri? O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar ti mi, ti. O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, k'o učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l' se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat' nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti?

Jel te nekad zgrozi, mislim, da te baš uhvati jeza od toga golemog raskoraka između onoga kaj ljudi vele i onoga kaj je u njima? Ha? Jel ti nekad bude zlo od te situacije u koju smo se nekada kolektivno doveli? Da smo postali toliko lažni da svaka jasna direktna komunikacija zvuči agresivno?

Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjed­nem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: "Vidi pedera!!!" Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene..

Bolest je rastezljiv pojam.Svi smo mi bolesni. Pitanje je samo u kojoj se mjeri možemo prilagoditi društveno prihvaćenim normama ponašanja.

Koliko puta uništimo sami sebe samo zbog očekivanja koja smo postavili, a koja nam često ne donose baš ništa?

Kada smo u kontaktu sa drugim čovekom, mi mu ili pomažemo ili smetamo. Nema trećeg: ili ga vučemo na dole, ili ga izvlačimo na površinu.

Tuđi grijeh nije opravdanje za tvoj. Tuđe zlo ne čini tvoje zlo boljim. Dunjaluk je test. Samo to. TEST! Nije život. Samo smo ga navikli takvim smatrati.

Svijet je jedno veliko tkanje, i u njemu je sve slučajno. Ne postoje zakonitosti, ne postoje pravila. U tom tkanju mi smo niti i čvorići, linije koje se neshvatljivom logikom, u kojoj možda ima i reda, ali je on više od vrste, linije koje se, dakle, stalno susreću i razilaze, upliću i raspliću. Ponekad u tom stalnom izatkavanju bude ravnoteže. Jer, ni jedna se nit ne može zategnuti i uplesti dok se neka druga ne rasplete i opusti. Ali, kao što smo rekli, slučaj je ono što određuje takve stvari.

Samo nam ljudsko biće može podariti potpunu iluziju sigurnosti. Samo glas, pogled i dodir ruke jednog čoveka deluju kao utešna poruka iz svemira u kome smo mi tako sićušni. Ovaj čovek može da nam bude prijatelj, lekar, ređe kakav rođak, ali bez izuzetka to je uvek osoba koja nas voli. Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi.

Naše žizni proljeće je kratko, Znojno ljeto za njime sljeduje, Smutna jesen i ledena zima; Dan za danom vjenčaje se tokom, Svaki našom ponaosob mukom. Nema dana koji mi želimo, Nit blaženstva za kojim čeznemo; Ko će vjetar ludi zauzdati Ko l' pučini zabranit kipjeti Ko l' granicu želji naznačiti? S točke svake pogledaj čovjeka, Kako hoćeš sudi o čovjeku — Tajna čojku čovjek je najviša! Tvar je Tvorca čovjek izabrana: Ako istok sunce sv'jetlo rađa, Ako biće vri u luče sjajne, Ako zemlja priviđenje nije, Duša ljudska jeste besamrtna; Mi smo iskra u smrtnu prašinu, Mi smo luča tamom obuzeta.

Tuga je vrlo neobičan osjećaj, tako smo bespomoćni kad se s njome suočimo. To je nešto poput prozora koji se otvara po vlastitoj volji. Soba se hladi, a mi možemo samo bespomoćno drhtati. Međutim, prozor se svaki put otvori malo manje, pa još manje i jednog se dana pitamo gdje je nestao.

Dođi, primi zastavu. Ona je obraz naš, čast naša, slava naša, govor našeg srca, poklik naših pravica, sunce naše slobode. Dok je u našim rukama, dotle smo svoji, slobodni i pravicom naoružani.

Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja reč u šumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviđ0enja ti si cela tkana, tvoj plast sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Svi mi putujemo snovima. Svi smo putnici na autoputu života. Skitnice na kolovozu cežnje. Beskucnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaceni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo razliciti.

Vozač je rekao djedu koliko koštaju karte i dok je djed vrlo pažljivo prebrojavao novac - jer je svjetlo u autobusu bilo preslabo - vozač se okrenuo prema putnicima, digao desnu ruku i rekao: „How!“ i prasnuo u smijeh, i svi su prasnuli u smijeh. Tada sam se počeo bolje osjećati znajući da su prijateljski nastrojeni i ne zamjeraju nam što nismo imali vozne karte. Onda smo pošli prema stražnjem dijelu autobusa i tamo sam vidio jednu bolesnu ženu. Oko očiju joj je bilo neprirodno crnilo, a usne su joj bile jarko crvene kao od krvi. Kad smo prošli pokraj nje, stavila je ruku iznad usta i zavrištala: „Wa...huuu!“ Ali sigurno ju je ubrzo prestalo boljeti jer se počela smijati i svi ostali su se smijali. Čovjek koji je sjedio pokraj nje se također smijao i pritom se lupao po nozi. Imao je veliku sjajnu kopču na kravati pa sam znao da su oni bogati i mogu platiti liječnika ako im je potreban.

Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao odrasli i mudri ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Često smo obijesni, lakomisleni, površni prema sebi i drugima, ali kad se nađemo na rubu ponora, na rubu propasti, okom u oko s nedostojnosti koja nas zove da odlučimo, tada se probudi dobro i mi se dignemo u visine.

Cijeli naš život je potraga za ljubavlju. Naša potraga osujećena je mnogim zamkama koje nas čekaju na putu. Jedna od najopasnijih zamki je vrijeme. Dovoljno je da zakasnimo na sekundu i već smo propustili našu sreću.

U ljudskom sećanju čuje se šapat tolikih, nama dragih, i nestalih, bića, plač tolikih mrtvih, a čuju se i zvona, grmljavine, jauci, pa i bezumni smeh. Ponešto, što nam se činila sreća, sad je besmisleno, ogavno. A mnogo štošta, što bismo rado da zaboravimo, stoji pred nama, suznih očiju, koje nas tužno gledaju. Pitaju gde smo ?

Svijet smo ti i ja, sva naša ukupnost koja nas konstituira i sva naša konstitucija koja nas čini različitima. I ako nas već nešto čini raznovrsnima, to je želja u tebi da budeš i želja u meni da budem. I sve što nas čini harmoničnim u bilo kojem suodnosu jeste jedan skromni zahtjev: »Pusti me da budem», koji nužno uključuje jednu drugu rečenicu cjelovitog pristanka: »Puštam te da budeš».

Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. Ma bili svetovi crni, il' beli, ma bili putevi hladni, il' vreli, nemoj da žališ ako sveneš. Hoću da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka, uspavana i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, pronadješ sunca komadić vreli, pronađeš života komadić zreli. Il' crkneš, ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli.

O, lijepe moje slatke lutke! Svi smo mi igračke u bazaru civilizacije! Svirači, dame, noćni desperateri, paralitici, svi se mi mičemo u izlogu civilizacije po pravilu. Navinuli su nas, igraju se nama, a onda nas bacaju u smeće!

A onda sam izašao da prošetam po ulici u kojoj živim. Hm. Sivo je. Presivo.U Beogradu. I u Paraćinu. I ništa, tu smo, svi smo tu: nismo odabrali kao Lindo, nismo ni kao Zlakušani. Čovek se zapita kako se to onda zove, to što mi biramo da živimo: beskrajna hrabrost ili beskrajni kukavičluk? Čini mi se, Hamlet je poreklom bio iz naših krajeva.

Ubili su nam riječi koje smo smatrali svetima, prostituisali ih, učinili zastavama pod kojima marširaju gazeći čovjeka. Zar možemo više upotrebljavati riječi bratstvo, mir, solidarnost, sreća, jednakost, ljubav, sloboda. Otete su nam, prešle su u drugi tabor, postale su znamenje nasilja u ovom jedinom svijetu koji nas se tiče, jer drugog nemamo. Treba izmišljati druge riječi, a ne znamo kako i ne znamo koje. Ili da se ponovo sjetimo drevnih: zemlja, narod, življenje. Možda i ćutanje. A možda i: krik, koji neće niko čuti, jer niko nikoga više ne čuje i ne razumije...

Knjige su samo jedna vrsta spremišta za mnogo toga za šta smo strahovali da bismo mogli da zaboravimo. Nema u njima uopšte ničeg magičnog. Magija je samo u onome što knjige kazuju, u tome kako zašivaju komade kosmosa u odeću za nas.

Ništa smo, do putnici. Neumorni u traganju za sobom.

Mogao sam vidjeti da smo u rukama okrutnih ljudi, ali na to sam već navikao. Svi koji govore nepoznatim jezicima zvuče kao da se svađaju.

mnogi koje znam peru čaše u jeftinim barovima i ovde i tamo a noću pišu poeziju nadaju se sigurnom životu ali nema sigurnosti nema sigurnosti to je sve što smo naučili ovde.

Par reči previše, beše dovoljno za kraj. Da smo toga dana umeli da ćutimo, danas bismo umeli da pričamo… Kraj ispisan tvrdoglavošću i podvučen debelo dvaput - glupošću…

Nije li to ljubav? Da nam je bolje kad smo zajedno nego kad smo sami? Odgovaramo jedno drugome.

Onda smo uzeli šake novca i bacili ih uvis u nebo.

Tugovati znači vidjeti samo ono što vam je oduzeto. Slavljenje života znači prepoznati sve čime smo blagoslovljeni i osjećati zahvalnost.

Kad zaspimo, ulazimo u san iz kojeg se budimo. Kad umremo, ući ćemo u san iz kojeg se nećemo probuditi. Ali i kad smo se rodili ušli smo u san iz kojeg se nismo probudili.

Mnoge snage jačaju i rastu,mnogi se ljudi rađaju,rastu i umru,ali svi hoće više i bolje. Mnogo smo sami i bijeni sudbinom ali,u stvari,svi se mi ljudi držimo za ruke

Tata? Mm? Da smo slonovi, bili bismo pet slonova. Da. Blesavo, je l' da? Da ,jeste. Zamisli to! Da. Odlično Bertolde.Lepo.

Poštovanje smo dužni samo ponekom. A ljubav svakom ko nas je voleo.

Medju nama nije bilo nikakve veze, osim sto smo pili i vodili ljubav.

Sjećaš se kad smo ono jednom pričali o tome kako se ljudi vide jedino ponegdje u ogledalima i u izlozima, pa i tada brzo namještaju izraze lica, i zato misle da hodaju po svijetu izgledajući kao vlastite fotografije na osobnim iskaznicama? I da ponekad nisu svjesni koliko često zapravo odaju svoje razočaranje, gađenje, Nisu svjesni malih gesti, izdaha i tikova koji govore ono što oni nikada ne bi izgovorili. Pretvaranje i sudjelovanje u tuđem pretvaranju omogućuje da živimo u koliko-toliko uređenom svijetu.

- Jesmo li uludo protratili zadnje dvije godine? Zar nismo već tada mogli ukrstiti naše puteve? - Ne mislim da smo ih protratili. Naši su se putevi ukrstili onoga dana kad smo se sreli. Samo smo još neko vrijeme morali putovati sami. Tada te nisam mogla prihvatiti. Previše se toga moralo učiniti - za previše toga iskupiti.

Ma koliko bili stari, uvek očekujemo neki obrt, jer smo daleko od zdravog razuma. Svi ti odlučujući obrti desili su se pre više decenija, samo ih tada nismo opazilikao takve, kao odlučujuće obrte.

Baka je na dno groba prostrla čistu bijelu pamučnu vreću, položila Ringera na nju, i onda ga još pažljivo obmotala njome. Djed je položio jednu debelu dasku na Ringera, da ga rakuni ne bi mogli iskopati. Onda smo zatrpali grob. Psi su stajali oko groba pognutih glava. Znali su da je stari Ringer mrtav, i stara Maud je plakala. Ona i stari Ringer su bili partneri u čuvanju kukuruznog polja. Djed je skinuo šešir i rekao: „Zbogom, stari Ringer.“ I ja sam rekao: „Zbogom, stari Ringer.“ I onda smo otišli i ostavili starog Ringera pod malim hrastom. Bilo mi je jako teško zbog toga i osjećao sam se nekako prazan. Djed je rekao da zna kako se osjećam jer se on osjećao isto tako. Čovjek se uvijek tako osjeća kad izgubi nekoga koga je volio, rekao je, a jedini način na koji bi se to moglo izbjeći je čitavog života nikoga ne voljeti. Ali to bi bilo još gore, jer onda bi se čitavog života osjećao praznim. Pretpostavimo da stari Ringer nije bio tako vjeran pas, rekao je djed, u tom slučaju ne bismo bili toliko ponosni na njega. To bi bio jedan puno gori osjećaj. To je istina. A kad ja jednom ostarim, i to je djed rekao, sjećat ću se starog Ringera - i rado ću ga se sjećati. Čudna je to stvar, rekao je, ali kad ostariš i sjećaš se onih koje si volio, sjećaš se samo lijepog i dobrog, nikad ružnih stvari. Što je još jedan dokaz da ono što je loše ne igra nikakvu ulogu.

Sad mi je jasno da sam se već dugo kretao prema Tebi i Ti prema meni. Premda ni jedno od nas nije bilo svesno postojanja drugoga pre nego smo se upoznali. Za sve vreme u našoj je nesvesnosti radosno lutala neka slepa izvesnost koja je garantovala da ćemo se sresti. Poput dveju usamljenih ptica što svoj put preko golemih prerija pronalaze pomoću nebeskih znakova, tako smo se i mi sav svoj život kretali jedno prema drugom

K'o magle što nema ni trag Po zelenim brdima sad, Tako moj ne ostaje trag Na tvom telu nigde, nikad. Vetar i soko kad su jedno, Kuda minu taj tren i dan? Tako na čas mi smo jedno A onda tišina i san. K'o zvezde noću nad nama Što sjaje skrite u tami, Tako svetlost je u nama I kad smo daleko, sami.

...A onda sam se sapleo o to „pobeći”. Kad odeš, bežiš; kad bežiš, smatraš sebe slabijim. Kad se smatraš slabijim, ili uzmeš da ojačaš ili će tvoj život uvek biti nekakvo bežanje. I onda mi sine: sve je do ugla kamere. Ako si pesimista, uvek ćeš da nađeš nekog tužnog violinistu što svira rekvijem boljem sutra i demaskira ga u „malo sutra”. Uvek ćeš da nađeš ubedljiv dokaz da smo propali i da ništa ne vredi ni trud, ni talenat, ni vera u svoju zemlju. Ali, sa druge strane, ako gurneš ruku u gaće i napipaš ono ispod falusa, naći ćeš ne samo žargonski sinonim za hrabrost, nego i sidro koje će te zadržati ovde. Lakim pogledom oko sebe, videćeš ljude koji su uspešni i vredni svojoj zemlji, a nisu lopine. Samo ako si voljan da tako usmeriš kameru. Sve se bira. Ja sam tada odabrao tako, i nikad više nisam razmišljao da odem. (...) I dalje mi je žao prosjaka s violinom, ali sam uveren da takav postoji i u Americi.

Sve se danas izražava kroz izobličavajući filter blage distanciranosti i humora - ne pravog humora, već šale, poruge, gomile praznih štosova. Sve je postalo izgovor za smeh, makar i za glupav, neprijatan smeh. Kako smo se jedni od drugih udaljili, to će reći, naposletku, da se smejemo jedni na račun drugih.

I to je bio način mučenja: beskonačnost i vječnost. Jer mi smo navikli gledati stvari ukroćene oblicima, upregnute u naše ograničene potrebe, izrezane u zalogaje prema našem apetitu. Kostmirane stvari, izbrijane, uređene za paradu, za predstavu; poniženje materije, svođenje na rekvizit, na motiku, na četku. A stvari su ćudnovato nadmoćne i bezobzirne. Nedimenzionirane. Beskrajne. I svi simboli što su narasli iznad stvari, oblaci što su se isparili iznad beskrajnih voda, putuju po našim glavama kao misli, brige, želje, maštanja. Mučenja.

Kako nenavadno je, ko se ozreš nazaj na življenje. Ko neko stvar doživljaš, se ti zdi vse tako veliko, ko pa se ozreš nazaj, je vse tako majhno. Če ne bi imeli srca, ki meri ure, bi si lahko mislili, da smo presanjali celo življenje.

..Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?... Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje... Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu... Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... Da... A more ume nemilosrdno da se primiri... Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog... Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene... I, ma šta da se desi... U meni će zauvek ostati ona so...

Postoji jedan jezik, kaže M-L, mislim da se zove MESKALERO, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Pa? rekao sam. Shvataš, ako bi smo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže. . .

Deda me je opomenuo: „Ti nikada nećeš da odrasteš!“ Ja sam mu odgovorio: „Šta mogu!“ Mama me je branila: „On nema vremena za to!“ Ja sam stalno pokušavao da odrastem kao i ostali ljudi, ali se odmah desilo nešto novo i mi smo ponovo ostali ono što smo bili.

Lepota se može naći i u odsustvu, ali je prisustvo sigurnije, ušuškanije. Ili smo samo nesigurni?

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraćeno svako zadovoljstvo življenja, da smo dovedeni do najvišeg stepena odvratnosti prema životu.

Istina je da i ti i ja imamo više zajedničkoga s onom trojicom što si ih poklao kad smo se sreli, negoli ćemo ikad imati s Cerovcem ili Kvaternikom.

Za razliku od tebe, ja ne mislim da smo bogovi koji biraju tko živi, a tko umire.

More smo ti i ja, i sve one godine i dani što u nama zvone.

Na kraju krajeva, mi smo ono što činimo kako bismo promijenili ono što jesmo.

Ne sviđa li nam se vlastita priča, možemo je promijeniti. Jer mi smo, na kraju krajeva, njezini autori.

Nismo nemoćni jer nam govore što da radimo i jer to činimo. Bespomoćni smo jer volimo sigurnost ropstva.

Takav smo mi svit. Preneš se kad ti vatra lizne tvoja vrata, tvoju ponistru.

Ziveli smo u bedi, od tudje milosti i milostinje. Ali ziveli smo zajedno, u skladu, ljubavi i veri, i to je bilo najvaznije...

Vrijeme se vrti oko nas premda se čini kako smo mi podređeni vrtnjama Vremena.

I svaka pobuna od nas na kraju cini sejtane. Poceli smo verujuci u pravdu i u dobro, a zavrsili u zlu.

Ako nas Allah zavoli, a tome težimo, iskušat će nas onim što najviše volimo da svijet vidi od kakvog smo materijala.

Misli su se nakratko zaljubile u postojanje pa smo ponosni što jesmo. I naši koraci, lišeni sanjalačke stidljivosti, kaljaju sjene, gazeći ih samouvjereno i sigurno. Trenutak budnosti, samo trenutak, i mreže pri proste stvarnosti pucaju pa možemo vidjeti što smo: iluzije vlastite misli.

Blue Boy i ja krenuli smo u potragu za planinom. I našli smo jednu još prije zore. To nije bila baš bogzna kakva planina, prije bi se moglo reći da je to bilo brdo, ali Blue Boy je zacvilio kad ju je vidio. Odnio sam ga do vrha dok je na istoku izlazilo sunce. Ležao je i promatrao me dok sam mu kopao grob. Nije mogao podignuti glavu, ali dao mi je do znanja kako zna; naćulio je uši i nije skidao oka s mene. Kad sam završio s kopanjem, sjeo sam na zemlju i stavio njegovu glavu u krilo. Povremeno, kad bi smogao snage, polizao bi me po ruci. Malo kasnije je bez napora izdahnuo i glava mu je klonula preko moje ruke. Sahranio sam ga duboko u zemlji i naslagao teško kamenje na njegov grob. Tako da ima svoj mir. Kad sam stavio zadnji kamen, pomislio sam kako je zahvaljujući svom dobrom nosu sigurno već na pola puta natrag u planine. Lako je njemu sustići djeda.

Nismo mnogo kupovali, ali smo štošta znali. Moj otac je posjedovao zaraznu radoznalost prema tekućim događajima, povijesti, pa i našim životima. Odrastajući, shvatio sam da postoje dva tipa obitelji: 1. One kojima treba rječnik da dovrše večeru. 2. One kojima to ne treba. Mi smo pripadali prvoj grupi. Gotovo svake večeri zbog nečega smo morali konzultirati riječnik, koji se nalazio na polici nekoliko koraka od stola. — Ako imaš kakvo pitanje - govorili su moji - onda potraži odgovor.

Samo smo se milovali i ljubili, i to je bilo kao da razgovaramo na neki drugačiji način, kao da poljupcima kažemo nešto za što bi trebalo deset rečenica, i tko zna da li bi i tada bilo kazano do kraja.

Imali su kvalitetu koju rijetko nalazim kod ljudi, gotovo nikako kod sebe. Savršeni izostanak prenemaganja i glumatanja. Jel te nekad zgrozi, mislim, da te baš uhvati jeza od golemog raskoraka između onoga kaj ljudi vele i kaj je u njima? Ha? Jel ti nekad bude zlo od te situacije u koju smo se nekada nekako kolektivno doveli? Da smo postali toliko lažni da svaka direktna komunikacija zvuči agresivno?

Ona jako dobro zna da fotografije lažu. Uvjeravaju nas u prošlost kakva možda nije postojala čak ni taj jedan trenutak kad je zabilježena. Modificiraju nam sjećanja namećući nam samo ogoljeni prizor u kojem se ne vidi ništa što nas je iza toga boljelo. Puni su ih albumi - tih navodnih trenutaka sreće na kojima se ljudi usiljeno smiješe zataškavajući štošta. Nitko ne poseže za fotoaparatom u trenucima koji nisu za pokazivanje - nema takvih na kojima plačemo, očajavamo, strepimo; onih na kojima smo užasnuti životom - i onda ti albumi prepuni privremenih osmijeha stvaraju iluziju trajne idile koja ni u čijem životu ne postoji.

- Svako doba je teško, a svoje najteže - govorio je tiho. - Kao u davno pećinsko vrijeme, kad su poplave, divlje zvijeri, teške bolesti prijetile opstanku ljudi, evo danas stihija besmisla prijeti samom životu. Samo, teže neko ikakva slijepa stihija ranije. Danas služimo stvarima, ne znajući pravu vrijednost ničemu. Obezvrijedili su riječi kojima su se ljudi zaklanjali kao štitom i koje su nas hranile nadom. Ubili su nam riječi koje smo smatrali svetima, prostituisali ih, učinili zastavama pod kojima marširaju gazeći čovjeka. Zar možemo više upotrebljavati riječi bratstvo, mir, solidarnost, sreća, jednakost, ljubav, sloboda?! Otete su nam, prešle u drugi tabor, postale su znamenje nasilja u ovom jedinom svijetu koji se nas tiče, jer drugog nemamo. Treba izmišljati druge riječi, a ne znamo kako, i ne znamo koje. Ili da se ponovo sjetimo drevnih: zemlja, narod, življenje. Možda i: ćutanje. A možda i: krik, koji neće niko čuti, jer nikoga više ne čuje i ne razumije, ali važan je za nas, i jer je to jedino što još možemo učiniti u ovom svijetu bučnih mašina i agresivnog besmisla, hidrogenskih bombi i ideoloških rafala.

beskonačno kao kad grad posrne pa se nagnu razine tekućina u prijepodnevnim šalicama i umornom tijelu s kojeg otpadaju imena na ulici u mnoštvu trgovina naš je susret potrošen mi ne vrijedimo jer smo moderniji od benzina na kojeg se voze bogovi u otvorenim automobilima dugačkom cestom njenim mokrim širokim leđima na tvojem sam pupku spojio palčeve a onda je zasjalo sunce i ja sam izgubio kosu pa sam te volio i opet bio moderan na putu do lunaparka što blista u mom dalekom oku dok je nebo sivo dok je otok miran dobrim velikim dlanom razmazujem sol po tvom čelu

Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.

...Alan Fordova Moralna Teorema: svako telo potopljeno u vlast gubi od svog ubeđenja onoliko koliko je teška njime istisnuta korist.

TA LJUBAV Ta ljubav Tako žestoka Tako krhka Tako nežna Tako beznadežna Ta ljubav lepa kao dan I ružna kao vreme Kad je vreme ružno Ta ljubav tako istinita Ta ljubav tako lepa Tako srećna Tako radosna I tako nejasna Što drhti od straha ko dete od mraka Tako sigurna u svoje moći Ko smiren čovek u mrkloj noći Ta ljubav koja je plašila druge Koja ih je terala da govore Koja ih je terala da blede Ta vrebana ljubav Jer smo ih vrebali Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili Sva ta ljubav Još tako živa I tako osunčana Ljubav je tvoja Ljubav je moja Ono što je bilo Ono uvek novo Što se nije promenilo Istinito kao biljka Ustreptalo kao ptica Toplo živo kao leto Možemo oboje Otići vratiti se Možemo zaboraviti I posle opet zaspati Probuditi se patiti Ostariti opet zaspati O smrti snevati Probuditi se smešiti smejati Podmladiti se pevati Naša ljubav ostaje tu Tvrdoglava kao mazga Živa kao želja Svirepa kao pamćenje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Kao dete slabašna Smeši nam se nestašno Govori a ništa ne kaže Slušam je drhteći strašno I vičem Vičem zbog tebe Vičem zbog sebe Preklinjem te Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole I što su se voleli Da vičem joj Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih Koje ne poznajem Ostani tu Ostani gde si Tu gde si nekad bila Ostani tu Ne miči se Ne odlazi Mi što smo voljeni Mi smo te zaboravili A ti nas ne zaboravi Samo smo tebe na zemlji imali Ne dozvoli da postanemo hladni Mnogo dalje uvek I bilo gde Javi nam se da si živa Mnogo kasnije u nekom šumarku U šumi pamćenja iskrsni I nama se pridruži Ruku nam pruži I spasi nas

Ponekad se cela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi, za trenutak jedan, sagledamo ono što se nalazi iza nje. Od toga nam se zavrti u glavi, ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe, ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak, kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni.

Kako je čitanje nešto neobično!Kako je čudno to čitanje koje poništava vreme, pretače vrtoglavi prostor, a da pri tom ne zaustavlja dah niti oduzima život čitaocu. Verujemo da smo nevidljivi, odsutni, iako smo svuda prisutni, čak i tamo gde smo, grozničavi, s tom knjigom u ruci koju gutamo, jedemo očima, kao u nekoj radnji bele magije, da bismo nahranili svoj duh. A čitanje je zbilja čarobna radnja svesti koja otkriva jednu od najnepoznatijih sposobnosti čovekovih i daje mu veliku moć: sposobnost da bude na dva mesta istovremeno i moć da se usami, da se potpuno odvoji od okoline, da izađe iz svog vlastitog života a da ne izgubi vezu sa životom; ukratko, da saobraća sa svim i svačim, čak i kada više ne veruje ni u šta.

Svi mi, naime, u jednom trenutku utripujemo da smo propustili nešto veliko i važno u životu, i taj glupi osećaj donekle se ublažava jedino time što brže-volje odredimo ko je glavni krivac za to, za šta, opet, obično idealno posluži Neko Najbliži

Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga....Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, več postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao.

I ako apstrahujemo od velike sredine života, koju, kao što i treba, zauzimaju ljudi u čijem se mišljenju opšte reči "dobro" i "zlo" uopšte više ne javljaju otkako su se odvojili od majčine suknje, onda ivični pojasevi, gde još ima namerno moralnih napora, danas zaista ostaju prepušteni zlo-dobrim i dobro-zlim ljudima, od kojih jedni nikada nisu videli dobrotu da leti niti je čuli da peva, pa zato od svih bližnjih zahtevaju da se zajedno s njima zanose jednom prirodom morala u kojoj punjene ptice sede na beživotnom drveću; na šta onda drugi, dobro-zli smrtnici, razdraženi svojim suparnicima, namerno bar u mislima ispovrćuju sklonost za zlo, kao da su ubeđeni da smo još u zlim delima, koja nisu onako potpuno otrcana kao dobra, podrhtava pomalo moralne živosti.

Svi mi imamo ili priču za ispričati ili sposobnost da je čujemo. Ako je imamo, na nama je da je ispričamo, a ako je čujemo, na nama je da je prenesemo dalje. U suprotnom, samo zatvaramo oči pred istinom i svijet ostavljamo onakvim kakvim smo ga našli. Usranim.

Svi smo mi topli. Ali ponekad je ta toplota životinjska. Znao je stari Heraklit: svaki sanjar ima svoj jedinstveni, večni san, a svim ostalim je ostavljen onaj drugi, zajednički. U kome se mogu slobodno lagati i uništavati. ... kada telo spava, i duša je duboko, u crnoj rupi, a kada se telo probudi, duša odmah odmagli u nepoznatom smeru. I kada bi koračali kroz pakao, naše suze bi postale ruže.

Ono što je u početku bilo hladno i mračno, sad je postalo svijetlo i toplo, kao prošlost ili zavičaj. Zapravo, tu smo izgleda, bolje nego na drugim mjestima, shvatili da nam je prošlost zavičaj. I ne samo zavičaj, nego i domovina. Druge nismo imali. Sve oko nas već godinama je terra incognita nastanjena čudnim plemenima. Tridesetogodišnjacima koji vjeruju u meditaciju i uroke, etičkim vegetarijancima koji kao zaposlenici banaka tjeraju obitelji iz stanova i prodaju ih na dražbi, agresivnim pacifistima, onima koji više vole razgovarati sa strojevima nego s ljudima, onima koji stvarnost vide kroz ekran, onima koji se ne sjećaju vremena prije kompjutera, moralistima koji zaziru od golotinje i psovke toliko desetljeća poslije prvog nudizma, lažnim plemstvom, lažnim dobrotvorima, lažnim vjernicima...

Unutrašnja strana vetra je ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu." "Bilo je nešto što nikako nije uspevala da uklopi u svoju čistu sliku sveta. To su bili snovi. Otkud u tako jednostavnom životu, u kome se može trčati samo između dva uha, svake večeri nešto tako neobjašnjivo kao što su snovi? Nešto što traje i posle smrti." "Lingvistika snova govorila je jasno da postoji prilog vremena sanjanog i da put do sadašnjice vodi preko budućnosti, i to kroz san. Jer ni prošlog vremena nema u snovima. Sve liči na nešto još nedoživljeno, na neku čudnu sutrašnjicu koja je počela unapred. Na neki predujam uzet od budućeg života, na budućnost koja se ostvaruje pošto je sanjač izbegao neminovno SADA." "Ljubav je kao ptica u kavezu; ako je svaki dan ne nahraniš, ugine." "OTVARAM VRATA, U SOBU ULAZI MESEČINA, KROZ MESEČINU ULAZIM JA." "Ničega tajanstvenog, nažalost, nema na svetu. Svet nije pun tajni, svet je pun ušiju koje pište. Čitava priča može da stane u pucanj biča." "Svi smo mi zidari vremena, teramo senke i hvatamo vodu na pupak; svak zida od časova svoju kuću, svak od vremena svoj uljanik podiže i svoj med bere, vreme u mehovima nosimo da nam vatru raspiruje." "Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je ona bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sada, jer toliko treba da naš pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stigne do našeg unutrašnjeg oka i da ga obasja. Ponekad tako vidimo dušu koje odavno nema.

Ah, Malte, mi tako koračamo kroz život i čini mi se da smo svi rasejani i zabevljani i da ne obraćamo pažnju kako valja da koračamo. Kao da pada zvezda, a niko je ne vidi i niko nije ništa poželeo. Nemoj nikad zaboraviti da nešto poželiš, Malte. Želeti, od toga nikad ne treba dići ruke. Verujem da nema ispunjenja, ali ima želja koje dugo traju, celoga života, tako da se ispunjenje zacelo ne bi ni moglo dočekati.

Epska svijest je kao sifilis - ne možete je se osloboditi. Ona čovjeka čini erektiranim i usmjerava ga ka herojstvu, a herojstvo i jeste - erektiranost prema smrti. Ali ga, kao i u slučaju sifilisa, na koncu upravo ta erektiranost košta života. ... Erekcija je savršena metafora herojstva - mozak je tada stavljen van funkcije jer sva krv hita drugdje; i kao što se želi prodrijeti u ženu, hita se da se penetrira u smrt. Kasnije sve splasne - u miru utrobe mlohave i vlažne zemlje, tamo gdje smo se probili, kriknuli, prosuli sjeme i krv i napokon pali.

Ali znaš što? ... Srce je staklena narukvica. Jedan trenutak nepažnje i cijelo je u komadićima ... to znamo, zar ne? Ali i dalje nastavljamo nositi staklene narukvice. Svaki put kad se razbiju, mi kupimo nove nadajući se da će ovaj put duže trajati. Kako smo blesave, mi žene. Trebale bismo nositi narukvice od granita i u to pretvoriti naša srca. Ali one ne bi tako lijepo uhvatile svjetlost ili zanosno zveckale...

Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živeti i na celi život misliti, na sve svoje milijone mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.

Baka je rekla da svaki čovjek ima dvije pameti. Jedna ima veze sa svime što je neophodno za život u tijelu. Tu pamet moraš upotrebljavati za smišljanje kako ćeš naći sklonište i hranu i slične stvari koje su potrebne tvom tijelu; ta pamet je na djelu također kad muškarac i žena imaju djecu, i tome slično. Rekla je da tu pamet moramo imati kako bi se život nastavljao. Ali, rekla je i da imamo još jednu pamet koja nije imala nikakve veze sa svim tim stvarima. Duhovnu pamet. Po bakinom, ako čovjek upotrebljava tjelesnu pamet na pohlepan ili zao način, ako ju upotrebljavaš da bi naškodio drugim ljudima i smislio kako ćeš ih iskoristiti i zaraditi na njima... onda se tvoja duhovna pamet skupi i postane manja od hikori-oraha. „Kad naše tijelo umre“, rekla je baka, „tjelesna pamet isto umre, a ako smo cijeloga života bili sebični i pohlepni onda nam na kraju ostane samo taj hikori-orah od pameti, jer duhovna pamet je jedino što ostaje kad tijelo umre. I kad se onda ponovo rodimo - a mi se rađamo ponovo“, rekla je baka, „onda moramo živjeti s duhovnom pameću veličine hikori oraha, koja ništa ne zna i ništa ne razumije. A tad se može dogoditi da se još više skupi, do veličine zrna graška i može potpuno nestati ako tjelesna pamet preuzme svu vlast. Kad se to dogodi, onda si izgubio svoj duh, onda si skroz izgubljen.“ To je uzrok zašto po svijetu hoda toliko mrtvih ljudi. Baka je rekla da ih je sasvim lako prepoznati: oni vide ženu i ne vide ništa osim prljavštine, vide druge ljude i ne vide ništa osim zla; vide drvo i vide samo daske i profit; nikad ljepotu, ni ljubav. Baka je rekla da su takvi ljudi mrtvi i samo se čini da su živi. „Duhovna pamet je naime kao i svaki drugi mišić“, rekla je baka. „Ako marljivo vježbaš, postaje sve veća i jača.“ „Ali kako se vježba duhovnu pamet?“ „Vrlo jednostavno“, rekla je, „tako što se trudiš razumjeti sve ljude i sva bića i stvari. Ali to možeš samo ako ne upotrebljavaš svoju tjelesnu pamet na pohlepan i pokvaren način. Onda razumijevanje dolazi samo odsebe, i što više se trudiš razumjeti, to veća i veća postaje tvoja duhovna pamet. Naravno, razumijevanje i ljubav su jedno te isto“, dodala je baka. „Osim kad si ljudi nešto umišljaju; kad tvrde da vole nekoga, koga ne razumiju. Jer to se ne može.

Gradovi što nam ne pripadaju U tuđim gradovima misli spokojno skitaju kao grobovi zaboravljenih cirkusanata, psi laju na kontejnere i na pahulje snijega što padaju na njih. tuđim gradovima neprimjetni smo kao kristalan anđeo zaključan u neprovjetrenoj vitrini, kao drugi zemljotres koji samo razmješta već učinjeno.

Naš narod ti je takav da ne trpi žive junake, nikako mu ne prija da neko bude bolji ili veći od njega, ili da pojavom pokazuje vrednosti koje su mnogima nedostižne. Zato su ti kod nas svi heroji mrtvi. Živih nema, a iako se pojave, sami ih pobijemo kako bismo im što pre stavili oreol iznad glave i govorili o njihovom junaštvu. Mi smo mrtvima spremni da oprostimo sve, čak i veličinu, znajući da oni ne mogu ustati da se izmere, niti ospore, pa tako lakše ravnamo naše reči sa njihovim delima.

Uvijek me fascinirao taj fenomen sa slikama. Stoje na zidu godinama, a onda, bez ikakvog povoda, ama baš ikakvog padnu, tras, padnu dole. Vise okačene o ekser, niko ih i ne pipne, ali one u jednom trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U savršenoj tišini, dok je sve oko njih nepomično, ni muha da proleti, a one, tras. Ne postoji nikakav razlog.Zašto baš u tom momentu? Niko ne zna. Tras. Šta se to dogodilo jednom ekseru te on zaključi da mu je svega dosta? Ima li i on dušu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore šta da rade, pričali su o tome svake večeri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minutu, tren, upravo sada, tras. Ili su za to znali već od samog početka, njih dvoje, sve je već bilo ugovoreno, znaš ja ću da popustim za sedam godina, što se mene tiče nema problema, ok., onda smo se dogovorili za 13. maj, ok., oko šest, neka bude petnaest do šest, važi, onda laku noć, ‘ku noć. Sedam godina kasnije, 13. maj, petnaest do šest: tras. Nikom nije jasno. To je jedna od onih stvari o kojima je bolje ne misliti, u protivnom možeš da poludiš. Kada padne slika. Kada se probudiš, jednog jutra, i više je ne voliš. Kad otvoriš novine i vidiš da je počeo rat. Kad vidiš neki voz i pomisliš ja moram da odem odavde. Kad se pogledaš u ogledalo i shvatiš da si ostario...

Cel naš svet je zgrajen na energiji petčutne osebnosti, ki si je izbrala učenje s strahom in dvomom. Narodi se boje narodov, rase se boje ras, in spola se bojita drug drugega. Fizično resničnost, ki je zunanja moč, bi lahko proučevali v duhu sodelovanja z Zemljo in spoštovanja do nje. Namesto tega pa smo človeški rod izbrali, da Zemljo raziskujemo z občutkom gospodovalnosti in izkoriščanja. To je pot učenja s strahom in dvomom, strahom pred fizičnim okoljem in dvomom, ali naravno spadamo vanj.

Vidim i slušam: oni koji doživljavaju sud, tuže se radi nevolje, a nikad se mislima ne vraćaju natrag u svoj život i ne razmišljaju što su sve i kome učinili zlo. Kad bi pošli natrag i svoje čine upoznali, morali bi se uvjeriti da je nevolja došla kao kazna za zlo što su ga učinili drugima. Oni koji su doživljavali nepravde i tada je ujednom došla sreća - ne misle da im pravednost pruža nagradu za sve što je bilo nepravde u njihovu životu. Da je to plaća što su nevino stradali, hrabro i pošteno snosili svoju sudbinu. Ljudi primaju dobro, a da se ne sjete otkud dolazi. Isto tako primaju zlo, a ne razmišljaju zašto je došlo. Zlo i dobro - nagrade su i kazne koje smo zaslužili.

Odrastao sam i školovao se na Balkanu, području bivše Jugoslavije, gdje je odsijecanje glava mrtvim neprijateljima postalo dio nacionalnog folklora, a izdaja saveznika, kolaboracija sa smrtnim neprijateljem, podmuklost u prijateljstvu, dvoličnost u savezništvu, umjetnost laži te lukavost i okrutnost u postavljanju zamki nekom vrstom vrhunske znanosti. Bili smo tako dobri u tome da bi nam na pokvarenosti i lukavosti pozavidjeli i preostali ljudožderi s Papua Nove Gvineje ili iz Nove Kaledonije, još prava djeca prirode u svojoj kreativnoj i gotovo djetinje neiskvarenoj sklonosti da postavljaju zamke, stvaraju pjesme i mitove te povremeno konzumiraju nekog uglednog susjeda i ratnika.

Ali kamo idemo, ne znamo. Možda ćemo uspjeti preživjeti boleštine i umaknuti selekcijama, možda ćemo izdržati napor i glad koji nas rastaču: a onda? Ovdje, trenutačno daleko od psovki i batina, iznova se možemo vratiti sebi samima i meditirati, a tada postaje jesno da se nećemo vratiti. Mi smo putovali sve dovde u plombiranim vagonima! Vidjeli smo kako put ništavila odlaze naše žene i djeca; nakon što su od nas napravili robove, marširali smo sto puta tamo-amo zaludu, ugašene duše prije bezlične smrti. Nećemo se vratiti. Odavde nitko ne smije izaći, jer bi u svijet mogao ponijeti, zajedno sa znakom utisnutim u tijelo, opaku vijest o tome koliko čovjeku treba hrabrosti, u Auschwitzu, da bude čovjek.

Sjećaš li se,Dijaneče,kad smo se borili s Tebancima kod Eritreje?Kad su se slomili i pobjegli?Bio je to prvi bijeg kojem sam svjedočio.Zaprepastio me je.Postoji li primitivniji i više ponižavajući prizor pod suncem nego kad se falanga slama zbog straha?Zbog njega se čovjek srami što je smrtnik,kad ugleda tkavu neplemenitost čak i kod neprijatelja.To krši sve božje zakone.Samoubojičino lice koje se pretvorilo u grimasu prijezira sada se razvedrilo u nešto veselije.Ah,ali suprotno njemu:linija koja se drži ! Može li išta biti veličanstvenije,plemenitije?!

Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno… – Samo sam htela da imam nešto tvoje…Zauvek…Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak…Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju…Reci joj…Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek?-Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe. Neću da se mešam, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde…

Na kraju nije bilo bitno koliko su godina imale niti da su bile cure, nego samo da smo ih voljeli, a one nisu čule naš zov; ne čuju nas ni danas, dok ih prorijeđene kose i salastih trbuha iz kućice na drvetu dozivamo da izađu iz soba, kamo su otišle da zauvijek budu same - same u samoubojstvu, a samoubojstvo je dublje od smrti - i gdje mi nikad nećemo naći djeliće da ih nanovo sklopimo.

GIGA: Da, ali se pritom nisi ni jedanput upitao: bogzna je li ona kriva, ako je netko stavio ruku na nju i uzeo je? Nije ti palo na pamet, kako sve vreba na jednu mladu ženu, kao na nezaštićenu divljač. Kako su svuda zasjede, himbe, kukavičluci, na svim našim stazama, i kako u njih upadnemo i prevarene i zavedene iz neopreza, nesmotrenosti, iz slaboće, jer i mi smo kao i vi. Zašto tražite od nas, da budemo ono, što vi niste? Zašto vi možete nas mjeriti vagom vaših iskustava na miligrame, a nama mora biti dostatan naš instinkt? Zašto vi znate, kakve su nošnje i običaji po bordelima između Amura i Volge, a mi ne smijemo dopustiti da nas pogladi jedna muška ruka, kad smo već izgubile nadu, da će nas doseći sreća ona, koju tako dugo čekamo? Tvoja je logika apsurdna i egoistična.

Velike priče su one koje smo čuli i želimo da ih čujemo ponovo. One u koje ulazimo kad nam se prohte. U kojima se na svakom mestu osećamo ugodno. Koje nas ne obmanjuju uzbuđenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenađuju nepredviđenim događajima. Poznate poput domova u kojima živimo. Poput mirisa kože naših ljubavnika. Kraj nam je poznat, ali slušamo kao da nije. Kao što znamo da ćemo jednog dana umreti, a živimo kao da nećemo. U Velikim pričama zna se ko živi, ko mre, ko pronalazi ljubav, ko ne. A opet, želimo da saznamo ponovo. U tome je njihova tajna i njihova čarolija.

Trebam ti toliko toga ispričati,a poteškoća se krije u tome što mi ponestaje vremena,ponestaje mi prostora,ova se knjižica sve više ispunjava,jednostavno i ne bi mogao imati dovoljno stranica,jutros sam još jednom,posljednji put,pogledom obuhvatio stan i posvuda su se vidjele samo pisane riječi ,ispunjavale su zidove i ogledala,ja sam već bio smotao i sagove da mogu pisati po podovima,pisao sam i po prozorima i po bocama vina koje smo dobili,ali ih nikada nismo pili,samo nosim kratke rukave,čak i kad je hladno,jer su mi i ruke također knjige.Ali previše je stvari koje treba izraziti.Žao mi je.

Na koliko se načina može opisati krv? Malo je atributa koji je definiraju. Ona je crvena, tamna ili svijetla, ali uvijek crvena, zvali je rumenom ili rujnom, plamenom ili grimiznom. Ona je gusta ili rijetka, viskozna ili ljepljiva, a uvijek tekuća i nema mnogo načina za variranje te slike. Krv je toliko bazična, toliko iskonska stvar da nema sinonime, nema uopćene metafore ni slike kojima se opisuje. (...) Krvlju se nazivaju i druge stvari. Krvlju se zove porodica, rod i loza. Krv je pleme i rasa. Krv je odakle si i čiji si, što je upisano u tebi, što je tvoje. Krv je svojta. Krv je pravilo. Krv određuje život, a ne obratno. Nismo ono što želimo biti, nego smo ono što nam piše u krvi. Što je upisano u krvi, vječno je, jer krv se ne gubi, krv ne nestaje, krv se prenosi s koljena na koljeno i taj je proces vječan.

Prijatelji moji, kao mladici imali smo tezak zivot, mi smo patili od mladosti kao da je to neka teska bolljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baceni, veka ogromnog unutrasnjeg opadanja i raspadanja, koji se sa svima svojim slabostima, pa cak i svojom najboljom snagom suprotstavlja duhu mladosti. Raspadanje, to jest neizvesnost, svojstveno je ovom veku, nista ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe, zivi se za sutra, jer je prekosutra neizvesno. Sve je klizavo i opasno na nasem putu, a uz to se jos otanjio led na kome stojimo, svi osecamo kako dise stravican, topao jug - gde mi jos sada gazimo, doskora niko vise nece moci da stane nogom.

U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan. Samo smo zato na svetu, a sa svim dužnostima, svim moralom i svim zapovedima retko činimo jedno drugoga srećnim, jer i sebe time ne činimo srećnima. Ako čovek može biti dobar, može to samo onda kada je srećan, kada u sebi ima sklada, dakle kada voli. To je bilo učenje, jedino učenje na svetu. To je rekao Isus, To je rekao Buda, To je rekao Hegel. Za svakoga je na ovome svetu jedino važno njegovo vlastito najunutarnjije, njegova duša, njegova sposobnost da voli. Ako je ona u redu, onda je svejedno jede li se proso ili kolači, nose li se dragulji ili rite; onda svet zvuči zajedno s dušom, onda je dobro.

bojim se utoliko vise sto sam ja prirodno rodjen da budem osudjivan, i to veoma tesko, ali svakako ne u sustinskom smislu tvoje price, dakle mozda jos teze osudjivan, rekla bi ti; da, vise volim da podnesem najtezu osudu koja pociva na istini nego laksu osudu koju ne zasluzujem." "Ima li na svetu toliko strpljenja koliko mi je potrebno?" "I uprkos svemu, ponekad verujem: ako je mogucno umreti od srece, to ce se meni dogoditi. I ako je sreca u stanju da u zivotu odrzi nekog coveka, osudjenog na smrt, onda cu ja ostati ziv." "... kada sam licem u lice s tobom, cak i ako se stvari ne menjaju, sve nestaje i pretvara se u nista." "Ili je svet tako majusan ili smo mi gorostasni - u svakom slucaju ga oboje potpuno ispunjavamo." "Kad bi vec bila ovde! Ovde nemam nikog, bas nikog osim straha s kojim se, on grcevito zakacen za mene, a ja za njega, valjam kroz noc." "... CEKACU TE DO POSLEDNJEG DANA BAS KAO STO SAM DO PRVOG." "Niko ne peva cistije od onih koji su u najdubljem paklu; ono sto smatramo za pesmu andjela, u stvari je njihova pesma." "Zasto ne mogu da prihvatim cinjenicu da se ne moze uraditi nista bolje nego ziveti u ovoj jedinstvenoj napetosti nalik stalno odlaganom samoubistvu?" "Proveo sam zivot braneci se od zelje da ga okoncam." "... grese ljudi kad se smeju junaku koji lezi na pozornici smrtno ranjen sve pevajuci neku ariju. Svi mi lezimo i pevamo, godinama.

Neku večer razgovarali smo o izrazima koje koristimo dok tješimo nekoga očajnog. Rekla sam mu kako na engleskom katkad kažemo "Been there." Objasnila sam mu da je duboka tuga kao točno određeno mjesto, sa svojim koordinatama na zemljovidu vremena. Kad se nađete u toj šumi tuge, ne možete ni zamisliti da ćete ikada više pronaći put prema boljem mjestu. Ali, ako vas netko uspije uvjeriti da je bio na tom istom mjestu, ali ga je napustio, to katkad može donijeti nadu.

Više nisam tražio zaposlenje. Stalno smo bili zajedno. Bili smo zajedno od ranog jutra do ranog jutra. Hvala bogu! Nisam više odlazio. Nije dugo trajalo. Ali zar to nije bila vječnost ako se drugačije posmatra? Nedjeljama se uopće nismo odvajali. Pa to je kao da vrijeme u nama nije postojalo! Napolju je ono hučno letjelo sa vanrednim izdanjima i vanrednim sjednicama, ali nije bilo u nama. Pa to je vječnost! Ili nije? Kad osjećanje sve ispuni, onda više nema mjesta za vrijeme!

Mi čitamo knjige zato da bismo čitanjem proširili granice svog ličnog iskustva. Ako nam knjiga u tom pogledu ne daje apsolutno ništa, nijednog novog fakta, nijednog samostalnog pogleda, nijene originalne ideje, ako ničim ne pokreće i ne podstiče našu misao, mi takvu knjigu nazivamo praznom i ništavnom, bez obzira na to da li je pisana u prozi ili stihu, i uvek smo spremni da autoru takve knjige sa iskrenom dobronamernošću posavetujemo da se lati pravljenja čizama ili pečenja bureka.

- Svako ima svoj dug - reče Etna. Takav je život, Marija Baring. Dugovi i zaduživanja, obaveze, zahvalnost, plata... Nekome nešto učiniš. Možda i sebi? Jer zaista, plaćamo uvek sebi, ne nekome. Za sve što smo dužni plaćamo sebi. U svakome od nas leži poverilac i dužnik istovremeno. Stvar je u tome da taj račun u sebi poravnamo. Dolazimo na svet kao trunak života koji nam je dat, a potom se stalno zadužujemo i dugove isplaćamo. Sebi plaćamo. Sebe radi. Zarad toga da bi se naposletku račun složio.

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sleđenim poljima Flandrije, da me je pokosio šrapnel - ti nemoj da budeš tužna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znaš da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove. To je sve jedna obična literarna konstrukcija, a da ne pričamo o tome što ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kažu da sam se u svojim posljednjim časovima junački držao, da sam neustrašivo gledao smrti u oči, da sam je čak i začikavao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dželatu dao kesu dukata uz riječi: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vješala, ti bi morala znati da je to jedna obična izmišljotina, izmišljotina onih koji ne znaju šta je to život a šta smrt znači. Ti me dobro znaš: znaš kako ja često umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki šum, kako mi se čelo često orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znaš da se bojim proviriti kroz špijunku na vratima bojeći se ne znam ni sam čega, bojeći se nekoga ko će mi s nadmoćnim osmijehom na licu izrecitirati sti­hove Marine Cvetajeve: Predaj se! Još niko nije našao spasa od onoga što uzima bez ruku! Sjećaš se kako sam se bojao kad si trebala da me predstaviš svo­jim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijediš da nisam baš toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom može proći ruku pod ruku kroz prometnu ulicu... Ja pamtim ono veče kad smo otišli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rođendan, sjećam se svakog vica koji sam ispričao i sjećam se pogleda društva koje je u meni gledalo neku egzotičnu životinju, sjećam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pačijim kljunom (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne baš čistim čarapama... Pamtim kako sam to veče, ponesen strahom, popio tri flaše "Fruškogorskog bisera", litar i po domaće rakije (više je nije bilo) i završio sa "Mandarmetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je držalo. Onda smo izašli na Vilsonovo šetalište i ti si se propela na prste i poljubila me, evo, baš ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjed­nem na klupu i da počnem plakati... Prolazila su neka djeca i čuo sam ih kako kažu: "Vidi pedera!!!" Kao i uvijek, ti si me pitala šta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopšte nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zaštitnog znaka, nešto po čemu bih sebe poznao među hiljadama meni sličnih, nešto što se i ne trudim da sakrijem, jedan zloćudni tumor s kojim sam se rodio, tumor na mozgu i duši koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zračenjem, ni činjenicom da te volim i da ti voliš mene... Ako ti jave da večeras hodam po kafanama i olajavam tebe i našu ljubav, da se prodajem za loše vino, da skupljam opuške tuđih simpatija, ljubim ruke nečistih konobarica, ispadam budala u svačijim očima... To ti je živa istina.

Ali čovek zaboravlja stvarnost i pamti samo reci. Što je reči više upamtio, to ga pametnijim smatrajunjegovi drugovi. On gleda velike transformacije sveta, ali ih ne vidi onako kako su bile sagledane od prvog čoveka koji se suočio sa stvarnošću. Radije tražite to Bezimeno u sebi, to što nadolazi dok mu se obraćam. Ono ne opaža moje reči, već realnost u meni, čiji je deo. To je atman, koji čuje mene, a ne moje reči. Sve ostalo je nestvarno. Definisati znači izgubiti. Bezimeno je suština svih stvari. Bezimeno je nesaznatljivo, moćnije čak i od samog Brame. Stvari prolaze, ali suština ostaje. Snovi bivstva su san u formama. Forme prolaze, nestaju, ali bivstvo ostaje; i sanja nove snove. Čovek tim snovima daje imena i zamišlja da je uhvatio bivstvo samo, a ne zna da samo priziva privide. PONEKAD, MOŽDA, POJAVI SE SANJAR KOJI JE SVESTAN DA SANJA. ON MOŽDA KONTROLIŠE DELIĆ SUPSTANCE SNA, U STANJU JE DA TOM SUPSTANCOM RASPOLAŽE PO SVOJOJ VOLJI, ILI MOŽDA USPEVA DA SE PONEKAD DELIMIČNO PROBUDI, DOSPEVAJUĆI TAKO DO POVEĆANE SAMOSPOZNAJE. AKO IZABERE PUT SAMOSPOZNAJE, NJEGOVA SLAVA ĆE BITI VELIKA, KROZ SVE VEKOVE ON ĆE SIJATI KAO ZVEZDA. ALI AKO SE, MEĐUTIM, OPREDELI ZA STAZU TANTRI, GDE SE SPAJAJU SAMSARA I NIRVANA, GDE SE SVET SHVATA ALI SE ISTOVREMENO U NJEMU ŽIVI, ON ĆE BITI JEDAN OD MOĆNIH MEĐU SANJARIMA. MOĆ SVOJU ON MOŽE UPOTREBITI ZA ZLO ILI ZA DOBRO. Živeti u Samsari, međutim, znači biti podložan uticaju moćnih sanjara. Ako oni moć koriste za dobro, nastaju zlatna vremena. Ako je koriste za zlo, nastaju mračna vremena. San se može preobraziti u košmar. Čovek mora prvo da odradi opterećenja svoje karme, svog mesa, tela, pre nego što dostigne prosvetljenje. U svetlosti večnih istina, kažu mudraci, patnja je kao ništa; u terminima Samsare, kažu mudraci, ona vodi dobru. Bezimeno, čiji smo deo svi mi, sanja formu. Koji je najviši atribut ijednoj formi dostupan? Lepota. Bezimeno je, dakle, umetnik. Problem, dakle, nije u oblasti dileme dobro - zlo, nego u estetskoj oblasti. Boriti se protiv onih koji su među sanjarima moćni a koji svoju moć koriste za zlo ili za ružnoću, ne znači boriti se za ono čemu su nas mudraci podučili da je besmisleno u terminima Samsare ili Nirvane, već znači boriti se da san bude sanjan, simetrično, ritmično, sa poentom i kontrapunktom, izbalansirano, tako da postane lep kao umetničko delo.

Koji mi to rat vodimo, s očitim porazom? Jutro za jutrom, već satrti od svih tih bitaka koje dolaze, vodimo svakidašnji užas tim beskonačnim hodnikom koji će u zadnjim trenucima biti ravan sudbini, jer smo tako dugo išli njime. Da, anđele, to je svakidašnjica: mrzovoljna, prazna i prepuna jada. U njoj krugovi pakla nisu nikakva rijetkost,; jednog dana zaplačeš jer si predugo bio ondje. Iz hodnika u krugove: tako se dogodi pad, bez sudara i bez iznenađenja. Svaki dan, mirimo se s tugom hodnika i, korak po korak, idemo putem svog mračnog prokletstva.

Ono što smo zbilja mi, ono što se u literaturi naziva dušom, zbilja je vječno i luta svemirom, besciljno, besmisleno i beskonačno dugo. To je ono što u ljudskoj svijesti postoji kao pojam pakla. To i jest pakao. I samo sretnici, dakle mi, ja koji ovo pripovijedam i vi koji ovo čitate, dobili smo priliku, poput dobitka na lutriji, samo je u pitanju mnogo, mnogo veća sreća, beskrajno mnogo puta veća, da se materijaliziramo u ovom svijetu, u ovom tijelu, u ovom životu. Nakon smrti uistinu idemo na nebo, ali, vjerujte mi na riječ, tamo ne sviramo harfe.

Govorim to ozbiljno. Nije naš zadatak da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce ni mesec, ni more ni kopno. Nas dvojca smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna. Duboko je uvlačio u sebe vlažni, gorki miris vazduha u parku i pri svakom koraku mu se činilo da gura prošlost daleko od sebe, kao čamac koji mu, stigavši na obalu, više ničemu ne služi. U tom ispitivanju i spoznaji nije bilo ni traga ni mirenja sa sudbinom i prkosno, i prožet preduzimljivim žarom, uperio je pogled u novi život koji više nije smeo da se iscrpi u nedoumici i sumornom lutanju; već treba da ga, kao strmi put, smelo povede naviše. On se kasnije, i možda sa više gorčine nego što to obično čine muškarci, oprostio od slatkog sutona mladosti. Sad se siromašan i sam obreo usred bela dana i više nije hteo da izgubi nijedan jedini njegov dragoceni čas. Sasušeno drvo je zauvek mrtvo, smrznuta ptica se nikad više ne vraća u život, a isto tako ni čovek kad umre.

40. Be Defiant In our opinion, most search engine optimization (SEO) is bullshit. It involves trying to read Google’s mind and then gaming the system to make Google find crap. There are three thousand computer science PhDs at Google trying to make each search relevant, and then there’s you trying to fool them. Who’s going to win? Tricking Google is futile. Instead, you should let Google do what it does best: find great content. So defy all the SEO witchcraft out there and focus on creating, curating, and sharing great content. This is what’s called SMO: social-media optimization.

Da kažem nešto o sebi. Predstaviću se. Nekada se u školi često tako radilo. Sa svakim novim razredom, izlazili bismo redom pred odeljenje i pred svima govorili o sebi. Meni je to stvarno teško padalo. U stvari, nije samo da mi je bilo teško. Ja u tom činu nisam mogao da pronađem nikakav smisao. Šta ja, uopšte, znam o sebi? Da li sam ja kojeg spoznajem svojom svešću onaj pravi ja? Kao što moj glas snimljen na traci ne zvuči kao moj, predstava koju imam o sebi možda je samo iskrivljena slika koju sam stvorio prema svom nahođenju. Uvek sam tako razmišljao. Kad god bih se predstavljao, kad god bi trebalo da govorim o sebi pred drugima, osećao bih se kao da svojom rukom prepravljam ocene u dnevniku. Uvek mi je bilo neprijatno. I zbog toga sam u tim trenucima pazio da govorim samo i objektivnim činjenicama koje nisu zahtevala obrazloženja i tumačenja (Ja imam psa. Volim da plivam. Ne volim da jedem sir - i slično), pa ipak mi se nekako činilo kao da iznosim izmišljene podatke o izmišljenoj osobi. S takvim osećanjem slušao sam predstavljanje ostalih, pa mi se činilo da oni ne govore o sebi već o nekom drugom. Svi smo mi živeli u izmišljenom svetu i udisali izmišljeni vazduh.

Naravno, ja razumem stvarnost isto toliko slabo koliko i ona mene razume. U tom pogledu smo kvit. Meni stvarnost, međutim,ne duguje objašnjenje, a ja joj, evo, odužujem svoje. Bilo bi, u svakom slučaju,lepo kada bih mogao da odgovorim kao nemački filozof Hegel kada je neko primetio da njegova učenja nisu u skladu sa činjenicama: ‘ Tim gore po činjenice.’ Tako mogu da pišu pesnici. Tako mogu da govore filozofi. Ali mi,koje šalju u ludnice i smeštaju u kojekakve ustanove, mi nemamo odgovor kad nam se ideje ne podudaraju sa stvarnošću, jer su u našem svetu drugi u pravu i drugi znaju kada neko nije.

Zahvalio sam publici na dolasku, izbacio par štosova, a onda rekao: - U slučaju da je netko od vas došao bez poznavanja cijele priče, spomenut ću vam savjet mog oca. On je uvijek govorio da valja predstaviti slona ukoliko se nalazi u sobi. Ako pogledate moje CT snimke, vidjet ćete da u jetri imam otprilike deset tumora. Liječnici kažu da mogu živjeti relativno zdravo još tri do šest mjeseci. To su rekli prije mjesec dana pa sad možete i sami izračunati. Na ekranu sam pokazao veliku CT snimku moje jetre. Is-pod slajda je pisalo »Slon u sobi«, a ja sam još dodao crvene strelice koje su pokazivale svaki pojedinačni tumor. Zadržao sam sliku neko vrijeme da publika može uočiti strelice i prebrojiti tumore. - U redu - rekao sam. -Tako je kako jest. Tu se ne da ništa promijeniti. Jedino što možemo je izabrati način reakcije. Ne možemo promijeniti karte koje smo dobili, već samo odlučiti kako ćemo igrati.

Svijet je školski ravnatelj koji se bavi tvojim manama. Ne mislim u nekom u nekom mističnom ili Isusovom smislu. Nego prije na foru da se uporno spotičeš preko neke skrivene stube, bez kraja i konca, dok ti konačno ne sine: pazi, stuba! Sve su stvari u kojima kiksamo skrivene stube, bilo da smo odveć sebični ili odveć sluga pokoran ili što već. Ili nikad nećeš primijetiti u čemu griješiš pa ćeš dovijeka trpjeti posljedice ili ćeš jednog dana primijetiti i popraviti stvar. A što je najveći vic, kad napokon skužiš gdje je ta skrivena stuba i pomisliš: Ej, pa ipak život nije baš takva koma, slijedi TRES! Strmoglaviš se niz novo skriveno stubište. Nikad kraja

Niko ne pali svetiljku da bi je sakrio iza vrata: svrha svetlosti je da osvetli prostor oko sebe, da otvori oči, da pokaže lepote i krasote u svojoj okolini. Niko ne prinosi na žrtvu ono najdragocenije što ima: ljubav. Niko ne prepušta svoje snove u ruke onima koji mogu da ih unište. Svako ko slučajno otkrije u sebi neki dar i usudi se da govori o svojim sposobnostima, počinje da pobuđuje podozrenje. Ako postoji neka uteha u tragediji gubitka osobe koju smo toliko silno voleli, to je ona uvek neophodna nada da je možda i bolje što se tako dogodilo. ... nalazim se na bojnom polju otkako sam se rodila, a još sam živa i ne treba mi niko da me štiti. Potpuno se prepustiti ljubavi, bila ona božanska ili ljudska, znači odreći se svega - uključujući i vlastitu dobrobit, ili sposobnost donošenja odluka. Znači voleti u najdubljem smislu te reči. U suštini, mi i ne želimo da budemo spaseni na način koji je Bog izabrao da nas iskupi, želimo da očuvamo potpunu kontrolu nad svakim korakom, da imamo punu svest o svojim odlukama, da budemo kadri da izaberemo predmet svoje odanosti. S ljubavlju nije tako - ona dođe, nastani se u nama, i počinje da upravlja svime. Samo vrlo snažne duše pristaju da joj se predaju... Muzika nije samo nešto što nas teši, ili zabavlja, već mnogo više od toga - jedna ideologija. Ljude možete prepoznati po vrsti muzike koju slušaju. Zato što sam naučila da patim u tišini otkad znam za sebe... Zato se radije mirim sa svojom samoćom: ako u ovom trenutku pokušam od nje da pobegnem, nikad više neću naći partnera. Ako je prihvatim, umesto da se borim protiv nje, možda će se stvari promeniti. Videla sam da je samoća jača kad pokušavamo da joj se suprotstavimo, ali postaje slaba kad na nju jednostavno ne obraćamo pažnju.

Nikad nismo shvatili zašto je curama tako bitno da budu zrele, ili zašto osjećaju potrebu da jedna drugoj dijele komplimente, no kad bismo katkad naglas pročitali dugi odlomak dnevnika, morali smo susprezati nagon da se počnemo grliti i jedan drugomu govoriti kako smo zgodni. Osjetili smo kako si sputan kad si cura, kako ti zato mozak postane okretan i sanjarski i kako naučiš slagati boje. Znali smo da su nam cure blizanke, da u prostoru postojimo kao životinje jednake kože, i da one o nama znaju sve, iako mi njih nikako ne možemo dokučiti. Naposljetku smo spoznali da su cure zapravo prerušene žene, da shvaćaju ljubav, pa čak i smrt, a nama je jedina zadaća da dižemo larmu koja ih, po svemu sudeći, osvaja.

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem ? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvaredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Sestri, Pariz januara 1843.

Kärlek kan man inte samla i lador. Finns det en del av Jesus i vartenda massfabricerat krucifix? Alla offer som vi inte själva mördar eller spärrar in är inbillade offer. Och F. sa: Jag bär mitt hjärta som en krona. Så försvann de, de spetälskevita metoperna och trygliferna och alla de andra snirkliga namnen som står för renhet; bleka tempel och förfallna altaren försvann under den scharlakansröda glasyren. Det ursprungligaste i en människas natur är ofta det som är det mest desperata. Således påtvingas världen nya system av människor som helt enkelt inte står ut med att leva med det som är. Det enda som betyder något för en skapare är att hans system är unikt. Mitt hat till smärtan är nåt så extra kolossalt fantastisk, mycket viktigare än ditt hat till smärtan, men min kropp är så mycket mera central, jag är smärtans Moskva, du är bara en väderstation på landet. Var med mig, religiösa amuletter av alla slag, ni smo hänger i silverkedjor, ni som sitter fastmålade på underkläder med en säkerhetsnål, ni som gömmer er i svart brösthår, ni som löper som spårvagnshjul i springan mellan gamla lyckliga kvinnors bröst, ni som av misstag pressas in i skinnet när någon älskar, ni som fingras som mynt och på vilka man letar efter silverstäplar, ni som har kommit bort bland kläderna för kelande femtonåringar, ni som stoppas i mun medan man tänker, ni mycket dyrbara som bara spinkiga små flickebarn för lov att bära, ni som hänger i skärpkammare tillsammans med uppknutna slipsar, ni som blir kyssta för att bringa tur, ni som rycks från halsen i vredesmod, ni som är pressade, ni som är graverade, ni som blir lagda på spårvägsspår för att få en ny och lustig form, ni som sitter fast i innerklädseln i taxitak... Vi ljuger alla dröm efter dröm i varandras armar. Morgon efter morgon finner vintern mig ensam bland slitna löv med fruset snor och frusna tårar i ögonbrynnen.

Ako Uzvišeni Allah 30 puta u suri Er-Rahman postavlja pitanje: "Pa koju blagodat svoga Gospodara poričete?"... Ja te pitam: Misliš li da je poricanje to da nabrajaš šta sve ne vidiš da imaš od blagodati? Pa kako ćeš nabrojati ono što ne vidiš i ne osjećaš? Ili pak to da stalno nabrajaš šta sve od onoga što ne smatraš blagodatima imaš? Kao, na primjer, brige, nezadovoljstva, nade bez rada, neuspjehe bez truda... Dnevno sigurno možeš nabrojati bar 30 dobrih i lijepih stvari koje su ti date. Kreni od srca koje u ritmu kuca, a ti o tome ne moraš ni razmišljati. Ipak, nabrajamo vrteći se ukrug "problem" koji imamo, makar bio samo jedan, ali je nama vrjedniji spomena i razmišljanja od svega lijepog i dobrog. Eto, odatle ti tuga! Odatle ti briga! A Uzvišeni kaže da ne trebamo tugovati, i ne trebamo strahovati, ako smo vjernici. Tuga se veže za prošlost. A strah za budućnost. I jedno, i drugo - u Allahovoj su Vlasti, i u okviru Njegove Volje. Naša uloga u svemu je - da vjerujemo. Allahu, koliko i u Allaha. Možda je baš u tome problem? Možda nam se kroz ovo otkriva koliko uopće istinski vjerujemo? Resetiraj razmišljanje, i nasmiješi se!

Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako se malo - pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi, ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe, ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo, s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo se uza stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su zatvorena, ali imam ključ u džepu... Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što je krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle. ... to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči. ... tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep. ... za mene je bila kao topola od bronze i sna... ... to je pre odgovor na smrt i na ništavilo, stavljanje stvari i vremena na određeno mesto, uvođenje vremena i prolaza, protivljenje vremenu punom rupa i tamnih mesta. Ti koji me čitaš, nije li se i tebi desilo nešto što počinje kao san i vraća se u mnogim snovima ali to nije to, nije samo san? Nešto što jeste tu, ali gde, i kako; nešto što prolazi kroz snove, razume se, puki san ali posle takođe tu, na drugi način jer je meko i puno rupa, ali tu dok pereš zube, u dnu lavaboa ga i dalje vidiš kad ispljuneš pastu za zube ili stavljaš lice pod hladnu vodu, već istanjeno ali još zalepljeno za pidžamu, u korenu jezika dok podgrevaš kafu, tu ali gde, kako, zalepljeno za jutro, sa svojom tišinom u koju već ulaze zvuci dana, vesti na radiju koje smo pustili jer smo budni i jer smo ustali i svet i dalje ide svojim putem. ... kako je to moguće, šta je to bilo, šta smo to bili u snu koji je međutim nešto drugo, svako malo se vraća i tu je, ali gde je to tu? ... ta trideset i jedna godina nije ono što je važno, mnogo je gori ovaj prelazak iz sna u reči, rupa između onoga što je i dalje ovde ali se sve više predaje jasnoj ošztici stvari s ove strane, tom nožu od reči koje i dalje i dalje ispisujem i koje više nisu to što je i dalje tu, ali gde, kako. Ovde je nešto trebalo da bude rečeno bez reči, samo slušajući neki neodređen šum. ... postoji neka slika nečega priteranog uza zid, nečega opkoljenog: duboka istina, okružena lažima nepopravljivog konformizma. Probuditi se, probuditi se na svaki način, ali Valentina je osećala da bi samo nešto što bi ličilo na bič moglo da je razbudi.

Rekao bih da je količina dosade, ako se dosadu može izmjeriti, danas mnogo veća nego nekoć. Jer su nekadašnja zanimanja, barem velikim dijelom, bila nezamisliva bez strastvene predanosti: seljaci zaljubljeni u svoju zemlju; moj djed, čarobnjak lijepih stolova; postolari su znali napamet stopala svojih suseljana; šumari; vrtlari; pretostavljam da su tada čak i vojnici ubijali sa strašću. Pitanje smisla života nije se postavljalo, bilo je njima posve prirodno, u njihovim radionicama, njihovim poljima. Svako je zanimalnje stvorilo vlastiti način mišljenja, vlastiti način postojanja. Liječnik je razmišljao drugačije od seljaka, vojnik se ponašao drukčije od učitelja. Danas smo svi jednaki, ujedinjeni zajedničkom ravnodušnošću prema svom poslu. Ta ravnodušnost postala je strašću. Jednom velikom kolektivnom strašću našega doba.

Prijatelja nisam nikada ni želeo da imam, otkako sam navršio dvadesetu i tako odjednom postao nezavistan mislilac. Jedini moji prijatelji su oni, mrtvi koji su mi ostavili svoju književnost, drugih nemam. I oduvek mi je bilo teško imati nekoga i stoga uopšte ne mislim na tako zloupotrebljavanu i mučnu reč, kao što je reč prijateljstvo. I već vrlo rano na mahove uopšte nisam nikoga imao, svi drugi su imali nekoga, ja nisam imao nikoga, bar sam znao da nemam nikoga iako su drugi još insistirali na tome da imam nekoga, govorili su imaš nekoga kad sam bio sasvim siguran da nemam nikoga i, možda je odlučila i najviše me uništila upravo misao da mi niko nije potreban. Umislio sam da mi nijedno ljudsko biće ne treba, to i danas umišljam. Niko mi nije trebao, pa prema tome nikoga nisam ni imao. Ali, kako je prirodno, neko ljudsko biće nam je potrebno inače neizbežno postajemo ovakvi kakav sam postao ja: teški, nesnosni, bolesni, u najdubljem značenju reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovni rad mogu da obavljam samo sasvim sam, bez ikoga, što je moralo da se pokaže kao zabluda, ali i da nam je neko potreban takođe je zabluda, zato nam je potreban neko i nije nam potreban niko i nekada nam je potreban neko, a nekad nam nije potreban niko, i nekada nam je potreban neko, a istovremeno nam nije potreban niko, sada, ovih dana, opet sam se uverio u tu činjenicu, najapsurdniju od svih; nikada ne znamo, baš nikada, da li nam treba neko ili nam ne treba niko, ili nam u isto vreme treba i neko, i niko, i, kako nam nikada, baš nikada, nije jasno šta izistinski trebamo, da li smo nesrećni i zato nesposobni da otpočnemo neki duhovni rad onda kad mi to hoćemo, kad nam se učini ispravnim.

Kod mnogih od onih nebrojenih koji su se u novije vreme umorno i s verom poklonički vraćali postojbinskoj kolevci čovečanstva i kulture i bacali pred noge velikom Konfuciju i velikom Lao-Ceu, radi se jednostavno o dubokoj čežnji za onom božanskom dokolicom koja se tu upražnjava. Šta je čarolija Bahusa koja oslobađa briga i slatka, sanjiva slast hašiša prema beskrajnom miru onoga ko je pobegao od sveta i koji sedeći na rubu planine, posmatra kretanje svoje senke, a svoju dušu, koja pažljivo osluškuje, pušta da se slije sa neprestanim, tihim, opojnim ritmom kruženja sunca i meseca. Mi smo kod nas, na jadnom Zapadu, pocepali vreme na najsitnije delove od kojih svaki ima još vrednost novčića; a tamo, vreme još uvek nije isparčano, teče u valovima koji stalno rastu i koji su dovoljni da ugase žeđ jednog sveta, tamo je vreme neiscrpno, kao so u moru i svetlost zvezda.

To što mi radimo da bismo si tobože zajamčili život, radi i noj kad gurne glavu u pijesak da ne vidi kako će ga ubiti. Samo što smo mi gori od noja, jer zbog neizvjesnog života u neizvijesnoj budućnosti upropaštavamo život koji sigurno imamo u sadašnjosti. Obmana je u pogrešnoj pretpostavci da sigurnost života proizlazi iz borbe s drugim ljudima. Mi smo do te mjere navikli na prividnu sigurnost svojeg života i svoje imovine, da i ne primjećujemo što sve zbog toga gubimo. A gubimo sve - sav život. Sav život gutaju brige, tako da od pravoga života ne ostaje ništa. Dovoljno je na trenutak se otrgnuti od navika i trijezno promotriti kakav je naš život: sve što radimo u ime prividne sigurnosti života uopće nije zato da bi nam život bio siguran, nego samo zato što nam treba nešto čime bismo se toliko mogli zaokupiti da zaboravimo kako život i nije i ne može biti siguran.

-Ja primitivac? Ja? - povikao sam - A vi što primate i zahtevate skupocene poklone, vi niste primitivci? Došli ste u Beograd sa čuke, iz vukojebine, bez kučeta i mačeta, i sad hoćete odjednom da nadomestite sve što niste imali čitavog života. Ali ne, vi ne tražite ono što smo mi, Beograđani, imali u svojim kućama: običan šal i običan viski. Ili, ne daj bože, vinjak ili domaću rakiju. Ne, vi sa čuke morate da nas nadmašite, pa tražite šal od kašmira i Čivas Regal star osamnaest godina. -Sestro, reagujte! – povikao je doktor. -A to što ste položili Hipokratovu zakletvu i pristali da radite za doktorsku platu, takva kakva je, to je bila samo fora, samo varka, samo zajebancija! – nisam se gasio - Samo zbunjujete ljude u tim belim mantilima. Ili ih skinite ili okačite natpis preko njih, da ljudi znaju: Mi tražimo pare i skupocene poklone, inače nećemo da vas operišemo! Ma, nećemo da vas pregledamo! Nećemo čak ni da vam se obratimo! Ni da vas pogledamo!

POD RALOM Ralo tvog blagog čelicnog pogleda izbrazdalo je moje srce i iz te zemlje preorane cvet rastanka je zaridao Danas u istom gradu u kome smo se rastali jedino ja vidim tvoju statuu na trgu Izgubljenja Hiljade dana vec je prošlo od dana kada smo se poslednji put ljubili nekad se gledam u ogledalo nemajući hrabrosti da se obrijem I to uvek padne ponedeljkom ponedeljkom kad su berbernice zatvorene i onda se dosađujem I onda otvaram prozor zovem te i ti si tu sa zlatnim brijačem i srebrnom četkom u paklenoj kadi tvog poslednjeg ljubavnika sa četrdeset konja od groma i vetra I letim ti i brijem se kako se nijedan princ nije obrijao i kupam se sa sto pedeset na sat kako se niko na svetu sem onih kojima se tako nešto već desilo okupao nije Ne pitam te čak ni kamo idemo ne zato što me ne zanima već zato što znam da ni ti sama ne znaš I kao što ti to umeš postavljaš mi pitalice te kada je rođena smrt te kada će život konačno umreti onda zašto se smejem i zašto smo se ono rastali Za volanom je čovek plemenita roda a ni on ne zna ko mu je sve u kolima I ja onako još nasapunjanih ruku zatvaram mu oči UU uu! pogodi ko je I kola tako polete u stranu da... Ali u zidini zime uvek će postojati otvor kroz koji će se moći videti ono najlepše leto Smotana gvožđurija prelivena krvlju eksplozija radosti A da ih i ne zoveš srećne uspomene javljaju se tu sam i vraćaju se na svoja mesta kraj neugašene vatre Vreme ne zna koje je doba doba ne zna koje je vreme Jednoga dana talas toplote oboje nas je zahvatio modrica sreće koja se više ne da izbrisati.

Amnezije Potpuni zaborav je stanje sreće, blaženstva koje se trude da stignu sanjari; tabula rasa, utapanje u ništavilu, kupelj ljudskog duha i nerava. Amnezija je poratna bolest, kao i srcobolja, odjek velikih kriza. Nisu sve amnezije jednake, jer nismo svi jednaki mjsečari. Paramnezija je jedna žena na igalu, u svijetloj haljini, koja nam maše maramom čim je parobrod prestao da zviždi. Naš je pravac: Sretna Ostrva, blagoslovljena Orionom, Andromedom. Putovanje vodi u nepoznati plavet, plavet se raspršava u bjelinu, pjene talasa i prestanak neba. Putujemo, bez sjećanja, bez uspomena, bez pamćenja. Putujemo, bez sebe. U istom ovom prizoru kao da smo već jedanput bili. No ima raznih zaborava, raznih načina da se gubi veza. Opijum, filmovi. Prošlost postaje sve više mrtva gruda zemlje, okovi; bježimo od prošlosti. Svijet je velik, a ništavilo i praznina još veći. Evazija u smijeru nirvane. Gdje god je hvataljak popustila, zaborav nastaje i širi se. Zaborav hvata sve stvari koje ostaju bez oslona i uporišta. Jer se toliko zaborava širi, raspoznajemo da mnoge stvari nisu čvrste. Ne drže se, ne odolijevaju. Zaborav... Kliješta popuštaju. Iza zaborava nije mir... Iza zaborava se izvija nemir, kao što biva sa stanarom iza zaključanih vrata koji ne može da izađe. Zaborav je odnio ključe. U sobi osamljenik je nemiran, on se trza, traži izlaz, traži ključeve i u zidove, u vrata lupa, lupa. Lupaju samotari u izbi zaborava, ali do njih ne dolazi odgovor. Teško je povezati pređu na mjestu gdje se prekinula, a pamet bolesnika nije nit magioničara koja se svejedno nastavlja kao da se nije prekinula. Novi ljudi... Vidite ih po perivojima. Zaboravljeni, zaboravljeni. Poneki od njih vraća se s izleta, smiješi i čini mu se da je žrtva duge, duge hipnoze.

Pričaš priče?' upita muškarac s gotovo opipljivim uzbuđenjem i zanimanjem. ,Priče, bajke, legende u stihovima', kaže Widget. ,Nazovite ih kako god želite. Stvari o kojima smo maloprije razgovarali i zaključili da su kompliciranije no što su nekad bile. Uzimam djeliće prošlosti koje vidim i spajam ih u pripovijesti. No to nije tako važno; ovdje nisam zato -' ,Važno je', prekine ga muškarac u sivom odijelu. ,Netko treba ispričati te pripovijesti. Kada bitke završe – one dobivene i one izgubljene – kada gusari pronađu svoje blago i kada zmajevi svoje neprijatelje pojedu za doručak uz šalicu finog lapsang souchonga… netko treba pohvatati i ispričati njihove priče. U tome je čarolija. Čarolija je u slušaču; svaki od njih čut će je drugačije i nitko od njih neće moći predvidjeti kakav će dojam na njih ostaviti. Od banalnog do dubokog. Možda ćeš ispričati priču koja će se nastaniti u nečijoj duši, postati njegova krv, njegovo ja, svrha njegova postojanja. Ta će ga priča dirnuti i pokrenuti. I tko zna na što će ga tvoje riječi potaknuti. To je tvoja uloga, tvoj dar. Tvoja sestra možda vidi budućnost, no ti je možeš oblikovati. Ne zaboravi to.' Otpije još jedan gutljaj vina. ,Napokon, postoje mnoge vrste čarolija.

Juce sam grejao telom jednog kretena sto smo se sto puta pobili. Lezi ispred neke zgrade, ceka da ga neko pusti unutra. A niko ga ne pusta. Lose izgleda, zlokobno, i to ljudi ne vole. A dok sam ga grejao, sve mi se razjasnilo, Nezna dusa, nego ga je zivot naucio da nikom ne veruje, i da samo grize. To uopste nije do njega, njemu je tako objasnjeno. NIkad lepa rec, nikad neznost, samo kamenje i sutiranje. Pa on ne zna drugo nego da mrzi. Dok sam ga grejao, tako me je pogledao da mi je bilo lose njegove dobrote. Leti je lako, leti svaka budala moze da prezivi na ulici. Zimi je horor. Zima ne prasta. Zima sahranjuje na svakih 15 minuta. Zima cedi psa polako, i kad mu dodje sudnji cas, on mucenik i jedva ceka da poveca brojno stnje s one druge strane zivota. Hocu da vam kazem, leti nas lovite, gadjajte, ne dajte nam nista, ali zimi, zima je vreme za primirj, ako se radi o dostojanstvenom svetu. Pa koji je to fazon da se ne pustaju psi u zgrade? Sta smeta da se prespava na nekom otiracu. PSeci zivot je isto zivot , jos jedna dusa na planeti. Ako imate neko cebe koje vam ne treba, bacite ga negde, pored nekog drveta, u neki cosak, negde gde ne smeta, i neka pseca dusa ce ga naci, i to ce joj spasiti zivot, da imate preko leta s kim da se proganjate. Ja znam jednog tipa iz starog kraja, jednog drkadziju, zivi na cetvrtom spratu tog jednog solitera i nervira ga jedna kucka sto zivi tu izmedju zgrada. Ona laje izmedju pet i sest ujutru, uvek. On je cesto cuje i fantazira o tome da ima snajper i da joj prosvira mozak, samo da ucuti. I leti i zimi. I leti je ne konstatuje kad je vid, osim sto je nekag opsuje i kaze joj - Glupaco- Ali, zimi, zimi je pusa u zgradu i od kad se odselila ona komsinica sto je natovila jednom kao prase, on joj i hranu donosi. Covek drkadzija, ali kad dodje do Zenevske konvencije, nemam mu ravnog, postuje neprijatelja kao svog rodjenog. A nije strasno ni ako se ostave ostaci od rucka negde. Ako vam se ne svidja bas pored vase kuce, odnesite ih negde dalje, negde gde nema nicije kuce, kad krenete ko zna na koje toplo mesto na koje vec idete. Ostavite, pojesce neko i zato ce preziveti. A ako nekoga spasete sa ulice ove zime, ako ga primite u kucu, ako pocne da zivi sa vama, redefinisace vam se pojmovi zahvalnosti i odanosti. Shvaticete da za ljubav nisu potrebne reci, da su dovoljni pogledi, pokreti, uzdasi ili obicno njuskanje. Uzmite nekog smrznutog psa u kucu, bar dok ne prodje zima, da vam pomogne da se snadjete u ovom bezdusnom svetu.

Godine - to je stvar za druge, za ne-ja; baš kao i smrt. Kad reknemo ja, mi time ciljamo na onaj isti subjekt, na onaj isti intimni osjećaj jastva na koji smo ciljali i onda kad smo kao šesnaestogodišnjaci, ili šestogodišnjaci, izrekli tu zamjenicu ja. A svaki naš čin i svaka naša riječ, od rođenja do smrti, spontan su ispad i autentičan odraz onog istog našeg identiteta, onog ja koje se u nama rodilo zajedno s prvim tračkom naše svijesti, ili s prvim tračkom našeg instinkta, i koje se otada neprestano, svakim danom i svakim časom, u nama nadorađa, integrira, jedri, ocjelokupljuje, ali jezgra ostaje uvijek ono prvotno goluždravo ja. Svojstva, obilježja, kakvoće - to je ono od čega su sačinjeni drugi. Samo drugi sazdani su na taj staromodni, skolastički način. Naše ja sastoji se iz golog fakta bivstvovanja i iz primarnog, slijepog osjećaja tog bivstvovanja. Dakako, tome pridolazi i percipiranje ostalog postojećeg oko nas. I to nije neugodno; baš naprotiv. Ali to nije bitno. Zgoljni fakat bivstvovanja i goli osjećaj tog bivstvovanja. Sve drugo je sporedno, nebitno. Puki ogrtači na leđima tog našeg ja. I što je tu onda važno ako, kad se pogledamo u ogledalo, konstatiramo da taj naš isti, identični, nezamjenjivi ja ima nešto prosijedu ili prorijeđenu kosu, da su mu leđa nešto pogrbljena, da je dobio rđavu naviku da nosi naočare, i tome slične trice?

Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violin, da se vidi u Kremoni ? Ima nešto da se čuje, kažem, u Kremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom mladom ženom, u Fiorenci. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima – u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji. Domaćica na to kaže tužno : Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu dve biti ? Ljudska reč, čovečji glas, katkad, i pri običnom razgovoru, može da unese u razgovor neku jezu. Duboku. Tako i ta fraza domaćice, sa tim imenom, unosi među nas “nikad više”, jezivo. Došao je kraj jednoj Evropi. Došao je kraj i našem krugu u Rimu. Ona zatim, valjda i sama uplašena, uzvikuje : Dosta s tim – basta ! Uplašili su se smrti buržuji. A smrt je prirodna pojava, kao i rat. Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni ? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti. Večno živeti. Nijedna violina u Kremoni ne zvuči lepše, nego detinji plač – prvi. Pošto se zna, među nama, da ta žena nema dece, taj zvuk nam je tim tužniji i neshvatljiviji. Njen muž, ušeprtljavši, predlaže, da prekinemo te lude razgovore id a se to ostavi, i reši sutra, a da se sad čita, malo, Vergilije.

Ono što sam od života naučio je, Da bez obzira na to koliko je neko dobar čovek, ponekad te mogu povrediti i zbog toga moramo da praštamo. Potrebne su godine da bi se izgradilo poverenje a samo par sekundi da bi se uništilo.. Ne moramo da menjamo prijatelje ako shvatimo da se prijatelji menjaju.. Okolnosti i sredina imaju uticaja na naše živote, ali smo mi ti koji su odgovorni za sebe.. Da moraš da kontrolišeš svoje postupke da oni ne bi kontrolisali tebe... Da strpljenje zahteva dosta vežbe..da postoje ljudi koji nas vole, ali jednostavno neznaju kako da to pokažu.. Ponekad osoba za koju misliš da će te povrediti i naterati te u propast .. Je u stvari jedna od retkih koja će ti pomoći da ustaneš.. Nikad ne bi trebalo reći detetu da su snovi lažni, bila bi za njega tragedija da to zna.. Nije uvek dovoljno da ti neko oprosti, u većini slučajeva moraš prvo oprostiti sam sebi.. Da u koliko god komada ti je slomljeno srce, svet to neće prestati da ispravlja.. Da ima Boga hteo bi da srećemo sve pogrešne ljude pre nego one prave.. Da onda kada konačno sretnemo one prave budemo zahvalni na tom poklonu.. Kada se vrata sreće zatvore, druga vrata se otvore.. ali često gledamo tako dugo u ta zatvorena vrata..da ne vidimo šta se to otvorilo za nas.. Najbolji prijatelj je onaj sa kojim možeš sedeti na tremu i šetati.. Bez da izgovoriš i reč i kada odeš osećaj je kao da je to najbolja konverzacija koju si ikada vodio. Tačno je to da ne znamo šta imamo pre nego što to nađemo, ali je isto tako tačno, da ne znamo šta nam je nedostajalo pre nego što se vrati.. Ne posmatrajte izgled, može da vas zavara, ne sledite bogatstvo čak iako može da iščezne, Nađi nekoga ko te zasmejava, zato što je samo osmeh potreban da se ulepša dan, nađi ono što ti uveseljava srce.. Postoje trenutci u životu kada ti neko tako mnogo nedostaje.. da poželiš da ih možeš uzeti iz svojih snova i stvarno ih zagrliti.. Sanjaj što poželiš, idi gde god poželiš da ideš.. zato što imaš samo jedan život.. i jednu šansu da radiš stvari koje želiš da radiš.. Najsrećniji ljudi najčešće nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od svega što im se nađe na putu. Najbolja budućnost je ona koja se gradi na zaboravljenoj prošlosti.. Ne može ti dobro ići u životu dok ne pustiš svoje prošle neuspehe i tuge. Svi smo mi savršeno nesavršeni.

Helen je ugasila svjetlost, prišla žurno prozoru i provirila napolje. Svjetlost iz dnevne sobe je kroz otvorena vrata padala na pod u zlatnom romboidu. Helen je stajala iza postelje kao da je promatrala neku divljač. Oko mene je još lebdio dah njenog parfema. Okrenula se. 'Ne smiješ ići na stanicu', rekla je. 'Neko bi te mogao poznati. Moraš otići! Pozajmit ću kola od Ele, pa ću te odvesti u Minster. Kakve smo budale bili! Ne smiješ ostati ovdje!' Osjetio sam oštar bol koji se odmah pretvorio u žudnju. Izgleda da je Helen prvi put stvarno shvatila da se moramo rastati. Ili je to možda tek sad najzad sama sebi priznala. Nestalo je sve one rezerviranosti koja je u toku dana tinjala. Helen je vidjela opasnost, vlastitim očima vidjela, a to je za nju bilo jače od ma kakve mašte. Odjednom mi je izgledala kao da je sva samo strah i ljubav — i već za jedan korak udaljena i izgubljena. Pokušao sam da je zadržim. I ja sam najzad gledao bez vela. Ona se opirala i šaputala: 'Ne sad! Moram da telefoniram Eli! Ne sad! Pa moramo ...' Ništa ne moramo, mislio sam. Imao sam još jedan sat vremena, a onda neka svijet propadne. Zašto ranije to nisam jače osjetio? Osjetio sam, ali zašto nisam razbio stakleni zid između sebe i svog osjećanja? Ako je moj povratak besmislen, onda je ovo još besmislenije! Morao sam nešto od Helene ponijeti sobom u sivu prazninu u koju ću se vratiti ako budem imao sreće. Nešto više od osjećanja na opreznost i okretanja u krug. Sad sam ushtio da se raširim preko nje kao neki pokrivač, zaželio sam da imam hiljadu ruku i usana, da postanem savršen konkavan oblik, preko i oko njenog konveksnog, bez igdje ijednog međuprostora, da bih je svuda dodirivao, koža uz kožu, centimetar po centimetar, a ipak još sa starim bolom što je to koža na kožu, i što ne može biti krv u krvi — spajanje umjesto sastavljanja.