Sme Quotes

OPOMENA Čuj, reći ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične. Može mi se učiniti da tonem u zvuke, pa ću ruke svakom pružiti. Može mi se učiniti lepo i slatko voleti kratko za jedan dan. Ili mogu kom reći u tome času čudesno sjajnu, predragu mi tajnu koliko te volim. O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se: negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme. Učiniće mi se: crn leptir jedan po teškoj vodi krilom šara što nekad neko reći mi ne sme. Učiniće mi se: negde kroz tamu neko peva i gorkim cvetom krvavog srca u ranu dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu, kad neko svira.

Vsetko co sme, je dosledkom je dosledkom toho, co sme si mysleli

Nič nie je skutočnejšie ako prítomnosť. Nič nie je nebezpečnejšie ako strach. Sme súčasťou obrovského celku a neustále trpíme, aby sme sa naučili žiť.

Mene više ništa ne može da porazi. Ni začudi. Ni zasmeje. Zato iskreno sažaljevam žive. Oni ne znaju da je od prostora na zemlji čoveku neophodan samo prostor komotnog ležaja. Od vremena, dok voli. Od imanja, da nije ni gladan ni žedan. Od znanja, da zna svoje telo. Od prava, da sme da ne voli onog koga ne voli. I još ponešto slobode za sebičluk i igru

Boli sme si takí blízki, až ma to desilo. Obával som sa, čo sa stane, až si už nebudeme môcť byť bližší. Čím bližšie, tým ďalej?

Poznanie, ktoré sme raz dosiahli, má zvláštnu vlastnosť... akosi ho už nemožno vziať naspäť, nemožno ho vymazať z dejín ľudstva, možno ho len prekonávať poznaním ďalším, hlbším.

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled, i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.

Onaj koga su odneli do cilja ne sme verovati da ga je dostigao

Sami sebe sme všetci cudzincami, a ak vôbec máme poňatie o tom, kto sme, je to iba preto, že žijeme v očiach druhých.

Kazdeho noveho cloveka sme sa snazili posadit na par dni na helpdesk, aby spoznal, co trapi klientov a ako vnimaju firmu.

Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zrak sunca i učini da odleti tamo gde vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njenoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.

Perse te dua?! Se te desha vete, Dhe t'u nqasa vete, Dhe te putha vete- Prandaj. Dhe te humba large, Dhe te ndoqa large, Dhe te gjeta large- Prandaj. Se te desha prape, Dhe t'u nqasa prape, Dhe te putha prape- Prandaj. Dhe te humba vashe, Dhe te ndoqa vashe, Dhe s'te gjeta vashe- Prandaj. Se te gjeta grua, Dhe te desha grua, Dhe te putha grua- Prandaj. Dhe s'me flet perhera, Dhe s'me nqas perhera, Dhe me plas perhera- Prandaj. O, prandaj te dua, Prandaj vashe-e grua, Fshehtesi per mua- Prandaj.

Je dobré uvedomiť si, že človek je smrteľný. Šťastie potom spočíva v tom, že žijem. To, že sa ráno prebudím, by malo byť dostatočným dôvodom na šťastie, aj keby to malo byť prebudenie do veľkého trápenia. Každé trápenie, ktoré je na nás zoslané, je možno určené na to, aby sme v sebe pokročili a vyrástli.

Zdalo sa mi, že najlepších kamarátov si vytvárame preto, aby sme sa nemuseli veľmi trápiť s inými ľuďmi. Dávame im akési podvedomé povinnosti a privilégiá, programujeme ich, aby boli vždy pri nás, aby mali o čosi menšie právo povedať nám nie. Ľudí si v podstate egoisticky vyberáme kvôli sebe, nie kvôli ich dobrým vlastnostiam.

Znam da bez pobede nad sobom ne možemo postići nijednu trajnu pobedu nad drugim. Ali, takođe znam, tačnije, osećam, slutim, da čovek ne sme da pobedi sebe ni u ime najveće pobede. Ni za kakvo zemaljsko carstvo. Mudar borac bi verovatno bio onaj koji vodi računa da ni za jednu stvar na svetu ne izgubi sebi više no što od te stvari može da dobije.

Its the worry you havent even thought to worry about that you should worry you the most

Why fear feedback? Why stigmatize failure in the workplace when it’s bringing you closer to achieving your organizational goals.

Ničemu život ne sme da bude cena. Apsolutno ničemu.

Do you ever feel like you're not even friends with sme of your friends?

Sme iba nehotové, neúplné bytosti, ak nám niekto múdrejší, lepší ako my nepomáha zdokonaliť naše slabé, nedokonalé povahy.

Ženy sú stvorené na to, aby sme ich milovali, a nie aby sme im rozumeli.

It's great if you are a subject matter expert (SME) in something, Otherwise you have to know a little about a lot of things.

Precítenie bolesti nás oslobodí, aby sme mohli pocítiť radosť z toho, že sme ľudskými bytosťami. Bez hrozby utrpenia nemôžeme zažiť pravú radosť.

A tančili sme. Při ozvěne minulosti, na prahu neznámé budoucnosti.

často sa hneváme na druhých za to že nerobia to čo by sme mali pre seba robiť my samí

Niekedy je dobré nepovedať nič. Len privrieť oči. Pozrieť sa na slnko. Na hviezdy za slnkom. Doďaleka. Dovnútra. Nepremýšľať. Mlčať. Spomenúť si na niečo, na čo by sme si inak nespomenuli.

Gotovo je sa bezbrižnošću i uzimanjem stvari zdravo za gotovo. Ništa se više ne sme prepustiti slučaju. Slučajnost je opasan i prevrtljiv saputnik. Ponekad prijatelj, ali često i nepredvidivi neprijatelj.

Vždy som pociťoval, že ak jestvuje niečo ako štvrtý rozmer, je ním rozhovor. Je smiešne povedať, že rozhovor je hlboký. Ten štvrtý rozmer nie je ani hĺbka ani výška. Raz som navrhol, aby sme ho volali tiaž.

Sme na tomto svete z nejakého dôvodu, každý máme úlohu a svoj kríž. Ide o to, do akej miery sa so sebou zmierime, do akej miery sme vyrovnaní s tým, čo musíme urobiť. Ak sa prijmeme úplne, dokážeme doslova zázraky.

Každú z nás hyzdí nejedna jazva. Raduj sa, že si prežila a zvíťazila. Jazvy sú niečím, čo nám neustále pripomína, kým sme a kým aj navždy budeme. Silné bojovníčky, čo sa neboja prísť o život, aby zachránili svoju rodinu.

Sa prošlošću, međutim, čovek nikada ne sme da bude siguran. Ona nije, ubeđen sam, tako nepromenljiva kao što se često čuje, već se rado, mada u krajnje svedenom obliku, menja i tako utiče na nečiju sadašnjost i budućnost.

Prečo sa ľudia chvascú, že sú citlivejší ako zvieratá? Tým sú len bezbrannejší; keby sme nemali iných potrieb, iba hlad a smäd a telesné túžby, boli by sme takmer slobodní; takto nás rozochveje každučký závan vetra, každý pohľad, náhodné slovo.

Razumem ja to, da Beograd mora da stigne evropske prestonice. Ali, ne može se nikada vek preskakati godinom. Ne može se pet godina stavljati uz pet vekova. Moraju tu proći decenije. Najmanje možemo vekove određivati spratovima. Žurba je veliki saveznik kajanja. Ne smemo dozvoliti da naši graditelji mrze svoj grad. Baš zato što ide iza drugih gradova, Beograd ne sme da ponavlja njihove greške. Mora se prostor prvo navići na čoveka. Ne može se, tek tako, izaći na ledinu i podići tek tako deo grada. Ako pristanem na haos, haos će zavladati mnome.

Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izlozio opasnosti odlazeci do one krajnje tacke gde je vrtoglavica neizbezna... ne valja se upustati u tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeci covek nekaznjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njh zadje. A on iz tih "tajanstvenih oblasti" izlazio nije.

Radi si myslíme, že sme lepší ako ostatní. Aj ja som si to dlho myslela. Ale vždy nás niečo prekvapí, čo nám nabúra náš krehký múrik morálnych presvedčení, ktoré si budujeme pohľadom na iných a uisťujeme sa. O tom, ako by sme nikdy alebo budeme navždy, alebo čokoľvek, čo znie dobre, keď si myslíme, že máme patent na správny život.

8Therefore  qdo not be ashamed of  rthe testimony about our Lord, nor of  sme his prisoner, but  tshare in suffering for the gospel by the power of God, 9 uwho saved us and  vcalled us to [1] a holy calling,  wnot because of our works but because of  vhis own purpose and grace, which he gave us in Christ Jesus  xbefore the ages began,

Robme niečo, kým sa nám núka príležitosť! Nie každý deň nás niekto potrebuje. Nie, naozaj nemožno povedať, že by niekto potreboval akurát nás. Druhí by to tiež dokázali a možno aj lepšie. Výzva, ktorú sme práve počuli, je adresovaná skôr celému ľudstvu. Ale na tomto mieste a v tejto chvíli, ľudstvo, to sme my, či sa nám to páči, alebo nie.

Ljudske predstave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom, nepopravivo su pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? Da li je, uistinu, jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem. Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti. Da bi ljudi to mogli biti. Jer, što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugom može biti insekt. Insekt progonjen ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. Ekologija ne poznaje univerzalno prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života. To bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad spontanostima nepoznatog mehanizma. I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt, kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom Pasteurella Pestis, odnela trećinu Evropljana, četrdesetak miliona ljudskih zamoraca, podleglih ekstrasteralnoj inokulaciji španskom influencom ranih dvadesetih ovog stoleća, laboratorijsku regularnost kineskih epidemija, vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, zašto ne, i tri bolesnice na aerodromu Heathrow. Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih mediteranskih civilizacija. Astečke imperije i s naučnom preciznošću mogli bi se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu.

Stastie sa da vidiet len v spatnom zrkadle. Zajtrajsok? Pozri nan. Uz je tu. Masakruje nase nadeje, prinasa marnost do buducnosti, gniavi nase sny. Modlil som sa za nas, Gaby, modlil som sa tolko, kolko som vladal. Cim viac som sa modlil a cim viac nas Boh opustal, tym silnejsie som veril v jeho moc. Boh nas skusa, aby sme mu dokazali, ze o nom nepochybujeme. Hovori nam, ze najvacsia laska sa rodi z dovery. Nesmieme pochybovat o krase sveta, ani pod burlivou oblohou. Ak ta neprekvapi kikirikanie kohuta ci svetllo nas hrebenmi hor,ak uz neveris v dobro svojej duse, tak uz nebojujes, to akoby si uz bol mrtvy.

Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih merdijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova slepa istina nije u stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima.

Nije strah, Čeperko, nečemu se dobro približismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle — neću da se provlačim ... Postajem li šeprtljanac, možda me i umor sustigao? Kao da gluvim, noću zurim u Savu, crna reka. I šapnem: i u truloj voćki proživi se neko vreme. Pređem preko svoje palube, zapalim duvan, zgužvam cigaru, jauknem u noć. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim — lupi nad vodom, zakači se negde na drugoj obali, možda o vrbe. I tamo smalakše, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode — kao da u njoj nešto mogu da pročitam. Žestim se, krcka daščani kućerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se — da ružno ne pitam? ... Dositej mi govori: "Nikako! Stvarati zaštitni znak." Koji znak? Povelju zaštitnu — pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije. Cibnem se, cibne se i Dositej. Ćutimo, znamo se. Ko će koga izmerkati. A onda Dositej zakriči: — Svuda i na svakom mestu zaštitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpišu. A mene, Čeperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave. — A Goli otok? — pitam Dositeja. — Otok se raziđe, ne ostaje večito na obrazu. Gole obučeš i za dnevno postojanje sebi kažeš: bilo, prošlo. — A šta je tamo bilo? — Nije tvoje. — A čije je?

Grčki pejzaž mi se obratio patetičnim glasom mita i tragedije. Bio je to dominantan utisak. Nametljivo prisustvo gole zemlje, veoma izreckanih stenovitih masa, pojačano je oskudnošću biljnog pokrivača. Veliko drveće - topola, tisa, hrast - raste u dolinama, mada se šuma uvek povlači pred pritiskom niskog, bodljikavog žbunja koje nadvladava sve. Iz istorijskih predanja znamo da su danas gole padine kritskih planina nekada pokrivale kedrove i kiparisove šume. Okolina Olimpije bila je bogata topolama, međutim one su završile kao žrtva propisa koji je glasio : "To je jedino drvo koje se sme koristiti za prinošenje žrtava." Zbog toga je današnji grčki pejzaž divljiji i lišeniji zelenila nego u drevna vremena. Naravno, postojanje malih oaza tišine - gajeva, u kojima možemo zamišljati Sokrata kako razgovara sa Fedrom. Čak u centru Atine, gradu punom buke i grozničavog trčkaranja, može se skrenuti sa prometne Ulice Leoforo Dioniziju Areopagitu koja vodi duž podnožja Akropolja i uroniti u zavojite staze Brežuljka Muza. Dobro je doći tu uveče i bluditi između mirti, lovorovog žbunja i kiparisa. Drveće nije veliko, otprilike je u visini muškarca, u mraku je čovekoliko, tako da dobijaš želju da ga pozdravljaš, zastaješ i razgovaraš s njim. To posebno osećanje bratimljenja sa prirodom, prirodna lakoća s kojom ova poprima ljudske oblike, nisam iskusio ni u jednoj drugoj zemlji. Zbog toga mi se čini da metamorfoza drveća u šumske boginje (drijade) nije bila samo rezultat bujne mašte Grka, već pre oštroumne opservacije i preciznog razumevanja znakova koje šalje okolni svet.

Po behen pothuaj tri jave nga shetitja e nje Majit, por bashke me keto po behen edhe tri jave nga pershendetja tallese dhe e fundit e Poles. Mendoj, mendoj dhe habitem me vete: A me te vertete me ka dashuruar Pola? Atehere cfare dreq eshte kjo dashuri rinie? Une po! Kam dashuri, d.m.th., gezohem kur gezohen te tjeret dhe deshperohem, kur deshperohen ata. Mirepo, kete fare gezimi e deshperimi e ndiej edhe per cdo njeri te larget, madje edhe per Polen e per te gjithe. . ., por asnje nuk dua te kem pa pa perpara. . . I dua, por malli s’me merr! E shoh njerine si njeri per t’u pare, por jo per t’u adhuruar. Njeriu, qe do te adhurohet — qe do te dashurohet, desha te them — prej te gjitheve a prej nje njeriu s’eshte lindur ende. . ., por as qe ka per t’u lindur ndonje i tille! Pra, po them te drejten, se une e doja dhe e dua me gjithe zemer Polen, por me nje dashuri familjare, ashtu si i dua dhe motrat e mia. Sa here qe ka rene puna per te kercyer dance me te a te fjalosesha per ndonje gje, gjithnje e nderoja si njeri, pa anuar mendja per keq. E them kete, sepse ta dashurosh tjetrin ose tjetren per nje pune shtazore, atehere humbet cdo qellim njerezor dhe pastaj eshte e kote te dashurosh! Por ja qe doli ne shesh: -Te dua! - me tha si pa gje te keqe. - Fort mire! Me do? Edhe une te dua! U mbarua puna. Mirpo: - Pse nuk me dorezohesh? Ja kete mister nuk mund ta zgjidh. Per te dashuruar si moter a si njeri e kam dashuruar, por per ta dashuruar si kafshe, as qe me ka shkuar mendja. Por Pola me paska dashur per burre te saj. . . per jeten e saj! Ne qofte se ishte ndonje tjeter ne vendin tim, kete gje do ta quante si dashuri rinie; mirepo une nuk e quaj, dhe as qe kam pse ta quaj ashtu. Po, mik, nuk e quaj: mbasi u njohem mire me Polen, ajo eshte sjelle me shume miqesi me mua, aq sa me se fundi pati guximin perpara familjes se saj te me jepte nje dhurate. Por kjo s’ka ndonje rendesi, mbasi dhurata nuk eshte gje tjeter, vecse nje shprehje adhurimi njerezor, nje pasterti zemre per njeri-tjetrin. Me vone miqesia u kthye jo ne dashuri familjare, por ne dashuri hice, ne dashuri te rreme, se brenda saj fshihej: “Te me dorrezohesh!”. Ajo e mendonte jeten, te ardhmen e saj te siguruar fare mire me mua; vec kesaj, nga qe jam i pashem dhe terheqes, ajo donte te mertohej me mua. Thurr e c’thur enderra lumturie, enderra martese. Shiko tani se ku qendronte dashuria e Poles: tek e ardhmja e saj: eshte i mire dhe nuk do vuaj: pra: ka dashuri! Kete “te me dorezohesh!”, e mbajti te mbyllur ne zemren e saj shume muaj, me shprese, se do t’ia thoja une me pare. Mirpo, kur pa, se s’ia varja veshin fare per kete pune, atehere u detyrua te ma thote vete kete gje. Por, fatkeqesi per te! - Pse nuk me dorezohesh? . . . - Pse nuk mund. . . pse kam tjeter! - Keto fjale te mia i rane si bombe. E po atehere? Atehere gjithe shpresa e saj e bukur u varros sa pa lindur dhe pastaj, duke mos ditur se si ta mbronte veten, filloi te qaje: qante zemra e saj me lejen e arsyes per lumturine e enderruar, qe i vdiq. Puna e saj eshte porsi nje vdekje. Kur vdes njeriu, qajme pse pa ate na cenohet disi rruga e jetes. Keshtu pra, Pola, nuk qau dashurine time, por kujtimin e lumturise se saj! Dhe me se fundi iku! Sikur te me dashuronte me te vertete, Pola, edhe kur ia tregova lajmin e fejeses, ajo duhej te me dashuronte ashtu sikurse e dua une, me gjithe qe jam i lidhur me Aferditen. Mirepo, ajo jo, me dashuronte deri sa e shihte se po shkonte mbare interesi i saj, por kur e pa se ai ngeci atehere ngeci dhe dashuria e saj.

Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka. Pošto izdanje "Maske", latinicom, niko nije čitao, ja sam prvo preštampao "Masku" u časopisu "Dan", a posle sam počeo da tražim izdavača za "Dnevnik", koji sam bio nazvao "o Čarnojeviću". Našao sam izdavača za "Đerleza" Ive Andrića, ali "Dnevnik" je bio isuviše dug. Međutim, Vinaver je bio bolje sreće. On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala "Sveslovenska", da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov "Gromobran", i Rastkov "Perun". Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka. Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom "Dnevniku" treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna. Protiv optužbe da sam "dekadent" ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu književnu cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao. Međutim, nije se na tome svršilo. Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela "Pariz", u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao. Tu mi je jednog dana saopšteno da u "Dnevnik o Čarnojeviću", ne može ući više od 5 tabaka. Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio. Dobrović se tome, grohotom, smejao. Veli, kad dođe u Pariz, i on će svoje stare slike tako. Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke "Albatros" (po Bodleru). Njegov Albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao. Vinaver je vršio korekturu "Dnevnika", dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja. Ja sam onda već bio u Parizu.

Sada kada je Erika silnim zahvatima konačno oblikovana u nešto nježno, mora još samo sje¬sti u kolica što se kotrljaju putovima umjetnosti i postati umjetnica. Takva djevojčica nije za grube poslove, npr. za težak ručni rad ili kućanske poslove. Ona je rođenjem predodređena za finese klasičnog plesa i klasične glazbe. Da po¬stane svjetski poznata pijanistica, to bi, eto, bio majčin ideal! Kako bi se dijete moglo u svijetu intriga probijati na svom putu, majka na svakom uglu zabija putokaze, a s njima i Eriku, ako Erika dovoljno ne vježba. Majka upozorava Eriku na za¬vidnu hordu, koja će uvijek pokušavati razoriti ono što netko postigne i koja je gotovo uvijek muškog roda. Ne daj se sme¬sti na svojem putu! Ni na jednoj stubi na koju se popne Eriki nije dopušteno odmoriti se. Ne smije se, onako zadihana, nasloniti na cepin, jer mora nastaviti dalje. Na sljedeću stubu. Životinje iz šume opasno su joj se približile i prijete joj da će i nju pretvoriti u životinju. Na tom putu suparnici Eriku po¬kušavaju navući na hridi pod izgovorom da joj žele pokazati kakav se pogled pruža odatle. Ali kako se samo lako možeš survati s takvih stijena! Majka joj tu provaliju vrlo zorno opi¬suje, kako bi se dijete što bolje čuvalo pada. Svjetska je slava, koju većina neće moći postići, samo gore, na vrhu. Gore puše hladan vjetar koji kao da šumi kako'je umjetnik uvijek sam. Dok je god Erikina majka živa i može određivati njenu bu¬dućnost, za dijete dolazi u obzir samo jedna stvar: svjetski vrhovi. Majka gura odozdo, jer ona čvrsto stoji objema nogama na zemlji. Uskoro Erika više neće imati uporište na majčinim ramenima, već će stajati na leđima nekog drugog, koga su svojim intrigama uklonili s Erikina puta. Ali klimavo je to uporište! Erika stoji na vrhovima prstiju na majčinim leđima i zarila je uvježbane prste u vrh brijega, za koji će se vrlo brzo ispostaviti da je obična mala izbočina u strmoj stijeni i da samo stvara privid vrha. Propinje se tako Erika, isteže mišiće nadlaktica i s mukom se uspinje prema gore. Vrškom je nosa već provirila preko ruba stijene, ali jedino što je ugledala nova je litica, još strmija od prethodne. Tvornica leda u kojoj se proizvodi slava ovdje je već otvorila svoju podružnicu i proiz¬vode slaže u blokovima jedne na druge jer se tako smanjuju troškovi skladištenja. Ispred jednog od tih blokova slave, oblizujući se od sreće, Erika nastupa na srednjoškolskom natjecanju za Chopinovu nagradu. Uvjerena je da joj nedostaje još milimetar do vrha!

Sunt delicta tamen, quibus ignovisse velumis. Nam neque chorda sonum reddit, quem vult manus et mens, Poscentique gravem persaepe remittit acutum; Nec semper feriet, quodcumque minabitur, arcus. Verum, ubi plura nitent in carmine, non ego paucis Offendar maculis, quas aut incuria fudit, Aut humana parum cavit natura. Quid ergo est? Ut scriptor si peccat idem librarius usque, Quamvis est monitus, venia caret, et citharoedus Ridetur, chorda qui semper oberrat eadem. Ekzistojne dhe gabimet qe gjithsesi duhen falur; ngase as dora dhe mendja s'e jep perhere tingullin e deshiruar, dhe atij qe kerkon zerin e trashe, ia jep te hollin, e as harku s'e qellon perhere cakun e vendosur pezull. Vertete, kur ne poezine shkelqejne shume gjera, mua s'me pengojne njollat e pakta; ato shfaqen nga pakujdesia o nga natyra njerezore. Prandaj cfare duhet bere? Kur si shkrimtari gabon edhe pershkruesi dhe pas verejtjes se thene s'kerkon falje fare, ashtu dhe kitaristi do te perqeshet, kur te njejtit tel i bie gabimisht.

a dodeka éde rként i sme rt g e ome t r i ai f o rmá b an is j e l e n t k e z h e t, ami már inkább eml éke z t et a g ömb r e, és 12 o l d a l l a p p al r ende

Je ulur fort Kujtimi im qe me s'me jep te qete, Kujtimi im q' u llaftaris pas teje, Ne qetesi esht' isker prej rrufeje, Ne cas llaftare zjarr e flake vete. Ckelqen si prush kur sketerrohen rete, Kur mall' i dhembshur ze bucet ndaj meje. Kuptimin t'im o! ndjeje-ahere, ndjeje, Se n'ate hof m'a ndrin ah! zemr' e shkrete. Kaq mot-me-mot shkendijat m'j-u shperndane Gjith permi kulm te bimes me se gjate... M'j-u pereluan gjith me tjeter ane... Je ulur fort, po syt' e mi te pane: Plot me stoli kjo lul' e zemres s'ate! Si kopsht i mbushur plot me jargavane.

Hovoríme o pozitívnom Slove. Jeho sinavicami sme boli uzdravení. To je pravda. Lebo je to Božie slovo. Ak povieš, mám rakovinu, to nie je pravda, ale skutočnosť. Je založená na slove lekára a cítenia bolesti. Chodíme nie podľa cítenia, ale podľa Slova. Božie slovo o nás hovorí, že sme boli uzdravení Jeho sinavicami. Čo je dôležité je to, že musíme s Božím slovom súhlasiť.

Musíme si uvedomiť, že kresťanská meditácia nad Slovom, na rozdieľ od pohanskej meditácii je meditovanie nahlas, aby sme sa počuli. Nahlas meditovanie prináša Slovo do ducha, na druhej strane mlčanlivé meditovanie zostáva len v duši (v hlave).

Every startup is a SME but every SME is not a startup.

Kolega v práci jej hovoril o spolužiakovi z gymnázia, ktorý napísal poviedku o dvoch rodinách, čo sa nemali rady. Tiež sa navzájom počúvali horčičákmi, klopali si na radiátory a búchali päsťami na stenu. Až do tej steny urobili dieru a zistili, že na druhej strane je taký istý byt, iba v zrkadlovom obraze, ba aj takí istí ľudia. Nie sme to my?

...Zato ću ti ispričati anegdotu koju sam jednom davno u Parizu čuo od Danila Kiša i dobro je zapamtio. Dakle: jednoga dana 1937. godine u Moskvi, jedan tako domar po imenu Andrej Platonov čistio je brezovom metlom trotoar ispred kuće koju duži. Prođe čovek na biciklu i Platonov pomisli: Bože, da mi je bicikl, pa da se odvezem do Vologde gde, čujem, ima krompira… Tog biciklistu u međuvremenu prestigne čovek na motociklu, a biciklista pomisli: e, da mi je motocikl, pa bih skočio do Tule, gde ima čak i mesa na crnom tržištu. Prestigne motociklistu sjajni crni ZIL sa tamnim staklima u kome sedi čuveni sovjetski pisac, slavan, a bez talenta i pizda od čoveka, Konstantin Simonov. Motociklista ne sme ništa ni da pomisli. Simonov, međutim, misli ovako: džabe ti je i crna limuzina i Staljinova nagrada, Konstantine, kad talenta nemaš; da mi je talenat jednog Hemingveja, šta bih dao… U istome trenutku u Havani Ernest Hemingvej stoji za pultom i piše (mučili su ga šuljevi, pa je pisao stojećki) i misli: džaba mi i talenat i Havana i sve te pare, kad nisam genije kao Andrej Platonov koji sada čisti brezovom metlom ulice po Moskvi.

The most prominent of them are insurance, hedging, etc.

Ratio Analysis Fundamentals: How 17 Financial Ratios Can Allow You to Analyse Any Business on the Planet”. You

You can do this by investing in another asset that is perfectly correlated, but in opposite direction, so that any loss incurred is offset.

An average American millionaire has 7 sources of income. Did you notice what they just did there? They “Managed Their Risks”. That’s what you should be doing. Don’t put all your eggs in one basket.

One important key to success is self-confidence. An important key to self-confidence is preparation.

Alan Lakein American author   “The general who wins the battle makes many calculations in his temple before the battle is fought. The general who loses makes but few calculations beforehand.

He, who could foresee affairs three days in advance would be rich for thousands of years.” 

Planning is bringing the future into the present so that you can do something about it now.” 

What's the use of running if you are not on the right road.

As for the future, your task is not to foresee it, but to enable it.” 

Strategy without tactics is the slowest route to victory. Tactics without strategy is the noise before defeat.

Reduce your plan to writing. The moment you complete this, you will have definitely given concrete form to the intangible desire.

Someone's sitting in the shade today because someone planted a tree a long time ago.

A pint of sweat will save a gallon of blood.

Keď už sa rozprávame o tom vodcovstve ," začne a popritom skúma moje prsty, "ani ja som nechcel byť alfou." "Nie?" pýtam sa, pretože ma jeho priznanie prekvapí. "Nie, vlčica," zasmeje sa, "Je to príliš veľká zodpovednosť a ja sám som si neveril, že by som dokázal veliť celej svorke. Lenže teraz mám pocit, že by sme to mohli zvládnuť. Spolu," uprie svoj pohľad na mňa. "Spolu," usmejem sa naňho.

A potom je už všetko hrou vášne. Hryznutia, škrabance, tiché vzdychy a nenásytné bozky. Medzi tým všetkým sme niekde my dvaja a zároveň jeden, pokožka nám žiari zlatými odleskami a odrazu neexistuje nič, len dvaja ľudia, dve spriaznené duše, ktoré k sebe našli cestu.

Do Josha som sa zamilovala postupne, deň po dni, minútu po minúte, až kým som sa jedného dňa nezobudila a nebola celá jeho. Odvtedy pre mňa už viac neexistovala možnosť byť bez neho. Naše duše k sebe patrili, boli sme priateľmi, partnermi, druhmi.

Každá z nás zažila iný druh bolesti. Možno sme si práve vďaka tomuto mali uvedomiť, že okrem nás samotných sú ľudia, ktorí tiež trpia.

Lenže teraz, po tomto boji som si uvedomila, že to nie je Bohyňa, kto určuje náš život. Ani osud. Sme to my sami. Robíme rozhodnutia, ktoré možno časom oľutujeme a možno nie. Našimi činmi do diania vecí nevedomky zaťahujeme ostatných, čo nám neskôr nepridáva na šťastí. No rozhodujeme my. My volíme slová, ktoré vyslovujeme, a konáme tak, ako zmýšľame.

Ani za pultom som sa nevedel zbaviť sprostastého úsmevu, sedel mi na tvári ako kŕč a duša jasala nad všetkým, čo bolo okolo mňa, vítal som davy, ktoré sa valili dnu a defilovali predo mnou s maskou nezáujmu v očiach. 'Také ventily nemáme, pani,' plesal som. 'To je talianska batéria, nemáme tieto súčiastky uz dva roky a ani nebudú.' 'Ale čo budem robiť? Tečie mi voda!' spýtala sa nariekavo a upierala na mňa veľké belasé oči lemované čerňou. 'Vyhoďte ju a kúpte si našu, myjavskú,' radil som nadšene. 'Je škaredá, ale funguje!' 'Nie,' vyhlásila pani tvrdohlavo. 'Pôjdem do Talianska na dovolenku a tam si tesnenie kúpim!' 'Hm,' zamrmlal som porazený a obrátil sa k ďalšiemu zákazníkovi: 'Prosím.' 'Ja by som sa chcel s vami porozprávať,' povedal človek v hnedom obleku, s úzkymi fúzmi a bez košíka. 'Hm,' zamrmlal som znovu a vyšiel spoza pultu. 'Poznáte ma, však?' usmial sa. 'Nepoznám. Ale na tom predsa nezáleží, či hej?' 'Nie,' usmial sa znovu. 'Choďte sa obliecť, ja tu počkám.' 'Pišta, prišli po mňa policajti,' oznámil som šéfovi. Musel som nastúpiť do bieleho žiguli, v ktorom sedel ďalší chlapík s fúzikmi a vyhrieval ho. Vlastne mi malo už dávno zísť na um, že raz prídu, uvažoval som, a keď šofér šmýkal auto po zákrutách plných závejov, z celého srdca som si želal, aby sme vrazili do stĺpa. 'Tak o čom sa porozprávame?' spýtal sa. Pokrčil som plecami. V kancelárii bola zima a celé telo sa mi triaslo, závidel som im ich tuk a pokojnú istotu, s akou si pripaľovali cigarety. Drvil ma chlad, ale zistil som, že to nevidia, zrejme prichádzal zvnútra a len vo vnútri sa prejavoval. Zatínal som zuby, nech nedrkocú, a dýchal som pomaly, zhlboka, ako kedysi pred pretekmi, keď bolo treba utíšiť srdce, aby sa nevyčerpalo splašeným búchaním. Po troche sa mi to darilo, do rúk sa mi vracala krv a svaly som po kúskoch uvoľňoval. 'Čo nám poviete o vašej ceste do Poľska? S kým ste sa tam stretli? Hm?' Pokrčil som placami, a tak mi vzali všetko, čo som mal pri sebe, aj šnúrky z topánok a viedli ma dlhou chodbou. 'Dúfam, že to oznámite mojej mame,' povedal som. 'Je chorá.' 'Všetko záleží na vás,' usmiali sa obaja. Cela ma príjemne prekvapila čistotou, dostal som vyžehlenú plachtu a voskovaný pohár s kúskom mydla. Tak. A čo teraz? spýtal som sa v duchu.

Nanič sú ľudia, ktorí si pred surovou realitou zakrývajú oči mudrovaním o tom, ako by mal svet vyzerať, keby sme ich viac počúvali. Zmena je akcia.

Sám si na vine - to je veľké šťastie! a keď som sa na neho hlúpo pozrel, dodal: "Keby druhí mohli za naše problémy, museli by sme čakať, kým oni niečo urobia alebo sa zmenia. Keď sme si ale na vine sami, môžeme s tým hneď niečo urobiť alebo sa zmeniť.

Sme jednoducho zvyknutí čítať v tele medzi riadkami. Je to podvedomý, no nezadržateľný proces: tak ako telo produkuje dušu, duša produkuje významy. Nevieme nič nechať na pokoji, len tak, samo osebe, všetkému musíme prisúdiť význam, zmysel a účel. No a, aby som sa vyjadril obrazne, významom tela je duša. Bez nej nemá zmysel. Bola by to továreň, ktorá s veľkým hukotom a znečisťovaním ovzdušia beží naprázdno.

Šokovaní, a v zápätí paralizovaní niečím, čo sme vôbec neočakávali, uviazneme na mieste, kde sme nechceli skončiť. Uviazneme vo scvrknutom svete, do ktorého sa schováme, a žijeme omnoho menší príbeh, aký Boh pre nás naplánoval.

Čo keby sme stratu a sklamanie prekonali odvážnou vierou, že Bohu to všetko ((nečakané okolnosti, straty,...)) dáva zmysel?

Confusão možno chápať ako stav neistoty a bezradnosti. Vidíme okolo seba zúriť confusão, ale nemôžeme spraviť nič, aby sme ho zastavili. Čo máte nové? Confusão! Každý, kto rozumie významu tohto slova, vie už vtedy všetko.

Da li je, uistinu, jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu jedino on može, sme, ume - svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv.laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem?

„Z armády som sa vrátil bez zubov. Bol december, tridsaťstupňový mráz. Ten chalan bol z Kalifornie... Išli sme ho odprevadiť do hotela. Mal na sebe páperku, teplé zimné rukavice, išiel celý taký zababušený po Moskve a oproti nám ide ruský Váňa – s rozopnutým ovčím kožuchom, s pupkom trčiacim spopod trička, bez čiapky a rukavíc. ‚Ahojte, chlapi!‘ – ‚Ahoj!‘ – ‚A to je kto?‘ – ‚Američan.‘ - ‚Ó, Američan!‘ Podal mu ruku, potľapkal ho po pleci. A išiel ďalej. Prišli sme s ním do izby, Američan mlčí. ‚Šéfko! Čo je?‘ pýtam sa ho. - ‚Ja mám páperku, rukavice a on bol holý. Ale ruku mal teplú. S takou krajinou sa nedá bojovať.‘ A ja na to: ‚Jasné, že nedá. Zahádžeme vás mŕtvolami!

Vraj má človek len jeden život. Na internete zistíte, že to nie je pravda. Zadajte si do Googlu svoje meno a uvidíte, koľkí ďalší ho nosia. Sú to ľudia, ktorými by sme mohli byť: úbožiak, športovec, takmer slávny herec, odsúdenec čakajúci na smrť, slávny kuchár, osoba s rovnakým dátumom narodenia ako vy... tiene toho, čo mohlo byť, keby bolo všetko trochu inak.

Kako izgleda vase vođenje ljubavi? Ako pogledate način na koji vodite ljubav, i sami ćete osetiti da je dosadno. Ženi je to naročito dosadno, jer muškarac završi za dva do tri minuta, a ona još nije ni počela. Ljubav ne bi trebalo da bude neka iznenadna akcija kada vi samo zgrabite ženu. Ta akcija udri i beži nije ljubav. Ljubavi je potreban uvod (...) Morate da budete svesni da je žena sposobna da doživi više orgazama, zato što ona ne gubi energiju uopšte. Muškarčeva seksualnost je lokalna, kao lokalna anestezija. Telo žene je seksualno u celini, i ako njeno celo telo ne počne da podrhtava od užitka, ako svaka ćelija njenog tela nije uključena ona ne može da doživi orgazmičnu eksploziju. Vaš slučaj u kome je muškarac dosadan nije jedinstven, to je slučaj sa skoro 99% žena širom sveta. Žena ne bi trebalo da bude ispod muškarca. Kao prvo, to je ružno - muškarac ima jače telo, žena je nežnija. Drugo, muškarac mora da bude tih, ne sme da bude aktivan, da ne bi doživeio orgazam za dva minuta. Vi budite partner koji nije aktivan, to prepustite njoj. Dozvolite joj da oslobodi svoje inhibicije. Ona ne treba da se ponašakao dama, već kao prava žena. Damu je stvorio muškarac, ženu je stvorilo postojanje. A vi treba da popunite praznine između njenih orgazama. Te praznine mogu da se popune samo na jedan način, a to je da vi ne budete aktivni, da ostanete tihi i uživate u njenom ludilu. Vi treba da završite igru svojim orgazmom, a ne da je započnete njime.

Kedysi som veril v ľudstvo... Veril som, že sa dokáže zmeniť. Predsa musíme vidieť, ako ničíme vlastný svet, nie? Musíme prísť do bodu, keď si povieme dosť. Ako by sme mohli byť pred tým zlom slepí? Prešli dlhé desaťročia a nič sa nezmenilo. Naopak, vynašli sme ďalšie spôsoby, ako tejto zemi uškodiť. A mne je z toho zle... Je mi zle z tohto sveta. Ľudia ubližujú ľuďom. Ľudia ubližujú prírode. Ľudia ubližujú zvieratám... A všetci sa na to len pozeráme a prajeme si, aby sa to nejako zlepšilo.

Časom by sme sa asi nemali priveľmi zaoberať, iba to všeličo vyvedie z miery, zaťaží nám kroky a pripomenie nám, že život plynie rýchlejšie, než si uvedomujeme, že občas je iba okamihom. V jednej chvíli je človek mladý, a zrazu je čosi iné ako mladý.

Prečo kolektív niekoho prijme a niekoho nie? Jasné je, že veľa tragédií nášho rodu vyplynulo z toho, že nás neprijali kolektívy - boli sme odsúdení na samotu.

Nemali by sme si ceniť naše spomienky, ale človeka, ktorým sme sa stali vďaka minulým zážitkom.

Toto je tá největší rána, jakou může osud postihnout člověka. Touha být jiný, než kdo a jací sme: bolestnější touha v lidském srdci ani hořet nemůže.

(Nanny Noo) Hovorí, že keď sa človek príliš zaoberá sám sebou, vôbec to nepomáha, a že je veľmi dôležité, aby sme boli vďační za každodenné veci, že šťastie môžeme nájsť v dobre uvarenom jedle alebo keď sa poprechádzame na čerstvom vzduchu. Viem, že aj ona má pravdu. Ibaže je ľahšie nájsť šťastie v dobre uvarenom jedle, keď vám niekto iný k nemu podá kečup.

Chceli nám vziať dôstojnosť. No my sme si ju nedali. Veci, ktoré sa nám stanú, nie sú samy o sebe ani dobré, ani zlé, záleží na tom ako sa k nim postavíme.

Pre više od tri stotine godina digao nas je iz naše otadžbine, jedinstvene Andaluzije, strašni, bezumni, bratoubilački vihor, koji i danas ne možemo da shvatimo, i koji ni do danas nije sebe shvatio, razbacao nas svuda po svetu i načinio od nas prosjake kojima ni zlato ne pomaže. Nas je, evo, bacio na Istok, a život na Istoku nije za nas lak ni blagosloven, i što čovek dalje ide i bliže se primiče sunčevom rođaju, sve je gore, jer je zemlja sve mlađa i sirovija a ljudi su od zemlje. I naša je muka u tome što nit’ smo mogli da potpuno zavolimo ovu zemlju kojoj dugujemo što nas je primila i dala nam utočišta, nit’ smo mogli da zamrzimo onu koja nas je nepravedno oterala i prognala kao nedostojne sinove. Ne znamo je li nam teže što smo ovde ili što nismo tamo. Ma gde bili izvan Španije, mi bismo patili, jer bismo dve otadžbine imali uvek, to znam, ali ovde nas je život suviše pritisnuo i unizio. Znam da smo odavno izmenjem, ne pamtimo više ni kakvi smo bili ali se sećamo da smo bili drukčiji. Davno smo krenuli i teško smo putovali i nesrećno smo pali i zaustavili se na ovom mestu, i zato nismo više ni senka onoga što smo bili. Kao prah sa voćke koja ide od ruke do ruke, sa čoveka spadne prvo ono što je najfinije na njemu. Zato smo i mi ovakvi. Ali vi nas znate, nas i naš život, ako se ovo sme životom zvati. Živimo između „okupatora“ i raje, bedne raje i groznih „okupatora“. Odsečeni potpuno od svojih i bliskih, staramo se da čuvamo sve što je špansko, pesme i jela i običaje, ali osećamo kako se sve u nama menja, kvari i zaboravlja. Pamtimo jezik naše zemlje, onakav kakav smo poneli pre tri veka i kakav se više ni tamo ne govori, a smešno natucamo jezik raje sa kojom patimo i „okupatora“ koji nad nama vladaju. Tako da nije možda dalek dan kad ćemo čisto i ljudski moći da se izrazimo samo u molitvi kojoj zapravo i ne treba reči. Ovako usamljeni i malobrojni, ženimo se između sebe i vidimo da nam krv tanča i bledi. Savijamo se i sklanjamo pred svakim, zlopatimo se i dovijamo, što se kaže: na ledu vatru ložimo, radimo, stičemo, štedimo, i to ne samo za sebe i svoju decu nego za sve one koji su jači i drskiji od nas i udaraju nam na život, na obraz, i na kesu. Tako smo sačuvali veru zbog koje smo morali da napustimo svoju lepu zemlju, ali izgubili gotovo sve ostalo. Na sreću, i na našu muku, nismo izgubili iz sećanja ni sliku te naše drage zemlje, onakve kakva je nekad bila, pre nego nas je maćehinski oterala; isto kao što nikad neće ugasnuti u nama želja za boljim svetom, svetom reda i čovečnosti u kom se pravo ide, mirno gleda i otvoreno govori. Toga ne možemo da se oslobodimo kao ni osećanja da, pored svega, takvom svetu pripadamo, iako, prognani i nesrećni, u protivnom živimo. To bismo, eto, hteli da se zna tamo. Da naše ime ne ugine i u tom svetlijem i višem svetu koji se stalno zamračuje i ruši, stalno pomera i menja, ali nikad ne propada i uvek negde i za nekoga postoji, da taj svet zna da ga u duši nosimo, da mu i ovde na svoj način služimo, i da se osećamo jedno sa njim, iako smo zauvek i beznadno rastavljeni od njega.

Da, to su muke koje muče ljudi hrišćani sa Levanta i koje vi, pripadnici hrišćanskog Zapada, ne možete nikad potpuno razumeti, isto kao što ih još manje mogu razumeti Turci. To je sudbina levantinskog čoveka, jer on je poussière humaine, ljudska prašina, što mučno promiče između Istoka i Zapada, ne pripadajući ni jednom a bijena od oba. To su ljudi koji znaju mnogo jezika, ali nijedan nije njihov, koji poznaju dve vere, ali ni u jednoj nisu tvrdi. To su žrtve fatalne ljudske podvojenosti na hrišćane i nehrišćane; večiti tumači i posrednici, a koji u sebi nose toliko nejasnosti i nedorečnosti; dobri znalci Istoka i Zapada i njihovih običaja i verovanja, ali podjednako prezreni i sumnjivi jednoj i drugoj strani. Na njih se mogu primeniti reči koje je pre šest vekova napisao veliki Dželaledin, Dželaledin Rumi: »Jer samog sebe ne mogu da poznam. Niti sam hrišćanin, ni Jevrejin, ni Pars, ni musliman. Nit’ sam sa Istoka ni sa Zapada, ni sa kopna ni sa mora.« malo, izdvojeno čovečanstvo koje grca pod dvostrukim Istočnim grehom, i koje treba još jednom da bude spaseno i otkupljeno a niko ne vidi kako ni od koga. To su ljudi sa granice, duhovne i fizičke, sa crne i krvave linije koja je usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma potegnuta između ljudi, božjih stvorenja, između kojih ne treba i ne sme da bude granice. To je ona ivica između mora i kopna, osuđena na večiti pokret i nemir. To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je...

Sve je tragedija, kao što lepo kaže Šekspir. „Na kraju počinjemo da mrzimo ono čega se plašimo.“ I, strah je sive boje, mislim, ne može da bude drugačije. Siva je boja koja se predomišlja, boja koja se predomišlja hoće li da bude bela ili crna, boja koja se plaši da odluči hoće li da bude svetlost ili nedostatak svetlosti, siva je boja straha, drhtanja, ne može da bude drugačije. Siva je boja koja ništa ne sme. Strah je siv. Zbog straha živimo dosadne živote. Stvarnost se, dakle, mogla opisati u tri rečenice. Sve ostalo bio je strah.

My, Rómovia, už sme raz takí, ukradli sme slnku bronz, hviezdam žiarivé diamanty a ozdobili si nimi zamatové oči. Tmavej noci sme zobrali čiernu farbu na vlasy, ohňu plameň náruživej a ohnivej lásky, a víchrici temperament, čo vynesie vesmírnu loď na rómsku planétu!

Kúpte si online kapsulu ibogain, ibogain hcl, koreňovú kôru iboga, ibogain TA, iboga kapsulu. Kontaktujte nás: onlineibogainesuppliers@gmail.com Máme dva rôzne typy produktov Tabernanthe Iboga Extract, Iboga TA Extract a Ibogaine HCL. Ibogain je nová terapia chemickej závislosti, ktorá eliminuje fyzické príznaky z vysadenia a prerušuje chcenie po drogách. Je to terapeutický aj psychoaktívny prostriedok na prerušenie závislosti. Pomáha pri prekonávaní drogových aj alkoholových závislostí. Doručujeme do celého sveta bez problémov. Poskytujú sa aj informácie o ošetrení a všetka pomoc, ktorú potrebujete o našich produktoch. Sme potenciálni producenti produktu Iboga koreňové kôry a Ibogaine hcl. Ibogain je aktívna chemická látka nachádzajúca sa v africkom koreni tabernanthe iboga. Je známy svojim moderným využitím pri liečbe opiátov alebo iných drogových závislostí. Ak vás zaujímajú naše produkty, extrakt Iboga TA znamená Iboga Total Alkaloid extrakty. Výťažky TA obsahujú všetky aktívne alkaloidové zlúčeniny v koreňovej kôre tabernanthe iboga, sú však vysoko koncentrované, takže je potrebné oveľa menšie množstvo. Ibogaine HCL (hydrochlorid) sa izoluje z nášho extraktu Iboga TA a je z ~ 90-95% čistého ibogainu HCL. Výhody liečby ibogainom, Liečba závislostí pomocou iboga, Liečba liekom iboga, Ako prekonať drogovú závislosť prostredníctvom Ibogy, Tradícia obradov iboga, Iboga pre duchovný rozvoj Duchovný rast, Nadácia Iboga, Iboga Tabernanthe Ibogaine, Liečba ibogou Perfektné riešenie pre drogovo závislých, Ibogainové terapeutické použitia, Webové stránky Ibogaine, alkoholizmus iboga, Prestaňte fajčiť s Ibogou, Prestaň fajčiť s Ibogou, Ukončite závislosť s Ibogou, Čo je Ibogaine, kde sa dá kúpiť, Zázračná rastlina Tabernanthe iboga, účinky ibogainu na mozog, liečba ibogainom a ayahuascou, zdravotné výhody iboga, ibogain pre závislosť od opioidov, povodňová dávka iboga, kúpiť legit ibogaine online Kanada, kúpiť legit ibogaine online USA, kúpiť legit ibogaine online Austrália, kde kúpiť ibogain pre závislosť online, kde kúpiť ibogain pre duchovné použitie online, Kde kúpiť Ibogaine HCL online, Kde kúpiť Iboga TA online, kde kúpiť kapsule Iboga online, kde kúpiť koreň iboga späť online, kúpiť ibogain HCL online, kúpiť ibogaine TA online, kúpiť ibogainové kapsuly online, kúpiť koreň iboga späť online, kúpiť hobliny koreňa iboga späť, dávkovanie ibogainu hcl, kde si môžem kúpiť ibogain online, dodávatelia ibogainu, recenzie sveta iboga, kúpiť kapsuly ibogainu obchod iboga, kúpiť ibogaine uk, kúpiť ibogain USA kúpiť ibogaine Austrália, ako si vziať ibogain doma, objednať ibogaine online, Diskrétna preprava ibogainu USA, ibogain hydrochlorid na predaj, Kontaktujte nás: onlineibogainesuppliers@gmail.com Navrhli sme ich tak, aby sme uľahčili nákup širokej škály našich výrobkov. Vydávame predpis a tiež vám poradíme, aké množstvo je vhodné pre váš príjem. Zaisťujeme, aby naši klienti dostali svoj balík a tiež dosiahli svoje ciele zabezpečením toho, že s našimi produktmi sa im bude dobre zaobchádzať. Máme veľmi vysoké hodnotenie spokojnosti zákazníkov. Náš zoznam produktov je skutočne bohatý. Naše dodávky sú rýchle a bezpečné. To je dôvod, prečo sme dodávali prostredníctvom UPS, USPS, FedEx, DHL atď. Garantujeme, že všetky naše výrobky majú čistotu 99,8% alebo že dostanete úplnú náhradu. Veríme, že predávame iba najkvalitnejšie a najčistejšie produkty.

Čim teda získava dnešný človek pocit moci - ak necháme bokom, či moc môže uspokojovať človeka - rozumom, vzdelaním, artistnosťou? Filozofia je istým moderným a vysokým nahradením vlastníctva i sily. Muž, ktorý báda vesmír a je mu jasné, že veci sú také a také a ľudstvo také a také, si môže myslieť, že vlastne premohol to najhoršie, čo je skryté v prírode - totiž jej zvláštnu snahu 'skrývať sa', zabaľovať sa do 'formy' a 'zdania' atd´. Životopisy slávnych filozofov sú svedectvom, že ani jednej vetve 'boja' sa nevenovalo toľko energie a krvi. Koľkí za svoju pravdu zomreli. Lebo ju pokladali za najväčšie dosiahnuteľné bohatstvo. Keby sme im ho vzali a keby sme ich donútili myslieť inak, cítili by sa ako ten Ohňozemec, ktorého vyhnali za krádež. Bergson píše, že túžba po tvorbe je silnejšia ako túžba po živote. Ked´ čítam incých filozofov, cítim, že si mysleli to isté. Hoci nenavštevovali spoločnosť, ne poznali názory na svoje výmysly, predsa zanovite premýšľali, akoby cítili, že raz sa ľudstvo k nim vráti a budú nepostrádateľní. Len silní nepriatelia nás môžu svojou existenciou tak rozhnevať, že nie sme spokojní ani s ich smrťou. Tu dobre cítime, že človek neumiera. Priatelia umierajú, ale nepriatelia nie. Tým by sme chceli pripraviť nieo horšie. Bohužiaľ to nejde. Niekedy som aj rád, že som nedoštudoval filozofiu, lebo mi to umožňuje pomaly pretráviť všetky snahy klasikov i neklasikov... ale chcel som povedať - stále dúfam, že svojím nezaujatým a neovplyvneným mozgom urobím rez do všetkých nejasných a temných polôh dnešnej filozofie - ved´ sa mi filozofia nestala potrebnou z donútenia... Musím preskúmať, či dnešná tendencia nadŕžať všetkým mužom pokroku, všetkým, ktori 'nezištne' presadia dobrú vec, nie je trocha škodlivá, či nie je proti ľudstvu, ktoré ako také nie je schopné odhaľovať 'hračky a hry' prírody a teda ani nemôže navrhovať plány na využitie nafty alebo smetia. Úlohou filozofa môjho typu je teda: zistiť, čo naozaj ľudia chcú.

...na groblju Monparnas tražili smo grob Bodlerov. Najpre smo našli samo spomenik, ali ispod koga Bodlerovo telo nije sahranjeno, jer to porodica (čija? Njegovog očuha?) nije dala. Ipak, posle lutanja kroz haos grobova, posle sricanja svih mogućih imena, između njih i nekih jevrejskih, našli smo grob u kome leži Bodler, ali ne sam: tu je i njegov očuh Opik, koji je umro 10 godina pre Bodlera, a tu je i njegova majka, koja ga je nadživela. Između očuha, dakle, koga nije uspeo da ubije, i majke, nalazi se n i to samo kao “C. B. Beau-fils” i bez ikakve druge naznake. Na zaleđini spomenika, običnog i skromnog, porodičnog, nalazi se napomena iz 1857, god. smrti Opikove, da taj grob ne sme da se dira, pa sam ja sasvim napamet pretpostavio da je to raylog što Bodler nije prenet u drugi grob, sa onim groznim secesionističkim spomenikom, ali verovatno manje groznim od vampira Opika, sa čijim kostima mešaju se i njegove kosti. (Na spomeniku bez groba nalazi se gore anđeo zla, loša verzija Rodena možda, koji čuči nad položenim telom Bodlera, telom koje je uvijeno kao tela mumija, ufačlovano, bandažirano, sa glavom koja je u stvari rađena naturalistički verno, očigledno po Bodlerovoj posmrtnoj maski.) Na noge, neko je spustio sveži karanfil.

Nejde ani tak o to, ako koho milujeme, ale kým sme, keď sme s ním.

Ľudia vravia, že sme voči sebe hrozne neúprimní. Keby sme boli rezignovali, že sa raz porozumieme, bolo by to jednoduché. Ohradili by sme sa voči sebe zásadami, predsudkami, zaujali by sme voči sebe nepriateľské postoje: Koniec. A dosť. Najjednoduchšie je vyvraždiť sa navzájom. Zo slabosti alebo nádeje zostávame voči sebe nerozhodní. Mne práve tak ako Matajovi tanie v mysli márna nádej: Nemožno brať život nikomu, i keď s ním máme a až do smrti budeme mať ťažkosti. Moje a práve tak Matajove ťažkosti pramenia z nádeje, že človeka predsa len možno prevychovať, ako sa vraví, preformovať, predsa len preinačiť.