Sme Quotes

OPOMENA Čuj, reći ću ti svoju tajnu: ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Mogu mi se učiniti duboke i meke oči neke sasvim obične. Može mi se učiniti da tonem u zvuke, pa ću ruke svakom pružiti. Može mi se učiniti lepo i slatko voleti kratko za jedan dan. Ili mogu kom reći u tome času čudesno sjajnu, predragu mi tajnu koliko te volim. O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira. Učiniće mi se: negde u šumi ponovo sve moje suze teku kroz samonikle neke česme. Učiniće mi se: crn leptir jedan po teškoj vodi krilom šara što nekad neko reći mi ne sme. Učiniće mi se: negde kroz tamu neko peva i gorkim cvetom krvavog srca u ranu dira. O, ne ostavljaj me nikad samu, nikad samu, kad neko svira.

Vsetko co sme, je dosledkom je dosledkom toho, co sme si mysleli

Nič nie je skutočnejšie ako prítomnosť. Nič nie je nebezpečnejšie ako strach. Sme súčasťou obrovského celku a neustále trpíme, aby sme sa naučili žiť.

Mene više ništa ne može da porazi. Ni začudi. Ni zasmeje. Zato iskreno sažaljevam žive. Oni ne znaju da je od prostora na zemlji čoveku neophodan samo prostor komotnog ležaja. Od vremena, dok voli. Od imanja, da nije ni gladan ni žedan. Od znanja, da zna svoje telo. Od prava, da sme da ne voli onog koga ne voli. I još ponešto slobode za sebičluk i igru

Boli sme si takí blízki, až ma to desilo. Obával som sa, čo sa stane, až si už nebudeme môcť byť bližší. Čím bližšie, tým ďalej?

Ja videh Troju, i videh sve. More, i obale gde lotos zre, i vratih se, bled, i sam. Na Itaki i ja bih da ubijam, al kad se ne sme, bar da zapevam malo nove pesme.

Poznanie, ktoré sme raz dosiahli, má zvláštnu vlastnosť... akosi ho už nemožno vziať naspäť, nemožno ho vymazať z dejín ľudstva, možno ho len prekonávať poznaním ďalším, hlbším.

Sami sebe sme všetci cudzincami, a ak vôbec máme poňatie o tom, kto sme, je to iba preto, že žijeme v očiach druhých.

Onaj koga su odneli do cilja ne sme verovati da ga je dostigao

Kazdeho noveho cloveka sme sa snazili posadit na par dni na helpdesk, aby spoznal, co trapi klientov a ako vnimaju firmu.

A tančili sme. Při ozvěne minulosti, na prahu neznámé budoucnosti.

Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.

Uzmi osmeh i daruj ga onome ko ga nikad nije imao. Uzmi zrak sunca i učini da odleti tamo gde vlada noć. Otkrij izvor i okupaj onoga ko živi u blatu. Uzmi suzu i položi je na lice onoga ko nikad nije plakao. Uzmi hrabrost i stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti. Otkrij život i pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti. Uzmi nadu i živi u njenoj svetlosti. Uzmi dobrotu i daruj je onome ko ne zna darivati. Otkrij ljubav i pokaži je čitavom svetu.

Perse te dua?! Se te desha vete, Dhe t'u nqasa vete, Dhe te putha vete- Prandaj. Dhe te humba large, Dhe te ndoqa large, Dhe te gjeta large- Prandaj. Se te desha prape, Dhe t'u nqasa prape, Dhe te putha prape- Prandaj. Dhe te humba vashe, Dhe te ndoqa vashe, Dhe s'te gjeta vashe- Prandaj. Se te gjeta grua, Dhe te desha grua, Dhe te putha grua- Prandaj. Dhe s'me flet perhera, Dhe s'me nqas perhera, Dhe me plas perhera- Prandaj. O, prandaj te dua, Prandaj vashe-e grua, Fshehtesi per mua- Prandaj.

Je dobré uvedomiť si, že človek je smrteľný. Šťastie potom spočíva v tom, že žijem. To, že sa ráno prebudím, by malo byť dostatočným dôvodom na šťastie, aj keby to malo byť prebudenie do veľkého trápenia. Každé trápenie, ktoré je na nás zoslané, je možno určené na to, aby sme v sebe pokročili a vyrástli.

Zdalo sa mi, že najlepších kamarátov si vytvárame preto, aby sme sa nemuseli veľmi trápiť s inými ľuďmi. Dávame im akési podvedomé povinnosti a privilégiá, programujeme ich, aby boli vždy pri nás, aby mali o čosi menšie právo povedať nám nie. Ľudí si v podstate egoisticky vyberáme kvôli sebe, nie kvôli ich dobrým vlastnostiam.

Znam da bez pobede nad sobom ne možemo postići nijednu trajnu pobedu nad drugim. Ali, takođe znam, tačnije, osećam, slutim, da čovek ne sme da pobedi sebe ni u ime najveće pobede. Ni za kakvo zemaljsko carstvo. Mudar borac bi verovatno bio onaj koji vodi računa da ni za jednu stvar na svetu ne izgubi sebi više no što od te stvari može da dobije.

Why fear feedback? Why stigmatize failure in the workplace when it’s bringing you closer to achieving your organizational goals.

Its the worry you havent even thought to worry about that you should worry you the most

Sme iba nehotové, neúplné bytosti, ak nám niekto múdrejší, lepší ako my nepomáha zdokonaliť naše slabé, nedokonalé povahy.

Ženy sú stvorené na to, aby sme ich milovali, a nie aby sme im rozumeli.

Ničemu život ne sme da bude cena. Apsolutno ničemu.

často sa hneváme na druhých za to že nerobia to čo by sme mali pre seba robiť my samí

Precítenie bolesti nás oslobodí, aby sme mohli pocítiť radosť z toho, že sme ľudskými bytosťami. Bez hrozby utrpenia nemôžeme zažiť pravú radosť.

Do you ever feel like you're not even friends with sme of your friends?

It's great if you are a subject matter expert (SME) in something, Otherwise you have to know a little about a lot of things.

Niekedy je dobré nepovedať nič. Len privrieť oči. Pozrieť sa na slnko. Na hviezdy za slnkom. Doďaleka. Dovnútra. Nepremýšľať. Mlčať. Spomenúť si na niečo, na čo by sme si inak nespomenuli.

Gotovo je sa bezbrižnošću i uzimanjem stvari zdravo za gotovo. Ništa se više ne sme prepustiti slučaju. Slučajnost je opasan i prevrtljiv saputnik. Ponekad prijatelj, ali često i nepredvidivi neprijatelj.

Vždy som pociťoval, že ak jestvuje niečo ako štvrtý rozmer, je ním rozhovor. Je smiešne povedať, že rozhovor je hlboký. Ten štvrtý rozmer nie je ani hĺbka ani výška. Raz som navrhol, aby sme ho volali tiaž.

Sme na tomto svete z nejakého dôvodu, každý máme úlohu a svoj kríž. Ide o to, do akej miery sa so sebou zmierime, do akej miery sme vyrovnaní s tým, čo musíme urobiť. Ak sa prijmeme úplne, dokážeme doslova zázraky.

Každú z nás hyzdí nejedna jazva. Raduj sa, že si prežila a zvíťazila. Jazvy sú niečím, čo nám neustále pripomína, kým sme a kým aj navždy budeme. Silné bojovníčky, čo sa neboja prísť o život, aby zachránili svoju rodinu.

Sa prošlošću, međutim, čovek nikada ne sme da bude siguran. Ona nije, ubeđen sam, tako nepromenljiva kao što se često čuje, već se rado, mada u krajnje svedenom obliku, menja i tako utiče na nečiju sadašnjost i budućnost.

Slová sú mocnejšie než skutky. Dokážu v nás zasadiť semienko neistoty a zahubiť všetko krásne, čo sme s danou osobou prežili. Neustále sa nám prehrávajú v hlave a pripomínajú, že nie vždy musia byť veci také, aké sa nám v danej chvíli zdajú.

Prečo sa ľudia chvascú, že sú citlivejší ako zvieratá? Tým sú len bezbrannejší; keby sme nemali iných potrieb, iba hlad a smäd a telesné túžby, boli by sme takmer slobodní; takto nás rozochveje každučký závan vetra, každý pohľad, náhodné slovo.

Pravda je niekedy bolestivá a zlovestná, ale napokon iba to, čo prežijeme, z nás vytvára to, kým sme. Nech už je osud akokoľvek nepriaznivý či zvrátený, zoceľuje nás a možno je paradoxom, že práve najdrsnejšie zážitky vytvárajú tie najsilnejšie osobnosti.

Razumem ja to, da Beograd mora da stigne evropske prestonice. Ali, ne može se nikada vek preskakati godinom. Ne može se pet godina stavljati uz pet vekova. Moraju tu proći decenije. Najmanje možemo vekove određivati spratovima. Žurba je veliki saveznik kajanja. Ne smemo dozvoliti da naši graditelji mrze svoj grad. Baš zato što ide iza drugih gradova, Beograd ne sme da ponavlja njihove greške. Mora se prostor prvo navići na čoveka. Ne može se, tek tako, izaći na ledinu i podići tek tako deo grada. Ako pristanem na haos, haos će zavladati mnome.

Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izlozio opasnosti odlazeci do one krajnje tacke gde je vrtoglavica neizbezna... ne valja se upustati u tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeci covek nekaznjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njh zadje. A on iz tih "tajanstvenih oblasti" izlazio nije.

Radi si myslíme, že sme lepší ako ostatní. Aj ja som si to dlho myslela. Ale vždy nás niečo prekvapí, čo nám nabúra náš krehký múrik morálnych presvedčení, ktoré si budujeme pohľadom na iných a uisťujeme sa. O tom, ako by sme nikdy alebo budeme navždy, alebo čokoľvek, čo znie dobre, keď si myslíme, že máme patent na správny život.

8Therefore  qdo not be ashamed of  rthe testimony about our Lord, nor of  sme his prisoner, but  tshare in suffering for the gospel by the power of God, 9 uwho saved us and  vcalled us to [1] a holy calling,  wnot because of our works but because of  vhis own purpose and grace, which he gave us in Christ Jesus  xbefore the ages began,

Robme niečo, kým sa nám núka príležitosť! Nie každý deň nás niekto potrebuje. Nie, naozaj nemožno povedať, že by niekto potreboval akurát nás. Druhí by to tiež dokázali a možno aj lepšie. Výzva, ktorú sme práve počuli, je adresovaná skôr celému ľudstvu. Ale na tomto mieste a v tejto chvíli, ľudstvo, to sme my, či sa nám to páči, alebo nie.

Ljudske predstave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom, nepopravivo su pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? Da li je, uistinu, jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem. Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti. Da bi ljudi to mogli biti. Jer, što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugom može biti insekt. Insekt progonjen ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. Ekologija ne poznaje univerzalno prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života. To bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad spontanostima nepoznatog mehanizma. I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt, kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom Pasteurella Pestis, odnela trećinu Evropljana, četrdesetak miliona ljudskih zamoraca, podleglih ekstrasteralnoj inokulaciji španskom influencom ranih dvadesetih ovog stoleća, laboratorijsku regularnost kineskih epidemija, vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, zašto ne, i tri bolesnice na aerodromu Heathrow. Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih mediteranskih civilizacija. Astečke imperije i s naučnom preciznošću mogli bi se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu.

Duž hri​di se ta​la​si obla​ka lome, Dvo​stru​ko sun​ce pod je​ze​ro tone Sen​ke sad ras​tu U Kar​ko​si. Čud​na je noć gde svi​ću crne zvezd I čud​ni me​se​ci po nebu je​zde, A još čud​ni​ja Iz​gu​blje​na Kar​ko​sa. Pe​sme Hi​ja​da što će da se ore, Gde rite se Kra​lje​vih sku​ta vi​jo​re, Ne​čuj​ne umre​će u Ma​gle​noj Kar​ko​si. Pe​smo moje duše, glas moj smrt uze; Umri, ne​pe​va​na, ko ne​pla​ka​ne suze Što umre​će suve u Iz​gu​blje​noj Kar​ko​si. Ka​sil​di​na pe​sma „Kra​lj u žu​tom”; čin I, sce​na 2

Duž hri​di se ta​la​si obla​ka lome, Dvo​stru​ko sun​ce pod je​ze​ro tone Sen​ke sad ras​tu U Kar​ko​si. Čud​na je noć gde svi​ću crne zvezde I čud​ni me​se​ci po nebu je​zde, A još čud​ni​ja Iz​gu​blje​na Kar​ko​sa. Pe​sme Hi​ja​da što će da se ore, Gde rite se Kra​lje​vih sku​ta vi​jo​re, Ne​čuj​ne umre​će u Ma​gle​noj Kar​ko​si. Pe​smo moje duše, glas moj smrt uze; Umri, ne​pe​va​na, ko ne​pla​ka​ne suze Što umre​će suve u Iz​gu​blje​noj Kar​ko​si. Ka​sil​di​na pe​sma „Kra​lj u žu​tom”; čin I, sce​na 2

Stastie sa da vidiet len v spatnom zrkadle. Zajtrajsok? Pozri nan. Uz je tu. Masakruje nase nadeje, prinasa marnost do buducnosti, gniavi nase sny. Modlil som sa za nas, Gaby, modlil som sa tolko, kolko som vladal. Cim viac som sa modlil a cim viac nas Boh opustal, tym silnejsie som veril v jeho moc. Boh nas skusa, aby sme mu dokazali, ze o nom nepochybujeme. Hovori nam, ze najvacsia laska sa rodi z dovery. Nesmieme pochybovat o krase sveta, ani pod burlivou oblohou. Ak ta neprekvapi kikirikanie kohuta ci svetllo nas hrebenmi hor,ak uz neveris v dobro svojej duse, tak uz nebojujes, to akoby si uz bol mrtvy.

Aby sme boli ľuďom sympatickí a aby za nami išli, musíme ich veru presvedčiť, že nechceme zvrhnúť republiku, naopak, chceme ju obnoviť, očistiť, oprášiť, okrášliť, ozdobiť, vystrojiť, vycifrovať, vyvoňať, slovom, spraviť z nej konečne nádhernú a čarovnú vec pre všetkých. Nesmieme teda vystupovať vo vlastnom mene. Je známe, že nie sme naklonení terajšiemu zriadeniu. Musíme sa obrátiť na nejakého priateľa republiky, ba ešte lepšie, na obrancu tohto režimu. Ťažkosti budú iba s výberom. Najlepšie, ak to bude človek najpopulárnejší, a pokiaľ to tak môžem povedať, najrepublikánskejší. Získame si ho lichôtkami, darmi, a najmä sľubmi. Sľuby sú lacnejšie ako dary a vyplatia sa oveľa väčšmi. Nikdy nedávame toľko ako vtedy, keď dávame nádej. Nie je nevyhnutné, aby bol ktovieako inteligentný. Ba bol by som radšej, keby nebol veľmi bystrý.

Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih merdijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova slepa istina nije u stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima.

Nije strah, Čeperko, nečemu se dobro približismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle — neću da se provlačim ... Postajem li šeprtljanac, možda me i umor sustigao? Kao da gluvim, noću zurim u Savu, crna reka. I šapnem: i u truloj voćki proživi se neko vreme. Pređem preko svoje palube, zapalim duvan, zgužvam cigaru, jauknem u noć. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim — lupi nad vodom, zakači se negde na drugoj obali, možda o vrbe. I tamo smalakše, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode — kao da u njoj nešto mogu da pročitam. Žestim se, krcka daščani kućerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se — da ružno ne pitam? ... Dositej mi govori: "Nikako! Stvarati zaštitni znak." Koji znak? Povelju zaštitnu — pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije. Cibnem se, cibne se i Dositej. Ćutimo, znamo se. Ko će koga izmerkati. A onda Dositej zakriči: — Svuda i na svakom mestu zaštitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpišu. A mene, Čeperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave. — A Goli otok? — pitam Dositeja. — Otok se raziđe, ne ostaje večito na obrazu. Gole obučeš i za dnevno postojanje sebi kažeš: bilo, prošlo. — A šta je tamo bilo? — Nije tvoje. — A čije je?

Grčki pejzaž mi se obratio patetičnim glasom mita i tragedije. Bio je to dominantan utisak. Nametljivo prisustvo gole zemlje, veoma izreckanih stenovitih masa, pojačano je oskudnošću biljnog pokrivača. Veliko drveće - topola, tisa, hrast - raste u dolinama, mada se šuma uvek povlači pred pritiskom niskog, bodljikavog žbunja koje nadvladava sve. Iz istorijskih predanja znamo da su danas gole padine kritskih planina nekada pokrivale kedrove i kiparisove šume. Okolina Olimpije bila je bogata topolama, međutim one su završile kao žrtva propisa koji je glasio : "To je jedino drvo koje se sme koristiti za prinošenje žrtava." Zbog toga je današnji grčki pejzaž divljiji i lišeniji zelenila nego u drevna vremena. Naravno, postojanje malih oaza tišine - gajeva, u kojima možemo zamišljati Sokrata kako razgovara sa Fedrom. Čak u centru Atine, gradu punom buke i grozničavog trčkaranja, može se skrenuti sa prometne Ulice Leoforo Dioniziju Areopagitu koja vodi duž podnožja Akropolja i uroniti u zavojite staze Brežuljka Muza. Dobro je doći tu uveče i bluditi između mirti, lovorovog žbunja i kiparisa. Drveće nije veliko, otprilike je u visini muškarca, u mraku je čovekoliko, tako da dobijaš želju da ga pozdravljaš, zastaješ i razgovaraš s njim. To posebno osećanje bratimljenja sa prirodom, prirodna lakoća s kojom ova poprima ljudske oblike, nisam iskusio ni u jednoj drugoj zemlji. Zbog toga mi se čini da metamorfoza drveća u šumske boginje (drijade) nije bila samo rezultat bujne mašte Grka, već pre oštroumne opservacije i preciznog razumevanja znakova koje šalje okolni svet.

E shkuara ka caste dhe ore te hidhura, mos ma kujto per shembull, me pe me duar te lidhura, mos ma kujto! Per shembull me pe ne rruge te pire, mos ma kujto, Te pire e te humbur, te share e te grire, mos ma kujto! Per shembull me rrahen dy-tre vagabonde, mos ma kujto, Tek shihja nje grerez tek rrinte mbi gonxhe, mos ma kujto! Per shembull pesova diku nje disfate, mos ma kujto, Dhe gjumi s'me zinte me dite e me nate, mos ma kujto! Per shembull me pe duke ecur e qare, mos ma kujto, Mbeshtetur pas murit me zemer te vrare, mos ma kujto! Per shembull me pe duke ngrene e genjyer, mos ma kujto, Te prishur, te shturur, te rene e te thyer, mos ma kujto! Per shembull ne shtrat s'u bera per burre, mos ma kujto, I turpshem u drodha si qengj nen lekure, mos ma kujto! E shkuara ka ore dhe caste te hidhura, mos ma kujto, Ka drojtje dhe heshtje kur lipsen te thirrura, mos ma kujto!

Po behen pothuaj tri jave nga shetitja e nje Majit, por bashke me keto po behen edhe tri jave nga pershendetja tallese dhe e fundit e Poles. Mendoj, mendoj dhe habitem me vete: A me te vertete me ka dashuruar Pola? Atehere cfare dreq eshte kjo dashuri rinie? Une po! Kam dashuri, d.m.th., gezohem kur gezohen te tjeret dhe deshperohem, kur deshperohen ata. Mirepo, kete fare gezimi e deshperimi e ndiej edhe per cdo njeri te larget, madje edhe per Polen e per te gjithe. . ., por asnje nuk dua te kem pa pa perpara. . . I dua, por malli s’me merr! E shoh njerine si njeri per t’u pare, por jo per t’u adhuruar. Njeriu, qe do te adhurohet — qe do te dashurohet, desha te them — prej te gjitheve a prej nje njeriu s’eshte lindur ende. . ., por as qe ka per t’u lindur ndonje i tille! Pra, po them te drejten, se une e doja dhe e dua me gjithe zemer Polen, por me nje dashuri familjare, ashtu si i dua dhe motrat e mia. Sa here qe ka rene puna per te kercyer dance me te a te fjalosesha per ndonje gje, gjithnje e nderoja si njeri, pa anuar mendja per keq. E them kete, sepse ta dashurosh tjetrin ose tjetren per nje pune shtazore, atehere humbet cdo qellim njerezor dhe pastaj eshte e kote te dashurosh! Por ja qe doli ne shesh: -Te dua! - me tha si pa gje te keqe. - Fort mire! Me do? Edhe une te dua! U mbarua puna. Mirpo: - Pse nuk me dorezohesh? Ja kete mister nuk mund ta zgjidh. Per te dashuruar si moter a si njeri e kam dashuruar, por per ta dashuruar si kafshe, as qe me ka shkuar mendja. Por Pola me paska dashur per burre te saj. . . per jeten e saj! Ne qofte se ishte ndonje tjeter ne vendin tim, kete gje do ta quante si dashuri rinie; mirepo une nuk e quaj, dhe as qe kam pse ta quaj ashtu. Po, mik, nuk e quaj: mbasi u njohem mire me Polen, ajo eshte sjelle me shume miqesi me mua, aq sa me se fundi pati guximin perpara familjes se saj te me jepte nje dhurate. Por kjo s’ka ndonje rendesi, mbasi dhurata nuk eshte gje tjeter, vecse nje shprehje adhurimi njerezor, nje pasterti zemre per njeri-tjetrin. Me vone miqesia u kthye jo ne dashuri familjare, por ne dashuri hice, ne dashuri te rreme, se brenda saj fshihej: “Te me dorrezohesh!”. Ajo e mendonte jeten, te ardhmen e saj te siguruar fare mire me mua; vec kesaj, nga qe jam i pashem dhe terheqes, ajo donte te mertohej me mua. Thurr e c’thur enderra lumturie, enderra martese. Shiko tani se ku qendronte dashuria e Poles: tek e ardhmja e saj: eshte i mire dhe nuk do vuaj: pra: ka dashuri! Kete “te me dorezohesh!”, e mbajti te mbyllur ne zemren e saj shume muaj, me shprese, se do t’ia thoja une me pare. Mirpo, kur pa, se s’ia varja veshin fare per kete pune, atehere u detyrua te ma thote vete kete gje. Por, fatkeqesi per te! - Pse nuk me dorezohesh? . . . - Pse nuk mund. . . pse kam tjeter! - Keto fjale te mia i rane si bombe. E po atehere? Atehere gjithe shpresa e saj e bukur u varros sa pa lindur dhe pastaj, duke mos ditur se si ta mbronte veten, filloi te qaje: qante zemra e saj me lejen e arsyes per lumturine e enderruar, qe i vdiq. Puna e saj eshte porsi nje vdekje. Kur vdes njeriu, qajme pse pa ate na cenohet disi rruga e jetes. Keshtu pra, Pola, nuk qau dashurine time, por kujtimin e lumturise se saj! Dhe me se fundi iku! Sikur te me dashuronte me te vertete, Pola, edhe kur ia tregova lajmin e fejeses, ajo duhej te me dashuronte ashtu sikurse e dua une, me gjithe qe jam i lidhur me Aferditen. Mirepo, ajo jo, me dashuronte deri sa e shihte se po shkonte mbare interesi i saj, por kur e pa se ai ngeci atehere ngeci dhe dashuria e saj.

Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka. Pošto izdanje "Maske", latinicom, niko nije čitao, ja sam prvo preštampao "Masku" u časopisu "Dan", a posle sam počeo da tražim izdavača za "Dnevnik", koji sam bio nazvao "o Čarnojeviću". Našao sam izdavača za "Đerleza" Ive Andrića, ali "Dnevnik" je bio isuviše dug. Međutim, Vinaver je bio bolje sreće. On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala "Sveslovenska", da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov "Gromobran", i Rastkov "Perun". Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka. Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom "Dnevniku" treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna. Protiv optužbe da sam "dekadent" ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu književnu cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao. Međutim, nije se na tome svršilo. Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela "Pariz", u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao. Tu mi je jednog dana saopšteno da u "Dnevnik o Čarnojeviću", ne može ući više od 5 tabaka. Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio. Dobrović se tome, grohotom, smejao. Veli, kad dođe u Pariz, i on će svoje stare slike tako. Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke "Albatros" (po Bodleru). Njegov Albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao. Vinaver je vršio korekturu "Dnevnika", dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja. Ja sam onda već bio u Parizu.

Sada kada je Erika silnim zahvatima konačno oblikovana u nešto nježno, mora još samo sje¬sti u kolica što se kotrljaju putovima umjetnosti i postati umjetnica. Takva djevojčica nije za grube poslove, npr. za težak ručni rad ili kućanske poslove. Ona je rođenjem predodređena za finese klasičnog plesa i klasične glazbe. Da po¬stane svjetski poznata pijanistica, to bi, eto, bio majčin ideal! Kako bi se dijete moglo u svijetu intriga probijati na svom putu, majka na svakom uglu zabija putokaze, a s njima i Eriku, ako Erika dovoljno ne vježba. Majka upozorava Eriku na za¬vidnu hordu, koja će uvijek pokušavati razoriti ono što netko postigne i koja je gotovo uvijek muškog roda. Ne daj se sme¬sti na svojem putu! Ni na jednoj stubi na koju se popne Eriki nije dopušteno odmoriti se. Ne smije se, onako zadihana, nasloniti na cepin, jer mora nastaviti dalje. Na sljedeću stubu. Životinje iz šume opasno su joj se približile i prijete joj da će i nju pretvoriti u životinju. Na tom putu suparnici Eriku po¬kušavaju navući na hridi pod izgovorom da joj žele pokazati kakav se pogled pruža odatle. Ali kako se samo lako možeš survati s takvih stijena! Majka joj tu provaliju vrlo zorno opi¬suje, kako bi se dijete što bolje čuvalo pada. Svjetska je slava, koju većina neće moći postići, samo gore, na vrhu. Gore puše hladan vjetar koji kao da šumi kako'je umjetnik uvijek sam. Dok je god Erikina majka živa i može određivati njenu bu¬dućnost, za dijete dolazi u obzir samo jedna stvar: svjetski vrhovi. Majka gura odozdo, jer ona čvrsto stoji objema nogama na zemlji. Uskoro Erika više neće imati uporište na majčinim ramenima, već će stajati na leđima nekog drugog, koga su svojim intrigama uklonili s Erikina puta. Ali klimavo je to uporište! Erika stoji na vrhovima prstiju na majčinim leđima i zarila je uvježbane prste u vrh brijega, za koji će se vrlo brzo ispostaviti da je obična mala izbočina u strmoj stijeni i da samo stvara privid vrha. Propinje se tako Erika, isteže mišiće nadlaktica i s mukom se uspinje prema gore. Vrškom je nosa već provirila preko ruba stijene, ali jedino što je ugledala nova je litica, još strmija od prethodne. Tvornica leda u kojoj se proizvodi slava ovdje je već otvorila svoju podružnicu i proiz¬vode slaže u blokovima jedne na druge jer se tako smanjuju troškovi skladištenja. Ispred jednog od tih blokova slave, oblizujući se od sreće, Erika nastupa na srednjoškolskom natjecanju za Chopinovu nagradu. Uvjerena je da joj nedostaje još milimetar do vrha!

Ľudia radi využívajú tieto abstraktné priestory večných trestov, lebo zrazu je niečo väčšie než oni, radi hovoria o tom, ako budeme potrestaní, hoci by nás najradšej potrestali sami. Aj sami sa niekedy potrestáme a hovoríme, že to urobil niekto iný, podľa toho, ako sa nám práve hodí. Raz voláme po spravodlivosti, potom zase po odpustení, ale vždy presne vieme, čo by sa komu malo ujsť, koho by nemal minúť trest, komu by malo byť odpustené. Rozdávali by sme tresty na gramáž, viedli by sme samoobsluhu spravodlivých a verili by sme, že môžeme. A že máme viac než nekonečno možností veriť, že sa nemýlime. Možno raz budeme veľmi prekvapení, keď sa dozvieme pravdu. Alebo keď sa dozvieme, prečo sa veci stali tak, ako sa stali. Podľa mňa by sme sa to nemuseli dozvedieť. Aby sme neboli sklamaní z málo fatálnych vysvetlení, na ktorých tak radi lipneme.

„Z armády som sa vrátil bez zubov. Bol december, tridsaťstupňový mráz. Ten chalan bol z Kalifornie... Išli sme ho odprevadiť do hotela. Mal na sebe páperku, teplé zimné rukavice, išiel celý taký zababušený po Moskve a oproti nám ide ruský Váňa – s rozopnutým ovčím kožuchom, s pupkom trčiacim spopod trička, bez čiapky a rukavíc. ‚Ahojte, chlapi!‘ – ‚Ahoj!‘ – ‚A to je kto?‘ – ‚Američan.‘ - ‚Ó, Američan!‘ Podal mu ruku, potľapkal ho po pleci. A išiel ďalej. Prišli sme s ním do izby, Američan mlčí. ‚Šéfko! Čo je?‘ pýtam sa ho. - ‚Ja mám páperku, rukavice a on bol holý. Ale ruku mal teplú. S takou krajinou sa nedá bojovať.‘ A ja na to: ‚Jasné, že nedá. Zahádžeme vás mŕtvolami!

Mama verila, že vojna sa čoskoro skončí a my sa budeme môcť vrátiť domov. V našom prvom nemeckom domove sme sa o kúpeľňu a televízor a každú kľučku delili s ďalšími utečencami. S cudzími ľuďmi sme spoločne žili cudzí život v cudzine. To, čo patrilo iba nám, boli tri hnedé kufre. Stačilo to, pretože to muselo stačiť. Učili sme sa jazyk, ktorého jadro bolo tvrdé ako kôstka v slivke.

[...] rodičia sa na verejnosti rozprávali po srbochorvátsky už preventívne potichu. Tomu, kto dodržiaval pravidlá, aj také, ktoré vôbec neboli pravidlami, sa dá, teda aspoň my sme mali taký dojem, skôr odpustiť, že je tu ako migrant. A s každým pravidlom, ktoré nám tu bolo pripomenuté, nám zároveň pripomenuli: tu nie ste doma. Časom sme spoznali predsudky a naučili sme sa byť tými, ktorých majú na mysli, bez toho, aby sme boli takí. Agresívni a primitívni a nelegálni. Cibuľky a klíčky. Vysťahovaní iba preto, aby sme mohli začať s inváziou. V princípe sme robili osvetovú činnosť tým, že sme sa správali, ako by sme sa správali všade: ako ľudia, ktorí náhodou nemohli byť tam, kde by boli najradšej. Nemuseli sme sa pretvárať.

Možno je to náš osud - nemať otcov, akých by sme si želali, ale stále dúfať, že tí, ktorých máme, prerastú samých seba a prekonajú svoje chyby.

- Pozri, - ukázala Mária na kopec v diaľke, kde stála väznica, - aký to je impozantný hrad. Keby sme boli turisti, určite by sme sa tam chceli pozrieť. - Raz sem možno prídeme aj ako turisti, - usmial sa Gabriel. - Bojím sa stretnutia s ockom, - vzdychla Mária. - Povolili nám štyridsaťpäť minút. Najskôr pôjdeš dnu sama a na poslednú štvrťhodinku prídem za tebou. Mária prikývla. - A o maminom zdravotnom stave veľa nehovor, nemá to zmysel, - dodal Gabriel, keď už vstupovali dnu. Podľa inštrukcií stráže pri bráne prešli niekoľko chodieb až sa dostali k miestnosti návštev. Zasvonili. Dvere sa otvorili a oni zostali ako obarení. Pred nimi stál v uniforme dozorcu levický rodák Gyula Harsányi. - Ukažte povolení k návštěvě, - povedal bez mihnutia brvou Harsányi. Maďarský prízvuk v jeho češtine sa zadieral do uší. Mária otvorila kabelku a začala sa v nej prehrabávať. Gabriel nemohol z Harsányiho spustiť oči. Spomenul si, ako Ján raz povedal, že teraz nebudú Židov prenasledovať esesáci, ale esenbáci a eštebáci. Bolo to však ešte oveľa absurdnejšie. Komunistov zavretých v base zase strážili fašisti. Mária konečne našla obálku, ktorú jej poslali z väznice. Mlčky ju podala Harsányimu. - Vězeň Belaj, - povedal Harsányi a pokýval dôležito hlavou. - Ukažte mi vaše občanské průkazy. Mária zasa začala zmätene hľadať. Gabriel strčil ruku do vnútorného vrecka saka a podal svoje doklady. Márii sa vysypala kabelka. Gabriel si kľakol a pomáhal jej zbierať. Pero, hrebeň, cukríky, vreckovka, kolínska voda, zrkadielko, ktoré prasklo. Do rúk sa mu dostal aj Máriin občiansky preukaz, ktorý podal Harsányimu. Ten sa obrátil a dvere za ním za zatvorili. Trvalo aspoň desať minút, kým sa Harsányi zasa vrátil. Podal Márii jej občiansky preukaz: - Tamhle do těch dvěří, - ukázal. Potom rukou zadržal Gabriela, ktorý už chcel vykročiť za Máriou: Vy nejste na seznamu. Jste snad Belajův příbuzný? - Lófasz! – povedel potichu Gabriel. - No, no, uklidněte se, - vykríkol Harsányi a rýchlo zavrel dvere. Gabriel sa oprel o bedozelenú stenu a čakal. Položil si znovu otázku, kto vlastne vyhral túto poslednú vojnu. Majerský s Harsányim celkom zjavne neboli medzi porazenými.

Vieme, že čas plynie a jeho plynutie môžeme merať pomocou rôznych mechanizmov. Fyzikálne zákony sú prevažne časovo symetrické, nepreferujú ani jeden smer plynutia. No náš vesmír, aspoň sa tak javí, začal v stave s nízkou entropiou a tá postupne rastie, veci sa viditeľne menia a smer toku rieky času vnímame. Rozprávať o toku v jednotnom číslo vlastne nie je správne, lebo ako sme sa dozvedeli z veľdiela Alberta Einsteina, čas netečie ako jedna rieka, jeho plynutie je subjektívne a závisí napríklad od toho, ako sa voči sebe pohybujeme či ako je deformovaný časopriestor. Keď sa o týchto zisteniach dozvie našinec, bežne mávne rukou. V hlave máme jednu škatuľu pre svet, v ktorom žijeme – náš každodenný život plný venčenia labradorov, šuchotu lístia a pitia kakaa. A potom máme v hlave druhú škatuľu, do ktorej občas prihodíme kuriozity o čiernych dierach, spomaľovaní času či premene hmoty na energiu. Bežne si nepripúšťame, že nejde o dva rôzne svety – že to ten náš svet je taký zvláštny, nie nejaký iný. Áno, neprekvapí nás, že nám energiu dodáva jadrové štiepenie a že pri navigačných satelitoch sú relativistické efekty natoľko veľké, že ak by sme ich nekorigovali, systém GPS by stratil na presnosti. A predsa, stále máme pocit, že spomaľovanie času je sci-fi. Nedokážeme sa s ním vnútorne stotožniť. Nie je na tom nič prekvapivé, relativistická fyzika je neľudská – náš mozog sa evolúciou vyvinul tak, aby vedel modelovať klasickú fyziku, na relativitu nemal príležitosť. Ak by bola v našom vesmíre rýchlosť svetla povedzme 300 kilometrov za hodinu, tak by sme relativistické efekty cítili už pri jazde autom po diaľnici a zrazu by sa nám zdali také všedné ako poryvy vetra či vlny na vodnej hladine.

Sve je tragedija, kao što lepo kaže Šekspir. „Na kraju počinjemo da mrzimo ono čega se plašimo.“ I, strah je sive boje, mislim, ne može da bude drugačije. Siva je boja koja se predomišlja, boja koja se predomišlja hoće li da bude bela ili crna, boja koja se plaši da odluči hoće li da bude svetlost ili nedostatak svetlosti, siva je boja straha, drhtanja, ne može da bude drugačije. Siva je boja koja ništa ne sme. Strah je siv. Zbog straha živimo dosadne živote. Stvarnost se, dakle, mogla opisati u tri rečenice. Sve ostalo bio je strah.

...na groblju Monparnas tražili smo grob Bodlerov. Najpre smo našli samo spomenik, ali ispod koga Bodlerovo telo nije sahranjeno, jer to porodica (čija? Njegovog očuha?) nije dala. Ipak, posle lutanja kroz haos grobova, posle sricanja svih mogućih imena, između njih i nekih jevrejskih, našli smo grob u kome leži Bodler, ali ne sam: tu je i njegov očuh Opik, koji je umro 10 godina pre Bodlera, a tu je i njegova majka, koja ga je nadživela. Između očuha, dakle, koga nije uspeo da ubije, i majke, nalazi se n i to samo kao “C. B. Beau-fils” i bez ikakve druge naznake. Na zaleđini spomenika, običnog i skromnog, porodičnog, nalazi se napomena iz 1857, god. smrti Opikove, da taj grob ne sme da se dira, pa sam ja sasvim napamet pretpostavio da je to raylog što Bodler nije prenet u drugi grob, sa onim groznim secesionističkim spomenikom, ali verovatno manje groznim od vampira Opika, sa čijim kostima mešaju se i njegove kosti. (Na spomeniku bez groba nalazi se gore anđeo zla, loša verzija Rodena možda, koji čuči nad položenim telom Bodlera, telom koje je uvijeno kao tela mumija, ufačlovano, bandažirano, sa glavom koja je u stvari rađena naturalistički verno, očigledno po Bodlerovoj posmrtnoj maski.) Na noge, neko je spustio sveži karanfil.

Možno je to tak vždy. Stretnú sa dvaja ľudia a sú to vlastne štyria. Každý z nich v sebe nosí postavu toho druhého, tak ako si ju pamätá. Okamih sklamania, ak je ten druhý, čo si pamätáme, krajší než ten druhý, ktorého sme stretli. Okamih údivu, ak je ten druhý, ktorého sme stretli, neporovnateľne impozantnejší než ten druhý, ktorého si pamätáme. Zlomok sekundy, keď sa lúčime, či už radostne alebo s ľútosťou, s človekom, ktorého sme nosili v hlave. Človek stojí a hľadí na otca, pred ktorým mával strach, na milenca, ktorý ho očaril, na dieťa, ktoré hojdal na kolenách. A hoci sme sa s nimi rozlúčili iba včera, stačilo to na to, aby otec vyzeral zostarnutý až strach, milenec znepokojujúco obyčajný, a dieťa zarážajúco veľké. A tak ešte než stretnutie vôbec začalo, by sa mal človek pred nami ospravedlniť za zradu, že ako si trúfol byť natoľko iný ako jeho postava v našej predstavivosti.

Čo si to dovoľuješ, aby sa ti clivelo za tým hnojom, za tou dedinou. Nemôžeš predsa túžiť po hnoji, ale na druhej strane, keby nebolo túžob, čo by ti tak asi ostalo, lebo ak sme daní tým, čo máme, tak to s tebou nevyzerá bohvieako, ale ak sme daní tým, o čo sme prišli, blahoželám, si prvá v zozname. A ak sú teda túžby ako tŕne, ako vyrážka, ako parazit, čo do teba vnikol, prečo si ich potom tak úporne škrabe, ten zápach hnoja, a pachy jedál, pach zeme a Asumov pach. Zrýchlila krok. Vošla do karavanu a ľahla si na matrac. Prestaň už. Prestaň. Ale prichádzali ďalej, jej zápachy. A aj chute a farby a tváre. A úplne najhoršie bolo, keď prestali prichádzať. Keď odrazu zaregistrovala, že si už nepamätá meno chlapca, ktorý býval o tri baraky ďalej a stále kašľal. Že si nedokáže vybaviť pieseň, ktorú chlapi zvykli spievať, keď už všetky ostatné piesne odzneli. Ležala na lôžku a spomínala si, a potom ležala na lôžku a už si nespomínala, a cítila, ako chute a farby a tváre postupne opúšťajú jej telo, ako sa každým okamihom, čo tam zotrváva, čosi vymaže, čosi sa vytráca. A počuje, ako si ženy na susedných matracoch šepkajú, že aha, Sirkit konečne plače.

Addressing Hester and the rest of the RBS board at the bank’s annual general meeting on 19 April 2011, shareholder and former SME customer Nigel Henderson said, ‘The jackboot culture is alive and kicking – literally as well as metaphorically – within your bank, despite your pious statements.’ Henderson alleges the bank misappropriated the Portree Hotel, on the Isle of Skye, and the £800,000 from the sale of the Park Hotel, in Montrose, from him. Henderson, having built a business worth £2 million making profits of £400,000, became an RBS customer in July 1997. He says, ‘Before signing two personal loan agreements for £400,000, I made it clear to the bank that we intended to redeem the proposed loans early. The bank assured us that this would be fine, that the maximum penalty would be three months’ interest, and that the loan documents would be drawn up accordingly. In November 1998 we deposited more than £800,000 with RBS, intimating we wished to exercise early redemption, as agreed. But they demanded £240,000, seized our cash and refused to allow us to exit the loans. They had embarked on a conscious process of deceit to engineer our total financial destruction.’ In early 2014, RBS headed off a Police Scotland inquiry into the matter by refusing to provide detectives with requested paperwork, and on 30 April 2014, an executive assistant of Sir Philip Hampton wrote to Henderson saying, ‘The bank’s position remains that it does not accept the allegations you continue to assert.

Každý si nesieme duchov z minulosti, na ktorých by sme najradšej zabudli.

Myslím, že sa svet potrebuje na chvíľu zastaviť. My ľudia by sme si mali uvedomiť hodnotu našich životov, vytýčiť si nové ciele a na ich vrchu by nemala byť kariéra, ale čosi iné, niečo hodnotnejšie. Pretože smrť si príde po nás všetkých a peniaze si do hrobu vziať nemôžeme.

Keby mal každý neobmedzené možnosti... čo by z toho nakoniec bolo? Ľudia by sa začali nudiť. Niektorí by sa možno i zbláznili, pomiatli. Ľudia z nudy občas robia veľmi hlúpe rozhodnutia. Ani by sme sa nenazdali a nesmrteľní by medzi sebou viedli vojny. Ľudskú povahu nezmeníš. A smrť je len ďalšou zastávkou na tejto nepoznanej ceste životom. Ktovie koľkokrát sa na zem ešte vrátime – v podobe zvieracej, rastlinnej či opäť ľudskej?

„No i keď veríš na reinkarnáciu, svoj predošlý život by si si nepamätala. Svojich priateľov, rodinu, nikoho.“ „Ale mal by si niekoho iného, nového, bol by si iným človekom a možno to je i údelom ľudstva. Rodiť sa a umierať, aby si každá duša prešla tým, čím si denno-denne prechádzajú milióny z nás. Raz sa narodiť ako beloch, inokedy ako černoch, raz ako heterosexuál a potom ako homosexuál. Ako vrah, ako filantrop. Možno je naším osudom vyskúšať si kožu každého, aby sme nakoniec dospeli k tej tak veľmi ospevovanej nirváne – k pokoju duše. Aby nás netrápila nijaká nenávisť.

Keď sme šťastní, čas dokáže utekať neuveriteľné rýchlo.

Upíri boli deťmi bohyne smrti. Pripadalo mi trocha smiešne, že sa jej báli rovnako ako ľudia. Vždy, keď som ich pozorovala, videla som, ako sa im na tvári usadila hrôza, keď si uvedomili, že prichádza tá obávaná chvíľa. Aspoň v niečom sme boli rovnakí. Na konci sme všetci obyčajní zbabelci.

Je ulur fort Kujtimi im qe me s'me jep te qete, Kujtimi im q' u llaftaris pas teje, Ne qetesi esht' isker prej rrufeje, Ne cas llaftare zjarr e flake vete. Ckelqen si prush kur sketerrohen rete, Kur mall' i dhembshur ze bucet ndaj meje. Kuptimin t'im o! ndjeje-ahere, ndjeje, Se n'ate hof m'a ndrin ah! zemr' e shkrete. Kaq mot-me-mot shkendijat m'j-u shperndane Gjith permi kulm te bimes me se gjate... M'j-u pereluan gjith me tjeter ane... Je ulur fort, po syt' e mi te pane: Plot me stoli kjo lul' e zemres s'ate! Si kopsht i mbushur plot me jargavane.

On nikad nije voleo ovaj čas između sunca i lampe. Naročito nije voleo da se u tom času nađe na nepoznatom putu ili u novom društvu. Činilo mu se da tada ne vlada svim svojim snagama i da sumrak stvara kod njega jednu zabunu u utiscima i nezdravo pomeranje u radu čula, trenutno pomračenje u rasuđivanju i potpuno slabljenje volje. Sumrak na ulici ili u polju izazivao je u njemu oduvek isti tegoban osećaj da je negde zadocnio, da bi trebalo ići brže nego što on to može, kao da će se negde nepopravljivo i neopozivo zatvoriti neka kapija, pre nego on stigne. Taj teški osećaj rađao je u njemu nekad, na bečkim ulicama, neodređeno raspoloženje poetične melanholije. Ali u poslednjim godinama umesto tog poetičnog raspoloženja, javljala se panika napuštenog i izgubljenog deteta koje ne zna gde da se krene, a ne sme da ostane na mestu.

Adrian Rand Robison is the Owner of THE ENTREPRENEUR MATTERS which located in Rigby, Idaho who provides the help in Business Coaching, Consultancy & Training to Business Owners of SME's.

Nemali by sme si ceniť naše spomienky, ale človeka, ktorým sme sa stali vďaka minulým zážitkom.

Toto je tá největší rána, jakou může osud postihnout člověka. Touha být jiný, než kdo a jací sme: bolestnější touha v lidském srdci ani hořet nemůže.

Prečo kolektív niekoho prijme a niekoho nie? Jasné je, že veľa tragédií nášho rodu vyplynulo z toho, že nás neprijali kolektívy - boli sme odsúdení na samotu.

Chceli nám vziať dôstojnosť. No my sme si ju nedali. Veci, ktoré sa nám stanú, nie sú samy o sebe ani dobré, ani zlé, záleží na tom ako sa k nim postavíme.

(Nanny Noo) Hovorí, že keď sa človek príliš zaoberá sám sebou, vôbec to nepomáha, a že je veľmi dôležité, aby sme boli vďační za každodenné veci, že šťastie môžeme nájsť v dobre uvarenom jedle alebo keď sa poprechádzame na čerstvom vzduchu. Viem, že aj ona má pravdu. Ibaže je ľahšie nájsť šťastie v dobre uvarenom jedle, keď vám niekto iný k nemu podá kečup.

Časom by sme sa asi nemali priveľmi zaoberať, iba to všeličo vyvedie z miery, zaťaží nám kroky a pripomenie nám, že život plynie rýchlejšie, než si uvedomujeme, že občas je iba okamihom. V jednej chvíli je človek mladý, a zrazu je čosi iné ako mladý.

Pre više od tri stotine godina digao nas je iz naše otadžbine, jedinstvene Andaluzije, strašni, bezumni, bratoubilački vihor, koji i danas ne možemo da shvatimo, i koji ni do danas nije sebe shvatio, razbacao nas svuda po svetu i načinio od nas prosjake kojima ni zlato ne pomaže. Nas je, evo, bacio na Istok, a život na Istoku nije za nas lak ni blagosloven, i što čovek dalje ide i bliže se primiče sunčevom rođaju, sve je gore, jer je zemlja sve mlađa i sirovija a ljudi su od zemlje. I naša je muka u tome što nit’ smo mogli da potpuno zavolimo ovu zemlju kojoj dugujemo što nas je primila i dala nam utočišta, nit’ smo mogli da zamrzimo onu koja nas je nepravedno oterala i prognala kao nedostojne sinove. Ne znamo je li nam teže što smo ovde ili što nismo tamo. Ma gde bili izvan Španije, mi bismo patili, jer bismo dve otadžbine imali uvek, to znam, ali ovde nas je život suviše pritisnuo i unizio. Znam da smo odavno izmenjem, ne pamtimo više ni kakvi smo bili ali se sećamo da smo bili drukčiji. Davno smo krenuli i teško smo putovali i nesrećno smo pali i zaustavili se na ovom mestu, i zato nismo više ni senka onoga što smo bili. Kao prah sa voćke koja ide od ruke do ruke, sa čoveka spadne prvo ono što je najfinije na njemu. Zato smo i mi ovakvi. Ali vi nas znate, nas i naš život, ako se ovo sme životom zvati. Živimo između „okupatora“ i raje, bedne raje i groznih „okupatora“. Odsečeni potpuno od svojih i bliskih, staramo se da čuvamo sve što je špansko, pesme i jela i običaje, ali osećamo kako se sve u nama menja, kvari i zaboravlja. Pamtimo jezik naše zemlje, onakav kakav smo poneli pre tri veka i kakav se više ni tamo ne govori, a smešno natucamo jezik raje sa kojom patimo i „okupatora“ koji nad nama vladaju. Tako da nije možda dalek dan kad ćemo čisto i ljudski moći da se izrazimo samo u molitvi kojoj zapravo i ne treba reči. Ovako usamljeni i malobrojni, ženimo se između sebe i vidimo da nam krv tanča i bledi. Savijamo se i sklanjamo pred svakim, zlopatimo se i dovijamo, što se kaže: na ledu vatru ložimo, radimo, stičemo, štedimo, i to ne samo za sebe i svoju decu nego za sve one koji su jači i drskiji od nas i udaraju nam na život, na obraz, i na kesu. Tako smo sačuvali veru zbog koje smo morali da napustimo svoju lepu zemlju, ali izgubili gotovo sve ostalo. Na sreću, i na našu muku, nismo izgubili iz sećanja ni sliku te naše drage zemlje, onakve kakva je nekad bila, pre nego nas je maćehinski oterala; isto kao što nikad neće ugasnuti u nama želja za boljim svetom, svetom reda i čovečnosti u kom se pravo ide, mirno gleda i otvoreno govori. Toga ne možemo da se oslobodimo kao ni osećanja da, pored svega, takvom svetu pripadamo, iako, prognani i nesrećni, u protivnom živimo. To bismo, eto, hteli da se zna tamo. Da naše ime ne ugine i u tom svetlijem i višem svetu koji se stalno zamračuje i ruši, stalno pomera i menja, ali nikad ne propada i uvek negde i za nekoga postoji, da taj svet zna da ga u duši nosimo, da mu i ovde na svoj način služimo, i da se osećamo jedno sa njim, iako smo zauvek i beznadno rastavljeni od njega.

Da, to su muke koje muče ljudi hrišćani sa Levanta i koje vi, pripadnici hrišćanskog Zapada, ne možete nikad potpuno razumeti, isto kao što ih još manje mogu razumeti Turci. To je sudbina levantinskog čoveka, jer on je poussière humaine, ljudska prašina, što mučno promiče između Istoka i Zapada, ne pripadajući ni jednom a bijena od oba. To su ljudi koji znaju mnogo jezika, ali nijedan nije njihov, koji poznaju dve vere, ali ni u jednoj nisu tvrdi. To su žrtve fatalne ljudske podvojenosti na hrišćane i nehrišćane; večiti tumači i posrednici, a koji u sebi nose toliko nejasnosti i nedorečnosti; dobri znalci Istoka i Zapada i njihovih običaja i verovanja, ali podjednako prezreni i sumnjivi jednoj i drugoj strani. Na njih se mogu primeniti reči koje je pre šest vekova napisao veliki Dželaledin, Dželaledin Rumi: »Jer samog sebe ne mogu da poznam. Niti sam hrišćanin, ni Jevrejin, ni Pars, ni musliman. Nit’ sam sa Istoka ni sa Zapada, ni sa kopna ni sa mora.« malo, izdvojeno čovečanstvo koje grca pod dvostrukim Istočnim grehom, i koje treba još jednom da bude spaseno i otkupljeno a niko ne vidi kako ni od koga. To su ljudi sa granice, duhovne i fizičke, sa crne i krvave linije koja je usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma potegnuta između ljudi, božjih stvorenja, između kojih ne treba i ne sme da bude granice. To je ona ivica između mora i kopna, osuđena na večiti pokret i nemir. To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je...

Kedysi som veril v ľudstvo... Veril som, že sa dokáže zmeniť. Predsa musíme vidieť, ako ničíme vlastný svet, nie? Musíme prísť do bodu, keď si povieme dosť. Ako by sme mohli byť pred tým zlom slepí? Prešli dlhé desaťročia a nič sa nezmenilo. Naopak, vynašli sme ďalšie spôsoby, ako tejto zemi uškodiť. A mne je z toho zle... Je mi zle z tohto sveta. Ľudia ubližujú ľuďom. Ľudia ubližujú prírode. Ľudia ubližujú zvieratám... A všetci sa na to len pozeráme a prajeme si, aby sa to nejako zlepšilo.

Media City, Dubai, UAE – Kazema Portable Toilets, one of the leading suppliers of plastic portable toilets, GRP portable toilets and sinks, and other portable sanitation equipment today, this week excitedly announced they have been named a finalist for their entry into the “RSA Customer Focus of the Year Award’ at the Gulf Capital SME Awards 2017. With all portable products being made from high quality, durable materials that can withstand the demands of sanitation, Kazema Portable Toilets carries a wide variety of ancillary products and accessories designed to assist business owners in earning more. Now in its 6th year as a regarded small to mid-sized business recognition awards ceremony, the SME Awards proudly identify startups, innovative SMES with exemplary products and services, SMEs which invest in their employees’ environment and customer strategy, and also the visionary entrepreneurs at the helm. “We’ve created a portable solution that is compatible with any business looking to add depth, expansion, and productivity to their operation,” said Raj, Founder and Owner of Kazema Portable Toilets. “We provide our clients with professional support worldwide that enables them to supply clients locally with our product, as well as harness it for widespread exportation.” Recognized for their high-stock, ready-to-use durable product today, Kazema Portable Toilets is one of the front-runners for their SME awards category. Kazema beat out hundreds in the category to be regarded as a finalist for their entrepreneurial solution to a problem every person encounters daily. “We are passionate about our work here at Kazema Portable Toilets, and we are honored to be named a finalist in such a reputable competition,” said Raj. “We want to thank SME for the recognition, and look forward to winning our category.

Večer, keď sme sa stretli, jej kuchyňa, náš prvý bozk. Táto spomienka dosahuje priam nekonečnú hmotnosť. Victor je vojak, vie, ako sa bojuje. No ja som architekt a je mi jasné, ako sa buduje.

Svet, ktorý sme mali mať. Si nim ty. Po celý čas si ním ty.

a dodeka éde rként i sme rt g e ome t r i ai f o rmá b an is j e l e n t k e z h e t, ami már inkább eml éke z t et a g ömb r e, és 12 o l d a l l a p p al r ende

A ja volím, že sme sa tu sňali, kde sme sami, kde nás nikto nevidí, nečuje, iba boh, pod týmto modrým nebom. Ja ťa ľúbim!

My, težaci, prvý sme stav na svete — nezávisíme od nikoho, iba od boha, ktorý dáva slnce a rosu na naše zeme a vyvádza z nich ovocie.

Sunt delicta tamen, quibus ignovisse velumis. Nam neque chorda sonum reddit, quem vult manus et mens, Poscentique gravem persaepe remittit acutum; Nec semper feriet, quodcumque minabitur, arcus. Verum, ubi plura nitent in carmine, non ego paucis Offendar maculis, quas aut incuria fudit, Aut humana parum cavit natura. Quid ergo est? Ut scriptor si peccat idem librarius usque, Quamvis est monitus, venia caret, et citharoedus Ridetur, chorda qui semper oberrat eadem. Ekzistojne dhe gabimet qe gjithsesi duhen falur; ngase as dora dhe mendja s'e jep perhere tingullin e deshiruar, dhe atij qe kerkon zerin e trashe, ia jep te hollin, e as harku s'e qellon perhere cakun e vendosur pezull. Vertete, kur ne poezine shkelqejne shume gjera, mua s'me pengojne njollat e pakta; ato shfaqen nga pakujdesia o nga natyra njerezore. Prandaj cfare duhet bere? Kur si shkrimtari gabon edhe pershkruesi dhe pas verejtjes se thene s'kerkon falje fare, ashtu dhe kitaristi do te perqeshet, kur te njejtit tel i bie gabimisht.

...Zato ću ti ispričati anegdotu koju sam jednom davno u Parizu čuo od Danila Kiša i dobro je zapamtio. Dakle: jednoga dana 1937. godine u Moskvi, jedan tako domar po imenu Andrej Platonov čistio je brezovom metlom trotoar ispred kuće koju duži. Prođe čovek na biciklu i Platonov pomisli: Bože, da mi je bicikl, pa da se odvezem do Vologde gde, čujem, ima krompira… Tog biciklistu u međuvremenu prestigne čovek na motociklu, a biciklista pomisli: e, da mi je motocikl, pa bih skočio do Tule, gde ima čak i mesa na crnom tržištu. Prestigne motociklistu sjajni crni ZIL sa tamnim staklima u kome sedi čuveni sovjetski pisac, slavan, a bez talenta i pizda od čoveka, Konstantin Simonov. Motociklista ne sme ništa ni da pomisli. Simonov, međutim, misli ovako: džabe ti je i crna limuzina i Staljinova nagrada, Konstantine, kad talenta nemaš; da mi je talenat jednog Hemingveja, šta bih dao… U istome trenutku u Havani Ernest Hemingvej stoji za pultom i piše (mučili su ga šuljevi, pa je pisao stojećki) i misli: džaba mi i talenat i Havana i sve te pare, kad nisam genije kao Andrej Platonov koji sada čisti brezovom metlom ulice po Moskvi.

Hovoríme o pozitívnom Slove. Jeho sinavicami sme boli uzdravení. To je pravda. Lebo je to Božie slovo. Ak povieš, mám rakovinu, to nie je pravda, ale skutočnosť. Je založená na slove lekára a cítenia bolesti. Chodíme nie podľa cítenia, ale podľa Slova. Božie slovo o nás hovorí, že sme boli uzdravení Jeho sinavicami. Čo je dôležité je to, že musíme s Božím slovom súhlasiť.

Every startup is a SME but every SME is not a startup.

Kolega v práci jej hovoril o spolužiakovi z gymnázia, ktorý napísal poviedku o dvoch rodinách, čo sa nemali rady. Tiež sa navzájom počúvali horčičákmi, klopali si na radiátory a búchali päsťami na stenu. Až do tej steny urobili dieru a zistili, že na druhej strane je taký istý byt, iba v zrkadlovom obraze, ba aj takí istí ľudia. Nie sme to my?

Vraj má človek len jeden život. Na internete zistíte, že to nie je pravda. Zadajte si do Googlu svoje meno a uvidíte, koľkí ďalší ho nosia. Sú to ľudia, ktorými by sme mohli byť: úbožiak, športovec, takmer slávny herec, odsúdenec čakajúci na smrť, slávny kuchár, osoba s rovnakým dátumom narodenia ako vy... tiene toho, čo mohlo byť, keby bolo všetko trochu inak.

The most prominent of them are insurance, hedging, etc.

Ratio Analysis Fundamentals: How 17 Financial Ratios Can Allow You to Analyse Any Business on the Planet”. You

You can do this by investing in another asset that is perfectly correlated, but in opposite direction, so that any loss incurred is offset.

An average American millionaire has 7 sources of income. Did you notice what they just did there? They “Managed Their Risks”. That’s what you should be doing. Don’t put all your eggs in one basket.

One important key to success is self-confidence. An important key to self-confidence is preparation.

Alan Lakein American author   “The general who wins the battle makes many calculations in his temple before the battle is fought. The general who loses makes but few calculations beforehand.