Sata Quotes

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Radite svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje, to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizak cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trosite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakod dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

God’s favor in its fullness is that which allows strength to overcome with weakness, love to overcome hatred, God’s goodness to defeat Satan’s evil nature.

- Za nas je otkucaj sata, baš kao žuvor šadrvana u dvorištu džamije, odjek zakoračenja u ono što je u nama, a ne zvuk percepcije onoga što je oko nas.

Kada bih svakog dana imao hrabrosti urlati četvrt sata, bio bih savršeno uravnotežen.

- Odležati bez misli? - Može se. ta misao može biti i jednostavno nizanje, kapanje, tik - tak, kucanje sata, zvuk zvona, jedan kukuriku pijetla, parola na ogradi rektorata "živjela diktatura proletarijata"...dakle ništa.

A meni je bilo čudno otkud teta Lucija zna sve što se događa u selu, i zna sve što je netko rekao i ovaj što je njemu odgovorio, i tko je kamo otputovao, i što tamo radi. Teta Lucija me podsjeća na televizijski dnevnik, jer i na dnevniku ispričaju što se sve dogodilo na raznim stranama. Samo dnevnik traje pola sata, a teta Lucija mnogo duže.

The sky too is deep, the water immeasurably deep. Of heaven and earth we know nothing [unnamed poet]

Kukaan ei tullut oikeasti rakastanut olin vain ruma prinsessa sydämessä jäähilettä sata vuotta turhaa unta

Ovo je jedna od onih zimskih večeri kada se čini da hladnoća svakog pojedinog predmeta usporava vrijeme poput uskog srednjeg dijela pjščanog sata kroz koji protječe samo vrijeme, ali polako, polako.

Aurinkoisina päivinä istun ulkona uurnasi päällä ja mietin miltä tämä kokeilu sinusta tuntuu. Kun tällä tavalla yritän arkipäiväistää asioita, kun tällä tavalla yritän tunnustella todellisuutta ja sitä että olet nyt harmaana läjänä tässä koivuisessa astiassa ahterini alla, ja minä syön puolukoita päälläsi.

Metropolitan policija je uhapsila bugarskog emigranta koji je džepario po terminalu 2 za vreme provale putnika iz tranzita u glavni hol. Kod njega je nađeno više novčanika, satova i nešto nakita. Bugarin nije nalazio da je, u okolnostima u kojma će verovatno ubrzano umreti, krađa besmislena. "A ako ne umrem?" pitao je trezveno. I načelno bio u pravu, bez obzira što je dva sata nakon hapšenja pobesneo. Bio je to slučaj. Mogao je i ne pobesneti.

Ništa nije čudnije ni delikatnije od odnosa ljudi koji se poznaju samo iz viđenja - koji se svakog dana, pa i svakog sata, susreću i promatraju, a ipak moraju, zbog pristojnosti ili svoje ćudi, držati se tobože ravnodušno, ne pozdravljati se niti razgovarati među sobom. Između njih vlada nelagoda i pretjerana radoznalost, histerija neke nezadovoljene i neprirodno potisnute potrebe za upoznavanjem i razmjenom misli, a nadasve neka vrsta suzdržana poštovanja.

The entire area - some 300 square kilometers - is sacred. There are shrines and temples dotted about the slopes, but they merely confirm the sanctity of the land. It is not in the shrines and temples that the gods live, but in the mountains themselves. [about the Three Holy Mountains of Dewa - Haguro, Gassam, and Yodono]

Braćo, ne bojte se grijeha ljudskog, volite čovjeka i u njegovu grijehu jer ta je ljubav slična božanskoj ljubavi i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sva stvorenja Božja, i cjelinu i svako zrnce pijeska. Volite svaki listak, svaku zraku Božju. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Budeš li volio svaku stvar, spoznat ćeš i tajnu Božju u stvarima. A kad je jednom spoznaš, upoznavat ćeš je neprestano, svakog dana, sve bolje i bolje. Najposlije ćeš zavoljeti cijeli svijet sveobuhvatnom, svemirskom ljubavlju. (...) Pred gdjekojom mišlju staneš u nedoumici, pogotovo kad vidiš grijehe ljudske, pa se pitaš: "Da se poslužim silom ili poniznom ljubavlju?" Uvijek se radije odluči za "poniznu ljubav". Ako se tako odlučiš jednom zauvijek, možeš cijeli svijet pridobiti za se. Ponizna je ljubav strahovita snaga, najmoćnija od sviju, njoj nema ravne na svijetu. Svakog dana i sata, svake minute ispituj se i pazi na sebe da ti vanjština bude dolična. Prošao si, recimo, mimo malog djeteta, prošao si srdit govoreći ružne riječi, s gnjevom u duši; možda nisi ni opazio djeteta , ali je ono vidjelo tebe, i tvoj je možda ružni i zazorni izgled ostao urezan u njegovu nezaštićenu srcu. Nisi to znao, a možda si mu baš time bacio u dušu zlo sjeme koje će zacijelo jednog dana niknuti, a sve samo zato što se nisi suzdržao pred djetetom, što nisi uzgojio u sebi djelatnu i brižljivu ljubav. Ljubav je, braćo, učiteljica, ali je treba znati steći, jer se teško stječe i skupo plaća, dugim radom i na dugu stazu, jer ne smije se voljeti samo na trenutak i slučajno, nego do kraja života. Slučajno može svak zavoljeti, čak i zlikovac. Moj brat mladac molio je i ptice za oproštenje: to je naoko besmisleno, a ipak ima smisla, jer je sve kao ocean, sve teče i dodiruje se, na jednom mjestu dotakneš, a na drugom se kraju svijeta osjeti. Ako je i ludo ptice moliti za oproštenje, i pticama bi bilo lakše, i djetetu i svakoj životinji oko tebe kad bi bio bar malo plemenitiji nego što jesi, bar malčice plemenitiji. Sve je kao ocean, kad vam kažem. Onda bi se i pticama počeo moliti, prožet općom ljubavlju, kao u kakvu zanosu, i molio bi se da ti i one oproste grijeh tvoj. Čuvaj taj zanos, koliko se god on ljudima činio besmislen.

Tri sata. Tri sata, to je vrijeme kad je uvijek prekasno ili prerano za sve ono sto covjek kani uciniti. Cudan popodnevni trenutak. Danas je upravo nepodnosljiv" "Ne slusam ih vise - idu mi na zivce. Ovo ce dvoje zavrsiti u krevetu. I oni to znaju. Svako od njih zna da i ono drugo zna. Ali, kako su mladi, cedni i pristojni, kako svako od njih zeli cuvati svoju cast i cast onoga drugoga, kako je ljubav velicanstvena poetska stvar koju ne valja poplasiti, oni odlaze viseput tjedno na ples i u restorane da pred svijetom izvode svoju predstavu, sa svojim malim obrednim i mehanickim plesovima...Na kraju krajeva, treba nekako utuci vrijeme. Mladi su i dobro gradjeni, imaju jos snage za tridesetak godina. Stoga im se ne zuri, sve nesto odgadjaju i imaju pravo. Kad jednom odspavaju zajedno, morat ce naci nesto drugo da prikriju golemi apsurd svoje egzistencije. Pa ipak...je li bas prijeko potrebno da lazu sami sebi?" "Oduvijek su vidjeli samo ukrocenu vodu sto curi iz slavine, samo svjetlo sto izvire iz zarulje na prekidac, samo krizano, bastardno drvece poduprto rasljastim podupiracima. Sto puta na dan dobivaju dokaze da se sve radi mehanicki, da se svijet pokorava fiksnim i nepromjenjivim zakonima. Tijela pustena u prazninu padaju sva istom brzinom, javni park zatvara svakog dana u sesnaest sati,a ljeti u osamnaest, olovo se tali na 335 stupnjeva Celzijevih, posljednji tramvaj polazi od Gradske vjecnice u dvadeset tri sata i pet minuta. Oni su mirni, pomalo mrzovoljni, misle na sutrasnjicu, sto ce jednostavno reci na novu danasnjicu; u gradovima je uvijek jedan te isti dan koji se svakog jutra potpuno jednak vraca. Samo ga nedjeljom malo iskite, Idioti!

Jest, i kod njega, kome je nekoć bila tako strana svaka sitničavost, razvila se neka vrsta pedanterije, premda je ta pedanterija imala svoj korijen u drugom tjelesnom ustrojistvu i rodila se iz drugačijeg raspoloženja. Osjećao se praznim; nedostajao mu jeplan koji bi mu dao poticaja, neki zanimljiv posao kome bi se mogao s veseljem i zadovoljstvom posvetiti. Njegov nagon za djelatnošću, nesposobnost njegova duha da miruje, njegova aktivnost - bijahu oduvijek nešto posve drugo negoli prirodna i ustrajna volja za radom kod njegovih predaka: naime, nešto umjetno, impuls njegovih živaca, zapravo neko opojno sredstvo, baš kao male i oštre ruske cigarete koje je stalno pušio. Ta ga aktivnost nije napustila, njome je on vladao manje no ikada, ona je gospodarila njime i mučila ga, trošeći se na sijaset trica i ništavnosti. Gubio se u tisuću beznačajnih sitnica koje su se uglavnom odnosile na održavanje kuće i njegove toalete, a koje bi odlagao, jer su mu dojadile, te ih nije više mogao ni pamtiti, ni srediti, jer su ga stajale nerazmjerno mnogo pažnje i vremena. Ono što su u gradu nazivali njegovom "taštinom" toliko se pogoršalo, da se već odavna počeo toga stideti, a ipak nije bio kadar okaniti se navika koje su se razvile u tom pravcu. Nije mogao napustiti kabinet sa sviješću da je nešto propustio ili samo površno obavio, jer se bojao da će mu izmaći onaj osjećaj svježine, mira, intaktnosti, koji ga je ipak napuštao poslije jednog sata, te ga je onda opet trebalo mukom obnoviti. U kabinetu je provodio mnogo vremena, i to ne samo ujutro, već i prije svakog ručka, svake sjednice u senatu, svake javne skupštine, ukratko, uvijek pre no što će se pokazati pred ljudima i kretati se među njima. Zaista! Život Thomasa Buddenbrooka pretvorio se u život glumca, i to takvog glumca kome je čitav život, do najmanje i najsvakodnevnije sitnice, postao samo velikom glumom koja ga stalno drži u napetosti i stalno iscrpljuje... Potpuni nedostatak nekoga iskrenog i živog interesa koji bi ga zaokupio, osiromašenje i opustošenje njegova duševnog života, uz neumoljiv osjećaj dužnosti i upornu odlučnost da pod svaku cijenu dostojno reprezentira, da svim sredstvima prikrije koliko je iznemogao - svi su ti faktori učinili od njegova života glumu. Učinili su ga izvještačenim, proračunatim i usiljenim, tako da mu se svaka riječ, svaka kretnja, svaka i najmanja djelatnost među ljudima pretvorila u napornu i silno zamornu igru.

Duhovna sloboda sveta direktno zavisi od politicke slobode Indije. Molimo Vas da stavite nesto sitinine u kasu. Posle tri cetvrti sata gubi svaku sigurnost, posle sat i po, sasvim je rastrojen. I dok prodju dva sata straze, njegove granice su se savsim istopile i on je potpuno izgubljen, ili mozda ne toliko izgubljen koliko razasut svuda po tami, okretanje njegovog sveta ima iznenadne zastoje i sada uopste nije siguran ni ko je, ni sta je, ni gde je ili cak da li uopste ima pravo da naziva sebe on. Dzonatan je naucio trik. Ljudi mare samo za spoljasnji izgled: sirinu manzetne, izgovor dentalno-labijalnog frikativa V. Da bi postao neko drugi treba samo da promenis krojaca i zapamtis da moras da dodirujes donjom usnom ivicu gornjih zuba. Lako je. Ali ako se promena lika ne desava spontano, onda noge gube oslonac i hvata te panika i onda nista ne moze zaustaviti pad. Onda je promena lika beg, onda je to trcanje uz saznanje da zaustavljanje moze izazvati sumnju da ustvari niko i ne trci. Niko ne trci. Niko se ne zaustavlja. Tu uopste i nema nikoga. Kako se coveculjak okrece, tako se pojavljuju razne licnosti jedna za drugom. Svaka pojava traje samo nekoliko sekundi, najvise minut. Svaka brise onu prethodnu. Ovaj covek postaje neko drugi tako potpuno da se nista od njegove sopstvene licnosti ne moze prepoznati. Izmedju svaka dva utiska koja coveculjak stvara, u trenutku dok jedna osoba odlazi, a druga jos nije stupila na njeno mesto, coveculjak, imitator-impresionista, sasvim je bezlican, potpuno prazan. On je niko.

Raha on sellainen asia josta kissat eivät kiinnostu edes sata kertaa tuhanteen vuoteen. Ja siihen mennessä varmaan ihmisetkin ovat kyllästyneet siihen. Niin että kissat voisivat ilkkua: siinä näette. Mutta ne eivät ilku milloinkaan. Niissä on luontaista jaloutta: miksi muistella vanhoja asioita?

Suljen silmäni, omenanpala kurkussani, metsästäjän sydän rinnassani, kaikkien kuninkaiden kilpaa uivat siittiöt kohdunkaulallani, valkea kaula taittuneena, suljen silmäni lasiarkussa, ehkä minut säästetään, toiseen aikaan, vähemmän kivuliaaseen. Suljen silmät, luminen metsä välähtää, piirrän sen täyteen punaisia kukkia, syön valkoisten marjojen myrkkyä, kädestä joka ojentuu ystävällisesti, lumimarjojen pongahtelevaa myrkkyä, suurten sykkivien kukkien mettä. Koko huojuva niitty paisuneita miekkoja täynnä, ja suuria sieniä, niin painavia etteivät varret tahdo jaksaa niitä kantaa. Metsästäjän sydän rinnassani, nukun sata vuotta lasiarkussa, ehkä tuhat. Kun herään, kerään kaikki kukat. Kun herään, olen varjo sudenhännällä, varjo metsästäjän sydämessä, häilähtävä mustahuntu kuninkaiden sydämissä, väärään osunut laukaus. Otsaan äkisti räsähtävä oksa, jalan alta pettävä suonsilmä, vereen peittyvä maisema. Nopeaan tihentyvä pimeä, viistoon syöksyvä lintu, metsänreunan kumiseva laukka kun ketään ei näy, ei kukaan kuulu, sydän musta kuin eebenpuu.

Ali Sonja mi se sviđala. Sonja s rupicom u obliku polumjeseca, njezina ljubaznost i dobrodošlica, ponuda da prespavam kadgod poželim iako će je još jedan tjedan bez hrane vjerojatno dotući – jer oblik se njezine lubanje previše nazirao ispod gotovo prozirne kože. Možda mi se toliko sviđala zato što sam je upoznao pola sata nakon što sam vidio nadgrobno kamenje Kirova. Možda je pogled na nju bio razlog što nisam toliko tugovao za susjedima, zarobljenim pod komadima smrskanog betona.

Naisen omaa henkilökohtaista mielipidettä ei todellisuudessa ole edes olemassa, vaan se on eräänlainen kooste muiden ihmisten ajatuksista.

RAID controllers aren’t just for internal drives; some models can handle multiple eSATA drives configured at any of the RAID levels. If you’re feeling lucky, you can create a RAID array using both internal and external SATA drives.

U nedelju posle Velike Gospojine, video sam veliku litiju Bogorodičine crkve u Antverpenu, kad se čitav grad okupio na jednom mestu, uz sve zanate i zanimanja, i svi su bili obučeni u ono najbolje, već u skladu sa sopstvenim položajem; svaki esnaf i zanimanje ima svoju oznaku po kojoj se raspoznaje. Između svakog esnafa nose se ogromni skupoceni svećnjaci i duge starofrancuske srebrne trube. Ima sva sila frulaša i dobošara, po nemačkoj modi; iz sve snage duvaju i udaraju. Video sam litiju kako se kreće ulicom, potom se širi kako bi zauzela što više prostora na raskrsnicama, ali ipak su jedni kraj drugih: zlatari, slikari, kamenoresci, pletilje, vajari, stolari, drvodelje, moranari, ribari, mesari, kožari, suknari, pekari, krojači, obućari i sve vrste zanatlija i pregalaca koji se izdržavaju od rada. Isto tako, tu su dućandžije i trgovci svih vrsta, s pomoćnicima. Posle njih dolaze strelci sa svojim puškama, noževima i samostrelima; potom konjanici i pešadinci; posle njih ogromna grupa gradskih stražara; potom predivna grupa veoma otmenih ljudi, elegantno i odlično obučenih. Ispred njih, pak, idu svi verski redovi i predstavnici nekih zadužbina, veoma pobožno nastupajući, ponaosob u okviru svojih grupa. U toj litiji je, takođe, velika grupa udovica koje se izdržavaju sopstvenim radom i koje se pridržavaju naročitih pravila, od glave do pete obučene u bele lanene odore, izrađene posebno za ovu priliku, veoma tužnog izgleda. Među njima zapazio sam izvesne veoma istaknute figure, kanonike Bogorodičine crkve sa svim svojim sveštenstvom, učenicima i rizničarima. Dvadeset osoba nosi ikonu Device Marije i Gospoda Isusa, bogato ukrašenu u slavu Gospoda Boga. Litija obuhvata mnoge sjajne stvari, veličanstveno podignute uvis, na primer, mnoge zaprege pretvorene su u imitacije brodova i druge naprave. Potom slede redom: proroci, prizori iz Novog zaveta, poput Blagovesti, tri kralja na ogromnim kamilama i drugim neobičnim zverima, veoma vešto udešenim, a takođe i kako je Bogorodica pobegla u Egipat -. veoma pogodno za molitvu - kao i mnoge druge stvari koje zbog oskudnog prostora moram da izostavim. Na kraju ide veliki zmaj, kojeg sveta Margareta i njene device vode na uzdama; ona je neverovatno lepa. Iza nje, sledi otmeni oklopnik, sveti Đorđe sa svojim štitonošom. U litiji se kreću i mnogi lepo i raskošno odeveni dečaci i devojčice, u nošnji mnogih zemalja, predstavljajući razne svetitelje. Ova litija, od početka do kraja, kako prolazi pored naše kuće, promiče više od dva sata; toliko je toga što ne mogu da zapišem i ostavljam po strani.

Sir John Woodroffe’s Garland of Letters is a translation of one of the earliest recorded scriptures in all of mankind. Called the Sata-patha Brahmana (VI 1-1-8), it is reputed to have been part of an oral tradition in India for six to eight thousand years. It states, “In the beginning was God with power through speech. God said, ‘May I be many … May I be propagated. And by his will expressed through subtle speech, he united himself with that speech and became pregnant….” It sounds amazingly like the Gospel of John, “In the beginning was the word, and the word was with God and the word was God.

Pulla ja pillu ovat naiseuden kaksi ääripäätä. Huora ja Madonna. Äiti ja rakastajatar. Koko naiseuden mysteeri kietoutuu näiden kahden ääripään väliin. Mielikuvina ne sulkevat toisensa pois, mutta samalla vihjaavat toistensa olemassaolosta. Kuten aina, vain vastakohdat määrittelevät toisensa lopullisesti. Pillun todellisen olemuksen voi käsittää vasta iskettyään hampaansa naisen vastaleipomaan pullaan ja pullan todellisen luonteen vasta naisen selän kaartuessa jännittyneen jousen muotoon, kun näykkäiset varovasti häpyhuulia.

Me rakastumme toisessa ihmisessä niihin ominaisuuksiin, joiden osalta hän eroaa meistä, mutta siedämme häntä niiden ominaisuuksien vuoksi, jotka ovat samanlaisia kuin itsellämme. Niin kauan kuin kumppani on suurin piirtein ihanan ärsyttävä, suhde voi hyvin.

Vasta paljon myöhemmin ymmärsin äidin olevan sairas. Ja vasta hyvin paljon myöhemmin ymmärsin, ettei hän oikeastaan poikennut paljoakaan muista naisista. He kaikki keksivät asioita, jotka eivät ole totta ja tulevat onnelliseksi, kun joku valehtelee heidän olevan oikeassa.

Sada je Maria Puder bila osoba meni neophodna za život. Taj je osjećaj u prvim momentima i meni samome bio neobičan. Kako mi je mogla odjednom postati toliko potrebna jedna osoba za koju sve do ove životne dobi nisam ni znao da postoji? Ali zar nije uvijek tako? Zar ne otkrivamo da su nam mnoge stvari potrebne tek kad ih vidimo i upoznamo? Tako sam i ja počeo shvaćati dotadašnju ispraznost i besciljnost svog života tek kada se ta osoba u meni gubila. To što sam bježao od ljudi i trudio se da okolina ne primijeti i najmanji dio onoga što se nalazilo u meni, izgledalo mi je bezrazložno i besmisleno. Povremeno sam se bojao da su tuga što me potresala i razočaranost životom znakovi neke duševne bolesti. Kad bih čitajući neku knjigu primijetio da su prošla dva sata ispunjenija i važnija od mnogih godina mog života, zapao bih u očaj i razmišljao o zastrašujućem ništavilu ljudskog života.

Taskussa helisee kourallinen helmiä. Siirrän niitä päivän aikana oikeasta taskusta vasempaan yksi kerrallaan aina silloin, kun olen osannut tehdä hyvinvointiani lisäävän teon. Päivästä riippuen helmiä siirtyy taskusta toiseen vaihteleva määrä. Tänään seurasin (helmi!) kymmenen minuutin ajan miehiä, jotka epäilivät iltapäivälehtien lööpeissä olleen henkilön katoamista ufojen sieppaukseksi tai vakoojatarinaksi (helmi!). En kuullut loppua, koska miehet astelivat sisälle Vaasankadun seksikauppaan ja minä ruokakauppaan (helmi!). Ruokakaupasta ostin yhden appelsiinin (helmi!) ja suuntasin se kädessäni raitiovaunupysäkille. Valtaosa ihmisistä sulloutui raitiovaunuun numero seitsemän, niin minäkin (helmi!), sillä tavoin muuten sinäkin lähdit seuraamaan ihmisiä kun suuntani hävisivät. Päädyin presidentti Mauno Koiviston hautajaisiin Tuomiokirkkoon. "Haihdumme kuin lumi aamun tullen", arkkipiispa alttarilla sanoi. Se oli oikeastaan ainoa asia joka tilaisuudesta jäi mieleeni (helmi!). Iltaisin tavaan ääneen Maolin taulukkokirjaa (helmiä!). Eksoottisten kasvien siemenluettelot, jos niissä on latinaa, toimivat yhtä rauhoittavasti (runsaasti helmiä!).

Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi više ne prave pitanje - i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Tek kad dođem do austrijske i naše granice, zaustavim se. I, polako, predjem preko granice. Tada udjem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor - niže da idem nemam hrabrosti: o Beogradu da vam i ne pričam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u kolima. Spustim prozore, gledam oko sebe i - slušam. I, verujte, Slovenci sasvim dobro žvalave po naški, ništa se ne razlikuju. I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva. Onda polako krenem natrag.

Prije ili kasnije sva zrnca pješčanoga sata moraju isteći kotrljajući se niz usko stakleno grlo, nesvjesna da možda odlučuju o nečijoj sudbini.

Pred očima su mi oživljavale ovakve stvari: zamislio sam sat ostavljen na betonu pred našim besmislenim i golim nogama opruženima iz ležaljki: taj sat koji je leđima okrenut bezličnom betonu osluškivao našu tišinu i riječi koje nisu imale ni početka ni kraja ni sredine ni dubine, pa čak ni površine, i tugaljivu i glupu glazbu, gledajući licem u nepomično sunce, pobrkao je malu kazaljku s velikom i morao priznati da više neće moći ništa mjeriti, da je zaboravio što je ono što je prije mjerio i da je izgubio vrijeme, i tako se misao sata više nije razlikovala od misli kakva lakomislenika koji pokušava shvatiti o čemu sat razmišlja.

... Ja sam padao na rub očaja, tresao se u čučnju naslonjen na drvo i potiho puštao suze da se kotrljaju niz obraze. Dva sata prije zore, Ladi se digao i ponovno pokušao zapaliti vatru. Nedugo potom, ponovno je započeo pljusak. Kad se razdanilo, spakirali smo stvari, Ladi je znao da se borim s odlukom, ali ništa nije govorio. To me izluđivalo. Da je samo spomenuo povratak, vratio bih se, ali nije. Bio je spreman ići dalje ako ja to odlučim. To me ubijalo u pojam. Prvi puta sam se osjetio slab od manjka hrane. Na glad sam se bio navikao, ali nikad u životu nisam osjetio toliku glad da nemam snage pokrenuti se. Koliko god sam imao stotinu dobrih razloga za odustajanje i povratak, mučilo me samo jedno - to da unatoč svemu mogu ići dalje. Ali odustao sam.

Kaikkeuden hengitystä sanotaan tuuleksi, vastasi Tsu Ch'i. Se ei aina liiku, mutta kun se liikkuu, kuuluu kymmenistätuhansista onkaloista raivokasta ujellusta. Etkö ole koskaan kuunnellut sitä: liaoo liaoo... Vuoriston metsien kolkissa ja huipuilla on koloja ja onteloita suurissa puissa, joiden ympärysmitta on sata vaaksaa; jokin on kuin sierain, toinen kuin suu tai korva; jokin on suorakulmainen, toinen pyöreä; jokin kuin huhmar, toinen kuin allas tai lätäkön pohja. Kaikista niistä kuuluu ikään kuin kuohuavan veden pauhua tai kohinaa, ne ulvovat ja huokaavat, mylvivät kuin eläimet, ujeltavat, valittavat ja viheltävät. Edellä kulkeva tuuli laulaa jyy ja perässä seuraava säestää jung. Kun tuuli puhaltaa lempeästi, kuulet hiljaisia sointuja, mutta myrskyn synnyttämät soinnut ovat jyhkeitä; ja kun ankara tuuli asettuu, jokainen onkalo vaikenee. Etkö ole koskaan nähnyt, miten kaikki puut huojuvat huojuvat, taipuvat taipuvat?

Vjeru mogu odvjerovat. Al dijete? Šta ću s njim? Šta će ono sa mnom? Ko sam mu ja? Deset minuta tvrdog kurca. I dva sata dobre laži prije toga.

7200 RPM SATA disks are designed for single-user sequential I/O and are not a good choice for multi-user writes.

...već puna dva sata sam napolju a nisam video nijednog vrapca. Skoro da sam sasvim siguran u to, nigde ih nema, sklonili su se od hladnoće. Toliko su mali, a kad ih nema, toliko ih puno nema.

esrarı gördüm bugün, binmiş gider bir ata; şöyle kim(ki) derviş olmuş, hergiz(asla) söylemez hata. hızır donudur(kılığıdır) donu(kılığı), hak'ka doğrudur yönü; şöyle cüst(çevik) eyler beni, erişince gizli tâ- kırmızı don(kıyafet) giyinir, yeşil kubbe sarınır(sarık sarınır), miskinlikden(tembellikten) görünür, iner alçak sıfata. sûfiler bunu yerer(aşşağılar/kınar), bittiği yeri sorar; gazel olmadan(olgunlaşmadan) derer(toplar/biçer), hissesi var kuvvete. [b]sûfi yemez 'haram' der, 'gizlice de görem' der;[b] 'gelen(gelecek) yıl çok derem' der, ister birazın sata(birazını satmak ister). bir kişi kim(ki) ayıktır, yabanda(çölde) bir o yugdur(sabandır); anın(onun) hiç aklı yoktur, ta'neyleye bu ota(bu otu kınar). bir kişi kim(ki) hayrandır(esrar sarhoşudur), yer gök ana(ona) seyrandır; insan değil hayvandır, başın bürüye yata(başını bürüyüp yatan). gel ey miskin(tembel) kaygusuz, esrardan al öğüdün(öğüdünü); bu âşıklar otudur("haşişet'ül fukara"), yemez verme her tata(yabancıya)

NESANICA (12. januar) Nesanica. U tri sata fotografisao sam brdo sa kuhinjskog prozora. Ujutro, posmatram fotografiju. Snijeg i mjesečina obojili su je u plavu boju, pa sve izgleda neobično, kao da taj prizor prvi put vidim. Ali, slutim da nije samo plavetnilo uzrok. Posmatram fotografiju, uporno tražim još nešto i tek tada uočim - previše prozora je osvijetljeno. Grad je bdio nad nečim.

Mile vozi traktor; Dule, Crnac i ja sjedimo u prikolici. Dule je naoružan nožem, a ja stišćem sjekiru. Crnca smo zavezali lancima za metalnu ogradu prikolice. Prije pola sata podijelili smo i potrošili zadnje zalihe vode i na rubu smo dehidracije. Čini se da Crnac najlakše podnosi nedostatak vode, ne samo zato što ima te afričke korijene nego i zato što prethodne noći nije popio tri litre loše domaće šljive.

Još nešto. Mene je uvijek zanimalo koliko, kad, što i kako jesti jednom kad odlučim jesti. Bez popratnih rigotina i pizdarija. I uvijek me nerviralo to što svi govore kako to nekako ide samo po sebi. Sam odlučuješ koliko i kad i slična sranja. Nažalost, narode, moram se prikloniti nervirajućima. Stvarno nema univerzalnog recepta. Mogu vam jedino reći kako ja izlazim na kraj s hranom. Nastojim jesti tri puta dnevno i to u razmacima od najviše četiri sata između glavnih obroka. Nekad večeram štapiće. Nekad nešto što se može nazvati obrokom. Uvijek nastojim pojesti barem dva normalna obroka dnevno. Slatko ne jedem. Zato što ga baš i ne volim, a vjerojatno i zato što je slatko potencijalni triger. Za mene. Što ne znači da će biti i nekome od vas. I često jedem banane kao međuobrok. Nisam si baš dobra s voćem. Više sam povrće tip. I neću vam srat kako svaki dan jedem prženo i pohano, jer ne jedem. To isto tako ne znači da postim ko Tibetanac. Jedem što normalnije. Gledam druge "normalne" ljude i oponašam ih. Nije lako, ali je sve lakše. I sve manje pazim što više stasavam ka potpunom ozdravljenju. Ionako, narode, znamo da problem nije u hrani.

Ako je verovati Olginim pričama, moj otac i njegovi prijatelji imali su svoju klupu na Kalemegdanu gde su se sastajali posle ponoći. Leti su se spuštali niz zidove tvrđave. Onda bi plivali do ratnog ostrva i nazad. U jesen su se vozili ukradenim čamcem po magli. Zimi bi odlomili ledenicu s nosa i odlazili da se ogreju u francuskoj čitaonici, "Ruskom caru" ili "Prešernovoj kleti". Odlazili su u "Muzej kinoteke" da tamo plove po dva sata van vremena i prostora. Crno-beli odraz treptao je po licima i gubio se u njihovim otvorenim ustima. Škriputale su drvene stolice od suspregnutog uzbuđenja dok su gledali film, koji je režirao Vermer iz Delfta. U Kinoteci su ih susretali Ajzenštajnov junak sa prostreljenim cvikerom i mutave starlete iz dvadesetih godina, umesto kojih je govorio klavir. Čarli Čaplin je namigivao našminkanim okom sa velikog plakata... Iz Kinoteke du izlazili na ulicu podivljali od njihanja senki. U prvom ulazu do bioskopa ljubili su se Ingrid Bergman i Hemfri Bogart. U drugom ulazu ljubili du se Žerar Filip i Mišel Morgan. Moj otac i njegovi prijatelji živeli su u suterenima - kao pacovi i rani hrišćani - ili na mansardama - kao anđeli i golubovi. U vreme kad su novinari kritikovani zbog "pesimizma", u katakombama komunističkog Beograda, ovi članovi podzemne akademije čitali su retke knjige kao što je "Tajna istorija Mongola". I sami su pisali svoju fantomsku istoriju. Krivotvorenje, dopisivanje sveta ispunjavalo ih je osećanjem moći. Bezimene slavine i lutke sa đubrišta izlagali su na plavom somotu u svom "muzeju". Njihov muzej bio je sirotište za predmete. Tu je slavina iskopana na đubrištu smatrana jednako lepom kao leptir iz kataloga. Obogaljeni predmeti više nisu bili u sporednoj ulozi na ovom svetu nego u glavnoj. Te stvari su bile ritualno očišćene od bezvrednosti i činom "proglašenja" pridodata im je vrednost. Zbog skupljanja stvari sa đubrišta, retka pera koja bi se snishodila da se pozabave ovom grupom optuživala ih je da su "nekrofili buržoaskog sveta

Kirkkaita öitä, synkkiä päiviä, valoisia aamuja, tummia iltoja. Minun pimeyteni ei tunne vuorokausirytmiä, se tuntee vain sinun pimeytesi painon.

Dick se vozio kroz kišu, opsjednut i preplašen, noseći u sebi strast i muku mnogih ljudi, i svjestan kako ništa neće biti jednostavno. Rosemary je otvorila vrata puna osjećaja za koje nitko ne zna. Bla je sada, kako se to katkad kaže, kao "zvijer u kavezu" - već se punih dvadeset i četiri sata nije uspjela srediti i potpuno ju je zaokupilo poigravanje s kaosom, kao da joj je sudbina kakva slagaljka - prebrajala je probitke, prebrajala je nade...

Između Bremena i Nepala, između Beča i Singapura video sam mnogo lepih gradova, gradove na moru i gradove visoko u brdima, sa mnogih izvora sam kao hodočasnik pio, od čega je kasnije nastajao slatki otrov nostalgije. Ali najlepši grad od svih koje znam je Kalv na Nagoldu, mali, stari švapski gradić ispod Švarcvalda. Kada dođem u Kalv, idem polako od železičke stanice nadole, pored katoličke crkve, pored “Orla” i “Šumskog roga”, kroz Biskupovu ulicu pored Nagolda, pored Vajnštega ili do bara, onda preko reke i kroz donju Leder-uličicu, pa kroz jednu strmu, poprečnu, gore od trga, ispod trema većnice, pored dva jaka stara izvora, bacim pogled prema starim zgradama Latinske škole, u krčmarevoj bašti čujem kokoške kako kokodaču, okrenem se i idem ponovo nadole, pored “Jelena” i “Konjića”, a onda dugo stojim na mostu. To mi je najomiljenije mesto u gradiću, trg pored katedrale u firenci nije ništa u poređenju sa njim. Sada, kad sa lepog kamenog mosta gledam gore i dole, vidim kuće duž reke, a ne znam ko u njima živi. I kada iz jedne od njih gleda lpa devojka (kojih je u Kalvu uvek bilo), ja ne znam kako se zove. A pre trideset godina, iza svih ovih prozora nije bilo nijedne devojke i nijednog čoveka, nijedne stare žene, nijednog psa i nijedne mačke koju nisam znao. Nisu preko mosta prešla nijedna kola i nije kaskalo nijedno kljuse za koje nisam znao čiji su. A tako sam znao sve, mnoge školske drugove i njihove igre i podrugljive nadimke, pekarske radnje i njihovu robu, mesare i njihove pse, drveće, i gundelje, i ptice, i gnezda, vrste ogrozda u baštama. Upravo je zbog toga grad Kalv imao svoju jedinstvenu lepotu. Nema potrebe da ga opisujem, to stoji u skoro svim knjigama koje sam napisao. Da sam ostao u ovom lepom Kalvu, ne bi bilo potrebe da o njemu pišem. To mi nije bilo suđeno. Ali kada sada (kao što se do rata dešavalo jednom u nekoliko godina) ponovo sedim četvrt sata na ogradi mosta preko kojeg sam kao dečak hiljadu puta zabacio udicu, duboko i sa čudesnim uzbuđenjem osećam koliko je za mene lepo i značajno bilo to što sam doživeo: da sam jednom imao domovinu! da sam jednom u jednom malom mestu na Zemlji poznavao sve kuće i njihove prozore i sve ljude iza njih! Da sam drvo, još uvek bih bio tamo. Ali ne mogu da želim da se ponovi ono što je bilo. Povremeno uradim to u svojim snovima i pesmama, ali u stvarnosti ne želim. s vremena na vreme provedem po koju noć u nostalgiji za Kalvom, Ali da živim tamo, svakoga sata, danju i noću, imao bih nostalgiju za lepim, starim vremenima koja su bila pre trideset godina i koja su davno protekla ispod luka starog mosta. To ne bi bilo dobro. Za postupcima koji su učinjeni i za smrtima koje su se desile, ne treba žaliti. Samo ponekad treba da se tamo baci pogled, da se prošvrlja kroz ulicu Leder, da se četvrt sata stoji na mostu, pa makar to bilo samo u snu, pa makar i ne tako često. Herman Hese, Umetnost Dokolice (deo Domovina, 1918)

Ipak je jedno nepobitno: nema prijateljstva bez srodnosti među dušama. Ne vezuju se ljudi samo zajednicom osećanja i ideja, nego i zajednicom ukusa i navika. Naš prijatelj je pomoćnik u svim namerama i naš pratilac u svim našim kretanjima. Ali otkud dolazi blaženstvo i duše i tela posle jednog sata provedenog s iskrenim prijateljem. To je najveća radost čula i misli; produženje i povećanje sebe; svoj eho i svoj odblesak; svoje drugo ja, koje opija i ohrabruje za sve mogućno i nemogućno.

Has herbas, atque hæc Ponto mihi lecta venena Ipse dedit Mœris; nascuntur plurima Ponto. His ego sæpe lupum fieri et se conducere sylvis Mœrim, sæpe animas imis excire sepulchris, Atque satas alio, vidi traducere messes.

WE WANT the Chinese to leave and the old colonial rulers to return. They exploited our natural resources too, but at least they took good care of us. They built schools, taught us their language and brought us the British civilisation…at least Western capitalism has a human face; the Chinese are only out to exploit us.