Moji Quotes

Sta mi mogu moji neprijatelji. Moj dzennet je u mojim prsima, prati me svugdje. Ako me zatvore, to mi je osama sa Allahom. Ako me ubiju, to mi je sehadet. A ako me protjeraju, to mi je turizam na Allahovom putu".

Jan Majen i moj Srem, Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini, Priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem, I ležim, hladan, kao na pepelu klada. Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde, Nego neka čudovišta, polipi, delfini, Što se tumbaju preko nas i plove, i jezde, I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to." A viču i rusko: „Ničevo" - I špansko: „Nada

Volela sam da volim vise nego sto je uobicajeno. Zato moji snovi nisu imali kuda da odu. Pa sam se do zemlje savila. Ostavite nocu prozore otvorene. Ostavite ih da snovi mogu slobodno da odu da se pretvore u vetar, pero, oblak, prah... Da vas nikada ne zabole..

Jer u svetu poraza samo se razlikuju putevi do njega - da bi ga uporedili sa razmerama i vrstom sopstvenog neuspeha, i tako stekli poslednju zasluženu utehu u ovom, prijatelji moji, nema sumnje, kurvinskom svemiru.

Nismo mnogo kupovali, ali smo štošta znali. Moj otac je posjedovao zaraznu radoznalost prema tekućim događajima, povijesti, pa i našim životima. Odrastajući, shvatio sam da postoje dva tipa obitelji: 1. One kojima treba rječnik da dovrše večeru. 2. One kojima to ne treba. Mi smo pripadali prvoj grupi. Gotovo svake večeri zbog nečega smo morali konzultirati riječnik, koji se nalazio na polici nekoliko koraka od stola. — Ako imaš kakvo pitanje - govorili su moji - onda potraži odgovor.

V živote vraj človek prichádza o ilúzie trikrát. Prvýkrát stráca ilúzie o rodičoch, druhýkrát o sebe a tretíkrát o svojich deťoch. Nikto z nás nie je dokonalý. Ani moji rodičia, ani moji kamaráti, ani ja.

Djed je svakoga jutra, usred grohotno-gromoglasna astmatičarskoga kašlja ponavljao Lijepa smrt, a baka bi mu govorila: Šuti, Franjo, ja ću prije tebe. I tako svaki dan. Mislio sam da drugi ljudi tako ne pričaju. Mislio sam da je to samo između njih dvoje, a oni su posebni ljudi jer su moji baka i djed i jer nitko drugi na svijetu nije više od lutke u lutkarskome pozorištu. Kada je djed umro, baka je bila prevarant. Mislio sam da se treba sramiti jer je učinila nešto ružno.

Rouz je bila na mojoj strani onako kako niko nikada nije bio na mojoj strani. Rouz je bila dobrovoljac. Bilo joj je stalo do mene. Voleci me, ona me je oslobodila. Bio sam slobodan da budem ono sto jesam. Nije u meni videla samo coveka kakav jesam, nego i coveka kakav bi mogao da budem. Voleci me, ucinila je da poverujem da bi moji snovi mogli da postanu stvarnost.

... ako otkriješ tajnu, postaješ deo tajne. Ja sam ovog jutra opet lagala u snu. A laž ima miris. Svak može da umre, ali svak ne može da se rodi. Oni najbolji ostaju nerođeni. Poslednjih sedmica i moji snovi zaudaraju. Gusti kao kačamak i crni kao katran. A kroz njih teku ogromne količine vremena, kao reke ponornice, iako pri buđenju nisam starija no inače i ranije. Kao da postoje dva vremena u mom životu. Od jednog se ne stari nego se troši nešto drugo umesto tela. Karma? Jesu li naše telo i duša gorivo? Gorivo čega? Da li je vreme pogon na koji se kreće telo, a Večnost gorivo duše? Jednina, tačka i sadašnji trenutak, eto od čega je sastavljen ceo tvoj mehanički svet i njegova računica. U srcu ne postoji prostor, u duši ne postoji vreme... SNOVI SE ZABORAVE ČIM PROĐEŠ KROZ NAJBLIŽA VRATA. OD NJIH TADA OSTAJE SAMO KOSTUR. ALI, KAKO ZABORAVITI JEZIK NA KOJEM SANJAŠ I S KOJIM SI ODRASTAO? Ne znam da li znaš da se šume sele? Kada krenu, one polako i dugo putuju tražeći sebi bolje mesto. Najradije s jeseni polaze na put... Kao ptice. Ili kao čovek... SNOVI NE STARE. ONI SU VEČNI. ONI SU JEDINI VEČITI DEO ČOVEČANSTVA...

Organizátor konference známé pod zkratkou TED (obludnosti, jež dělá z vědců estrádní baviče) si stěžoval, že styl mé prezentace nesplňuje jeho kritéria uhlazenosti, a moji přednášku na téma „černých labutí“ a křehkosti nedovolil umístit na internet. Později si samozřejmě nárokoval podíl na mém varování proneseném ještě před krizí z roku 2008.

Shvatio sam da se sve što se događa, mora događati jer je tako najbolje za mene. Ja sam tu da učim. Svi ljudi koje susrećem, stvari koje mi se dešavaju .. Sve mi to pokazuje smjerove. A ja plešem. Shvatio sam ono što sam odavno znao. Trudio sam se tražiti vrata, putove, ali to su sve moji oblici. Vrata ne postoje, ti si ih stvorio - rekla mi je Ivana.

Jestli vám vydám všechny svoje čerty odejdou s nimi moji andělé Zůstanu sám a bude mi to líto a ptát se budu kde je naděje

svi moji školski sastavi bili su o tebi dođi i zagrli me tako da ponovno imam devet godina

Pretpostavimo da sam ja apsolutno u pravu a da monsignor, na primjer, ima potpuno krivo. Ako sam ja u pravu, problem suvislosti svijeta, i sva odgovornost za nju, postaju moji.

A što se tiče drveća, ja sam imao u Rimu jednu, „svoju“, piniju, koju sam mogao da vidim i sa svojih prozora. Ona stoji u vrtu, na Pinču, tačno iznad poprsja Šatobrijana. Nisam ja nju voleo sa tog razloga, nego zato, što je i leti, i zimi, tako zelena, da se iz daleka čini crna. Skoro svake nedelje, uzimam ulaznicu za taj park i idem da sedim tamo, posle „Bebingtona“, pre odlaska na posao. Zazvonim na kapiju, puste me unutra, a ta pinija me čeka i, pod njom, moji rukopisi iz Skandinavije, koje prepisujem u knjigu. Tu, na klupi, sedim, mirno, kao da sam pred starom komandom mesta, u Tronjemu.

Nietzscheja sem prežvečil in prebavil v treh dneh. Po tem velikem zalogaju mi je ostala samo še ena podrobnost osebnosti tega filozofa, še zadnji oreh, ki ga je bilo treba streti: njegovi brki! Federico Garcia Lorca, ki je bil očaran nad Hitlerjevimi brki, je pozneje izjavil, da "so brki tragična konstanta moškega obraza". Celo z brki sem nameraval preseči Nietzscheja! Moji že ne bodo zamorjeni, katastrofični, obteženi z wagnerjansko glasbo in meglo. Ne! Moji bodo zašiljeni, imperialistični, ultraracianalistični in usmerjeni k nebu, kot vertikalni misticizem, kot španski vertikalni sindikati.

Tada sam počeo postavljati pitanja o tome što je volja, gdje je duša, čime se hrani misao i je li i ona, misao, također imenica iz skupine mislenih imenica, mogu li glagoli napadati, a ako mogu, jesu li predmet njihova napada moje misli ili moji organi..., i na koncu, ako mogu zamisliti svoje unutarnje organe, jesu li tada po postanku organi ispred misli ili je misao ta koja proizvodi moje tijelo?

Prijatelji moji, kao mladici imali smo tezak zivot, mi smo patili od mladosti kao da je to neka teska bolljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baceni, veka ogromnog unutrasnjeg opadanja i raspadanja, koji se sa svima svojim slabostima, pa cak i svojom najboljom snagom suprotstavlja duhu mladosti. Raspadanje, to jest neizvesnost, svojstveno je ovom veku, nista ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe, zivi se za sutra, jer je prekosutra neizvesno. Sve je klizavo i opasno na nasem putu, a uz to se jos otanjio led na kome stojimo, svi osecamo kako dise stravican, topao jug - gde mi jos sada gazimo, doskora niko vise nece moci da stane nogom.

Usred toga posla završio sa svoju četvrtu godinu na otoku. Neprestanim učenjem postigao sam drukčije znanje nego što je bilo ono što sam ga imao prije. Moji su se pojmovi o stvarima sasvim izmijenili. Gledao sam sada na svijet kao na nešto udaljeno, s čime nemam ništa zajedničko, od čega nemam što očekivati niti u njemu što željeti. Jednom riječi, nisam zapravo imao s njime nikakve veze, niti je bilo vjerojatno da ću ikada imati. Stoga mi se činilo da je svijet onakav kakav će nam se možda pričinjati kad odem s njega, to jest ono mjesto u kojem sam stanovao, ali iz kojega sam se iselio. I doista bih mogao reći, kao što je otac Abraham rekao bogatašu: ''Između tebe i mene stvorio se golem jaz.

A tako kakor mi nekoč iz strahu niso dovolili mojega strahu, me zdaj spet iz strahu ne upajo pustiti v moji bolečini. Ko rečejo, da moram živeti naprej, hočejo, da grem na morje, da berem, da si kupim novo krilo. Ker edino to bi pomenilo, da so mi dali sebe dovolj, da me niso zapustili, ker edino to bi pomenilo, da niso ostali razoroženi v skrbi zame. A to rečejo tudi, ker vem, da je žalost, tako kot bolezen, moteča, in da je ni primerno brez kontrole preglasno in predolgo kazati naokrog; malo da, malo, ravno prav, tiho, umaknjeno, preveč pa ne. Vsaj ne tam, kjer jo lahko vidijo vsi. Vsaj ne tam, kjer med neobremenjene zanaša nemir. In vsaj ne tam, kjer pomeni poraz. Poraz pred utvaro, da je kljub vsemu vse dobro in prav, in poraz pred smrtjo samo. Ker ko žalujemo za tistimi, ki so že šli, smrt prav enako kakor takrat, ko se reče "rak", udari v nas z vso močjo. In ko udari, vsa upanja, da je za nas mogoče pa le ni, ugasnejo v temi, skozi katero ne seže naš pogled.

Zaslužila je bolju sreću, ali šta bih ja bez nje? Otrgao sam je iz njenog svijeta, moji je ne vole, njeni je ne priznaju, i sve sam joj što ima, sve što je sanjala da će imati, ljubav, nježnost, sigurnost, štit. To mi je pomoć, ti njeni djevojački snovi, još me sniva željenog. Ali šta će biti kad životna oluja pokida tu krhku pređu, tanju od paučine, i kad čovjek iz snova postane ono što sam ja ove noći, jadan i unižen? Svi ljudski snovi tako počinju i tako propadaju. Zastaće, preneražena. Više nema ništa, čak ni varke.

I kada je svitac nestao, dugo se u meni zadržao trag njegove svetlosti. Te slabašne, blede svetlosti, koja je lebdela dugo, dugo u gustoj tami mojih zatvorenih očiju, poput neke izgubljene duše. U toj tami, mnogo puta sam pružao ruke. Moji prsti nisu dodirivali ništa. Ta slabašna svetlost uvek je bila tačno izvan mog domašaja.

Moji suborci i ja nismo pravili razliku između ljudi koje smo branili, a ja nisam ni znao tko je Srbin, a tko Hrvat. Nikome od nas to nije bilo važno niti smo o tome pričali. Dok se srpski civili prijavljuju vojsci da su Srbi, usput nas prokazuju, a najgore od svega je to što optužuju bez razloga izmišljajući nebulozne zločine.

Musel jsem se dívat na průzory do plynových komor a sám sledovat proces smrti... Znovu a znovu se mě ptali, jak se já a moji lidé na tyto operace můžeme nepřetržitě dívat a jak jsme schopni to vydržet. Má stálá odpověď zněla, že je to otázka železného odhodlání, s jakým musíme plnit Hitlerovy rozkazy, a takové odhodlání že lze získat pouze potlačením všech lidských citů.

Všechny naděje mládí se zdály spálené na uhel, připadalo mi, že padám naznak směrem zpátky ke své matce, babičce, k řetězu mlčících nebo zlostných žen, z něhož pocházím. Promarněné šance. Ambice dosud pálily, živilo je mladé tělo, představivost, která spřádala plán za plánem, ale cítila jsem, že moji tvůrčí posedlost čím dál víc blokuje realismus univerzitních čachrů a prospěchářství případné kariéry.

Moja istraživanja trajala su čitavu godinu i najzad sam zaključio da samo reljef boje, znalački stavljen na platno, može da da oku pravi utisak. To je bio period koji su moji roditelji nazvali „kameno doba“. Upotrebljavao sam kamenje da bih dobio, na primer, veoma blistav oblak. Lepio sam kamenje na platno, a zatim ga bojio. Jedan od mojih najvećih uspeha u ovom žanru je bio zalazak sunca sa kao krv crvenim oblacima. Nebo je bilo prepuno kamenja svih dimenzija, od kojih su neki bili veliki kao pesnica. Ova slika je dugo visila na zidu porodične trpezarije i sećam se da nas je često, u tišini posle večere, iznenađivao šum kamena koji bi, odlepivši se sa slike, padao na pod. Moja majka bi prestala da šije, a otac ju je uvek umirivao rečima: -Nije ništa, to je samo još jedan kamen pao sa neba našeg deteta.

Prijatelja nisam nikada ni želeo da imam, otkako sam navršio dvadesetu i tako odjednom postao nezavistan mislilac. Jedini moji prijatelji su oni, mrtvi koji su mi ostavili svoju književnost, drugih nemam. I oduvek mi je bilo teško imati nekoga i stoga uopšte ne mislim na tako zloupotrebljavanu i mučnu reč, kao što je reč prijateljstvo. I već vrlo rano na mahove uopšte nisam nikoga imao, svi drugi su imali nekoga, ja nisam imao nikoga, bar sam znao da nemam nikoga iako su drugi još insistirali na tome da imam nekoga, govorili su imaš nekoga kad sam bio sasvim siguran da nemam nikoga i, možda je odlučila i najviše me uništila upravo misao da mi niko nije potreban. Umislio sam da mi nijedno ljudsko biće ne treba, to i danas umišljam. Niko mi nije trebao, pa prema tome nikoga nisam ni imao. Ali, kako je prirodno, neko ljudsko biće nam je potrebno inače neizbežno postajemo ovakvi kakav sam postao ja: teški, nesnosni, bolesni, u najdubljem značenju reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovni rad mogu da obavljam samo sasvim sam, bez ikoga, što je moralo da se pokaže kao zabluda, ali i da nam je neko potreban takođe je zabluda, zato nam je potreban neko i nije nam potreban niko i nekada nam je potreban neko, a nekad nam nije potreban niko, i nekada nam je potreban neko, a istovremeno nam nije potreban niko, sada, ovih dana, opet sam se uverio u tu činjenicu, najapsurdniju od svih; nikada ne znamo, baš nikada, da li nam treba neko ili nam ne treba niko, ili nam u isto vreme treba i neko, i niko, i, kako nam nikada, baš nikada, nije jasno šta izistinski trebamo, da li smo nesrećni i zato nesposobni da otpočnemo neki duhovni rad onda kad mi to hoćemo, kad nam se učini ispravnim.

Kao gotovo svi roditelji, tako ni moji nisu pritekli u pomoć životnim nagonima koji su se budili, ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom brižljivošću pomagali moje beznadežne pokušaje da se oporekne stvarnost, i da se i dalje ostane u detinjskom svetu, koji je postajao sve nestvarniji i lažljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu učiniti mnogo, ne prebacujem svojima ništa. To je bila moja lična stvar da izađem sa sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izvao rđavo, kao većina lepo vaspitane dece.

Pitao sam roditelje što mi je činiti. - Podrži je — rekla je mama. — Ako je voliš, pruži joj podršku. Tako sam i učinio. Taj sam tjedan proveo na predavanjima, boraveći u uredu koji se nalazio u hodniku gdje je i ona radila. Nekoliko puta sam se zaustavio tek da vidim je li sve u redu. - Želim samo vidjeti kako si - govorio sam. - Ako mogu bilo što učiniti, samo reci. Nakon nekoliko dana, ona me nazvala: — Čuj, Randy, sjedim ovdje, osjećam kako mi nedostaješ i želim da si tu kraj mene. To nešto znači, što misliš? Konačno je shvatila. Ipak je bila zaljubljena. Moji roditelji su još jednom bili u pravu. Ljubav jest pobijedila. Na kraju tjedna Jai se preselila u Pittsburgh. Zidovi od opeka postoje s razlogom. Oni nam daju priliku shvatiti koliko žarko nešto želimo.

Mnogo puta sam pokusao da ta svoja osecanja prenesem Naoko. Nekako mi se cinilo da bi ona u izvesnoj meri mogla na pravi nacin da ih razume. Ali nisam uspevao da pronadjem reci kojima bih mogao da se izrazim. Bas cudno, mislio sam. Kao da je njena boljka neprestanog trazenja reci presla na mene. Subotom uvece, sedeo bih na stolici u holu doma gde je bio telefon, i cekao da me Naoko pozove. Manje-vise svi su subotom uvece izlazili u grad, pa je hol obicno bio prazan i mrtvacki tih. Posmatrajuci tracke svetlosti kako sijaju u tisini tog prostora pokusavao sam da preispitam svoja osecanja. Sta ja to trazim? Sta uopste drugi traze od mene? Ali pravi odgovor nisam nalazio. Ponekad bih pruzio ruku ka tim zrncima svetlosti sto su lebdela u vazduhu, ali moji prsti ne bi dodirnuli nista.

Tata je sačuvao i hrpu papira. Bilo je tu mnoštvo pisama u vezi njegovog posla oko osiguranja i dokumenata o karitativnim projektima. Negdje duboko medu papirima pronašli smo priznanje iz 1945. godine, kada je služio u vojsci. Bila je to pohvalnica za »herojsko postignuće« koju je potpisao general, zapovjednik 75. pješadijske divizije. Jedanaestog travnja 1945. očevu četu su napali Nijemci i u ranoj fazi bitke palo je već osam žrtava. Na pohvalnici je pisalo: »Ne mareći za osobnu sigurnost, vojnik Pausch napustio je zaštićenu poziciju i započeo spašavanje ranjenika dok su projektili padali u njegovoj neposrednoj blizini. Tu akciju je izvršio s takvom efikasnošću da su svi ranjenici uspješno evakuirani.« Kao priznanje za to djelo, moj je otac, u to doba dvadeset-dvogodišnjak, dobio odličje Brončane zvijezde. Za pedeset godina koliko su moji roditelji bili u braku, tijekom tisuće razgovora koje sam vodio s ocem, ovaj podatak nikada nije izašao na vidjelo. Sada sam bio tu, nekoliko tjedana nakon njegove smrti, učeći od njega još jednu lekciju o značenju žrtve i snazi skromnosti.

Odlazim u inostranstvo; ako bude mogućno krenuću u proleće, ali pre polaska skupljam slike svojih najboljih školskih drugova; imam ih već nekoliko i treba mi još tvoja, inače će moja zbirka biti nepotpuna. Uzeo sam jednog od prvih slikara minijaturista našeg vremena da ih uradi, naravno o mom trošku pošto nikad ne dopuštam da moji poznanici budu izloženi ma i najmanjem izdatku radi zadovoljavanja nekih mojih ćudi. Može ti se učiniti nedelikatno što sam ovo pomenuo, ali kad ti kažem da je jedan naš zajednički prijatelj najpre odbio da pozira za portret verujući da će morati da plati iz svog džepa, uvidećeš da je nužno reći to odmah kako bi se izbegle druge slične greške. Videćemo se blagovremeno i ja ću te odvesti slikaru. Tvoje strpljenje će biti stavljeno na probu nedelju dana, ali molim te oprosti jer je mogućno da će ta slika biti jedino što će mi ostati od našeg negdašnjeg poznanstva i prijateljstva. Sad u ovom trenutku, to može izgledati neozbiljno, ali za nekoliko godina, kad neki od nas već budu mrtvi, a drugi rastavljeni neumitnim okolnostima, za nas će predstavljati izvesno zadovoljstvo to što ćemo u tim slikama živih sačuvati neku predstavu o sebi samima i što ćemo u slikama umrilh videti sve što je ostalo od rasuđivanja, osećanja i svakojakih strasti. Bajron - pismo Vilijemu Harnesu, marta 1809.

O krpenim sam životinjama govorio na svom posljednjem predavanju. Čak sam pokazao i slike. Mogu pretpostaviti što su pritom mislili tehnički navrnuti cinici: s obzirom na mogućnost obrade digitalnih fotografija, možda se ti golemi krpeni medvjedi uopće ne nalaze uz mene. Ili sam možda nagovorio prave pobjednike da mi posude svoj trofej za fotografiranje. Kako ću u ovo cinično doba uvjeriti publiku da sam uistinu osvojio sve to? U redu, pokazat ću im te igračke uživo. I tako su u jednom trenutku sa svake strane pozornice ušetali moji studenti noseći po jednu golemu krpenu životinju koju sam tijekom proteklih godina osvojio. Ne trebam više te trofeje. Iako znam da se mojoj ženi sviđao krpeni medvjed kojeg sam objesio u njezinom uredu dok smo hodali, nakon što je došlo troje djece nije ih više željela u kući. (Iz njih su ispadali komadići spužve i stiropora koji su mogli završiti u dječjim ustima.) Znao sam da će, ukoliko zadržim igračke, jednog dana Jai pozvati dobru vilu i reći »nosi ih odavde«... ili još gore, otkriti da ne može. Zato sam se upitao: »A zašto ih ne bih dao prijateljima?« Poslagao sam ih po pozornici i rekao: »Ako bilo tko želi za-držati dio mene, neka slobodno priđe i uzme jednog medvjeda; tko prvi dođe, njegov je.« Krpene su životinje brzo našle novi dom. Nakon nekoliko dana doznao sam daje jednu životinju uzela studentica s Carnegie Mellona koja, kao i ja, boluje od raka. Nakon predavanja prišla je i izabrala velikog slona. Svidjela mi se simbolika. Sada je imala slona u sobi.

TOM: Slušaj! Misliš da ludujem za skladištem? Misliš da sam zaljubljen u tvornicu cipela Kontinental? Misliš da želim provesti pedeset i pet godina u onoj prostoriji od celoteksa s' fluorescentnim cijevima? Više bih volio da mi netko maljem razbije glavu i prospe mozak nego da se onamo vraćam svakoga jutra! A ipak idem! Svaki put kad mi uđeš u sobu i vikneš ono prokleto:"Ustani i blistaj! Ustani i blistaj!" - ja kažem samome sebi: "Blago mrtvima!" A ipak ustajem! I idem! Za šezdeset i pet dolara mjesečno odričem se svega što bih želio raditi i biti! A ti kažeš da sam sebičan... da uvijek mislim samo na sebe. Čuj me, majko, da mislim na sebe, učinio bih ono što je on učinio - OTIŠAO BIH! Što dalje moguće! Ne diraj me, majko! AMANDA: Kamo ćeš? TOM: Idem u kino! AMANDA: Ne vjerujem u tu laž! TOM: Idem u jazbine gdje se puši opijum! Da, majko, u jazbine, u jazbine poroka gdje se sastaju kriminalci. Pridružio sam se Hoganovoj bandi, ja sam plaćeni ubojica, nosim automat u kutiji za violinu! Upravljam nizom bordela! Zovu me Koljač, Koljač Vingfield, živim dvostrukim životom, majko, danju sam običan pošteni namještenik u skladištu, a noću svemoćni car podzemlja! Zalazim u kockarnice, za ruletnim stolom rasipam silna bogatstva! Preko oka nosim crni ovoj i stavljam lažni brk, katkad stavljam zelenu bradu i brkove. Tada me zovu El Diablo! Mogao bih ti ispričati takve stvari da ne bi mogla oka sklopiti! Moji neprijatelji namjeravaju dići ovu kuću u zrak. Oni će nas jedne noći otpremiti u nebeske visine!

Plemeniti osjećaji. Cijeloga sam života podučavala o plemenitim osjećajima. A moji klinci međusobno se ubijaju, pucaju jedan na drugog kao na glinene golubove što eksplodiraju u letu. Kao da su svi nitko i ništa, i njihovi bližnji i oni sami, kao da su samo tlapnje, alegorijski hologrami ljubomore, gramzivosti, osvete, mržnje. Kao da doista nisu tijela, voljena tijela i tijela sposobna voljeti.

Vidio sam tada svu našu nerođenu djecu I tebe kao jedinu želju za moja ostvarenja. Obudovjeli snovi moji. Nisam ti nikad rekao da te volim A toliko puta sam ti to pokazao U mojim odrpanim stihovima Da me sramota od grobova starih pjesnika, Mogao sam pisati o nebu i travi i domovini, Ja, koji doma nisam imao osim onog koji sam našao U tvom raštimovanom zagrljaju. A volio sam te ljubavi moja, Volio sam te cijelim svojim bićem i rasparenom dušom, Svakom tvojom zaleđenom suzom na mojoj košulji, Onako kako samo raspušteni pjesnik može voljeti Dok zavija na mjesec. Volio sam te.

Prođem pored jednog popa u Kajmakčalanskoj i pazi, ne radi se o popu, to je u redu, ali moram to da kažem, moji bogovi su bili živi ljudi, živeli su i žive na Zemlji, i svi su nešto činili na ovom svetu. I meni su mnogo toga olakšali. Danilo Kiš, Dušan Radović, Marsel Dišan, Čarli Parker, i da ne spominjem više ta imena, to je tako dosadno, važno je da je tih ljudi bilo, da ih je bilo dovoljno. Živi ljudi, moji bogovi.

Da bi se razumjela sva ta moja djelatnost i, kako će možda nekom izgledati, nevjerovatna i glupa tvrdoglavost, to neprekidno suprotstavljanje svima i svakome - neko će možda i pomisliti da sam ja bio neka vrsta luđaka ili slično - želim na kraju da kažem da su moji postupci, ipak, bili racionalni i da su se uvijek zasnivali na mojim idejnim i političkim ubjeđenjima. Čitavog života sam se trudio da ostanem dosljedan onome u šta sam uvjeren, bez obzira na posljedice po mene.

Ja imam svoj mir i držim da je moj mir moj mir ... Tvrdim da su ljudi oko mene moji ljudi, da je mir u meni moj mir

Znalost Slovanstva, zejména Jihoslovanů a Ruska, dovedla mne k boji s Aehrenthalem (Alois Lexa von Aehrenthal - český šľachtic, diplomat a politik; podľla wikipedie, pozn. čitateľa) o rakouskou politiku balkánskou; naše obvyklé slovanství mně bylo nesympathické. Hnusilo se mi to slovanské žvanění, jak to jednou odsoudil Neruda, nemohl jsem klidně snést ty vlastence a Slovany, kteří se nenaučili ani azbuce a s Rusy a cizinci vůbec musili mluvit německy. Živě vzpomínám, jak mně moji nejbližší kolegové zazlívali, když jsem přiváděl na přetřes otázku slovenskou a když jsem jí v 'Naší Době' a v 'Čase' věnoval zvláštní pozornost. Mně nestačila ta abstraktní a úzce politická národnost a láska k vlasti, na neznalost skutečného národa a lidu v Čechách, na Moravě a na Slovensku. Od dětství jsem cítil své češství konkrétně v pochopování charakteru, názorů a života svých krajanů tam na Slovácku a na Slovensku a postupem doby na Moravě a v Čechách. Praha zajisté má stejné oprávnění jak Čejkovice nebo Bystrička; ale v Praze je příliš mnoho lidí, kteří nežijí nerudovskou malostranštinou, nýbrž kavárenskou abstraktností a hospodskou fantastičností. To ovšem platí o všech městech a také u jiných národů, ale proto to není méně odporné. Své češství a slovenství cítím, řekl bych, venkovsky, dialekticky; filosoficky cítím s Husem, Chelčickým, Žižkou a t. d. až po Havlíčka. Doma i ve Vídni mě tížil Kocourkov; ten Kocourkov pražský, ale stejně vídeňský a rakouský vůbec. Malost nespočívá v geografii, ale v lidech, charakterech, mravech. Světovost nezíská se jen obvyklým cestováním, oficiálním stykem mezinárodním a mezistátním, nýbrž duchovním pohroužením v život jednotlivcův, národův, lidstva.

Accordingly, if we put it in extreme terms, all types of Zen other than Patriarchal Zen are inauthentic. However, in a positive sense, it may be said that Zen Outside the Way (Gedo Zen), Common Zen (Bompu Zen), Zen of the Mouth and Head (Koto Zen), Literary Zen (Moji Zen), Zen for Health (Kenko Zen), Zen for Medical Treatment (Ryoyo Zen), and all the rest exist within the realm of Patriarchal Zen.

Kada ga čujem ovako mrzovoljnog, lakše mi pada moja samoća. Nisam srećna što sam sama, ali sam srećna što sam slobodna. Ovi moji udvarači i ljubavnici čine da se nekih večeri ne osećam usamljenom, ali niko od njih nije vredan moje slobode

Znači sve..." On podigne ruke. "Sve je bila laž?" "Mi nismo laž", reče ona. "Nisu moji osjećaji prema tebi. Nije moje ponašanje prema tebi. Ništa što se tiče nas nikada nije bila laž. Nijedan poljubac. Nijedan zagrljaj. Nijedan osjećaj. Ti nisi volio laž. Ti si volio mene.

Vaše ložnice je támhle nad vchodem? No, jestli jste vy nic neslyšela, tak si neumím představit, že by něco slyšel někdo jiný. Nějaké matky po porodu v téhle ulici nejsou?" Zavrtěla jsem hlavou, jeho otázka mě docela pobavila, ale on se zatvářil zklamaně. "Nejlepší svědkové na světě jsou mámy novorozeňat. V noci každou chvíli vzhůru, nemají na práci nic jiného než kojit mimina a dívat se z okna. Kojící matky a důchodci jsou moji nejmilejší svědci.

Tebe nema, i to je jedina realnost koja ne treba da me zbunjuje. Ti i ja, iscijepana bajka poput čarapa gospođe koja stoji na uglu i nudi ljubav. Daje je, tek tako kao da su moji stihovi. Kao da sam joj rekla da si nekad bio svitanje kojim sam mogla da posmatram zvijezde i opet bih jedino umjela da vidim tebe.

Kad umrem, prekinuce se jedna srebrna nit sa nanizanim glatkim biserima koji ce se rasuti po zemlji i otkotrljati kuci svojim majkama skoljkama na dnu mora. Ko ce zaroniti za mojim biserima kad mene ne bude vise? Ko ce znati da su bili moji? Ko ce znati da je ceo svet nekad visio oko mog vrata.

Nastavio sam da njuškam letnji suton. Nema adrenalina bez benzina. Točkovi su strugali, frikcija se pojačavala. Zavirivao sam u senovite prolaze tržnih centara: profesionalni lažnjaci se uvaljuju profesionalnim amaterima. Dauntaun je pomirljivo tonuo u daun. Prizor liči na razglednicu unutrašnjosti. Glavna vena Nišvila je definitivno predozirana bednjikavim gruvom. Ovaj grad je elementarna nepogoda. Sve je manje fliperana i klubova sa džuboks aparatima. Sve je manje poslastičara u kojima služe bozu i kadif. Sve je manje knjižara u kojima se prodaju knjige. Sve je manje dobrih stripova i porno časopisa na buvljacima. Sve je manje bioskopa koji ne zvrje prazni i gde dronjavo platno ne liči na paravan u seoskim ambulantama. Nema patine u Nišvilu, osim one švercovane - za brzu prodaju i brzu upotrebu. Jebi ga, ponekad mi nedostaje moji grad.Sve je više neona na pogrešnim mestima, i sve je više pogrešnih mesta, i sve je više ljudi koji umiru od želje da se zabave i ispričaju nekome kako je zabavno bilo. "Niko ovde nije poludeo od zabave", rekla je Kinki kada je kupila nove uredjaje za koje nije bilo dovoljno da ih uključiš u struju pa da prorade. Morao si da povezuješ komponente, tumačeći nacrtana uputstva da bi se, napokon, pojavila slika i zvuk - jasniji i čistiji od prethodnih slika i zvukova.

E!moji

Šanki naše domovine so težka psihiatrija, dragi moji. Tragikomedija brez primere. Prostori pogube, kjer praviloma pet ali šest omamljenih depresivnežev v noč gobezda šaljive dovtipe, da bi prikrili resnico, nikdar pa nihče na šank ne pritakne vprašanja, ki bi druščini pomagalo ugotoviti, zakaj so v resnici tam.

Jedan zapis Leonida Šejke: SAZVEŽĐE MALIH PREDMETA Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu "nemoguća gomila". Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam. Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista. Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju. Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

A spomenul som si na to, ako ma s bratom zobrali moji českí rodičia do slovenského lesa na huby. Nerástli, ale mama bola nespokojná z iného dôvodu. „Ten les je neuklizený,“ vyhlásila pohoršene. Mal som desať rokov a jej slová ma rozosmiali. Les predsa má byť neuprataný, je to jeho prirodzený stav, pretože nepatrí ľuďom, ale zvieratám.

Kad su moji prijatelji otkrili da se družimo, počeli su me nazivati izdajnikom. Nakon mnogo dana polako sam pronašao utjehu u misli da je izdajnik u očima fanatika onaj koji se usuđuje promijeniti. Svaka vrsta fanatizma, u svako vrijeme i na svakome mjestu, izražava gnušanje prema promjeni, strahuje od nje te sumnjičavo vidi promjenu zapravo kao izdaju koja izvire iz mračnih i podlih pobuda.

Sve ovo, odavde pa do krajnjih ivica sveta, do divljih reka i čudnog bilja što cveta na dalekim ostrvima, sve moje vreme od početka do kraja, svi moji ljudi pa i ona, sve je to tu za nekoga ali taj neko nisam ja.

Znate”, oniski će taj, ćelavi i mršavi čovjek jednom kad je onaj sluga bio otpušen i poslan natrag u dvoranu, a njih dva se vapnenačkim hodnicima udaljili, “možda ne bi priličilo kad bih vam to rekao, ali ovaj zamak, dom viteza Lirenosa, imao je dosad barem dvadeset-trideset veoma lukrativnih prilika izdati vas, pridružiti se generalima Odisa, Neuriju, Thargelionu... ali moji gospodari ostali su vam vjerni dokraja. Nadam se da će nas se Erion jednom zbog toga sjetiti.” “U dobu nevolje drugo i ne činim nego tražim saveznike za doba mira.” princ na to odvrati.

Moji milí Slováci! Kedy konečne pochopíte, že ak niekto chce Slováka presne podľa svojich predstáv, musí si dať tú námahu a robiť si ho sám?

Kjer je veliko solnca, tam je tudi senca: solnce na Vaši strani in senca na mojI!

Prolazili su mjeseci, a ja sam postepeno otkrivao svu bijedu ljudi koji su postali moje društvo, koji su me u jednom trenutku fascinirali nečim što nije ni postojalo, osim u mojoj smućenoj svijesti. Sav taj njihov spoljašnji sjaj bio je lažan i ispod njega sam sve češće viđao prljavštinu, trošnost, tamu onih prigradskih kuća iz kojih su ti moji „junaci” dolazili, memljive zidove, crvotočne, stjeničave krevete u kojima su bih začeti i u kojima su se rodili, od kojih nikada nisu mogli nikud pobjeći i oni su, ponekad shvativši to, znali biti opaki...

Bit ću sretan ako vam moja priča pomogne u učvršćivanju uvjerenja da uvijek, i kad je najteže, vjerujete u sebe i ne odustajete od svojih ciljeva. S takvim uvjerenjem ostvarili su se moji najljepši snovi.

Doufám, že nejen moji čtenáři ocení drobný bonus. Čerstvá kapitola, která krásně zapadá do Plukovníka a rebelovy dcery, je zdarma ke stažení. Snad se bude líbit. Doporučil bych číst po knize, ale obsahuje jen mizivé množství spoilerů a měla by snad dávat jistý smysl i samostatně, takže kdo chce ochutnávku z mého dílka, nic mu nebrání. Záhada v Ashcroft Manor je zdarma ke stažení na Kosmasu.

Spoznal sem, da svet ne vidi tvoje duše, da mu je prav malo mar za upe, sanje in trpljenje, ki se skrivajo pod kožo in kostmi. To je bilo preprosto dejstvo, naj je bilo še tako absurdno in okrutno. Moji pacienti so se ga zavedali. Bilo jim je jasno, da je velik del tistega, kar so, bodo ali bi lahko bili, odvisen od simetrije njihove zgradbe kosti, od razmika med njihovimi očmi, od dolžine njihove brade, od privihanosti nosne konice, od tega, ali je njihov profil idealen ali ne. Lepota je velikanski, nezaslužen dar, razdeljen naključno in brez smisla.

23. 1. 2025. Na selu (zbirka Moji prvi koraci) 20 str.

Lahko rečem, da se trudim imeti kolikor toliko tekoč pregled nad družbenimi obveznostmi in pravicami, le odkar se zavedam jasno pojma o enakopravnosti med spoloma, sem v praksi nenehno v zadregi. Tako zaenkrat rešujem svoj »ženski problem« z genetično kondicijo in čarovniškimi metodami. Namreč zelo zanimiva je miselnost nas žensk samih. Ko sem nekoč nekaj malega razmišljala v spisu, ki je govoril o ženi, družini in otrocih ter vzgoji, in vse to skupaj objavila v reviji Otrok in družina, sem dobila tako neuporaben odgovor od tov. Beltramove, ki je v kratkem povzetku bil v tem: da naj bom srečna, ker imamo raztegljive nogavice, pralne stroje, električni štedilnik in politične pravice, ki jih ni imela nobena od mojih babic. Vrniva se nazaj k delu, ki me obvezuje, in k času, ki ga merimo s 24 urami. V tem času je čas, ki ga in kadar ga uporabim za ustvarjalno delo, vedno zamejen na ure, ko moji otroci zaspijo ali pa še spijo. Oba sta kratka še za tole pismo. (Pismo objavljeno v knjigi Med tradicijo in modernizmom: pričevanja o slovenski poeziji Franceta Pibernika, Ljubljana: Slovenska matica, 1978)

Nijesam ja, gospodini moji, četrdeset gradi budala, već sam ja vami zato čudnovat što u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plako ispred milijuna duša koje su se od silnog dobra i miline umrtvile pa jedva dišu!