“
Glavni junak "Lovca u raži" nikada nije bio samo književni lik: za generacije čitalaca na većini svetskih jezika on je već šezdesetak godina neporecivo živ, kao prijatelj, sabesednik, sapatnik, kao stariji ili mlađi brat.
Šesnaestogodišnji begunac iz škole, begunac je i iz licemernog sveta odraslih koji uvredljivo rutinski nastoji da ga proguta. Holden Kolfild je prerano ostareli, razočarani Mali Princ; jednu deceniju ranije, u vreme kada je Egziperi ispisivao svoj evergrin, možda je za čovečanstvo još i bilo nekakve nade: godine 1951, Selindžerov junak rezignirano je zaključio da više ništa – čak ni kazna i pokora u vidu svetskog rata – ne može ljudski rod privesti pameti, dobroti, i humanosti. Konj je human, automobil nije - kaže Holden u jednom trenutku.
Takav cinizam mogao je usred snažnog talasa poratnog optimizma delovati kao puka tinejdžerska poza; vrlo brzo, međutim, ispostavilo se da je imao i te kakvo opravdanje. Stoga i nije čudno što su dva najznačajnija američka romana pedesetih – Selindžerov "Lovac u raži" i Keruakov "Na putu" – romani bekstva, poslednji pokušaji da se umakne iz potrošačkog raja u nastajanju. No dok Keruakov Din Morijarti bez suvišnih emocija beskrajnim putovanjem jednostavno pokušava da sačuva sebe, Holden Kolfild u teskobnoj sobi jeftinog njujorškog hotela beskrajno pati – ne toliko zbog toga što je neprilagođen, sam i zbunjen svim i svačim, koliko zato što je svet tako neizlečivo bolestan. Kontrast njegovog "frajerskog" jezika i ranjive detinje prirode na potresan način odražava jade adolescencije, objedinjene apsurdnom željom da se odraste pre vremena – posebno svojstvenom onima koji, poput Holdena, nikada neće uspeti da odrastu.
”
”