Duha Quotes

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetni dan, sine moj! - Šta si vidio u ljetni dan, sine moj? Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek. - Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan? Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna. - Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan? Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku. - Hoćeš da usneš, sine moj? Ne, oče, idem da ž i v i m.

Vatra je duh svijeće, a iskrenost je duh čovjeka. Bez duha neće biti svjetlosti, već samo tama.

I will not just love you till death.I will love you for eternity,this life and the next.

Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polusjajna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na na svoje pogrešne i jalove puteve.

Sabarnya Kak Ain yang piatu itu menghadapi semuanya sendiri. Duha ingin sekali jadi setabah Kak Ain. Allah menguji hamba yang dia pilih. Ujian Duha mengkin tidak sebesar ujian Kak Ain, tetapi ujian tetap ujian kan. Dan Allah pilih Duha, Subhanallah.

Oh Tuhan... biarlah semua orang meninggalkan Duha, tetapi janganlah Engkau meninggalkan Duha keseorangan, ya!

Duha bukannya pesimis kalau dilihat dari luar, tetapi dalam hatinya tiada siapa yang tahu. Hatinya dia bungkus kejap-kejap, sampai tiada siapa yang dapat menekanya.

Sve što je materijalno biva i prođe. Ono neprolazno je bogatstvo duha, znanje i jezik svakog naroda, ta neugasla istina o večnom trajanju i onda kada vas ne bude više.

To je jedan od onih dobrih đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa. To su oni đaci vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su gotovo nepoznate one teške i opasne krize čulnog i osećajnog života kroz koje prolaze toliki drugi mladići njihovih godina, ali zato oni teško nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo često ostaju za ceo život svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez određenog pravca uopšte.

Duha tidak tahu kenapa dia tidak jadi marah pada Muhsin yang berkuning langsat itu. Padahal waktu itu, udara di sekitar kedai belakang masjid ini panaslah juga. Agaknya berkat kota ini, membuat hati sentiasa rela bersabar. Terasa dekat sahaja dengan makam Rasulullah, membuat kita jadi malu kalau berkelakuan tidak sopan.

GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH: Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata...

Il n'y a pas des sots si incommodes que ceux qui ont de l'esprit - Nema neugodnije budale od one koja ima nešto duha.

Na to je rekla da su ona i njezina obitelj kršćani. Rekla je da je jednom, za vrijeme bogoslužja pod vedrim nebom, dobila Duha Svetoga i da je spašena. Njezini mama i tata, praktički svaki put za vrijeme bogoslužja dobiju Duha Svetoga i onda govore nekim nepoznatim jezikom. Ako si kršćanin, tvrdila je, to te čini sretnim. A ona i njezina obitelj najsretniji su za vrijeme bogoslužja pod vedrim nebom, jer ih ispuni Duh Sveti i sve to. Rekla je da ću ja otići u pakao jer nisam bio spašen. Odmah sam vidio da je ona kršćanka, jer dok je pričala polizala je moju lizalicu praktički do drške. Uzeo sam natrag to što je bilo preostalo.

Svi primeri odricanja bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što - voli.

Bila je to slika raja koju sam tražio.Rajskoga vrta koji još uvijek postoji i nije prazan i pust,nego ga naseljavaju ljudi,posljednji čuvari uspomene na početak,na mitski poredak svijeta,na bezvremeno stanje uma i duha.

Ovo je mjesto tajna. Svetište. Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga tko ju je napisao i dušu onih koji su je pročitali i proživjeli i sanjali je. Svaki put kad neka knjiga prijeđe iz ruku u ruke, svaki put kad netko prijeđe pogledom preko njezinih stranica, njezin duh naraste i ojača. Na ovome mjestu knjige kojih se više nitko ne sjeća, knjige koje su izgubljene u vremenu, žive zauvijek, u iščekivanju dolaska ruku novog čitatelja, novoga duha...

... plemenitost koje nije od titule i od roda, nego od plemenštine srca i duha.

Nema umijeća da se na licu otkrije građa duha

Očito, zapisivanje istine ne služi ničemu, jer je istina dio ljudskog duha i univerzalna je, a zapisivanje laži služi da je se predstavi kao da je istina.

And He found you lost and Guided [you]," (Surah al Duha, ayah 7)

... duhovitost i gipkost ženskog duha su jedino pouzdano poljepšalo da zadržiš svačije udivljenje.

Žene su navikle, ne znam kojom sklonošću duha da u darovitog čovjeka zapaze samo greške, a u glupaka samo odlike.

Ni krsnik ne može protjerati duha na čijoj je strani pravda.

Oh, teško je naići na trag Božji usred života kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude.

„To je jedan od onih dobrih đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa. To su oni đaci vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su gotovo nepoznate one teške i opasne krize čulnog i osećajnog života kroz koje prolaze toliki drugi mladići njihovih godina, ali zato oni teško nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo često ostaju za ceo život svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez određenog pravca uopšte.

Vjecni zivot Bozji mora sebe naci, postati sebe svjestan, uskladiti se sa sobom. U tom uspinjanju dolazi do otudjenja, razjedinjavanja, ali u prirodi je duha, ideje, da sebe otudjuje kako bi se ponovno nasla. To kretanje je upravo ono sto sloboda jest; jer, gledajuci stvar izvana, kazemo da je slobodan onaj covjek koji ne ovisi o nekome drugom, koji nije potlacen, nije vezan uz nekoga. Vracajuci se samome sebi, duh postize slobodu - to opce kretanje je niz oblikovanja duha. Taj niz ne treba sagledavati pravocrtno, nego kao krug koji se vraca u sebe...

Svi mi svuda sa sobom nosimo neki Wolfsegg i imamo volju da ga sebi na spas izbrišemo, želimo ga uništiti tako da ga napišemo, izbrisati ga. Ali većinom nemamo snage za takvo brisanje. (...) Vjerijemo da s takvim naumom možemo početi, a to ipak nismo u stanju, sve je uvijek protiv nas i protiv takvog nauma i onda to uvijek odgađamo i nikad za to ne nađemo vremena, pa se tako mnogi radovi duha koji bi morali biti napisani ne napišu, ostane toliko zapisa koje cijelo vrijeme, godinama, desetljećima imamo u svojoj glavi, u svojoj glavi. Potežemo sve moguće razloge da s takvim radom ne počnemo, iskopavamo sve moguće igovore, zazivamo sve moguće duhove koji svi odreda mogu biti samo zli duhovi, samo da ne moramo početi, a baš bismo trebali početi. To je tragedija onoga koji hoće nešto napisati, to da uvijek izaziva ometače svoga pisanja.

Ljudje so verjeli, nekateri verjamejo še danes, da znanost lahko pojasni skrivnost narave in življenja, da lahko poveže vzrok in posedico v zanesljiv sistem, da lahko izniči vsako tveganje, skratka, da lahko človek s pomočjo znanosti obvlada svet. Stoletja je pozitivistična znanost verovala, da svet lahko opiše z železnimi zakoni klasične matematikein fizike. Čas je že, da te blodnje človeškega duha pospravimo na smetišče zgodovine.

Temeljno odkritje optike je, na primer, da bela in črna nista barvi kot modra, zelena in rdeča. Bela je kombinacija vseh barv vidnega spektra svetlobe, črna pa je odsotnost tega spektra in zato tudi bele. To se pravi, da je bela integracija vseh vidnih oblik žarenja, črna pa je odsotnost žarenja... Bela predstavlja celoto duha... Črna predstavlja obup, jezo in bes, ki so odsotnost ljubezni, sočutja in odpuščanja. Pravimo, da je oseba, ki čuti te stvari, črnogleda.

Velika većina ljudi ne poseduje u sebi nimalo izumiteljskog ili kreativnog duha. Kao što Hegel kaže, oni mogu znati samo ono što već znaju. I na koji način ih naučiti nečem novom? Miješanjem onoga što znaju, s onim što ne znaju. Kad u svojoj magli ugledaju neke poznate obrise, oni pomišljaju : Ah, znam što je to. A od toga je samo jedan korak do : - Ah, znam što sve to predstavlja! I njihov se um usmjeruje u pravcu nepoznatog i oni počinju sagledavati ono što ranije nisu mogli, što proširuje moć njihova razumijevanja.

Amnezije Potpuni zaborav je stanje sreće, blaženstva koje se trude da stignu sanjari; tabula rasa, utapanje u ništavilu, kupelj ljudskog duha i nerava. Amnezija je poratna bolest, kao i srcobolja, odjek velikih kriza. Nisu sve amnezije jednake, jer nismo svi jednaki mjsečari. Paramnezija je jedna žena na igalu, u svijetloj haljini, koja nam maše maramom čim je parobrod prestao da zviždi. Naš je pravac: Sretna Ostrva, blagoslovljena Orionom, Andromedom. Putovanje vodi u nepoznati plavet, plavet se raspršava u bjelinu, pjene talasa i prestanak neba. Putujemo, bez sjećanja, bez uspomena, bez pamćenja. Putujemo, bez sebe. U istom ovom prizoru kao da smo već jedanput bili. No ima raznih zaborava, raznih načina da se gubi veza. Opijum, filmovi. Prošlost postaje sve više mrtva gruda zemlje, okovi; bježimo od prošlosti. Svijet je velik, a ništavilo i praznina još veći. Evazija u smijeru nirvane. Gdje god je hvataljak popustila, zaborav nastaje i širi se. Zaborav hvata sve stvari koje ostaju bez oslona i uporišta. Jer se toliko zaborava širi, raspoznajemo da mnoge stvari nisu čvrste. Ne drže se, ne odolijevaju. Zaborav... Kliješta popuštaju. Iza zaborava nije mir... Iza zaborava se izvija nemir, kao što biva sa stanarom iza zaključanih vrata koji ne može da izađe. Zaborav je odnio ključe. U sobi osamljenik je nemiran, on se trza, traži izlaz, traži ključeve i u zidove, u vrata lupa, lupa. Lupaju samotari u izbi zaborava, ali do njih ne dolazi odgovor. Teško je povezati pređu na mjestu gdje se prekinula, a pamet bolesnika nije nit magioničara koja se svejedno nastavlja kao da se nije prekinula. Novi ljudi... Vidite ih po perivojima. Zaboravljeni, zaboravljeni. Poneki od njih vraća se s izleta, smiješi i čini mu se da je žrtva duge, duge hipnoze.

Uzmimo neko udaljeno mesto, možda vrh planine, i posmatrajmo ga zajedno. Tamo, daleko, još dalje, vidimo čoveka, čoveka inteligentnog i senzitivnog duha. Posmatrajmo ga. Možda se on jednom duboko zagledao u užas sopstvene egzistencije. Možda je previše video! Možda je susreo nagrizajuće ralje vremena, ili sopstvenu ništavnost - to da je puka čestica - ili prolaznost i slučajnost. Njegov strah je bio sirov i užasan do dana kada je otkrio da žudnja ublažava strah. Otuda je primio žudnju u svoj duh, a žudnja, brutalni takmac, uskoro je izgurala sve ostale misli. A žudnja ne misli; ona čezne ona se usredsređuje. Tako je ovaj čovek počeo da se sa žudnjom usredsređuje na Bertu, bogalja. Više nije gledao u daljinu već je provodio vreme sećajući se takvih čuda kao što je kako Berta pomera prste, usta, kako se svlači, kako priča i zamuckuje, hoda i hramlje. Uskoro je celo njegovo biće bilo apsorbovano ovakvim malenkostima. Široki bulevari uma sagrađeni za plemenite ideje postali su zagušeni smećem. Sećanja na to da je nekad mislio velike misli sve više su bledela i uskoro iščezla. I strahovi su nestajali. Ostala mu je samo izjedajuća strepnja da je nešto pogrešno. Zbunjen, tragao je za izvorom strepnje u smeću svoga duha. I takvog ga nalazimo danas, kako pretura po đubrištu, kao da se tu nalazi odgovor. Čak traži od mene da se preturam sa njim!

Dakle,” kaže on, “poznata Vam je prva i najveća zapovijed – kao i druga, koja joj je nalik – dvije zapovijedi na kojima se zasnivaju svi zakoni i proroci? Vi kažete kako ne možete voljeti Boga; ali meni se čini, ako samo na pravi način razmotrite tko je i što je On, kako si nećete moći pomoći. On je Vaš otac, Vaš najbolji prijatelj: svaki blagoslov, sve što je dobro, ugodno ili korisno, dolazi od Njega; a sve zlo, sve što imate razloga mrziti, izbjegavati, ili od toga strahovati, dolazi od Sotone – Njegovog neprijatelja, a tako i našeg. I baš se iz tog razloga Bog utjelovio u krvi i mesu, kako bi mogao uništiti djela đavolja: jednom riječju, Bog je ljubav; i što više ljubavi u sebi imamo, bliže smo Njemu i više Njegovog duha posjedujemo.

„Kako je naucno razumevanje raslo, tako je nas svet postajao dehumanizovan. Covek se oseca usamljenim u vaseljeni zato sto vise nije povezan s prirodom i izgubio je svoj emotivan "nesvestan identitet" sa prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolicka znacenja. Grmljavina vise nije glas razbesnelog Boga, niti je munja njegovo osvetnicko koplje. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije covekov zivotni princip, nijedna zmija nije otelovljenje mudrosti, nijedna planinska pecina dom velikog demona. Coveku vise ne govore nikakvi glasovi iz kamena, biljaka i zivotinja, niti se on obraca njima, verujuci da ga oni mogu cuti. Nestao je njegov dodir sa prirodom, a s njim i duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolicka povezanost.

Pjesnik čiji nas stihovi ushićuju možda je bio tužan usamljenik a glazbenik neki sjetan sanjar, ali i tada njegovo djelo dijeli vedrinu bogova i zvijezda. Ono što nam umjetnik daje, to više nije njegov mrak, njegova patnja ili tjeskoba, to je kaplja čišste svjetlosti, vječite vedrine. Kad i cijeli narodi i jezici pokušavaju doprijeti do dubine svijeta, u mitovima, kozmologiji i raznim religijama, ono posljednje i najviše što mogu dostići, to je ta vedrina. Sjećas li se starih Indijaca, naš je stari waldzellski učitelj jednom o njima pričao: svijt patnje, razmišljanja, pokore, askeze; ali posljednja velika otkrića njegova duha bila su svijetla i vedra, vedar je smješak onih koji su preboljeli svijet i smješak Buddhe, vedri su likovi njegove dubokoumne mitologije.

Ili mu se od samoće razvila ta krajnja osjetljivost, ogoljelost i nezaštićenost osjećaja; ili se u zamornoj, zagušljivoj, beskrajnoj gluhoći dugih, besanih noći, među nesvjesnim težnjama i nestrpljivim potresima duha pripravlja ta prenapetost srca, spremna, najzad, da prsne ili da nađe kuda će se izliti; ili je, naprosto, nastalo iznenada vrijeme tomu svečanomu času, i to mu je lako moralo da bude, kao što iznenada za zaparna, zagušljiva dana pocrni odjednom cijelo nebo, bura se daždem i ognjem izlijeva na izgladnjelu zemlju, daždevim se biserjem vješa o smaragdove grane, gazi travu, polja, sabija u zemlju nježne cvjetne čaške, da onda, od prvih sunčanih zraka, opet sve oživi, uperi se i digne se u susret suncu, te mu svečano, do neba, pošalje svoj raskošni, slatki tamjan, veseleći se i radujući se svome obnovljenomu životu ...

Podređenost prirodi današnjih ljudi ne može se odvojiti od društvenog napretka. Rast privredne produktivnosti koja, s jedne strane, stvara uvjete za pravedniji svijet, daje, s druge strane, tehničkom aparatu i grupama koje njime raspolažu neizmjernu nadmoć nad ostalim stanovništvom. Pojedinac je spram ekonomijskih moći posve anuliran. Pri tomu te moći dovode snagu društva nad prirodom do neslućene visine. Dok pojedinac nestaje pred aparatom što ga poslužuje, bolje je opskrbljen nego ikada. U nepravednom stanju nemoć i povodljivost masa rastu sa količinom dobara kojom raspolažu. Materijalno znatan a socijalno ništavan porast životnog standarda nižih odrazuje se u varljivoj proširenosti duha. Pravi predmet duha jest negacija postvarenja. On nestaje tamo gdje se pretvara u kulturno dobro i gdje se isporučuje radi konzumiranja. Poplava precizne informacije i timarene zabave ujedno čini ljude spretnijima i glupljima.

Oko se sporo privikava na polutamu, na zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na treperave senke. Privučen plamenom, pogled se ustremljuje na lampu, na tu još jedinu svetlu tačku u velikom mraku sobe, ustremljuje se na nju kao zalutala muva i zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti, koje treperi kao neka daleka, slučajna zvezda. Na trenutak zaslepljeno i kao omađijano tom svetlošću, oko ne vidi ništa drugo do tu svetlost, ništa, ni druge senke, ni zalelujane površine, ni krpe koje se klate; ništa. Oko vidi samo tu svetlost, taj grebenasti plamen, nekako izvan prostora, kao što su zvezde izvan prostora, a zatim počinje polako da je rastvara (tu svetlost), da je prelama kroz svoju prizmu, da otkriva u njoj sve boje spektra. I tek tada, kada ju je rastvorilo, kada ju je raščinilo, oko otkriva, u sporim talasima sve bleđe svetlosti koja se širi oko plamena, sve ono što se još može otkriti međ naborima senki i praznine: prvo cilinder, taj kristalni omotač plamena, u prvi mah sasvim neprimećen, apstrahovan, kao da je to samo eho plamena i svetle jezgre, eho iza kojeg nastupa tama, jasno, kao da je svetlost izrezana staklom, kao da je smeštena u jamu, ukopana u mrak, pa okolo vlada ne samo pomračina, nego neka druga materija, gusta i sasvim različite specifične težine od one kojom je obavijen plamen. Ali to traje samo tren. Samo dok se oko ne privikne na tamu, nego na svetlost. Tada oko otkriva polako varku i vidi garež na bokovima cilindra, garež koja se preliva iz karatamnog u srebrnkasto, kao na oslepelom ogledalu, i vidi da taj stakleni omotač nije granica svetlosti, kao što otkriva, ne bez čuđenja, i da je srebrnkasti preliv gareži takođe varka, a da poređenje sa oslepelim ogledalom nije igra duha nego igra svetlosti, jasno vidljiva u okruglom ogledalu koje stoji uspravno iza cilindra i u kojem se vidi drugi plamen, plamen-blizanac, gotovo nestvaran, ali plamen; i ako ga oko sve dosad nije primećivalo, to je bilo samo stoga što se duh opirao toj varci, što duh nije hteo da prihvati privid (kao na onom crtežu gde oko vidi belu vazu, vazu ili peščanik, ili putir, sve dok duh – volja? – ne otkrije da je ta vaza praznina, negativ, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva identična profila, ona dva lika okrenuta licem jedan prema drugom, taj simetrični "en face", kao u ogledalu, kao u nepostojećem ogledalu, čija bi osa prolazila kroz osu sad već nepostojeće vaze-peščanika, putira, sasude, dvostrukom, zapravo, ogledalu, kako bi oba lika bila stvarna, a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio samo odraz, odjek onog prvog, i tada više ne bi bili simetrični, ne bi bili čak ni stvarni; kako bi, dakle, oba lika bila ravnopravna, oba platonovski prauzori a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio nužno samo "imitatio", odraz odraza, senka; pa stoga ta dva lika, posle dužeg posmatranja jednako se približavaju jedan drugom, kao u želji da se spoje, da potvrde svoju identičnost).

Ti ne postojiš. Misliš da ovo čitaš? Naravno da misliš. Ali ovo niko ne čita. Svet nije onakav kakav se čini. Ne postoje boje, postoje talasne dužine; ne postoje tonovi, postoji samo treperenje vazduha; ne postoji prostor, postoje samo atomi u prostoru; ali i atom je samo reč za energiju bez oblika i mesta postojanja. A šta je to energija? Broj koji u svim promenama ostaje konstanta, apstraktni zbir, koji se stalno održava. Energija nije supstancija, ona je odnos, dakle čista matematika. Što mi češće osmatramo stvarnost, ona je sve praznija, čak i sama praznina postaje irealna. Jer prostor je samo funkcija, samo model našeg duha. A duh koji taj model stvara? Ne zaboravi, u mozgu niko ne živi. Nema vidljive duše koja struji kroz nervne završetke, koja gleda kroz oči, koja čuje kroz uši, koja govori kroz tvoja usta. Oči nisu prozori duše. Postoje samo nervni impulsi, ali njih niko ne čita, niko ih ne broji, niko ne prevodi u nešto drugo, niko ne razmišlja o njima. Traži koliko hoćeš, u toj kući nikoga nema. Svet je u tebi, a ti ne postojiš.

Mi, u stvari, zamišljamo našu kulturu kao neki ogromni imaginarni muzej u kome su svi životni oblici i intelektualni stavovi podjednako dobrodošli da stoje jedan pored drugog, pod uslovom da su pristupačni samo za kontemplaciju. Tu bi tako, uporedo sa hrišćanskim misticima i anarhistima XIX veka, sa nadrealistima i renesansnim humanistima, bilo mesta i za neki marksizam koji bi bio samo jedan filozofski sistem među ostalima. Čak ni neki zahtev za apsolutnom verom ne bi smetao marksizmu da bude prihvaćen na taj način, jer u toj nama dobro poznatoj eklektičkoj tradiciji sasvim komotno koegzistiraju i same religije, pretvorene u slike. Ne, osobenost strukture istorijskog materijalizma leži u tome što on poriče autonomiju same misli, u tome što on, i sam misao, uporno dokazuje da čista misao funkcioniše kao prikriveni način društvenog ponašanja, u njegovom neugodnom podsećanju na materijalnu i istorijsku stvarnost duha. Tako marksizam, kao kulturni objekt, ustaje protiv kulturne aktivnosti uopšte, snižava joj vrednost i razgolićuje klasne privilegije i dokolicu, koji su preduslovi za uživanje u njoj.

U trenucima kad telo oslobodi dušu, ona se penje u nebesa ili silazi u pakao, zavisno od stanja duha osobe kojoj se to dešava. Na oba ta mesta, ona uči ono što joj treba; kako da uništi svog bližnjeg ili kako da ga izleči. Vera nije želja. Vera je Volja. Želje su nešto što mora da se utoli, a Volja je, sama po sebi, jedna snaga. Volja menja prostor oko nas... A postoji li išta što možemo da sačuvamo za sebe? Sve što imamo, poklonićemo jednog dana. Drveće daje da bi nastavilo da živi, jer kad bis e čuvalo, prestalo bi da postoji. ... najveća je zasluga ne onoga koji nudi već onog koji prima ne osećajući da je dužan. Čovek daje malo kad raspolaže samo materijalnim dobrima; ali daje mnogo kad predaje celog sebe. Svi nastoje da budu zadovoljni onim što imaju. Osim sebe. Osim tebe. Osim nekih retkih pojedinaca poput nas, koji moraju malo da se žrtvuju, u ime jednog našeg cilja. Živeti kao ljudsko biće i kao božanstvo. Prelaziti iz stanja opuštenosti u stanje transa, iz transa u blizak kontakt sa drugima, a iz tog kontakta ponovo u stanje napetosti, i tako redom, kao zmija koja grize sopstveni rep. Naravno da nije nimalo lako - pre svega zato što zahteva bezuslovnu ljubav, koja se ne plaši patnje, ni odbijanja, ni gubitka. Ali, onaj ko se jednom napio te vode, nikad više neće moći da utoli žeđ na drugom izvoru. ... nema potrebe da hvalite zemlju. Ona će uvek biti velikodušna prema vašoj zajednici. Važno je hvaliti ljudsko biće. ... promene se dešavaju samo onda kad su naši postupci u potpunoj suprotnosti sa svim onim na šta smo navikli. ... jer smo svi mi osuđeni na samoću, i uspevamo da vidimo sebe jedino u pogledima drugih ljudi. ... ljubav ispunjava sve. Ne može biti predmet želje, jer je sama sebi cilj. Ne može da vara, jer niko ne može da je poseduje. Ne može da se zarobi, jer je kao nabujala reka koja preplavljuje svaku branu. Ko pokuša da je zauzda, preseći će izvor koji ga napaja, a u tom slučaju, voda koju je uspeo da sakupi postaće ustajala kao bara puna žabokrečine. Novi svet pripada Majci koja je došla, zajedno s Ljubavlju, da odvoji nebesa od vode. Ko veruje da je promašio u životu, grešiće i dalje. Ko je ubeđen da ne može drugačije da postupa, biće uništen rutinom. Ko je odlučio da se odupre promenama, biće pretvoren u prah i pepeo.

Jest, i kod njega, kome je nekoć bila tako strana svaka sitničavost, razvila se neka vrsta pedanterije, premda je ta pedanterija imala svoj korijen u drugom tjelesnom ustrojistvu i rodila se iz drugačijeg raspoloženja. Osjećao se praznim; nedostajao mu jeplan koji bi mu dao poticaja, neki zanimljiv posao kome bi se mogao s veseljem i zadovoljstvom posvetiti. Njegov nagon za djelatnošću, nesposobnost njegova duha da miruje, njegova aktivnost - bijahu oduvijek nešto posve drugo negoli prirodna i ustrajna volja za radom kod njegovih predaka: naime, nešto umjetno, impuls njegovih živaca, zapravo neko opojno sredstvo, baš kao male i oštre ruske cigarete koje je stalno pušio. Ta ga aktivnost nije napustila, njome je on vladao manje no ikada, ona je gospodarila njime i mučila ga, trošeći se na sijaset trica i ništavnosti. Gubio se u tisuću beznačajnih sitnica koje su se uglavnom odnosile na održavanje kuće i njegove toalete, a koje bi odlagao, jer su mu dojadile, te ih nije više mogao ni pamtiti, ni srediti, jer su ga stajale nerazmjerno mnogo pažnje i vremena. Ono što su u gradu nazivali njegovom "taštinom" toliko se pogoršalo, da se već odavna počeo toga stideti, a ipak nije bio kadar okaniti se navika koje su se razvile u tom pravcu. Nije mogao napustiti kabinet sa sviješću da je nešto propustio ili samo površno obavio, jer se bojao da će mu izmaći onaj osjećaj svježine, mira, intaktnosti, koji ga je ipak napuštao poslije jednog sata, te ga je onda opet trebalo mukom obnoviti. U kabinetu je provodio mnogo vremena, i to ne samo ujutro, već i prije svakog ručka, svake sjednice u senatu, svake javne skupštine, ukratko, uvijek pre no što će se pokazati pred ljudima i kretati se među njima. Zaista! Život Thomasa Buddenbrooka pretvorio se u život glumca, i to takvog glumca kome je čitav život, do najmanje i najsvakodnevnije sitnice, postao samo velikom glumom koja ga stalno drži u napetosti i stalno iscrpljuje... Potpuni nedostatak nekoga iskrenog i živog interesa koji bi ga zaokupio, osiromašenje i opustošenje njegova duševnog života, uz neumoljiv osjećaj dužnosti i upornu odlučnost da pod svaku cijenu dostojno reprezentira, da svim sredstvima prikrije koliko je iznemogao - svi su ti faktori učinili od njegova života glumu. Učinili su ga izvještačenim, proračunatim i usiljenim, tako da mu se svaka riječ, svaka kretnja, svaka i najmanja djelatnost među ljudima pretvorila u napornu i silno zamornu igru.

Od trenutka kada pocnemo da se trudimo da zivimo iskreno, sve ce biti dobro, mada cemo neizbezno prolaziti kroz teske patnje i istinska razocaranja; verovatno cemo ciniti i krupne greske, pa i losa dela, ali cinjenica je da je bolje imati vatren duh, makar zbog njega vise gresili, nego biti uskogruf i previse oprezan. Treba voleti sto vise mozemo, jer u ljubvi pociva istinska snaga, a onaj koji mnogo voli sposoban je za velika dela i ono sto se cini iz ljubavi, dobro je; kada nam se mnogo svidi neka knjiga, to je zato sto su te knjige pisane od srca, u jednostavnosti duha. Bolje je izgovoriti svega nekoliko reci, ali koje imaju smisao, nego mnogo onih koje su samo suplji zvuci i cija je lakoca izgovaranja u srazmeri sa njihovom beskorisnoscu. Ako nastavimo iskreno da volimo ono sto je zaista dostojno ljubavi, postacemo prosvetljeni i jaci. Sto pre pokusavamo da se osposobimo u nekoj oblasti, nekom zanatu i usvojimo relativno nezavisan nacin misljenja i delanja, to ce jaci postati nas karakter, a necemo zbog toga postati ograniceni. Mudro je ciniti ove stvari, jer zivot je kratak i vreme brzo prodje; ako se usavrsimo u samo jednoj stvari i dobro je shvatimo, to nam onmogucava da shvatimo i mnoge druge stvari. (...) Nikada ne smemo dopustiti da zgasne plamen u nasoj dusi, moramo ga stalno odrzavati. A onaj kome je i dalje drago vlastito siromastvo poseduje veliko blago i uvek ce jasno cuti glas svoje savesti; onaj koji slusa i sledi taj unutrasnji glas, koji je najlepsi boziji dar, na kraju ce pronaci prijatelja i nikada nije sam... Neka to bude nasa sudbina, decace moj, neka te uspeh prati na tvom putu i neka Bog bude s tobom i omoguci ti da uspes, to je ono sto ti zelim, srdacno se rukujuci s tobom dok polazis. Voli te tvoj brat, Vinsent

je bio blistavo beo. Sa tamnom kravatom, nao čarima, rukom ukrućenom na stomaku, učini mi se nestvarnim, fotografski lik u negativu skiciran izvan stvari ovog sveta da bi ih ismejao, lišio duha, udaljio. Ponovo slegnu

Jedan zapis Leonida Šejke: SAZVEŽĐE MALIH PREDMETA Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu "nemoguća gomila". Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam. Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista. Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju. Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

Otpad Zapada od Hrista znači povraćaj Zapada paganizmu, no ne paganizmu indijskom, sažaljivom i rezigniranom, nego paganizmu svome, zapadnome, krvoločnom i razvratnom, bez duha i bez savesti. Što se sve na delu i u praksi na naše oči pokazuje.

my being was shot through by the fallen veils of dreams glinting among the shrouds of years and the opal lustre of clay at the bottom of a freshly dug grave, and the clouds kept pausing like thickening smoke bestridden by the night, and the stars kept bursting into song, welcoming the joy that slowly opened its sleepy eyes, and the soul looked on with mute lamentation.

Na jedna pitanja odgovor nećemo nikad dobiti i treba ih ostaviti autentičnim mističarima; na druga nećemo dobiti odgovor jer su površna, leteća, previše znatiželjna i raznovrsna. O njima najbolje govori Sveti Nikodim Agiorit (1748-1809) kad kaže: „Čuvati um od nekorisnog znanja i prazne radoznalosti. Interesovanje za mnogo stvari je često plod gordosti; to su zamke zlog duha koji pokušava da nas saplete radoznalošću...Raspredajući o visokim stvarima, zaboravljaju da čuvaju čistotu srca; gordost uma je gora od gordosti volje.” Ima, srećom, i trećih pitanja na koja jedino i dobijamo odgovor, a to su ona koja nas godinama istinski muče.

Nakon svih tih godina shvatila sam da drugačije nije moglo ni biti. Jedna njegova osobina prevladala je nad svim drugima, umjetnik je nadvladao muža, oca, ljubavnika, prijatelja, rođaka pa čak i sina. Moja podložnost i taština bili su razlog zašto sam uništila sebe. Nije mene uništila samo Picassova destruktivnost. Uništila su me moja očekivanja. Ne mogu prebaciti na njega svu odgovornost za svoje stanje duha. Ja nisam tek puka žrtva, to bi značilo da se odričem odgovornosti za vlastiti život.

Pisano je: "U početku beše REČ!" Kako ću dalje? Zapeo sam već! Ne mogu reč visoko tako ceniti, Ja moram drugim nju zameniti, Ako sam pravog duha se nadisao. Pisano je, dakle: "U početku beše SMISAO!" Kod prvog reda dobro pazi Da pero tvoje ne prenagli! Je l' smis'o taj što dela i što stvara? Treba da piše: "U početku beše SNAGA!" Al' i pri ovoj reči stajem, I dok je pišem već se kajem. Pomaže mi duh. Odjednom pišem smelo, Jer jasno vidim: "U početku beše DELO!

Tako je i bilo. Činilo se da su tekstovi potpuno nestajali u njemu, a to što je poslije ostajalo u policama bile su samo prazne ljuske. Pejzaž njegova duha iza bestidno visokog čela širio se tempom koji oduzima dah, iz sedmice u sedmicu u njemu su se oblikovale nove formacije, iznenadjujuće formacije ideja, asocijacija i fantastičnih jezičnih zamisli koje su nas neprestano iznova čudile. Dogadjalo se da se sakrije u biblioteku i cijelu noć čita pomoću džepne svjetiljke. ...Majka se sve više sa izvjesnim ponosom privikavala na to da je njen dječak sklon da sva pravila stavi van snage. ....on bi jednostavno skrenuo pogled ne želeći da to drugi osjeti a rilikom izlaska bio je ljubazan i pristojan. Upravo ta uočljiva volja da ne vrijedja bila je uništavajuća. ...U njemu je bilo lomova, pukotina i skokova. ..Postojao je i drugi Amadeu. Dobar drug koji je spreman pomoći. Mogao je noćima sjediti kod drugih pomažući im,...tom drugom Amadeu pripadali su napadi potištenosti. Tada bi posato previše plašljiv, pri najmanjoj buci trgnuo bi se kao pod udarcem biča. U takvim trenucima djelovao je kao utjelovljena teškoća bivanja živim. Mnogao je mnogo toga - taj bogato obdareni mladić, samo jedno nije - slaviti, biti raspojasan, ne suzdržavati se. .... Tu je bila i ta djevojka. Amadeu ju je volio. Volio ju je na neponovljivo čedan način kojem su se svi smijali ne mogavši sakriti svoju zavist prema osjećaju koji zapravo postoji samo u bajkama. Volio ju je i poštovao.

I ubij me, po putu ni traga zalutasmo, pa šta ćemo sada? Nečisti nas je u polja zaveo, kovitla nas i desno i levo. Šta im je, i kud ih teraju, i što tako žalosno pevaju? Domaćeg li duha sahranjuju, ili možda vešticu udaju?

Kdekoli se rozvaluje očividná samozřejmost, tam rozkvétá sytá fraktální duha možností a v ní další, a druhá, a bilión duh. Sakra! Mysl, která se právě naučila násobit úhly pohledu, zírá do nově odkrytého rozměru, do nekonečné, uchvacující komplikace myšlení; a už je pozdě, už si ji uvědomila, už nemůže znovu nabýt původní nevědomosti! Sakra! Dech závratě. Koukej před sebe. Ale kam? Kterýmkoli myslitelným směrem vyhřezává ven nekonečno jako fraktální střeva po průstřelu.

Duh hiše se je prižel k meni pod odejo z ledenimi prsti, ki so pogasili moje erotične slike in metafizične bolhe uma. Medtem ko se je moja odtekajoča toplota borila z njegovo ledeno sapo, sem si rekel, da je umna nevednost razmeroma dober izraz za zlato iskrenje, ki se pretaka po umobolnici mojega duha.

Kakvo spokojstvo duha poseduje čovek koji se ne brine za ono što drugi kaže, radi ili misli, nego samo za ono što on sam radi, da bi njegovo delo bilo pravično i bogougodno; ne priliči dobrom čoveku da traži tamne mrlje u karakteru drugih ljudi, nego da ide pravo svome cilju i da ne gleda ni levo ni desno oko sebe.

Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane ljude u kasabi; čitam i novine i časopise. I što vas više slušam sve se više uvjeravam da većinu tih usmenih ili pismenih diskusija i nema veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na drugima i osjećam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni da se izrazim dobro, ali meni se često nameće misao da su tehnički napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu naročitu atmosferu, vještačku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi, takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i zanimljivoj igri sa idejama i "pogledima na život i svijet". Jednu vrstu staklenih bašta duha, sa vještačkom klimom i egzotičnom florom, a bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se kreću mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate a, u stvari, kotači koji se okreću u vašim glavama nemaju nikakve veze sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna, ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same.

Guzman ne bi prihvatio da njegove priče završe zarobljene u čaroliji napisane stranice. Bile su žive i svaki put obogaćene novim pojedinostima, koje bi često zauzimale mesto onima koje su već bile zastarele tokom neprestanih pripovedanja. Kao sto se događa sa biljkama koje se oslobađaju grana, lišća i plodova i neprestano se menjaju, ne gubeći svoj identitet. Zarobljavanje priča u mastilu značilo bi lišiti ih njihovog duha. Drugim rečima, učiniti da uvenu.

Na svim našim putničkim lađama koje plove Dunavom ima jedna naročita atmosfera. Tu se naša seljačka, stroga i naivna jednostavnost vidno meša sa onim turskim i vlaškim što još živi u nama i oko nas. Nekoliko sati sporog puta, i vi ste potpuno na otrovnom Levantu gde kafa, alkohol, duvan i čulnost nižih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog osećanja i nemirna ali nepokretna duha. I kako postepeno iščezavaju proste šamije, grubi koporani, tvrda lica i oštre oči seljaka i seljanki, tako sve više na lađi preovlađuje atmosfera Levanta; odlazi ono što je oporo, zdravo i opasno, a ostaje ono što je sanjivo, mekoputo i slatko.

... dug i kratak su svojstva tijela, duhovno putovanje je jedne druge prirode. Putovao si od sjemena do razum, koračao od etape do etape, ili odlazio iz jednog mjesta u drugo. Putovanje duha nije ustanovljeno vremenom i prostorom, naše tijelo od duha je naučilo putovati.

Hvale nam život velikana duha Što žive, prazna stomaka, rad znanja U kolibi gde pacov miša ganja - Za takve gatke ja baš nemam sluha! Nek živi skromno kome je to san! Dojadiše mi (međ nama) te priče. Od Vavilona dovde, gde je ptiče Što bi tu hranu podnelo i dan? Šta tu sloboda vredi? Nisam slep: U blagostanju tek život je lep.

Pritisk na svobodo duha je v bistvu poskus razčlovečenja. Zato ga kot najtežje breme čutijo tisti, ki se najbolj zavedajo svoje človeškosti, ki najbolj zavestno stremijo k udejanjanju svojih zmogljivosti in darov, ki v tem vidijo smisel svojega bivanja. Prav ti se zato nikakor in v nobenem primeru ne morejo sprijazniti z metodami in cilji totalitarizma. Zlasti na njih pa temelji razvoj družbe. Med njimi in totalitarno državo je zato nepomirljivo nasprotje: totalitarna država zanika samo sebe, če bi se odpovedala svojemu poskusu podrejanja in poenotenja, posameznik se odreče samemu sebi, če bi na to pristal. Zato je med njima stalna, nepomirljiva vojna, ki se nujno konča s porazom države.

Platon je govorio da je čuđenje izvor sve filozofije, a Jaspers da "čuditi se znači težiti ka saznanju". Osjećaj tajne i meditacije idu zajedno. U ovoj tačci vezuju se religija i meditacija. To je podudarno stanje duha. Ignoriranje tajne jedan je od značajnih aspekata praktičnog ateizma. Život čovjeka-mase oblikuje se odsustvom meditacije. Ovaj tip čovjeka nigdje ne primjećuje zagonetku, tajnu. On se na čudi, ne divi, ne osjeća strah pred nepoznatim. Jednom riječju, on ne živi duhom. Ako se problem ipak pojavi, on ga imenuje, daje mu naziv i nastavlja živjeti u samoodbrani da je problem time dobio svoje rješenje. Takvi nazivi su npr. instinkt, samoorganiziranje materije na višem nivou, složeni vidovi visokoorganizirane materije i sl.

Ležao je ispružen na kauču, očajan. Još više nego propuštena prilika, izjedao ga je očaj zbog vlastite neodlučnosti, slabosti, glupog poskakujućeg srca koje je učinilo da izgubi prisutnost duha i sve pokvarilo. Obuzelo ga je žestoko gađenje prema samome sebi. Samo, što je takvo gađenje? To je nešto sasvim različito od tuge; možda je čak direktna suprotnost tuzi. Kada bi se netko prema njemu loše ponio, Jaromil se znao zatvoriti u sebe i plakati, ali taj plač bi bio sreća svoje vrste, čak uživanje; bio je to gotovo ljubavni plač kada je Jaromil sažalijevao i tješio Jaromila, zavirujući mu ravno u dušu. To iznenadno gađenje, kada je Jaromil sagledao svu Jaromilovu bijedu, sada ga je, međutim, odvraćalo i odbijalo od njegove duše. Bilo je jednoznačno i zgusnuto kao uvreda, kao šamar; spasiti se od njega bilo je moguće jedino bijegom.

Hram je prostor koji okuplja one koji traže duhovno utočište, ali je i prostor posredovanja između tri svijeta – neba, zemlje i ponora. Ako je nebo prostor duha, a zemlja prostor duše, tada se podzemni svijet nameće kao prostor tijela. Ljudska tijela ukapaju se u zemlju nakon što su život provela na ovomu svijetu stremeći ka „nebu“. Njihov dolazak i odlazak s ovoga svijeta posvećuje se u hramu te je hram medij za posredovanje svjetovima u koja dolazimo, napuštamo ih i naposljetku im se vraćamo