Deca Quotes

Da je cutanje snaga, a govorenje slabost, vidi se i po tome sto starci i deca vole da pricaju.

A pošto su to deca, pričaj im o bitkama i kraljevima, đavolima, slonovima i anđelima, ali ne zaboravi da im pričaš o ljubavi i sličnim stvarima. (epigraf, Radjard Kipling - Životna smetnja)

Ljudi su deca.

Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao odrasli i mudri ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva [...] Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas "igramo Antihrista", kao što se deca, usred mira, igraju rata.

mnogi koje znam peru čaše u jeftinim barovima i ovde i tamo a noću pišu poeziju nadaju se sigurnom životu ali nema sigurnosti nema sigurnosti to je sve što smo naučili ovde.

Kada kupuješ postelju, pažljivo biraj i nemoj da štediš... Jer postelja je mesto sa kojeg najčešće odlazimo i ono što u očima ponesemo na poslednji put.

La satisfacción es un tesoro que no decae.

toliko se puta zemlja okrenula toliko je naših u grobove ušlo a mi i dalje nismo ljudi nego neka strašna deca

Definicija koja se ne može naći u rečniku: neostavljanje - čin poverenja i ljubavi koji deca često raspoznaju.

Notre frere a ete conduit par son epreuve au desespoir, et les desespoir est la resultat de toute tentative serieuse pour comprendre et justifier la vie humaine. le desespoir est le resultat de tout effort serieux pour mettre sa vie en harmonie avec la vertu, avec la justice, avec la raison, tout en repondant a ses exigences. les enfants vivent en deca de ce desespoir, les adultes au-dela.

Došla su druga vremena. Dece je sve manje, a pasa sve više. Danas znamo ono što nikad nismo znali: psi su uglavnom rasni, a deca su naša, domaća i divlja. Od pasa ne treba ništa i nikoga stvarati, oni se rađaju i umiru kao psi. A od dece treba stvarati ljude, što je skoro nemoguće. Nikad vam žena ne može roditi tako kvalitetno dete, kakvog psa možete kupiti.Od deteta nikad nećete stvoriti psa, a pas vam može postati više nego dete. Sa psom morate u šetnju, što samo može koristiti vašem zdravlju. Prema detetu nemate takvih obaveza. Nailazi neko pasje vreme, u najboljem smislu te reči.

a sve vreme sam mislila dok smo hodali da je najtužnije u smrti ne sama smrt već sunčan dan naspram mračne rake

El afecto produce felicidad si hay, y solamente si hay, sentido común, el dar y recibir mutuos —ese tira y afloja—, y «honestidad»; en otras palabras: sólo si se añade algo más que el mero afecto, algo distinto del afecto, pues el sentimiento solo no es suficiente. Se necesita «sentido común», es decir, razón; se necesita «tira y afloja», esto es, se necesita justicia que continuamente estimule al afecto cuando este decae, y en cambio lo restrinja cuando olvida o va contra el «arte» de amar; se necesita «honestidad», y no hay por qué ocultar que esto significa bondad, paciencia, abnegación, humildad, y la intervención continua de una clase de amor mucho más alta, amor que el afecto en sí mismo considerado nunca podrá llegar a ser. Aquí está toda la cuestión: si tratamos de vivir sólo de afecto, el afecto «nos hará daño».

Lakše je mudrovati nego leteti, priznajem", reče Simon s tugom u glasu. "Eto, čak i ti znaš da brbljaš, a da se nisi nikad u svom kukavnom životu otrgao od zemlje ni metar visoko... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotraju varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...

„Ne bori se protiv svojih misli, jače su od tebe. Ako želiš da ih se oslobodiš, prihvati ih. Misli o čemu one žele da misliš, dok se ne umore.“ „Anđeli su vidljivi onima koji prihvate svetlost. I raskinu sporazum s tamom.“ „Bog je u rečima, ali i demon takođe.“ „Ako je postojalo užasno zlo koje su osetili, istina je onda i da postoji carstvo nebesko.“ „NA REKAMA VAVILONSKIM SEĐASMO I PLAKASMO. O VRBAMA OKO NJIH VEŠASMO HARFE SVOJE.“ „Budite hrabri. Otvorite svoje srce i čujte šta nam govori. Sledite svoje snove jer samo čovek koji se ne stidi sebe u stanju je da ispolji slavu Božju.“ „Nema drugog greha do nemanja ljubavi. Imajte hrabrosti, budite sposobni da volite, makar ljubav delovala izdajnički i užasno.“ „Dobro je da držiš jedno, a drugo da ne puštaš iz ruke; jer ko se boji Boga, izbaviće se od svega.“ „Ako volimo, svet se preobražava. Svetlost ljubavi razara tamu krivice.“ „Ratnici smo i Ratnice Svetlosti, ove svetlosti koju s ponosom nosimo. Oganj koji nam je, kada je prvi put upaljen, otkrio naše mane i našu krivicu. Iznenadili smo se, uplašili, i osetili se nedoraslima. Ali bio je to oganj ljubavi. I kada smo ga prihvatili, spržio je loše u nama. Pokazao nam je da nismo ni bolji ni lošiji od onih koji su nas strogim okom posmatrali. I zato prihvatamo oproštaj. Nema više krivice, možemo se vratiti u Raj. I ponećemo oganj koji će pržiti na zemlji.“ „Svet je u rukama onih koji imaju hrabrosti da sanjaju i da žive svoje snove.“ „Čovek dođe, sagradi, nada se da će delo koje stvara biti važno. Ali, u nekom trenutku shvati da je tražio više nego što zemlja može da mu da. Tada sve napušta i nastavlja dalje, ne primećujući da je povukao i druge u svoj san – druge koji, pošto su slabiji, staju. Kao napušteni gradovi u pustinji.“ „Ovo je tvoje lice, anđele moj čuvaru. Vidim te. Uvek si bio preda mnom i skoro te nikada nisam prepoznao. Čujem tvoj glas, i iz dana u dan mi je sve jasniji. Znam da postojiš, jer o tebi govore u svakom uglu ove planete. Možda jedan čovek, ili čitavo jedno društvo, može da greši. Ali sva društva i sve civilizacije u svim krajevima Zemlje uvek su govorili o anđelima. Danas deca, starci i proroci slušaju. Ipak, o anđelima će se pričati tokom vekova jer će uvek biti proroka, dece i staraca.“ „Kada Bog želi nekoga da zaludi, zadovolji mu svaku želju.“ „Bog nam je darežljivo stavio Svoju mudrost i Svoju ljubav nadohvat ruke i lako je, veoma lako, pronaci ih.“ „Odgovorni smo za sve što se dešava na ovom svetu. Mi smo Ratnici Svetlosti. Snagom svoje ljubavi i volje možemo promeniti svoju sudbinu i sudbinu mnogih.“ „... ljubav – božija i naših bližnjih – ukazuje nam put. Nisu bitne naše mane, naši opasni lični bezdani, naša potisnuta mržnja, naši dugi trenuci slabosti i očaja: ako budemo želeli da se popravimo pre nego što krenemo u potragu za našim snovima, nikada nećemo stići u Raj. Ako, međutim, prihvatimo sve što u nama ne valja – i uprkos tome pomislimo da zaslužujemo radostan i srećan život, tada ćemo otvoriti ogroman prozor kroz koji ljubav može da uđe. Malo – pomalo mane će nestajati same od sebe, jer onaj ko je srećan na svet može da gleda samo s ljubavlju – silom koja preporađa sve što u univerzumu postoji.

Sa druge strane tog praga je školska učionica. Ona iz srednje škole. I prazno mesto u prvoj klupi reda do prozora. Uvek sam u njoj sedeo. Sam. Lagano hodam ka njoj. Prepoznajem dečja lica. Niko me ne pozdravlja. Nikoga ni ja. Baš kao i nekada. Nečujno sedam na svoje mesto. Razdvajanje nogu velikog metalnog šestara nesnosno škripi i poziva na pažnju. 'Danas radimo krugove!' - snažnim damskim glasom vikne razredna. 'Valja dobro naučiti i shvatiti krugove!' Tad me prostreli pogledom, a ja se osetim kao da mi je zabola pikado-strelicu u čelo. Zašto? Zašto uvek to čini, kao da se lekcije odnose posebno na mene? Postiđen sam, propada mi se u zemlju. Ne volim poglede. Ne volim ih. I još ta devojčica iz druge klupe koja me ćuška olovkom u vrat da se okrenem, baš sad kad razredna govori. Okrenem se da dreknem na nju, ali ne mogu. Ona me gleda čudno. Milo. Zašto ona nešto hoće od mene? Zašto ti ne želiš da se družimo?' - šapne mi jednostavno i blago. Ja... ne znam. Odjednom mi se učini da ne znam. Duboko mi se učini da ne znam. Ne znam zašto se ne družim ni sa kim. Sladak si mi. Evo ruke, drugar!' - veselo kaže ona i pruži mi ruku. Šta sad to znači? Možda joj je ruka prljava! Možda to hoće da mi priredi neku šalu! Smeška se! Evo, sva deca zlokobno se cere, to je neki dogovor! Jedno dete je uperilo svoj šestar u mene i taj šestar je blesnuo. Očima tražim razrednu; ona demonski pilji u mene. Opet se okrećem prema devojčici iz klupe iza i sudaram se sa istim licem kао u ostale dece, neprijateljskim i pretećim. 'Zašto ti ne želiš da se družimo?' - ponovo pita, ovog puta nekakvim robotskim glasom, i tada vidim da iz njenog rukava ka meni hrli pipak sa dlakavim svinjskim papkom na kraju. U trenu se preznojim, vrisnem... i san tu skonča.

Pri prvom zahlađenju, relativnom, uostalom, jer nikad nije bilo mraza, a ipak osetnom posle više meseci vrućine, laste, koje su obično letele iznad bulevara uz obalu, iznad trga pred gimnazijom ili po nebu nad siromaškim četvrtima, obrušavajući se uz piskav cvrkut na koji plod fikusa, otpadak na moru ili svež izmet, pojavile bi se isprva pojedinačno u tome hodniku koji je činila ulica Bab-Azun, leteći nisko u susret tramvajima, pa ulećući odjednom da bi nestale na nebu iznad kuća. I odjednom, jednog jutra, bilo ih je na hiljade na svim žicama nad trgom Svete Viktorije i po krovovima kuća. Stiskale su se jedna uz drugu klimajući glavom iznad beličastih grudi, malo pomicale nožice i mrdale repom da načine mesta kojoj pridošlici, prekrivale trotoar svojim sitnim pepeljastim izmetom, proizvodile sve zajedno potmulo pijukanje, iz kog bi probio po koji kratak cvrkut, i to njihovo neprestano zborovanje orilo se od jutra iznad ulice, malo-pomalo sve glasnije, pa gotovo zaglušujuće kad se spusti veče i deca potrče ka tramvajima da se vrate kući, a onda bi odjednom prestalo, na neki nevidljiv znak, i one bi zaspale, oborivši glavice i crno-bele repove. Dva-tri dana su tako doletale iz svih krajeva Sahela, pa i iz daljih, u malim jatima, pokušavale da se smeste između ranije prispelih, pa se malo-pomalo razmeštale po ispustima na fasadama duž ulice, s obe strane glavnog skupa, uz sve brujnije lepršanje krila i sveopšte cvrkutanje, koje je naposletku postajalo zaglušno iznad prolaznika. A onda, jednog jutra, ulica je odjednom bila pusta. Noću, tik pred zoru, laste su zajedno odletale na jug. Za decu je zima tada počinjala, mnogo pre pravog datuma, pošto za njih nije moglo biti leta bez piskavog cvrkuta lasta po još toplom večernjem nebu.

U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešćujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka. Adela se vraćala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voća istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrća, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeći platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajući se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajući u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zlaćanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta.

Čovek odraste, shvatila sam, tek onda kada na roditelje počne da gleda kao na ljude, samo ljude, koji nemaju nikakvu moć, nikakav čarobni štap za rešavanje problema, i oni isto lutaju, pokušavaju, pogađaju i maše. Naši roditelji su suviše stari da bismo im govorili ono što mislimo. Suviše su stari za buku i povišen ton, dosta im je povišenog šećera, pritiska, holesterola, povišene starosne granice za penziju. Sve se to uzima u obzir u razgovoru. Naši roditelji su suviše stari da bi shvatili ljude kao što smo mi, kao što sam ja u krajnjoj liniji, oni su živeli neki drugi život, u neka druga vremena. I oni su imali svoje patnje, svoje frontove na kojima su se borili, borili su se za nas onim oružjem koje su tada imali, i zato će u našim srcima uvek imati povlašćenu poziciju, poziciju žrtve, a mi ćemo prema toj žrtvi uvek imati dug. Naši roditelji su zauvek stariji od nas, iako mi imamo daleko više zdravstvenih problema nego oni u našim godinama. Naši roditelji su, prosto, suviše stari da bismo im govorili ono što zaista mislimo, zato im sada vraćamo dug pričajući s njima kao sa decom, štedeći ih i čuvajući od svega, a najpre od sebe. Odlučila sam, zato, da nikada više ne pričam ništa svojim roditeljima, da ih poštedim, jer oni nisu zaslužili ništa osim lepih reči. Eva, rekla sam i obrisala suze, od danas ćeš ćutati.

Ličilo je to na zavirivanje kroz ključaonicu u sopstvenu dečju sobu koja je danas iznajmljena nekom tuđincu: to je ona ista boja zidova, prozor što gleda na kesten u dvorištu, patos prebojen uljanom bojom za podove, i plavičasta tavanica-ali unutra su neke nepoznate, tuđe stvari i nečija druga deca...Mirisi tuđih jela.

Prirodna činjenica da u svakom društvu postoje deca i odrasli, mladi i stari, žene i muškarci, bolesni i zdravi, slabiji i jači, ali i društveno marginalizovani i privilegovani, siromašni i bogati, privlači pažnju sociologa i naročito pravnika tek onda kad se u društvenim odnosima između ovih skupina pojave problemi koje treba teorijski objašnjavati, normativno usaglsšavati i praktično razrešavati.

Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive.

Barista Basics Caffè, espresso Short shot of black coffee. Ristretto Short espresso. Lungo Long espresso. Americano Espresso with added hot water. Macchiato Espresso ‘stained’ with a little milk. Cappuccino Espresso with steamed milk. Cappuccino scuro Strong (dark) cappuccino. Marochino Small cappuccino with cocoa. Latte macchiato Dash of coffee in steamed milk. Deca Decaf. Corretto Spiked espresso, usually with grappa.

Kad stignemo u obdanište, obično pojuriš u odeljenje pa i ne stignemo da se pozdravimo. Kao da ti imaš strašno malo vremena, a ne ja. Čudna je ta pomisao. Stari ljudi često misle da imaju više vremena nego mala deca koja pred sobom imaju čitav život.

Šta se dogodilo za ovih poslednjih četrdeset godina u Beogradu? Ništa naročito. Stare selјanke na Zelenom vencu još me zovu sine, a devojke po kafićima mi se već obraćaju sa čiko! Moje vršnjake Beograđane zovu, zbog toga, preskočenom generacijom. Suviše mladi da bi bili narodni heroji – suviše stari da bi igrali košarku. Preskočili su nas i očevi i sopstvena deca.

Deca bauljaju u život Zajedno sa ostalim životnim carstvom U borbi za opstanak Jedu buduću decu

La atención humana decae cuando una oración tiene más de 15-20 palabras. Una de las soluciones más fáciles para disminuir la longitud de las frases largas consiste en sustituir las conjunciones por puntos.

nije to ništa svi nekud odlaze sve mora proći velika sam ja.

možda sam osećala ali nisam smela možda sam jaka a možda i jesam možda je život sranje a nije nekad se čini nema pesme možda i boli da bi prošlo

To je ono čemu se nadaju sva deca, zar ne? Poštovanju roditelja, oca, njegovom ponosnom pogledu. Polovina ljudi koji tumaraju svetom u potrazi za ljubavlju samo tragaju za tim pogledom koji nikada nisu dobili.

ne sećam se da sam za tebe ikad bila dete i ne sećam se da si ti za mene bila stara hoću da kažem ti i ja smo uvek bile van svih kategorija.

Patryck Durham, hailing from Aurora, CO, is more than just an International Baccalaureate graduate; he's a dynamic individual. Achieving a 4.0 Honor Graduate Cord and excelling in activities like Varsity Lacrosse and DECA, Patryck is a team player with a good memory. His leadership in volunteer projects for Boy Scouts reflects his loyalty and sets the stage for success in the business world.

Apéndice 4: diez reglas cognitivas La lectura es un acto progresivo y lineal, de modo que cuando se obliga al lector a retroceder, se interrumpe ese acto. Las historias con seres humanos atrapan nuestra atención más que sin ellos. Los enunciados se entienden mejor con ejemplos y comparaciones. Las palabras cortas se entienden mejor que las largas. Los textos troceados en frases cortas se entienden mejor. Las palabras visuales (pictogramas) son más fáciles de concebir que las abstractas (ideogramas). Las listas sirven para organizar las ideas, como esta misma lista de reglas de atención: 1, 2, 3… Cada cierto tiempo, la atención lectora decae por esfuerzo o por aburrimiento. Hay que reactivarla con algún truco cognitivo. La mejor lectura se logra cuando el escritor sabe manejar el nivel consciente y el inconsciente del lector.

¿En qué se basa la técnica? En sustituir conjunciones por un punto. Simplemente hay que buscar los ‘y’, los ‘peros’, los ‘que’ y los ‘pues’. Recuerda que: La atención humana decae cuando una oración tiene más de 15-20 palabras. Una de las soluciones más fáciles para disminuir la longitud de las frases largas consiste en sustituir las conjunciones por puntos.

Querer enterrar todas las emociones no sólo es una tarea imposible, sino peligrosa para la salud. Cuando el poderoso superyó comienza a frenar más de la cuenta los impulsos sanos y naturales que pugnan por salir, se produce un desequilibrio mente-cuerpo. En estos casos, el organismo, además de aburrirse como una ostra, desaprovecha recursos energéticos, pierde motivación y decae en su capacidad comunicativa. Las investigaciones psicológicas son claras en demostrar que el desconocimiento de los propios estados emocionales acorta la vida y predispone a todo tipo de enfermedades. La emoción es la manera en que Dios nos recuerda que estamos vivos.

Nikad ne stavljaj proleće u zagradu u meni su dve žice povežeš ih i upali se ništa Povlačeći jezičak svetlosti eksplodirao mi je anđeo da si samo video to staklo i perje – ali čudom sam se spasao jedina ogrebotina moje sećanje i što malo (u Proleće) šepam Što se ostalog tiče spavam normalno poslovi deca dobro da li i tama ima jezi�ak? * Kad je čudo gladno sijaju i laži da me ponovo nađeš potrbuške u vremenu i ono se igra sa žicama sviđaju se obojici * Ruke mi više ne drhte i to bi trebalo da vas plaši sa gr�kog preveo Vladimir Boškovi�19

Así pues, ¿de dónde se saca la inspiración para trabajar cuando tu pasión decae? Ahí es donde entra la curiosidad.

Ništa ne možeš da imaš. Ni stvari, stvari se istroše ili polome, ili izađu iz mode, a ljudi, pa, ljudi odu svojim putem, a to što se ponekad putevi ukrste ne može da se računa da su na istom putu, samo da su se u jednom trenutku sreli. Čak i deca.

jer s nestankom leta gubimo nešto čemu ne znamo ime a možemo ga nazvati i paradajz ili lakoća svakako izmiče

tvoj topli vrat je moj topli dom i ova pesma u nju ću se sakriti dok ne prođe zima

ili da jednostavno padnem jer je srce reklo ćao odjednom pomislim da je kraj isto tako neumitan sveprisutan izvestan i to me oslobodi naglo me oslobodi

na biciklu se može svašta može se recimo i lako tugovati jer vetar brzo osuši suze

možda sam nešto mogla a nisam možda preživi a ipak neće možda i zna ali neću mu reći možda sam osećala ali nisam smela možda sam jaka a možda i jesam možda je život sranje a i nije nekad se čini nema pesme možda i boli da bi prošlo

Postoji samo odgovornost prema snovima i kćerima! Kada neko napravi svinjariju, gadost, počini izdaju ili kad pokaže kukavičluk, ljudi obično kažu: "Šta ćeš, nije mu lako; on ima decu!" Ili on sam kaže: "Nisam mogao da protestujem, a hteo sam; nisam to potpisao jer imam dvoje dece!" Međutim, kada nas više ne bude, deca će nas ceniti isključivo prema onome šta smo činili; jesmo li ćutali ili smo pokušali bar nešto da uradimo! To zovem jedinim pravim angažmanom. Ukratko, kad rizikujem, činim to zbog unuka!

Como decía mi padre: “lo importante no es el tiempo que uno pasa en algo, sino lo que pasa durante ese tiempo”. Cuando bajan los niveles de compromiso no solo se afecta la productividad sino que el servicio al cliente también decae. Lo único que aumenta es el ausentismo y, por razones similares, la rotación de personal.

Kao što sam rekao, najviše se kajem što nisam slušao sebe. Znam da sam mogao da činim velike stvari u životu. Kao mladić sam bio veoma dobar pisac. Na fakultetu sam dobio nekoliko književnih nagrada. Moja mati je želela da budem računovođa. Rekla je da ću načiniti najveću grešku u životu ako je ne poslušam. Pokazalo se da je ogrešenje o sebe i nečinjenje onog što sam osećao kao životni poziv bila naj- veća greška u mom životu. Danas sam - trebalo bi da znaš da lekari kažu da mi je ostalo još nekoliko nedelja - tako tužan zbog davno donesene odluke. Osećam da sam protraćio život. Osamdeset sedam godina je prohujalo u trenu. Čini mi se da sam se koliko juče venčao s mojom nevestom, Margaret. Čini mi se da su nam deca nedavno rođena. Margaret je mrtva, a deca vode svoje živote. Tvoj život će proleteti brže no što možeš zamisliti. Dani će se premetnuti u nedelje, nedelje u mesece, a oni u godine. Izgledaš prilično mladoliko, ali znaj - izgledaćeš kao ja pre no što udariš dlanom o dlan. Život je takav. Zbog toga živi život koji ti je namenjen. Previše je važan da bi čekao da se probudiš pre smrti. Živeo sam majčin život, iako je tre- balo da imam mudrosti da živim svoj. Potrošio sam ga poku- šavajući da ugodim ostalima. I gde su sad oni? Niko od ljudi kojima sam nastojao da ugodim više nije ovde. Na samrtnom odru, jedina osoba kojoj ćeš polagati račune jeste ona koja te ujutru gleda iz ogledala. Bolje ti je da budeš iskren prema njoj.

Pišemo knjige zato što se naša deca ne zanimaju za nas. Obraćamo se anonimnom svetu zato što naša žena zatvara uši kad joj se obraćamo.

Kao deca, nadamo se velikoj sreći, nekoj golemoj i apsolutnoj sreći. I u iščekivanju da se to desi, mi puštamo da mimo nas prolaze male sreće, jedine koje postoje. Ne umemo ni da ih cenimo. To je kao... Ipak, nije dovršio misao. Ubrzo nastavi: - Zamislite nekog prosjaka koji uz put odbija milostinju, jer je naučio da negde postoji neko basnoslovno blago. Neko nepostojeće blago.

Mnoge odrasle osobe ne znaju ovu ljubav i pogrešno veruju da će pronaći nekoga ko će ih tako voleti da će prihvatiti bilo koje njihovo ponašanje ili bilo koji postupak. Oni jednostavno nisu tokom svo detinjstva naučili fundamentalnu razliku tako da i kao odrasli, sa svojim unutrašnjim detetom (ego stanjem deteta) reaguju kao da su još uvek mala deca: frustraciju želje osećaju kao neljubav, a kritiku kao napad na svoju ličnost.

Zapisao je da u slučajevima kada se dve osobe uzajamno sanjaju, pa san jedne gradi javu druge, uvek malo sna pretekne i s jedne i s druge strane. To su “deca sna”. San, doduše, traje kraće nego java sanjanog, ali zato je san uvek neuporedivo dublji od bilo kakve jave I stoga vazda preostaje malo šuta, “višak građe” koji ne može da stane bez ostatka u javu sanjanog, nego se preliva I lepu za javu nekog trećeg lica, koje zbog toga trpi znatne tegobe i promene. Taj treći je po pravilu u složenijem položaju od prve dvojice, njegova sloboda volje je dva puta više ograničavana podsvešću nego što je kog one dvojice slučaj, jer se viškovi energiej I građe, koji pretiču u snovima jednog I drugog, naizmenično prelivaju u duhovni život trećeg I on tako psotaje neka vrsta dvopolca, koji se priklanja čas jednom čas drugom sanjaču.

Es matemático: donde decae la religión, crece la superstición.

Time is our most precious currency. So it’s significant that we are being encouraged, wherever possible, to think of our attention not as expenditure but as consumption. This blurring of labor and entertainment forms the basis, for example, of the financial alchemy that conjures deca-billion-dollar valuations for social-networking companies.

Političari uvek lažu kao deca, jer lažu rulju dečije male sposobnosti prosuđivanja.